Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 18 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra zbog značajnih perioda neaktivnosti suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija D raškić, dr Agneš Kartag Odri, Bratislav Đokić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ivana Freidingera iz Sremske Mitrovice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ivana Freidingera i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 652/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ivan Freidinger iz Sremske Mitrovice podneo je, 10. septembra 2012. godine, preko punomoćnika Maje Grabić, advokata iz Sremske Mitrovice, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se tada vodio pred Opštinskim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 652/07.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo da osporeni parnični postupak, u kome ima svojstvo tuženog-protivtužioca, traje od 1994. godine, te da do trenutka podnošenja ustavne žalbe još uvek nije pravnosnažno okončan, zbog čega smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Istakao je zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava čiju povredu ističe podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 652/07, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Jo. F. i Je. F. su podneli 1. decembra 1994. godine Opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženih Đ. P, Ivana Freindingera, ovde podnosioca ustavne žalbe, M. F. i L. D, kojim su tražili da se utvrdi da su tužilac prvog reda, pok. Lazar Vasiljević, prvotužena Đ. P, drugotuženi Ivan Freidinger i trećetuženi M. F. rođeni braća i sestre, kao i radi utvrđenja prava svojine na porodičnoj stambenoj zgradi koja se nalazi u KO Sremska Mitrovica. Po tužbi je formiran predmet P. 1497/94.

Prvotužena Đ. P. je 28. decembra 1994. godine podnela protivtužbu protiv tužilaca-protivtuženih, radi utvrđenja zaostavštine pok. Lazara Vasiljevića. Postupak po protivtužbi je spojen sa postupkom po tužbi.

Ročišta zakazana za 5. januar, 20. februar i 30. mart 1995. godine nisu održana zbog nedolaska tuženih. Prvo ročište je održano 4. maja 1995. godine, kada je izveden dokaz saslušanjem jednog svedoka. Zbog nedolaska drugotuženog nije održano ni ročište zakazano za 1. jun 1995. godine. Do kraja 1995. godine zakazano je još jedno ročište (26. juna) i izvedeni su dokazi saslušanjem troje svedoka.

Dva zakazana ročišta u toku 1996. godine nisu održana zbog nedolaska tuženih.

U toku 1997. godine održana su dva ročišta i izvedeni dokazi saslušanjem tužilaca-protivtuženih i prvotužene-protivtužilje, dok jedno ročište nije održano zbog nedolaska tuženih.

Dva ročišta su održana u toku 1998. godine i izvedeni su dokazi saslušanjem 13 svedoka.

Jedino ročište zakazano u 1999. godini održano je 12. februara.

Rešenjem Opštinskog suda P. 1497/94 od 23. februara 1999. godine određeno je sprovođenje medicinskog veštačenja. Nalaz i mišljenje sudskog veštaka dostavljeni su sudu 2. novembra 2001. godine. Nakon toga, ročište je održano 21. decembra 2001. godine.

U toku 2002. godine dva ročišta nisu održana (jedno zbog nedolaska trećetuženog, a jedno zbog nedolaska tuženih), a jedno ročište je održano kada je izveden dokaz saslušanjem drugotuženog, nakon čega je zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda P. 1497/94 od 5. septembra 2002. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilaca-protivtuženih, kojim su tražili da se utvrdi da su tužilac prvog reda, pok. Lazar Vasiljević, prvotužena Đ. P, drugotuženi Ivan Freidinger i trećetuženi M. F. rođeni braća i sestre, a u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca-protivtuženih kojim su tražili da se utvrdi njihovo pravo svojine na porodičnoj stambenoj zgradi koja se nalazi u KO Sremska Mitrovica, dok je u stavu trećem izreke odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev prvotužene-protivtužilje.

Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je presudom Gž. 88/03 od 6. avgusta 2003. godine, u stavu prvom izreke, potvrdio presudu Opštinskog suda P. 1497/94 od 5. septembra 2002. godine u stavu prvom njene izreke, dok je u stavu drugom izreke ukinuo ožalbenu prvostepenu presudu u stavovima drugom i trećem njene izreke.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije je rešenjem Rev. 4025/03 od 4. decembra 2003. godine odbacio reviziju prvotužene-protivtužilje izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 88/03 od 6. avgusta 2003. godine u stavu prvom njene izreke. Spisi predmeta su dostavljeni Opštinskom sudu 26. maja 2004. godine

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio broj P. 652/07, a prvo ročište je održano 2. novembra 2007. godine.

Presudom Opštinskog suda P. 652/07 od 4. septembra 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca-protivtuženih kojim su tražili da se utvrdi njihovo pravo svojine na porodičnoj stambenoj zgradi koja se nalazi u KO Sremska Mitrovica, dok je kao neosnovan odbijen protivtužbeni zahtev prvotužene – protivtužilje. Protiv navedene presude parnične stranke su izjavile žalbe u martu i aprilu 2009. godine.

Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je rešenjem Gž. 1176/09 od 14. avgusta 2009. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnog nedostatka – dostavljanja prvostepene presude i žalbi tuženih tužiocima - protivtuženima. Spisi predmeta su ponovo dostavljeni drugostepenom sudu 2. septembra iste godine radi odlučivanja po žalbama.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 5356/10 od 22. oktobra 2010. godine vraćeni su spisi predmeta prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnog nedostatka – kompletiranja spisa. Postupajuća sudija u predmetnom parničnom postupku je dopisima od 24. februara i 17. marta 2011. godine od vanparnične pisarnice Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici zatražio dostavljanje spisa predmeta Opštinskog suda O. 535/93. Dostavljanje navedenih spisa ostavinskog predmeta je urgirano 5. septembra 2012. godine.

Prvostepeni sud je spise predmeta dostavio drugostepenom sudu radi donošenja odluke po žalbi 2. oktobra 2012. godine.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4172/12 od 10. jula 2013. godine potvrđena je presuda Opštinskog suda P. 652/07 od 4. septembra 2008. godine.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak , pokrenut 1. decembra 1994. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4172/12 od 10. jula 2013. godine, trajao više od 18 godina.

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, predmetni spor je bio složeniji, imajući u vidu da je sud odlučivao o tužbi i protivtužbi, te da su u postupku izvedeni dokazi saslušanjem većeg broja svedoka.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog, jer se radilo o tužbi kojom je, pored ostalog, traženo utvrđenje prava svojine. Međutim, ispitujući postupanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je on doprineo dužem trajanju postupka, s obzirom na to da se neodržavanje četiri ročišta u toku 1995. godine može staviti i podnosiocu na teret (tri ročišta nisu održana zbog nedolaska tuženih, između ostalih i podnosioca ustavne žalbe, a jedno zbog nedolaska podnosioca), dva ročišta u toku 1996. godine nisu održana zbog nedolaska tuženih, jedno ročište u toku 1997. godine, kao i jedno ročište u toku 2002. godine.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova u predmetnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je dugom trajanju postupka doprinelo pre svega neefikasno postupanje Opštinskog suda i Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici. Naime, nakon što je 23. februara 1999. godine odredio sprovođenje medicinskog veštačenja, Opštinski sud nije preduzeo nijednu radnju u postupku (urgirao dostavljanje nalaza i mišljenja veštaka) duže od dve godine i šest meseci. Pored toga, nakon što su u maju 2004. godine spisi predmeta vraćeni Opštinskom sudu iz Vrhovnog suda Srbije, koji je odlučivao po reviziji, prvostepeni sud je prvo ročište u ponovnom postupku održao tek posle skoro tri godine i šest meseci – 2. novembra 2007. godine. Takođe, Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici je urgirao dostavljanje spisa predmeta O. 535/93, radi kompletiranja spisa po nalogu drugostepenog suda, tek u septembru 2012. godine, posle više od godinu dana i šest meseci od prvog traženja u februaru 2011. godine.

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 652/07 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), i odlučio kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, kao i doprinos podnosioca dužem trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti