Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 16 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak radi utvrđenja prava na nužni deo trajao je 16 godina, što je posledica neefikasnog postupanja sudova, posebno prvostepenog suda u ponovljenom postupku.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7220/2012
12.11.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsedni k Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž. Đ. iz sela L, S. M, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. novembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ž. Đ. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 4912/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 66/98), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. Đ. iz sela L, S. M, je 10. septembra 2012. godine, preko punomoćnika M. G, advokata iz S. M, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se u vreme podnošenja ustavne žalbe vodio pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 4912/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je još 19. januara 1998. godine tužilac Đ. Đ. podneo tužbu Opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici protiv podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja; da do podnošenja ustavne žalbe predmetni postupak još uvek nije okončan iako se radi o jednostavnom sporu; da je više puta podnosio urgencije nadležnom sudu tražeći okončanje postupka; da mu je zbog nedelotvornog postupanja nadležnog suda povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je i naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P. 4912/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Đ. Đ. je 16. januara 1998. godine podneo Opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici tužbu protiv tuženih, podnosioca ustavne žalbe i M. Đ, radi utvrđenja prava na nužni deo. Predmet je dobio broj P. 66/98.

Pred Opštinskim sudom u Sremskoj Mitrovici održano je tri ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke svedoci.

Podnosilac je 15. decembra 1998. godine istakao protivtužbeni zahtev. Zatim je predmet po protivtužbi P. 93/99 spojen sa predmetom po tužbi P. 66/98 radi zajedničkog odlučivanja. Tužilac je 12. februara 1999. godine precizirao tužbeni zahtev i postavio je eventualni tužbeni zahtev.

Presudom Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 66/98 od 7. februara 2000. godine odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je ništav ugovor o poklonu od 20. avgusta 1996. godine, overen pred Opštinskim sudom u Sremskoj Mitrovici pod brojem Ov. 5314/96, zaključen između N. Đ. kao poklonodavca i tuženog, ovde podnosioca, kao poklonoprimca, a kojim je povređen nužni deo tužioca kao naslednika pok. N. Đ , da se vrate pokloni koji su precizno navedeni u izreci presude a učinjeni ugovorom o poklonu i da se utvrdi pravo vlasništva tužioca na određenim nekretninama ili da se isplati novčana protivvrednost nužnog dela; utvrđeno je da je tužba povučena u odnosu na tuženu M. Đ; usvojen je protivtužbeni zahtev te je utvrđeno da ugovor zaključen 20. avgusta 1996. godine, overen kod Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici pod brojem Ov. 5314/96, ne predstavlja ugovor o poklonu već ugovor o doživotnom izdržavanju i obavezan je tužilac da protivtužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 8.500,00 dinara, a odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 1495/2000 od 23. oktobra 2001. godine žalba tužioca je usvojena, ožalbena presuda Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 66/98 od 7. februara 2000. godine je ukinuta i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 1287/01 i održano je sedam ročišta na kojima su pročitani celokupni spisi predmeta, saslušane su parnične stranke i svedoci, izvršeno je veštačenje od strane veštaka građevinske i veštaka poljoprivredne struke na okolnost vrednosti zaostavštine; saslušani su veštaci, dok jedno ročište nije bilo održano jer tužilac nije pristupio.

Na ročištu od 26. oktobra 2004. godine punomoćnik tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, je predložio mirovanje postupka, te je sud doneo rešenje kojim je utvrđeno da postupak u ovoj pravnoj stvari miruje od 26. oktobra 2004. godine.

Podneskom od 28. januara 2005. godine tužilac je predložio nastavak predmetnog postupka, dok je tuženi podneskom od 22. aprila 2005. godine tražio nastavak postupka.

Rešenjem Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 1287/01 od 16. juna 2005. godine utvrđeno je da je tužba povučena u celosti. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da punomoćnik tužioca nije pristupio na ročište od 16. juna 2005. godine iako je uredno obavešten, a nije opravdao izostanak.

Rešenjem Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 1287/01 od 22. novembra 2005. godine odbijen je kao neosnovan predlog punomoćnika tužioca za povraćaj u pređašnje stanje zbog propuštenog ročišta od 16. juna 2005. godine. Rešenjem Višeg suda u Sremskoj Mitrovici 2Gž. 35/10 od 15. septembra 2010. godine, u stavu prvom izreke, uvažena je žalba tužioca, pa je ukinuto rešenje Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 1287/01 od 16. juna 2005. godine kojim je utvrđeno povlačenje tužbe; u stavu drugom izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, pa je potvrđeno rešenje Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 1287/01 od 22. novembra 2005. godine kojim je odbijen predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje.

Uspostavljanjem nove mreže sudova u Republici Srbiji od 2010. godine predmet je dobio broj P. 4912/10 i bio je u nadležnosti Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici. Pred tim sudom su održana dva ročišta, na kojima je izvršen uvid u spise predmeta i saslušane su parnične stranke. Tuženi je zatim sudu podneo više urgencija kojim je tražio ubrzanje i okončanje postupka – 13. decembra 2011, 20. januara, 21. februara, 27. aprila, 16. maja i 1. oktobra 2012. godine.

Presudom Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P. 4912/10 od 27. decembra 2012. godine odbijen je primarni tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je ništav ugovor o poklonu zaključen 20. avgusta 1996. godine između pok. N.Đ. kao poklonodavca i tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao poklonomprimca, overen kod Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici pod brojem Ov. 5314/96, da se vrate svi pokloni navedeni u izreci presude učinjeni ugovorom o poklonu, da se utvrdi da tužilac ima pravo da nasledi deo zaostavštine iza ostavioca koju čine konkretne nekretnine i pokretne stvari iz izreke, da se naloži tuženom da trpi tužioca pri upisu prava svojine utvrđenog presudom u zemljišne knjige i zajedničkoj državini svih predmetnih pokretnih stvari i nekretnina; odbijen je eventualni tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je ništav ugovor o poklonu, zaključen 20. avgusta 1996. godine između N.Đ. kao poklonodavca i tuženog, ovde podnosioca, kao poklonoprimca, overen kod Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici pod brojem Ov. 5314/96, da se obaveže tuženi da na ime novčane protivvrednosti tužiočevog nužnog dela zaostavštine iza ostavioca isplati tužiocu novčanu vrednost, da se vrate pokloni učinjeni ugovorom o poklonu, do visine nužnog dela tužioca, da se utvrdi da tužiocu pripada pravo svojine na delu zaostavštine iza ostavioca koju čine konkretne nekretnine i da se naloži tuženom da trpi tužioca pri upisu prava svojine utvrđenog presudom u zemljišne knjige, te zajedničkoj državini svih predmetnih pokretnih stvari i nekretnina, da se obaveže tuženi da isplati tužiocu troškove postupka; usvojen je protivtužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da ugovor od 20. avgusta 1996. godine, overen od strane Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici pod brojem Ov. 5314/96, zaključen između pok. N.Đ. kao poklonodavca i tuženog, kao poklonoprimca, ne predstavlja ugovor o poklonu već ugovor o doživotnom izdržavanju između pomenutih ugovornih strana; obavezan je tužilac da tuženom nadoknadi troškove parničnog postupka iz iznosu od 175.200,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka .

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2327/13 od 6. februara 2014. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P. 4912/10 od 27. decembra 2012. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe, i Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen osam godina i deset meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe protiv podnosioca - 16. januara 1998. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u predmetnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi protiv podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odlučivanja.

Naime, prvostepena presuda je doneta dve godine nakon podnete tužbe i u tom periodu je bilo održano tri ročišta, dok je drugostepeni sud odlučio nakon godinu dana i osam meseci tako što je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Dakle, sudovi su u ovom periodu redovno i delotvorno postupali i odlučivali. Međutim, u ponovnom postupku nova prvostepena presuda doneta je nakon 11 godina i u tom periodu je bilo održano samo devet ročišta. Takođe, postupak je mirovao šest meseci na predlog punomoćnika podnosioca, zatim je postupajući sud samo procesno odlučivao tako što je utvrdio da je tužba povučena jer tužilac nije pristupio ročištu, a dalje je odlučivano o zahtevu tužioca za povraćaj u pređašnje stanje, kao i o žalbi protiv rešenja o povlačenju tužbe. Zatim je nakon 16 godina od podnete tužbe postupak pravnosnažno okončan. Po oceni Suda, značajnu odgovornost za nerazumno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je u ponovnom postupku odlučio nakon 11 godina, a takođe, odgovornost za trajanje postupka snosi i drugostepeni sud koji je nakon više od pet godina odlučio o procesnim pitanjima, odnosno o žalbi tužioca protiv rešenja o povlačenju tužbe i protiv rešenja kojim je odbijen predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje.

Po oceni Suda, podnosilac ustavne žalbe je u manjoj meri doprineo dužini trajanja postupka, imajući u vidu da je na zahtev njegovog punomoćnik a postupak mirovao šest meseci ali ta okolnost nema uticaja na drugačije odlučivanje ovog suda, jer je punomoćnik podnosioca prisustvovao svim ročištima i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja a i podnosio je više urgencija nadležnom sudu, tražeći okončanje postupka.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora bio od značaja za podnosioca kao tuženog imajući u vidu da se radilo o tužbi za utvrđenje prava na nužni nasledni deo.

Po oceni Suda, iako je predmetni postupak bio u određenoj meri složen jer je sud odlučivao o primarnom i eventualnom tužbenom zahtevu, kao i o protivtužbi, nema nikakvog opravdanja za trajanje postupka od 16 godina.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 4912/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 66/98), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, u koji se ne računa vreme kada je postupak bio u mirovanju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji kao i samu zaštitu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od navedenog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 16 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti