Odluka Ustavnog suda o restituciji i povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku restitucije koji je trajao preko šest godina. Podnosiocima je dosuđena naknada od po 400 evra. Ostali navodi su odbačeni jer nije dostavljen dokaz o zakonskom usvojenju pravnog prethodnika.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7226/2019
16.04.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Dobrosav Milovanović, dr Zoran Lončar, dr Ranka Vujović, Maja Popović, dr Bojan Tubić, dr Milan Rapajić i Jelena Deretić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. J. iz Vrela kod Valjeva, M. M(1) iz Beograda, M. M(2) iz Novog Sada i R. M, čiji je staratelj S. M, oboje iz Okletca kod Bajine Bašte, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. aprila 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. J, M. M(1), M. M(2) i R. M. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Agencijom za restituciju – Područna jedinica Kragujevac u predmetu broj 46-004914/2013 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo D. J, M. M(1), M. M(2) i R. M. na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 400 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. J. iz Vrela kod Valjeva, M. M(1) iz Beograda, M. M(2) iz Novog Sada i R. M, čiji je staratelj S. M, oboje iz Okletca kod Bajine Bašte, podneli su Ustavnom sudu, preko punomoćnika M. V, advokata iz Novog Sada, 10. jula 2019. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 14674/16 od 16. maja 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u upravnom postupku koji je vođen pred Agencijom za restituciju – Područna jedinica Kragujevac u predmetu broj 46-004914/2013.

Ustavna žalba je, takođe, izjavljena zbog povrede prava garantovanih čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Kako se označena prava garantovana Evropskom konvencijom jemče navedenim odredbama Ustava, to Ustavni sud postojanje povrede tih prava ceni u odnosu na odredbe Ustava.

U ustavnoj žalbi je u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje navedeno: da je bivši vlasnik imovine koja je predmet zahteva za vraćanje, odnosno obeštećenje, usvojio pravnog prethodnika podnosilaca 1945. godine, „što se dokazuje presudom Okružnog suda u Titovom Užicu, dok je izjavom datom pred Sreskim sudom u Bajinoj Bašti, predatoj uz testament 1948. godine, navedeno usvojenje osnaženo“; da se zbog toga na konkretno usvojenje ima primenjivati merodavno pravo koje je važilo u vreme zasnivanja usvojenja, a ne Zakon o usvojenju iz 1976. godine, „na kome upravni organ zasniva svoje navode o nepotpunom usvojenju“; da Upravni sud nije naveo na osnovu kojih odredaba materijalnog prava je doneo odluku, a da iz osporene presude proizlazi da taj sud nije ni odlučivao o usvojenju, već je prihvatio navode iz rešenja o nasleđivanju iz 1960. godine, iako u ostavinskom postupku nije odlučivano o dejstvu i punovažnosti konkretnog usvojenja.

Po mišljenju podnosilaca ustavne žalbe, Upravni sud je bio dužan da oceni testament bivšeg vlasnika od 17. septembra 1948. godine, uz koji je bila predata overena izjava tog lica, kao i presude u kojima se navodi da je pravni prethodnik podnosilaca usvojen još 1945. godine, ali je taj sud na usmenoj raspravi „odbio izvođenje predloženih dokaza“. Prema navodima ustavne žalbe, u spornom testamentu je navedeno da je testator usvojio M. M(3), „čiji je biološki otac dao odobrenje za to usvajanje“, saglasno odredbama Građanskog zakonika za Kraljevinu Srbiju iz 1844. godine.

U ustavnoj žalbi je, takođe, istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku i, s tim u vezi, izložen tok predmetnog upravnog postupka u kome je odlučivano o zahtevu podnosilaca za vraćanje imovine, odnosno obeštećenje.

Ustavnom žalbom se traži da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava zajemčenih Ustavom, te utvrdi podnosiocima pravo na naknadu nematerijalne štete, kao i pravo na naknadu troškova postupka pred ovim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u osporeni akt i dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosioci ustavne žalbe su 3. aprila 2013. godine podneli Agenciji za restituciju zahtev za vraćanje imovine, odnosno obeštećenje za imovinu oduzetu od bivšeg vlasnika S. P.

Rešenjem Agencije za restituciju – Područna jedinica Kragujevac broj 46-004914/2013 (dalje u tekstu: Agencija) od 19. januara 2015. godine odbijen je predmetni zahtev podnosilaca ustavne žalbe. U obrazloženju rešenja je konstatovano: da je na usmenoj javnoj raspravi održanoj 5. februara 2014. godine punomoćnik podnosilaca zahteva naveo da je M. M(3) (pravnog prethodnika podnosilaca ustavne žalbe) usvojio bivši vlasnik 1945. godine, a da je Zakon o usvojenju stupio na snagu 1948. godine, kada je usvojenik već bio punoletan; da iz tog razloga S. P. nije mogao da izvrši zakonsko usvojenje M(3), ali da je u testamentima, kako S, tako i njegove supruge J, jasno naglašeno da je M(3) S. usvojenik i da je „u rukopisu testamenta“ bivšeg vlasnika navedeno da je M(3) usvojen uz saglasnost svoga oca R. Agencija je dalje konstatovala: da je uvidom u fotokopiju testamenta bivšeg vlasnika S. P. utvrđeno da je testator izjavio da u braku nije imao dece, da je uzeo u kuću M. M(3), kojega od tada smatra svojim rođenim detetom i koji će ga posle smrti naslediti, a ukoliko ga M(3) napusti, onda ovaj testament neće važiti; da je uvidom u izvod iz matične knjige umrlih za matično područje Okletac, Bajina Bašta utvrđeno da je M. M(3), od oca R. i majke J. M, preminuo 23. oktobra 1987. godine; da je nakon održane rasprave Agenciji dostavljeno rešenje Sreskog suda u Bajinoj Bašti O. 79/60-4 od 23. septembra 1960. godine, iz koga je utvrđeno da je na zaostavštini pok. S. P. oglašen za naslednika na osnovu testamenta na ½ zaostavštine ostaviočev „nezvanični usvojenik“ M. M(3), dok je drugu polovinu zaostavštine nasledila po istom testamentu ostaviočeva supruga J. P; da je iz te imovine izdvojena parcela u Okletačkom polju, koju nasleđuje ostaviočeva sestra S. A.

Agencija je dalje navela da je iz izvedenih dokaza utvrđeno da bivši vlasnik nije imao potomke, odnosno zakonske naslednike prvog naslednog reda, te da je imao suprugu i sestru i da M. M(3) nije promenio prezime, već je preminuo sa prezimenom svog biološkog oca. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da podnosioci ustavne žalbe u toku postupka nisu dostavili dokaz da je bivši vlasnik usvojio njihovog pravnog prethodnika u skladu sa tada važećim zakonom, Agencija je utvrdila da M. M(3) nije zakonski naslednik bivšeg vlasnika iz člana 5. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Po oceni Agencije, činjenica da je to lice rešenjem o nasleđivanju oglašeno za testamentalnog naslednika bivšeg vlasnika ne utiče na sticanje svojstva korisnika u postupku restitucije.

Rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-00378/2015-13 od 15. jula 2016. godine odbijena je žalba podnosilaca ustavne žalbe izjavljena protiv predmetnog rešenja Agencije. U obrazloženju rešenja drugostepenog organa je konstatovano da su podnosioci uz žalbu dostavili presude „Okružnog suda u Titovom Užicu P. 56/70 i Vrhovnog suda Srbije Gž. 1165/71“. Drugostepeni organ je ocenio neosnovanim navode žalbe da su podnosioci dokazali da je bivši vlasnik usvojio njihovog pravnog prethodnika „prema tada važećim propisima“, jer o tome nisu dostavili nijedan pravno relevantan dokaz. Dalje je ocenjeno da nisu od uticaja navodi žalbe da je bivši vlasnik još 1945. godine usvojio M. M(3) i da je usvojenje bilo u svemu u skladu sa tada važećim Zakonom o usvojenju iz „1948.“ godine, jer Zakon o usvojenju iz 1947. godine („Službeni list FNRJ“, broj 30/47) nije pravio razliku između potpunog i nepotpunog usvojenja. Budući da su ti pravni instituti uvedeni Zakonom o usvojenju iz 1976. godine, a da podnosioci nisu dostavili odluku nadležnog organa starateljstva, saglasno odredbi člana 32. tog zakona, prema kojoj se usvojenje zasnovano na dotadašnjim propisima može zasnovati kao potpuno usvojenje, pod uslovima predviđenim tim zakonom, drugostepeni organ je ocenio neosnovanim navode žalbe da je M. M(3) potpuno usvojen od strane bivšeg vlasnika.

Na usmenoj javnoj raspravi, održanoj 14. maja 2019. godine pred Upravnim sudom, odbijen je predlog podnosilaca ustavne žalbe za pribavljanje izjave od Osnovnog suda u Bajinoj Bašti, za izvođenje dokaza grafološkim, odnosno grafoskopskim veštačenjem, kao i za saslušanje tužilaca i punomoćnika tužilaca iz upravnog postupka u svojstvu stranke, „iz razloga koji će biti dati u presudi“.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 14674/16 od 16. maja 2019. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosilaca ustavne žalbe podneta 20. oktobra 2016. godine protiv konačnog rešenja Ministarstva finansija, iz razloga navedenih u obrazloženju pobijanog rešenja. U obrazloženju osporene presude je konstatovano da je tužilac na usmenoj javnoj raspravi predložio uvid u presude Okružnog suda u Titovom Užicu P. 56/70 i Vrhovnog suda Srbije Gž. 1165/71, koje se već nalaze u spisima predmeta, ukazao na to da je „pravni poredak kroz te presude priznao M. M(3) svojstvo usvojenika“ i predložio da sud službenim putem pribavi izjavu bivšeg vlasnika deponovanu u sudu u Bajinoj Bašti, radi utvrđenja činjenice da je to lice usvojilo M. M(3).

3.2. U testamentu S. P. (bivšeg vlasnika), sačinjenom 15. juna 1948. godine, navedeno je da je M. M(3) kod njega došao sa odobrenjem svoga oca R. i da će ga od sada on smatrati kao svoje rođeno dete. Testament je overen u Sreskom sudu u Bajinoj Bašti 17. septembra 1948. godine, R. 249/48, a u molbi za overu testamenta bivši vlasnik je naveo da je „uzeo kod sebe, tj. usinio“ M. M(3) od oca R. i preneo mu testamentom svoju imovinu, pa moli sud da mu potvrdi i overi testament koji prilaže.

Presudom Okružnog suda u Titovom Užicu P. 56/70 od 25. februara 1970. godine odbijen je tužbeni zahtev S. P.-A. (sestre bivšeg vlasnika), kojim je tražila da joj tuženi M. M(3) prizna pravo svojine po osnovu nasleđa na jednoj idealnoj polovini katastarskih parcela označenih u presudi, koja predstavlja zaostavštinu pok. J. P. (oca bivšeg vlasnika). Navedena odluka obrazložena je time da je tužilja u ostavinskom postupku O. 79/68 dala nasledničku izjavu i priznala testament koji je sastavio S. P, da je tuženi nasledio i drugu polovinu S. zaostavštine kao testamentalni naslednik njegove supruge M(4) i da iz toga sledi da je tužilja priznala pok. S. kao jedinog naslednika njenog pok. oca J. U obrazloženju presude je konstatovano da među strankama, pored ostalog, nije sporno da je u 1945. godini pok. S. usvojio tuženog M(3).

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosioci, pored ostalog, ukazuju u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najkasnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najkasnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen (član 208. stav 2.).

Saglasno članu 15. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 119/09), upravni spor se može pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom. Odredbom člana 19. stav 1. tog zakona je propisano da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.

5. Ispitujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Sud je konstatovao da je upravni postupak koji je vođen pred Agencijom za restituciju – Područna jedinica Kragujevac u predmetu broj 46-004914/2013 započeo 3. aprila 2013. godine, podnošenjem zahteva podnosilaca ustavne žalbe za vraćanje imovine, odnosno obeštećenje i da je pravnosnažno okončan osporenom presudom Upravnog suda U. 14674/16 od 16. maja 2019. godine.

Ustavni sud konstatuje da činjenica da je osporeni postupak trajao šest godina i nepuna dva meseca može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome je odlučivano za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da se u predmetnom postupku nisu postavljala složena činjenična, niti pravna pitanja.

Ustavni sud nalazi da su podnosioci ustavne žalbe imali pravni i materijalni interes da se u razumnom roku odluči o njihovom zahtevu za vraćanje imovine, odnosno obeštećenje.

Ustavni sud je konstatovao da je prvostepeni organ odlučio o predmetnom zahtevu posle godinu dana i devet meseci, a da je odluka o žalbi protiv rešenja prvostepenog organa doneta u roku od godinu i po dana, iz čega sledi da upravni organi nisu postupali u okviru zakonom propisanog roka za odlučivanje. Upravni sud je odlučivao o tužbi podnosilaca ustavne žalbe dve godine i sedam meseci, što se, po nalaženju ovog suda, ne može smatrati efikasnim postupanjem, posebno stoga što je osporena presuda zasnovana na činjenicama i dokazima utvrđenim u upravnom postupku.

Ispitujući da li su podnosioci ustavne žalbe svojim radnjama doprineli dugom trajanju predmetnog postupka, Ustavni sud je konstatovao da su oni u periodu od godinu dana i sedam meseci mogli da podnesu žalbu zbog nepostupanja prvostepenog organa po njihovom zahtevu. Takođe, podnosioci nisu koristili mogućnost da zbog kašnjenja u odlučivanju drugostepenog organa podnesu tužbu Upravnom sudu zbog „ćutanja administracije“, što je produžilo predmetni postupak za godinu dana i tri meseca.

Ustavni sud je, međutim, polazeći od navedenog, ocenio da navedeni doprinos podnosilaca ustavne žalbe ne može uticati na ocenu ovog suda da im je u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15. 10/23 i 92/23), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke, kao vid pravičnog zadovoljenja podnosiocima ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, utvrdio pravo na naknadu nematerijalne štete, svakom u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu i našao da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci pretrpeli. Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Ustavni sud je, pored toga, imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskladio svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

7. Podnosioci ustavne žalbe, takođe, smatraju da im je osporenom presudom Upravnog suda U. 14674/16 od 16. maja 2019. godine povređeno pravo na pravično suđenje, jer je, po njihovom mišljenju trebalo primeniti odredbe Srpskog građanskog zakonika, koji je važio u vreme zasnivanja usvojenja, a ne Zakona o usvojenju iz 1976. godine, „na kome upravni organ zasniva navode o nepotpunom usvojenju“. Podnosioci, takođe, ukazuju na propust Upravnog suda da navede odredbe materijalnog prava na osnovu kojih je ocenio „pitanje dejstva konkretnog usvojenja“.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da iz navedene odredbe člana 170. Ustava proizlazi da navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

Ustavni sud je dalje konstatovao da je predmetno rešenje drugostepenog organa zasnovano na tome da podnosioci ustavne žalbe nisu dostavili dokaz da su zakonski naslednici bivšeg vlasnika, niti „pravno relevantan dokaz“ da je bivši vlasnik usvojio njihovog pravnog prethodnika, a ne na oceni da se u konkretnom slučaju primenjuje Zakon o usvojenju iz 1976. godine. Pored toga, Sud nalazi da se u postupku restitucije ne može ocenjivati pitanje dejstva usvojenja, u situaciji kada Agenciji nije dostavljen dokaz o tome da je usvojenje zasnovano.

U vezi sa navodima ustavne žalbe da je u spornom testamentu bivšeg vlasnika navedeno da je biološki otac M. M(3) dao odobrenje za usvajanje od strane bivšeg vlasnika, Ustavni sud konstatuje da se na tim navodima ne može zasnovati ocena da je usvojenje izvršeno u skladu sa tada važećim propisima. Sud, s tim u vezi, konstatuje da se, prema Srpskom građanskom zakoniku iz 1844. godine, tuđe dete moglo usvojiti bez bilo kakvih uslova i uz saglasnost svojih bioloških roditelja, u kom slučaju je dobijalo prezime svog usvojioca i pored ostalih, nasledna prava svog usvojioca. Usvojenje je, takođe, bilo moguće i uz određene uslove, koji su se mogli dogovoriti sa roditeljima, odnosno tutorom i sudom, ili sa punoletnim licem koje se usvaja, pri čemu je u oba slučaja bio nužan pismeni dokaz, koji su strane podnosile sudu radi potvrđenja. U slučaju usvajanja bez izjašnjenja navedenih lica usvojenik se smatrao hranjenikom, koji nema rodbinska prava. Usvojenje se moglo izvršiti i putem testamenta, ali je to smatrano jednostranom voljom poočima ili pomajke, do dobijanja saglasnosti druge strane (paragrafi br. 136. do 146.).

