Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Upravnog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Povrede su nastale zbog proizvoljne ocene dokaza u postupku prestanka službe civilnog lica u Vojsci i prekomernog trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić , Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. T . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. juna 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. T . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 965/13 od 16. septembra 2015. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 965/13 od 16. septembra 2015. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosi oca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za obaveze odbrane UP-2 broj 93-8/10 od 21. decembra 2012. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba N. T . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom odbrane - Regionalni centar Beograd u predmetu UP-1 broj 22-10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. T . iz Beograda podn eo je Ustavnom sudu, 7. novembra 2015. godine, preko punomoćnika T. S, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 965/13 od 16. septembra 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbija .

Podnosilac ustavne žalbe tvrdi da mu služba nije mogla prestati, u smislu člana 144. tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, odnosno "po pitanju sprovođenja zakonitog postupka prestanka službe civilnog lica, bez njegove saglasnosti ".

Istaknuto je da je osporeni postupak okončan nakon deset godina, četiri meseca i osam dana, iako je reč o radnom sporu za koji postoji potreba hitnog rešavanja. Smatra se da je nesporno da u konkretnom slučaju suđenje nije obavljeno u razumnom roku i da je trajalo predugo.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je podnosiocu osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, kao i da suđenje u ovom slučaju nije obavljeno u razumnom roku, te da naloži nadležnom sudu da u roku od 30 dana od dana dostavljanja odluke Ustavnog suda ponovi postupak po tužbi protiv drugostepenog rešenja. Naknadu štete nije tražio.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Ministarstva odbrane - Regionalni centar Beograd UP-1 broj 22-10, kao i iz celokupne priložen e dokumentacij e, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Rešenjem Vojnog odseka Palilula Up-1 broj 932/1 od 8. aprila 2005. godine utvrđeno je da podnosiocu ustavne žalb e 10. maja 2005. godine prestaje služba u Ministarstvu odbrane Srbije i Crne Gore , bez njegove saglasnosti, zbog ukidanja radnog mesta na koje je raspoređen - referent za vojnu obavezu, ES 61005, VSS, GRM 03/870, u Vojnom odseku Palilula Vojni okrug Beograd.

Rešavajući o žalbi podnosioca, Komanda Vojnog okruga je rešenjem UP-2 broj 36-2/05 od 6. maja 2005. godine istu odbila kao neosnovanu .

Vrhovni sud Srbije je presudom U-SCG 916/06 od 31. januara 2008. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio navedeno drugostepeno rešenje. Taj sud je utvrdio da se u spisima predmeta ne nalazi akt na osnovu koga je utvrđeno da je radno mesto podnosioca ustavne žalbe ukinuto, niti ima dokaza da je prethodno pokušano da mu se obezbedi jedno od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, zbog čega se ne može ispitati da li je tuženi organ pravilno primenio odredbu člana 144. stav 2. tačka 1) Zakona.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije doneo rešenje UP-2 broj 36-3/05 od 6. maja 2008. godine kojim je odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 8. aprila 2005. godine. U obrazloženju tog rešenja je navedeno: da je Odlukom ministra odbrane pov. broj 4229-1 od 4. aprila 2005. godine ugašen Vojni odsek Palilula, a time i radno mesto na koje je podnosilac bio raspoređen; da je Odluka o organizcijsko-mobilizacijskim promenama u Ministarstvu odbrane str. pov. broj 865-1 od 6. aprila 2005. godine, shodno kojoj je ugašen Vojni odsek Palilula, stupila na snagu 10. aprila 2005. godine; da je starešina Komande Vojnog odseka Palilula pre donošenja rešenja o prestanku službe "utvrdio" da se podnosiocu nije moglo obezbediti ni jedno od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Upravni sud je presudom U. 4116/10 (2008) od 29. aprila 2010. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio navedeno drugostepeno rešenje. Taj sud je našao da drugostepeni organ nije postupio po nalozima iz presude od 31. januara 2008. godine, jer se u spisima predmeta i dalje ne nalaze dokazi na osnovu kojih je utvrđeno da je radno mesto ukinuto i da je prethodno pokušano da se podnosiocu obezbedi jedno od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. Takođe je ukazao na to da nisu ocenjeni navodi žalbe da je podnosilac bio spreman da prihvati bilo koje radno mesto, pa i radno mesto van mesta stanovanja.

Postupajući u izvršenju navedene presude Upravnog suda, Ministarstvo odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za obaveze odbrane je rešenjem UP-2 broj 93-2/10 od 23. avgusta 2010. godine odbilo kao neosnovanu žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 8. aprila 2005. godine. Drugostepeni organ je našao da pravni osnov za ukidanje radnog mesta podnosioca nisu bili Odluka pov. broj 4229-1 od 4. aprila 2005. godine i Naređenje načelnika Uprave za obaveze odbrane pov. broj 2238-4 od 5. aprila 2005. godine, kako je pogrešno navedeno u ožalbenom rešenju, već Odluka o organizcijsko-mobilizacijskim promenama u Ministarstvu odbrane str. pov. broj 865-1 od 6. aprila 2005. godine, ali da to ne utiče na zakonitost prvostepenog rešenja. Takođe se pozvao na potvrdu Uprave za kadrove broj 2754-2 od 30. juna 2010. godine.

Presudom Upravnog suda U. 26796/10 od 8. marta 2012. godine po treći put je uvažena tužba podnosioca, te je poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje. Taj sud je ukazao da je drugostepeni organ bio dužan da omogući podnosiocu da učestvuje u postupku, odnosno da ga prethodno upozna sa potvrdom Uprave za kadrove od 30. juna 2010. godine, kao i da navede razloge iz kojih proizlazi da navedena potvrda ima značaj javne isprave u smislu člana 161. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku. Pored toga je istaknuto da je podnosiocu, saglasno odredbi člana 144. stav 1. tačka 1) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, trebalo pokušati da se omogući i zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, odnosno sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije, o čemu u spisima predmeta nema dokaza.

Drugostepeni organ je rešenjem UP-2 broj 93-6/10 od 9. aprila 2012. godine poništio prvostepeno rešenje od 8. aprila 2005. godine i vratio predmet na ponovni postupak i rešavanje.

Ministarstvo odbrane - Regionalni centar Beograd je kao prvostepeni organ rešenjem UP-1 broj 22-10 od 14. novembra 2012. godine utvrdilo da je podnosiocu ustavne žalbe 10. maja 2005. godine prestala služba, bez njegove saglasnosti, zbog ukidanja radnog mesta na koje je bio raspoređen. U tački 5. dispozitiva rešenja je navedeno da je podnosilac imao pravo da se u roku od 30 dana od dana prestanka službe prijavi nadležnoj filijali Nacionalne službe za zapošljavanje radi ostvarivanja prava na novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju, što je i ostvario. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno: da iz potvrde Uprave za organizaciju Sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane pov. broj 730-3 od 11. maja 2012. godine proizlazi da je Odlukom ministra odbrane o organizacijsko-mobilizacijskim promenama str. pov. broj 865-1 od 6. aprila 2005. godine rasformiran Vojni odsek Palilula, a samim tim su ugašena i sva radna mesta u toj jedinici, među kojima i radno mesto na koje je podnosilac bio raspoređen; da iz potvrde Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 4236-2 od 18. maja 2012. godine proizlazi da je podnosiocu služba prestala saglasno Odluci ministra odbrane pov. broj 4229-1 od 4. aprila 2005. godine, jer je ukinuto radno mesto na kome se nalazio, a nije joj se moglo obezbediti jedno od prava iz člana 144. stav 1. Zakona, zbog toga što su pored rasformiranja jednog broja jedinica i ustanova i ukidanja više formacijskih i radnih mesta na kojima su bila raspoređena civilna lica, odnosno smanjenja broja izvršilaca na tim mestima, saglasno Odluci ministra odbrane pov. broj 4229-1 od 4. aprila 2005. godine, ukinuta i sva upražnjena (odnosno nepopunjena) formacijska i radna mesta civilnih lica u Vojsci, uključujući i sve ustanove u Ministarstvu odbrane; da je aktom Uprave za kadrove pov. broj 2102-1 od 21. februara 2005. godine određeno da pravo na prekvalifikaciju u sistemu Ministar stva odbrane SCG - program "PRIZMA", u 2005. godini, imaju samo oficiri, a ne i civilna lica; da iz akta Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Beograd broj 0110-1011-211/2012 od 19. juna 2012. godine proizlazi da je podnosilac bio korisnik prava na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti u periodu od 11. maja 2005. do 10. februara 2006. godine i od 11. marta do 10. juna 2011. godine, da je bio korisnik prava na novčanu naknadu po osnovu privremene sprečenosti za rad u periodu od 11. juna do 9. jula 2011. godine, da je bio na evidenciji nezaposlenih lica od 7. juna 2005. do 25. maja 2007. godine i od 29. marta do 15. decembra 2011. godine ; da je uz navedeni akt dostavljen izveštaj na osnovu koga je utvrđeno da je na dan 31. maja 2005. godine bilo 69 nezaposlenih lica sa zanimanjem profesor opštenarodne odbrane i društvene samozaštite, da su u periodu od 1. do 31. maja 2005. godine za to zanimanje bila slobodna tri radna mesta i isto toliko popunjenih radnih mesta na neodređeno vreme, a da je na određeno vreme bilo slobodno tri, a popunjena četiri ra dna mesta; da iz akta Uprave za organizaciju pov. broj 1325-2 od 26. novembra 2012. godine proizlazi da je u rasformiranom Vojnom odseku Palilula bilo devet formacijskih mesta referent za vojnu obavezu, sa elementima ES 61005, FRM 03, BB 870, dok u njegovom pravnom sledbeniku Vojnom odseku Beograd - 2 ne postoji radno mesto sa elementima formacijskog mesta na koje je podnosilac bio raspoređen, kao ni formacijsko mesto kojima se stepen stručne spreme utvrđuje u rasponu. U obrazloženju prvostepenog reše nja je, takođe, konstatovano da se nakon ukidanja formacijskog mesta podnosiocu nije moglo obezbediti zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, jer nije bilo slobodnih radnih mesta adekvatno njegovoj stručnoj spremi u periodu od 1. do 31. maja 2005. godine. Polazeći od svega navedenog, prvostepeni organ je ocenio da su bili ispunjeni uslovi da podnosiocu 10. maja 2005. godine prestane služba, bez njene saglasnosti, te da mu se nije moglo obezbediti jedno od prava propisanih članom 144. stav 1. tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Rešenjem Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za obaveze odbrane UP-2 broj 93-8/10 od 21. decembra 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja. Drugostepeni organ je ocenio da je ožalbenim rešenjem otklonjena primedba Upravnog suda jer je podnosiocu omogućen uvidu u potvrde Uprave za kadrove i Uprave za organizaciju i data mogućnost da se o njima izjasni.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 965/13 od 16. septembra 2015. godine odbijena je tužba podnosi oca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Taj sud je ocenio da je pravilno tuženi organ našao da je prvostepeno rešenje doneto bez povrede pravila postupka, da je zasnovano na pravilno utvrđenom činjeničnom stanju i pravilnoj primeni materijalno g prava, odnosno da se nakon ukidanja formacijskog mesta podnosiocu nije moglo obezbediti jedno od prava propisanih članom 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, čime su ispunjeni uslovi za prestanak službe bez njegove saglasnosti, u skladu sa odredbom člana 143. tačka 9) Zakona.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavne odredbe, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 3/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da ovlašćeno službeno lice po svom uverenju odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 10.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (člana 232. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan da u svemu postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje , kao i da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 2.) .

Zakonom o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)).

Odredbom člana 90. stav 4. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti ("Službeni glasnik RS", br. 71/03 i 84/04 ), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano da se zaposleni može prijaviti Nacionalnoj službi radi promene zaposlenja.

5. Ustavni sud je našao da se navodi ustavne žalbe kojima se obrazlaže povreda prava na pravično suđenje svode na to da postupak prestanka službe podnosioca kao civilnog lica u Ministarstvu odbrane nije bio sproveden u skladu sa članom 144. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije (u daljem tekstu: Zakon).

Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda. Pri tome, Ustavni sud podseća da nije nadležan da preispituje pravilnost zaključaka nadležnih organa i sudova o pojedinim izvedenim dokazima ili o neprihvatanju njihovog izvođenja, niti da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su tumačeni i primenjeni merodavni propisi. Međutim, proizvoljnost u oceni dokaza, utvrđivanju činjenica i primeni propisa, na štetu podnosioca ustavne žalbe, može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, te u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od okolnosti konkretnog slučaja, kao i navedenih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda navedenog ustavnog prava ceni i sa stanovišta proizvoljne ocene dokaza, proizvoljno utvrđenog činjeničnog stanja i proizvoljne primene merodavnog prava.

Ustavni sud je pošao od toga da se pre prestanka službe podnosioca u Ministarstvu odbrane moralo utvrditi da li je radno mesto na koje je raspoređen ukinuto ili je smanjen broj izvršilaca na tom radnom mestu i da li je moguće da mu se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. U konkretnom slučaju, pre prestanka službe podnosioca ustavne žalbe nisu bile utvrđene navedene činjenice, već su prvostepeni i drugostepeni organ imali zadatak da, postupajući po primedbama nadležnog suda u upravnom sporu, u dopunjenom postupku utvrde te činjenice i donesu nova rešenja zasnovana na zakonu. Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud u osporenoj presudi ocenio da je u upravnom postupku pravilno utvrđeno da je ukinuto radno mesto na kome je podnosilac ustavne žalbe b io raspoređen i da mu se pre prestanka službe nije moglo obezbediti jedno od prava koja mu po navedenim zakonskim odredbama pripadaju.

Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da je u više svojih odluka, počev od Odluke Už-5067/2010 od 24. oktobra 2013. godine, ukazao na to da pribavljanje potvrda i izveštaja nakon datuma kada je utvrđen prestanak službe, ima uporište u odredbama merodavnog procesnog prava. Naime, iz citiranih odredaba člana 232. Zakona o opštem upravnom postupku sledi da se činjenice koje su bile od značaja za donošenje prvostepenog rešenja mogu utvrđivati u postupku pred drugostepenim organom, kao i da se one mogu ponovo utvrđivati u postupku donošenja novog prvostepenog rešenja, nakon poništaja ranijeg, u skladu sa primedbama drugostepenog organa, odnosno suda u upravnom sporu.

Ustavni sud je najpre našao da su upravni organi i Upravni sud naveli dovoljne razloge kada su ocenili da su sva formacijska mesta u Vojnom odseku Palilula, pa i radno mesto na koje je bio raspoređen podnosilac ustavne žalbe, ukinuta tako što je Odlukom ministra odbrane str. pov. 865-1 od 6. aprila 2005. godine rasformirana ta vojna jedinica. Ovaj sud je takođe našao da je na ustavnopravno prihvatljiv način obrazloženo zašto se podnosilac nije mogao rasporediti na odgovarajuće radno mesto u sastavu pravnog sledbenika rasformirane vojne jedinice.

Sa druge strane, kada su u pitanju razlozi zbog kojih se, po oceni Upravnog suda, podnosiocu pre prestanka službe nije moglo obezbediti raspoređivanje na drugo odgovarajuće radno mesto u Vojsci i Ministarstvu odbrane, van pravnog sledbenika Vojnog odseka Palilula, Ustavni sud konstatuje da su oni u osporenoj presudi zasnovani na činjenicama koje proizlaze iz potvrde Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 4236-2 od 18. maja 2012. godine. Prema toj potvrdi, podnosiocu se navedena prava nisu mogla obezbediti, jer su Odlukom ministra odbrane pov. broj 4229-1 od 4. aprila 2005. godine ukinuta sva upražnjena formacijska i radna mesta civilnih lica u Vojsci i ustanovama Ministarstva odbrane. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je u svojoj Odluci Už-6597/2012 od 9. jula 2015. godine utvrdio da se u navedenoj odluci ministra odbrane ni jednom rečju ne spominje ukidanje upražnjenih formacijskih i radnih mesta civilnih lica u Vojsci i Ministarstvu odbrane. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da je očigledno da postoji protivrečnost između onoga što je utvrdio prvostepeni organ i sadržine navedene odluke ministra odbrane.

Kada su u pitanju razlozi zbog kojih se, po oceni upravnih organa, podnosiocu pre prestanka službe nije moglo obezbediti zasnivanja radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, Ustavni sud konstatuje da su oni zasnovani na činjenicama koje proizlaze iz izveštaja Nacionalne služb e za zapošljavanje - Filijala Beograd priloženog uz akt od 19. juna 2012. godine. Prema obrazloženju prvostepenog rešenja, iz navedenog izveštaja proizlazi da je u periodu od 1. maja do 31. decembra 2005. godine, koji delimično obuhvata i vreme pre prestanka službe podnosioca, bilo prijavljenih potreba za zapošljavanjem u zanimanju profesor opštenarodne odbrane i društvene samozaštite, da je određeni broj radnih mesta popunjen i da je na evidenciji nezaposlenih ostao određeni broj lica navedenog stepena i vrste stručne spreme. Ipak, prvostepeni i drugostepeni organi su na osnovu tog akta zaključili da podnosilac pre prestanka službe nije mogao zasnovati radni odnos van Vojske i Ministarstva odbrane. Navedene razloge u potpunosti je prihvatio Upravni sud u osporenoj presudi.

Ustavni sud ukazuje da je član 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije uslovljavao prestanak službe civilnog lica time da mu se prethodno nije moglo obezbediti neko od prava koja su propisana navedenim zakonskim odredbama. Okolnost da se civilno lice nalazilo na službi nije sprečavala da se sve do datuma prestanka službe pokuša zasnivanje radnog odnosa na odgovarajućem radnom mestu van Vojske i Ministarstva odbrane, budući da je odredba člana 90. stav 4. tada važećeg Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti propisivala da se zaposleni mogao prijaviti Nacionalnoj službi za zapošljavanje radi promene zaposlenja. S obzirom na to da pre prestanka službe podnosioca u Ministarstvu odbrane nije pokušano da mu se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona, Ustavni sud smatra da se kod naknadnog ispitivanja mogućnosti ostvarivanja navedenih prava u tom periodu morao uvažiti značaj postojanja odgovarajućeg radnog mesta pri ocen i zakonitosti odluke o prestanku službe podnosioca. Tim pre što u vreme naknadnog utvrđivanja činjeničnog stanja koje je postojalo u periodu do prestanka službe podnosioca, nije bilo moguće proveriti da li bi posredovanje u zapošljavanju za takvo radno mesto dovelo do zasnivanja radnog odnosa. Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda bilo neophodno utvrditi da li je podnosilac u relevantnom periodu ispunjava o uslove koje je odredio poslodavac za zasnivanje radnog odnosa na radnom mestu za koje je prijavljena potreba zapošljavanj a (videti odluke Ustavnog suda Už- 8/2013 od 8. oktobra 2015. godine i Už-1754/2015 od 8. decembra 2016. godine) .

S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je ocenio da su razlozi Upravnog suda za primenu merodavnih odredaba Zakona zasnovani na proizvoljnoj oceni dokaza, i to na štetu podnosioca ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je osporenom presudom podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanjanje štetnih posledica podnosiocu ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude presudom Upravnog suda U. 965/13 od 16. septembra 2015. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka po tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za obaveze odbrane UP-2 broj 93-8/10 od 21. decembra 2012. godine , odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud napominje da nije nadležan da utvrđuje da li su bili ispunjeni uslovi da podnosiocu ustavne žalbe prestane služba u Ministarstvu odbrane, niti se ovom odlukom prejudicira odluka nadležnog organa o tome, pod pretpostavkom da se postojanje tih uslova utvrdi i oceni u postupku koji je u skladu sa zakonom.

6. Imajući u vidu da je u ustavnoj žalbi postavljen zahtev da se utvrdi da suđenje nije obavljeno u razumnom roku, kao i da ustavna žalba sadrži konkretne razloge koji se odnose na trajanje postupka, postupanje nadležnih organa i sudova, kao i ponašanje podnosioca, Ustavni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi da se osnovanost ustavne žalbe ceni sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, kako upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Ministarstva odbrane - Regionalni centar Beograd UP-1 broj 22-10, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja predmetnog postupka od dana kada je podnosilac izjavio žalbu protiv prvostepenog rešenja od 8. aprila 2005. godine. Iako se taj datum prema stanju u spisima predmeta ne može tačno utvrditi, nesumnjivo je da je to bilo između 8. aprila i 6. maja 2005. godine. Dakle, period koji se u konkretnom slučaju ceni iznosi deset godina i četiri meseca .

Pri ocenjivanju da li je period odlučivanja upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova u upravnom sporu , kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je ukinuto radno mesto na koje je podnosilac ustavne žalbe bio raspoređen, a u zavisnosti od toga, da utvrde da li je postojala mogućnost da se podnosiocu pre prestanka službe obezbedi neko od prava koja mu po zakonu pripadaju kao civilnom licu čije se radno mesto ukida. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije doprineo dugom trajanju postupka. U pogledu značaja koji je za podnosioca imao predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakonitosti rešenja na osnovu koga mu je prestala služba za njega bila od egzistencijalnog značaja.

Ispitujući postupanje nadležnih organa u ovoj upravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog organa u značajnoj meri dovelo do dužeg trajanja osporenog postupka. Naime, prvostepeni organ je doneo rešenje o prestanku službe podnosioca ustavne žalbe zbog ukidanja radnog mesta, a da pri tom nije raspolagao bilo kakvim dokazima da je to radno mesto ukinuto, niti da je podnosiocu prethodno pokušano da se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. Navedenu protivrečnost između činjeničnog stanja koje je proizlazilo iz obrazloženja prvostepenog rešenja i stanja u spisima predmeta, propustio je da otkloni drugostepeni organ u postupku po žalbi, koji je na to bio ovlašćen, u smislu odredbe člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. To je imalo za posledicu da tri drugostepena rešenja budu poništena u upravnom sporu, bilo zato što u spisima predmeta nije bilo dokaza da je radno mesto na koje je podnosilac bio raspoređen ukinuto ili zato što nije bilo dokaza da mu se pre prestanka službe nije moglo obezbediti jedno od prava koja mu po zakonu pripadaju.

Ustavni sud je, takođe, uzeo u obzir da su nadležni sudovi u upravnom sporu tri puta vraćali predmet na ponovni upravni postupak, zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i povrede pravila postupka. Kako je četvrti po redu upravni spor trajao dve godine i osam meseci, Ustavni sud napominje da je produženje osporenog postupka , u kome je već vođeno više upravnih sporova , nalagao nadležnom sudu da brže odluči o kasnijim tužbama podnosioca.

Ustavni sud ukazuje na stanovište koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, da činjenica da se više puta nalaže ponavno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Ustavnopravna ocena postupka čije trajanje je uzeto u obzir u ovom predmetu, zasnovana na praksi i kriterijumima Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu navedenog ustavnog prava, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije istak ao zahtev za naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , a krećući se u okviru zahteva ustavne žalbe, Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku dovoljan način pravičnog zadovoljenja podnosioca.

7. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti