Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku o prestanku profesionalne vojne službe koji traje preko 20 godina. Zbog neefikasnosti upravnog organa i sudova, podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 2.200 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija

USTAVNI SUD

Broj: Už-7216/2020

___________ 2023. godine

Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Vladan Petrov i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. Š . iz Pančeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. juna 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. Š . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom odbrane u predmetu broj 1-1283 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo V. Š . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. Š . iz Pančeva podneo je Ustavnom sudu, 21. jula 2020. godine, ustavnu žalbu zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. stav 3. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i prava na rad iz člana 60. stav 4. Ustava, „u postupku regulisanja njegovog radnog statusa“ koji se vodi pred Ministarstvom odbrane i nadležnim sudovima u upravnom sporu.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo da postupak u kome se odlučuje o prestanku njegove profesionalne vojne službe traje od 2002. godine i da još nije okončan. Istakao je da je Ministarstvo odbrane postupalo suprotno nalozima i pravnim shvatanjima nadležnih sudova u upravnom sporu, menjajući u svojim aktima samo datume prestanka službe, kao i da još nije donelo akt u izvršenju presude Upravnog suda U. 5882/18 od 5. decembra 2019. godine.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su u osporenom postupku povređena označena Ustavom zajemčena prava i utvrđeno načelo, utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije i naloži Ministarstvu odbrane da postupi u svemu u skladu sa nalozima i pravnim shvatanjima iznetim u presudi Upravnog suda od 5. decembra 2019. godine, tako što će sprovesti zakonit postupak u kome će se konačno rešiti njegov status.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Ministarstva odbrane broj 1-1283 i Upravnog suda U. 9598/10 (2009), U. 704/11, U. 13557/15 i U. 5882/18, kao i iz celokupne dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Podnosilac ustavne žalbe je 6. juna 2002. godine podneo zahtev za dostavljanje akta o prestanku vojne službe radi regulisanja penzijskog staža. U svojoj kasnijoj pisanoj izjavi je naveo da je problem nastao kada je saznao da postoji „rešenje broj 671-1/1871 od 23. marta 1993. godine prema kojem je 22. septembra 1991. godine samovoljno napustio svoju jedinicu“, te je tražio da mu se izda navedeno rešenje „kako bi mogao da brani svoju čast i dostojanstvo“.

U personalnom listu podnosioca ustavne žalbe koji se nalazi u spisima predmeta navedeno je da doneto pomenuto rešenje od 23. marta 1993. godine, ali se to rešenje ne nalazi u spisima predmeta. U postupku po navedenom zahtevu doneti su novi akti o prestanku službe podnosioca.

Kako traženi akt nije donet u zakonom propisanom roku, podnosilac je 15. jula 2002. godine podneo naknadni zahtev za njegovo donošenje, a 9. decembra 2002. godine je podneo i tužbu zbog „ćutanja uprave“.

Presudom Vrhovnog vojnog suda Up. 2172/03 od 30. marta 2004. godine uvažena je tužba podnosioca i obavezana Vojna pošta 1790 Beograd, kao pravni sledbenik Vojne pošte 3001 Beograd, da donese odgovarajući akt.

U dosadašnjem toku postupka je doneto šest naredbi o prestanku službe podnosioca ustavne žalbe broj 3-110 od 22. septembra 2004. godine, broj 1-231 od 27. aprila 2009. godine, broj 41-617 od 20. decembra 2010. godine, broj 1-293 od 27. avgusta 2015. godine, broj 1-148 od 1. marta 2018. godine i broj 1-1283 od 26. novembra 2020. godine, koje su poništene u upravnom sporu po tužbama podnosioca, presudom Vrhovnog suda Srbije Uv. 1913/06 od 27. februara 2008. godine i presudama Upravnog suda U. 9598/10 (2009) od 22. oktobra 2010. godine, U. 704/11 od 17. aprila 2014. godine, U. 13557/15 od 20. aprila 2017. godine, U. 5882/18 od 5. decembra 2019. godine i U. 24337/20 od 5. decembra 2022. godine. Predmet je poslednjom presudom Upravnog suda vraćen ministru odbrane na ponovno odlučivanje.

Sve naredbe o prestanku profesionalne vojne službe su bile zasnovane na istom osnovu - neopravdan izostanak sa službe pet dana neprekidno, koji je bio propisan odredbom člana 107. stav 1. tačka 2) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, na osnovu koje su donete prve tri naredbe, i odredom člana 110. stav 1. tačka 3) Zakona o Vojsci Srbije, na osnovu koje su donete ostale tri naredbe. Kao datumi prestanka službe utvrđeni su: u prvoj naredbi 22. septembar 1991. godine, u drugoj 19. maj 1992. godine, u trećoj 6. novembar 1993. godine, a u ostale tri naredbe 30. septembar 1992. godine.

Takođe, sve naredbe su poništene u osnovi iz istog razloga - u njima nisu navedeni dokazi na osnovu kojih se nesumnjivo može utvrditi tačan period neprekidnog izostanka podnosioca sa službe da bi mu istekom petog dana izostanka prestala služba, a dodatno je utvrđena i povreda pravila postupka jer su svedoci 2015. godine dali izjave bez prisustva podnosioca. Upravni sud je u svakoj presudi našao da ministar odbrane nije postupio po primedbama iz prethodne presude. Po shvatanju Upravnog suda, priroda stvari i podaci pribavljeni u postupku nisu dali mogućnost tom sudu da donese odluku u punoj jurisdikciji .

U sprovedenom postupku je, na osnovu dokaza koje dostavio podnosilac, dokaza iz vojnih evidencija i drugih vojnih dokumenata, akata o kretanju podnosioca u službi i saslušanjem svedoka, utvrđeno: da se podnosilac ustavne žalbe nalazio na službi u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (u daljem tekstu: JNA) od 15. februara 1989. godine; da je poslednja dužnost u JNA na koju je bio postavljen bila komandir 4. motorizovane čete u 1. motorizovanom bataljonu „A“, 622. motorizovane brigade „R“ 10. Korpusa, 5. Vojne oblasti, koju je primio 2. avgusta 1991. godine, u garnizonu Petrinja, u činu kapetana; da je 622. motorizovana brigada rasformirana naredbom ministra odbrane DT. broj 2711-1 od 9. juna 1992. godine sa rokom rasformiranja do kraja septembra 1992. godine; da nema predloga nadležnog starešine o postavljenju, niti je podnosilac bio postavljen na dužnost posle rasformiranja 622. motorizovane brigade; da podnosilac prilikom saslušanja svedoka nije dao precizan odgovor na pitanje na kojoj dužnosti je bio nakon rasformiranja 622. motorizovane brigade, već je istakao da je bio obaveštajac, ne navodeći nijedan dokaz za navedenu tvrdnju; da je nesporna činjenica da je za određeni broj aktivnih vojnih lica koja su ostala na teritoriji Republike Srpske Krajine doneta naredba o upućivanju u Vojsku Republike Srpske Krajine, ali da ta naredba nije evidentirana u personalnom listu podnosioca, dok je za druga aktivna vojna lica ista činjenica upisana u personalni list; da u dosijeu personalnih podataka nema dokaza da se podnosilac pismeno obraćao Ministarstvu odbrane od navedenog dana pa sve do 6. juna 2002. godine kada je podneo zahtev tadašnjoj VP 1790 Beograd da mu se dostavi akt o prestanku profesionalne vojne službe radi regulisanja penzijskog staža; da su S. T, koji je u periodu od 1. decembra 1992. do 5. avgusta 1995. godine bio zastupnik komandanta, a potom komandant Banijskog korpusa Srpske vojske Krajine, i S . L, koji je u periodu od 1. juna do 31. decembra 1992. godine bio komandant Brigade milicije u garnizonu Petrinja, a u periodu od 10. novembra 1993. do 11. decembra 1994. godine načelnik štaba (ujedno i zamenik komandanta) Banijskog korpusa, u pisanim izjavama od 11. maja i 20. aprila 2015. godine naveli da podnosilac ustavne žalbe tada nije bio u sastavu jedinica kojima su oni komandovali, što su ponovili prilikom naknadnog saslušanja; da vojna knjižica koju poseduje podnosilac nije dokaz da je bio u profesionalnoj vojnoj službi, jer su vojne knjižice imali vojni obveznici koji su učestvovali u ratu, a ne i profesionalna vojna lica; da je iz akta Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava za grad Beograd od 6. avgusta 2020. godine utvrđeno da je podnosilac imao prijavljeno prebivalište u Beogradu od 26. avgusta 1993. godine, što se poklapa sa činjenicom da je imao dve firme registrovane na svoje ime, i to „A .“ koja je registrovana 31. oktobra 1993. godine, bez podataka kada je prestala da radi, i SUR „V.“ koja je registrovana 1. aprila 1995. godine, a trajno prestala da radi 30. juna 1996. godine; da je nadležno lice za vreme ratnih sukoba od 1991. do 1995. godine, na osnovu spiskova lica, preuzimalo plate od Poštanske štedionice za oficire, podoficire i civilna lica koja su tada službovala na tom području i da su plate isplaćivane u jedinicama, ali su pre toga bile evidentirane u Poštanskoj štedionici; da je uvidom u listing uplata i isplata Poštanske štedionice, koje su vršene na tekući račun podnosioca, utvrđeno da je Vojno-računovodstveni centar 6. novembra 1992. godine isplatio poslednju platu podnosiocu, i to za mesec septembar 1992. godine; da je svedok T. P . u izjavi od 28. maja 2015. godine naveo da mu nije poznato zbog čega je Poštanska štedionica prestala da vrši isplatu plata podnosiocu, niti da je ona to stvarno i učinila; da podnosilac nije dostavio relevantne dokaze da je bio na području Republike Srpske Krajine do avgusta meseca 1995. godine; da je stoga kao datum prestanka službe uzet 30. septembar 1992. godine, kada je rasformirana 622. motorizovana brigada i kada mu je prestala isplata plate.

Podnosilac ustavne žalbe je podnosio prigovore radi ubrzanja upravnog spora najpre u predmetu U. 13557/15, koji je odbijen kao neosnovan rešenjem Upravnog suda R4 U 40/17 od 10. maja 2017. godine, a potom i u predmetu U. 5882/18, koji je usvojen rešenjem Upravnog suda R4 U 295/19 od 7. novembra 2019. godine, te je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Podnosilac ustavne žalbe i Državno pravobranilaštvo su zaključili vansudsko poravnanje broj Srr-2809/19 od 3. decembra 2019. godine kojim su se saglasili da se podnosiocu isplati novčano obeštećenje za neimovinsku štetu zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Upravnog suda U. 5882/18 u visini od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Podnosilac je, takođe, 13. jula 2020. godine podneo zahtev za izvršenje presude Upravnog suda U. 5882/18 od 5. decembra 2019. godine povodom koga je doneto rešenje Upravnog suda Ui. 295/20 od 7. decembra 2020. godine kojim je uvažen zahtev i naloženo Ministarstvu odbrane da, u roku od 30 dana od dana dostavljanja rešenja, donese akt u izvršenju navedene presude.

Pored toga, u postupku su donete dve presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 284/2017 od 12. oktobra 2017. godine i Uzp. 7/2020 od 7. februara 2020. godine, kojima su odbijeni zahtevi Ministarstva odbrane i podnosioca ustavne žalbe za preispitivanje sudskih odluka – presuda Upravnog suda od 20. aprila 2017. i 5. decembra 2019. godine.

Predmet se nalazi u postupku pred ministrom odbrane radi donošenja nove naredbe u izvršenju presude Upravnog suda od 5. decembra 2022. godine.

3.2. U postupku prestanka profesionalne vojne službe podnosioca ustavne žalbe, nakon naredbi o prestanku službe donošena su rešenja o razrešenju od službe. Imajući u vidu da se rešenje o razrešenju donosi na osnovu naredbe o prestanku profesionalne vojne službe, poništavanje naredbe je imalo za posledicu i poništavanje rešenja o razrešenju. Kako je neizvesnost na strani podnosioca u pogledu njegovog radnopravnog statusa isključivo vezana za donošenje naredbe o prestanku profesionalne vojne službe, Ustavni sud nije navodio tok postupka koji se odnosi na razrešenje podnosioca od profesionalne vojne službe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o službi u oružanim snagama („Službeni list SFRJ“, br. 7/85, 20/89, 40/89 i 26/90 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93 i 50/93) bilo je propisano: da se kao povreda vojne discipline smatra neopravdano izostajanje ili samovoljno udaljavanje iz vojne jedinice ili vojne ustanove, odnosno sa službe (član 156. tačka 2)); da se za disciplinske prestupe može izreći disciplinska kazna gubitak službe aktivnog vojnog lica (član 161. stav 1. tačka 6)); da pokretanje postupka zbog disciplinskog prestupa zastareva za šest meseci od dana kad je pretpostavljeni starešina saznao da je disciplinski prestup učinjen, ali se postupak ne može pokrenuti ni voditi ako je od dana kad je disciplinski prestup učinjen protekao rok od dve godine (član 165. stav 2.).

Odredbama Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05) bilo je propisano: da profesionalnom oficiru, odnosno profesionalnom podoficiru prestaje služba ako neopravdano izostane sa službe pet dana neprekidno ili sedam dana sa prekidom u toku 12 meseci (član 107. stav 1. tačka 2)); da se predlog za prestanak službe po članu 107. stav 1. tačka 2. dostavlja starešini nadležnom za donošenje akta o prestanku službe, u roku od 8 dana od dana kad je nastao razlog za prestanak službe (član 112. stav 1.); da je nadležni starešina dužan da donese akt o prestanku službe u roku od 30 dana od dana prijema predloga za prestanak službe (član 112. stav 3.); da profesionalnom vojniku za koga je donesen akt o prestanku službe, služba u Vojsci prestaje razrešenjem (član 113. stav 1.). U osnovi istovetne odredbe su sadržane i u odredbama člana 110. stav 1. tačka 3), člana 116. st. 1. i 4. i člana 117. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 116/07, 88/09, 101/10, 10/15, 88/15 – Odluka US, 36/18, 94/19 i 74/21 – Odluka US), koji se primenjuje od 1. januara 2008. godine.

Odredbom član 14. Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koji se primenjivao do 31. maja 2017. godine, bilo je propisano da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja. U osnovi istovetna odredba je sadržana u odredbi člana 9. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16, 95/18 -autentično tumačenje i 2/23 – Odluka US).

Odredbama Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je: da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi (član 2.); da kada sud poništi akt protiv koga je bio pokrenut upravni spor, predmet se vraća u stanje ponovnog rešavanja po žalbi, odnosno stanje ponovnog rešavanja po zahtevu stranke u prvostepenom postupku, ako je žalba bila zakonom isključena (stanje pre nego što je poništeni akt donet) (član 69. stav 1.); da ako prema prirodi stvari u kojoj je nastao upravni spor treba umesto poništenog upravnog akta doneti drugi, nadležni organ je dužan da taj akt donese bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude, pri čemu je nadležni organ vezan pravnim shvatanjem suda, kao i primedbama suda u pogledu postupka (član 69. stav 2.); da će sud poništiti osporeni akt i sam rešiti upravnu stvar presudom, ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta donese upravni akt protivno pravnom shvatanju suda ili protivno primedbama suda u pogledu postupka, pa tužilac podnese novu tužbu, osim ako to nije moguće zbog prirode te stvari ili je inače puna jurisdikcija zakonom isključena (član 70. stav 1.); da presuda doneta u slučaju iz stava 1. ovog člana u svemu zamenjuje akt nadležnog organa (član 70. stav 2.); da je sud dužan da posebno obrazloži, ako smatra da zbog prirode stvari ne može da sam reši upravnu stvar (član 70. stav 3.); da o slučaju iz stava 1. ovog člana sud izveštava organ koji vrši nadzor nad radom organa (član 70. stav 4.); da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese odmah, a najkasnije u roku od 30 dana, novi upravni akt, stranka može posebnim podneskom da traži donošenje takvog akta (član 71. stav 1.); da ako nadležni organ ne donese akt iz stava 1. ovog člana ni u roku od sedam dana od traženja stranke, stranka može posebnim podneskom da zahteva od suda koji je doneo presudu donošenje takvog akta (član 71. stav 2.); da će sud rukovodiocu organa koji nije postupio po presudi, u smislu člana 70. stav 1. i člana 71. ovog zakona, rešenjem izreći novčanu kaznu u iznosu od 30.000 do 100.000 dinara (član 75. stav 2.); da u slučaju da lice iz st. 1. i 2. ovog člana i pored izrečene novčane kazne, ne izvrši obavezu zbog koje mu je kazna izrečena, sud može ponovo izreći novčanu kaznu u iznosu propisanom u st. 1. i 2. ovog člana (član 75. stav 3.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku počeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Ministarstva odbrane broj 1-1283, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Osporeni postupak je pokrenut povodom zahteva podnosioca od 6. juna 2002. godine kojim je tražio dostavljanje akta o prestanku službe i još nije okončan. Nalazi se u fazi donošenja novog akta ministra odbrane u izvršenju presude Upravnog suda od 5. decembra 2022. godine. Dakle, period merodavan za ocenu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku traje 21 godinu.

Pored same dužine trajanja postupka, Ustavni sud je, pri ocenjivanju da li je period odlučivanja nadležnih organa i sudova o pravu podnosioca ustavne žalbe bio razuman, uzeo u razmatranje i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa i sudova pred kojima je vođen postupak, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume na konkretan slučaj, Ustavni sud je konstatovao da je u sprovedenom postupku potrebno utvrditi činjenično stanje u pogledu obavljanja vojne službe podnosioca ustavne žalbe posle povlačenja jedinica JNA iz Hrvatske 19. maja 1992. godine, odnosno da li je i na koji način je podnosilac obavljao službu u Vojsci Republike Srpske Krajine, u kom periodu mu je isplaćivana plata, te da li se podnosilac prijavio nadležnim vojnim organima u Republici Srbiji po povratku iz Hrvatske i zbog čega nakon povratka nije dalje raspoređen na odgovarajuće dužnosti, na šta je jasno ukazao Vrhovni kasacioni sud u presudi Uzp. 7/2020 od 7. februara 2020. godine. Od toga zavisi primena materijalnog prava i utvrđivanje osnova i datuma prestanka njegove profesionalne vojne službe. Imajući u vidu da se utvrđuju događaji koji su se desili pre više od 30 godina, pri čemu su određeni dokazi zbog proteka vremena postali nepotpuni i nepouzdani, Ustavni sud je ocenio da je predmet u činjeničnom smislu postao složeniji. Takođe, ispunjenost uslova za prestanak profesionalne vojne službe zbog neopravdanog izostanka sa službe ceni se prema materijalnom propisu koji je važio u vreme kada su nastupile činjenice koje obrazuju taj razlog za prestanak službe. Neopravdan izostanak sa službe je propisan kao razlog za prestanak profesionalne vojne službe ranije važećim Zakonom o Vojsci Jugoslavije, a potom i važećim Zakonom o Vojsci Srbije. Istim zakonima su propisani instrukcioni rokovi za dostavljanje predloga za prestanak službe i za odlučivanje o tom predlogu, čiji protek ne utiče na primenu navedenog razloga za prestanak službe (videti Odluku Ustavnog suda Už-7656/2018 od 1. jula 2021. godine).

Podnosilac ima pravni i materijalni interes da mu se utvrdi kasniji datum prestanka službe radi utvrđivanja penzijskog staža u dužem trajanju.

Ustavni sud je utvrdio da je posmatrani postupak obeležilo kašnjenje nadležnog organa sa donošenjem naredbi o prestanku profesionalne vojne službe podnosioca i neefikasno nepostupanje tog organa po obavezujućim primedbama iz presuda nadležnih sudova u upravnom sporu. Naime, prva naredba o prestanku službe od 22. septembra 2004. godine je doneta više od dve godine od podnošenja zahteva podnosioca, dok je naredba od 27. avgusta 2015. godine doneta godinu dana posle isteka zakonskom propisanog roka. Pri tome, nadležni organ nije izveo sve dokaze na osnovu kojih bi se nesumnjivo utvrdio datum počev od koga je podnosilac neopravdano izostao sa službe u JNA, pri čemu je pribavio izjave određenih svedoka koje su date bez prisustva podnosioca, što je dodatno uticalo na duže trajanje osporenog postupka.

Ustavni sud je, međutim, našao da su nadležni sudovi prevashodno doprineli prekomernom trajanju osporenog postupka jer su u šest upravnih sporova ukupno odlučivali 12 godina i osam meseci. Ustavni sud je uzeo u obzir da je prvi upravni spor pred Vrhovnim vojnim sudom, Sudom Srbije i Crne Gore i Vrhovnim sudom Srbije trajao dve godine i četiri meseca, a drugi upravni spor pred Vrhovnim sudom Srbije i Upravnim sudom jednu godinu i četiri meseca. Trajanje prva dva uprava spora se nije moglo smatrati nerazumno dugim, posebno ako se ima u vidu da su u tom periodu više puta menjani propisi o nadležnosti sudova za rešavanje upravnih sporova. Međutim, Ustavni sud napominje da je činjenica da su već vođena dva upravna spora, nalagala Upravnom sudu da brže odluči o kasnijim tužbama podnosioca. Taj sud je odluku o trećoj tužbi podnosioca doneo nakon tri godine i tri meseca, a o svakoj narednoj tužbi u periodu od jedne godine i sedam meseci do dve godine od njihovog podnošenja. Ustavni sud ukazuje na to da je Upravni sud u trenutku prijema kasnijih tužbi morao imati u vidu koliko je postupak u predmetu prethodno trajao i da stoga po takvim tužbama postupa posebno ažurno. S tim u vezi, ukazuje se i na relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava, koji je izrazio stanovište da činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine). Ustavni sud smatra da je Upravni sud, u situaciji kada je u svakoj presudi našao da ministar odbrane nije postupio po primedbama iz prethodne presude, bio ovlašćen da, u skladu sa odredbom člana 75. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, donese rešenje o novčanom kažnjavanju rukovodioca nadležnog organa koji nije postupio po presudi, u smislu člana 70. stav 1. navedenog zakona. Sa druge strane, Vrhovni kasacioni sud je brzo odlučio u postupcima po vanrednom pravnom sredstvu.

Kada je u pitanju ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da je on koristio pravna sredstva za ubrzanje postupka - tužbu zbog „ćutanja uprave“ na samom početku postupka i zahtev za donošenje akta u izvršenju presude Upravnog suda od 5. decembra 2019. godine. Sa druge strane, podnosilac nije podneo zahtev za donošenje novog akta u izvršenju presude Upravnog suda od 17. aprila 2014. godine, iako nadležni organ godinu dana nije postupao po navedenoj presudi.

Ustavnopravna ocena postupka čije trajanje je uzeto u obzir u ovom predmetu, zasnovana na praksi i kriterijumima Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu navedenog ustavnog prava, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon, 103/15 i 10/23), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja osporenog postupka, neefikasno i sporo postupanje nadležnog organa i sudova, činjenicu da je podnosilac ostvario pravo na novčano obeštećenje za neimovinsku štetu zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Upravnog suda U. 5882/18 u visini od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, propuštanje podnosioca da koristi pravna sredstva za ubrzanje postupka u trajanju od jedne godine, životni standard države i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije , od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskladio svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

7. Ocenjujući istaknute povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. stav 3. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i prava na rad iz člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da je ustavna žalba u tom delu preuranjena.

Kako je u vreme izjavljivanja ustavne žalbe, 21. jula 2020. godine u toku bio postupak donošenja nove naredbe o prestanku profesionalne vojne službe podnosioca u izvršenju presude U. 5882/18 od 5. decembra 2019. godine, Ustavni sud je zaključio da osporeni postupak još nije bio pravnosnažno okončan.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Za tačnost otpravka:

RK