Polazeći od navedenih odredaba Srpskog građanskog zakonika, a imajući u vidu da je u predmetnom upravnom postupku utvrđeno da pravni prethodnik podnosioca nije imao prezime bivšeg vlasnika, već svog biološkog oca, da nije dostavljena potvrda suda o tome da je zasnovano usvojenje, niti saglasnost njegovih bioloških roditelja za usvojenje, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljiv zaključak drugostepenog organa da podnosioci ustavne žalbe nisu dostavili dokaz da je njihov pravni prethodnik usvojen u skladu sa propisima koji su važili u vreme usvojenja.

Po oceni Ustavnog suda, bez osnova se u ustavnoj žalbi ukazuje da je „navedeno usvojenje osnaženo 1948. godine“, time što je bivši vlasnik u testamentu sačinjenom 15. juna 1948. godine i izjavi predatoj Sreskom sudu u Bajinoj Bašti uz taj testament naveo da je M. M(3) kod njega došao sa odobrenjem svoga oca R. i da ga on otada smatra svojim rođenim detetom. Stoga odbijanje Upravnog suda da izvede dokaze koje su predložili podnosioci ustavne žalbe ne ukazuje očigledno na povredu prava na pravično suđenje, budući da izjave poočima ili pomajke, u nedostatku saglasnosti bioloških roditelja, nisu bile od uticaja na utvrđenje zasnivanja i pravnog dejstva bilo koje vrste usvojenja, pa ni eventualno pribavljanje tih dokaza nije moglo dovesti do drugačije odluke u predmetnoj upravnoj stvari.

Ustavni sud nalazi da nemaju utemeljenja navodi ustavne žalbe da se presudom Okružnog suda u Titovom Užicu P. 56/70 od 25. februara 1970. godine dokazuje da je usvojenje nastalo 1945. godine, budući da je tom presudom odlučeno o tužbi sestre bivšeg vlasnika kojom je tražila da joj pravni prethodnik podnosilaca ustavne žalbe prizna pravo svojine na jednoj polovini zaostavštine njihovog pokojnog oca. Po oceni Suda, konstatacija u obrazloženju navedene presude da među strankama nije sporna činjenica da je bivši vlasnik usvojio M. M(3) 1945. godine nije dokaz o usvojenju, na osnovu koga bi podnosioci ustavne žalbe, kao pravni sledbenici M. M(3), mogli da ostvare pravo na vraćanje predmetne imovine.

Podnosioci ustavne žalbe, takođe, ističu da je Upravni sud prihvatio navode iz rešenja o nasleđivanju iz 1960. godine, iako u ostavinskom postupku nije odlučivano o dejstvu i punovažnosti konkretnog usvojenja. Sud, s tim u vezi, ističe da činjenica da je rešenjem Sreskog suda u Bajinoj Bašti O. 79/60-4 od 23. septembra 1960. godine M. M(3) oglašen za naslednika kao „nezvanični usvojenik“ bivšeg vlasnika ne bi bila smetnja za ostvarivanje prava podnosilaca u predmetnom postupku restitucije, da je do njegovog okončanja dostavljen dokaz o usvojenju.

Ustavni sud nije posebno ispitivao ustavnu žalbu sa stanovišta prava iz čl. 36. i 58. Ustava, jer je ocenio da podnosioci povredu tih prava smatraju posledicom istaknute povrede prava na pravično suđenje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 14674/16 od 16. maja 2019. godine kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka Ustavnog suda o restituciji i povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti