Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku za ponavljanje postupka i dosuđuje naknadu štete. Postupak je trajao preko sedam godina, prvenstveno zbog neefikasnosti prvostepenog suda čije su odluke više puta ukidane.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi veća, u postupku po ustavnoj žalbi Latinke Milenković iz Zaječara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. januara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Latinke Milenković i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Zaječaru u predmetu P1. 56/08 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Latinka Milenković iz Zaječara je 17. februara 2011. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Opštinskog suda u Zaječaru P1. 56/08 od 21. februara 2008. godine, rešenja Okružnog suda u Zaječaru Gž. 901/09 od 19. maja 2009. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 897/10 Gzz1. 508/10 od 27. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Istovremeno, podnositeljka ustavne žalbe je osporila dužinu trajanja postupka u kome su doneta osporena rešenja, a koji je pokrenut podnošenjem njenog predloga za ponavljanje postupka pravnosnažno okončanog presudom Opštinskog suda u Zaječaru P1. 32/02 od 17. oktobra 2002. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava i pravo na naknadu štete zbog prekomerno dugog trajanja predmetnog parničnog postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Zaječaru P1. 56/08, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja Latinka Milenković, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je 7. jula 2003. godine podnela Opštinskom sudu u Zaječaru predlog za ponavljanje parničnog postupka, pravnosnažno okončanog presudom istog suda P1. 32/02 od 17. oktobra 2002. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se poništi kao nezakonito rešenje tužene opštine Zaječar broj 121-1/2 od 18. januara 2002. godine, kojim je tužilji prestao radni odnos.

Opštinski sud u Zaječaru je 3. decembra 2003. godine doneo presudu P1. 32/02, kojom je: u stavu prvom izreke dozvolio ponavljanje postupka po predlogu tužilje i ukinuo navedenu pravnosnažnu presudu; u stavu drugom izreke usvojio tužbeni zahtev tužilje i poništio kao nezakonito navedeno rešenje tužene; u stavu trećem izreke obavezao tuženu da naknadi tužilji troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Zaječaru je presudom Gž. 104/04 od 12. februara 2004. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu.

Odlučujući o reviziji tužene, Vrhovni sud Srbije je 23. marta 2005. godine doneo rešenje Rev II. 150/05 od 23. marta 2005. godine kojim je ukinuo nižestepene presude i vratio predmet Opštinskom sudu u Zaječaru na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P1. 195/05. Opštinski sud u Zaječaru je 3. novembra 2005. godine doneo rešenje P1. 195/05, kojim je dozvolio ponavljanje postupka po predlogu tužilje i ukinuo navedenu pravnosnažnu presudu.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Zaječaru je rešenjem Gž. 992/06 od 30. maja 2006. godine ukinuo prvostepeno rešenje i vratio predmet Opštinskom sudu u Zaječaru na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, Opštinski sud u Zaječaru je 19. oktobra 2007. godine doneo presudu P1. 195/05, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan predlog tužilje za ponavljanje postupka; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za poništaj navedenog rešenja tužene; u stavu trećem izreke obavezao tužilju da naknadi tuženoj troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužilje, Okružni sud u Zaječaru je rešenjem Gž. 2830/07 od 16. januara 2008. godine ukinuo prvostepeno rešenje i vratio predmet Opštinskom sudu u Zaječaru na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P1. 56/08. Opštinski sud u Zaječaru je 21. februara 2008. godine doneo osporeno rešenje P1. 56/08, kojim je odbio kao neosnovan predlog tužilje za ponavljanje postupka.

Odlučujući o žalbi tužilje, Okružni sud u Zaječaru je 19. maja 2009. godine doneo osporeno rešenje Gž. 901/09 kojim je odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepeno rešenje.

Odlučujući o reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti tužilje izjavljenim protiv navedenog drugostepenog rešenja, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporeno rešenje Rev2. 897/10 Gzz1. 508/10 od 27. oktobra 2010. godine, kojim je: u stavu prvom izreke odbio reviziju kao neosnovanu; u stavu drugom izreke odbacio kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbe člana 10. Zakon o parničnom postupku iz 1977. godine i člana 10. Zakon o parničnom postupku iz 2004. godine, koji su se primenjivali na predmetni parnični postupak, afirmisale su načelo efikasnog postupanja suda.

5. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe pokrenula osporeni parnični postupak 7. jula 2003. godine, podnošenjem predloga Opštinskom sudu u Zaječaru za ponavljanje parničnog postupka pravnosnažno okončanog presudom istog suda P1. 32/02 od 17. oktobra 2002. godine i da je ovaj predmet okončan donošenjem osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 897/10 Gzz1. 508/10 od 27. oktobra 2010. godine

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je konstatovao da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka.

U tom kontekstu, Ustavni sud je zaključio da je ovaj parnični postupak po navedenom vanrednom pravnom leku trajao sedam godina i tri meseca, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da parnični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnositeljku, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je zaključio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi zahtevala višegodišnje trajanje predmeta, jer su postupajući sudovi imali samo zadatak da ocene osnovanost razloga za ponavljanje pravnosnažno okončanog parničnog postupka predviđenog odredbom člana 422. tačka 7) ranije važećeg Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio je ona preduzela sve procesne radnje kako bi se predmetni parnični postupak hitno okončao.

Ustavni sud smatra da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman pravni interes da se o njenom predlogu za ponavljanje postupka odluči u razumnom roku, uzimajući u obzir da je navedeni vanredni pravni lek podnet povodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka u kome je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev podnositeljke za poništaj rešenja tužene kojom joj je prestao radni odnos.

Ustavni sud je ocenio da je nedelotvorno i pogrešno postupanje Opštinskog suda u Zaječaru prvenstveno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje ovog predmeta. S tim u vezi, Ustavni sud ističe da se odgovornost navedenog suda za prekomerno dugo trajanje postupka po vanrednom pravnom leku ogleda u činjenici da su tri prvostepene odluke u ovoj pravnoj stvari bile ukinute, što je imalo za posledicu vraćanje predmeta prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Zauzimanje pogrešnog pravnog stanovišta u ovom predmetu i nepostupanje Opštinskog suda u Zaječaru po nalozima drugostepenog i revizijskog suda, po oceni Ustavnog suda, predstavljaju odlučne razloge za prekomernu dužinu trajanja parničnog postupka koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljni nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu u slučaju „ Pavlyulynets protiv Ukrajine “, od 6. septembra 2005. godine). Polazeći od iznetih razloga, a posebno imajući u vidu da sudovi u ovoj vrsti postupka samo odlučuju o ispunjenosti zakonom propisanih uslova za ponavljanje pravnosnažno okončanog parničnog postupka, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Razmatrajući pitanje dopuštenosti ustavne žalbe u delu u kojem se osporavaju rešenje Opštinskog suda u Zaječaru P1. 56/08 od 21. februara 2008. godine, rešenje Okružnog suda u Zaječaru Gž. 901/09 od 19. maja 2009. godine i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 897/10 Gzz1. 508/10 od 27. oktobra 2010. godine, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka osporava rešenja kojim je odbijen kao neosnovan njen predlog za ponavljanje postupka pravnosnažno okončanog presudom Opštinskog suda u Zaječaru P1. 32/02 od 17. oktobra 2002. godine.

U tom smislu, Ustavni sud nalazi da u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe nije odlučivano o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe, već je o njenim radnim pravima isključivo odlučivano u parničnom postupku koji je pravnosnažno okončan navedenom presudom, a u kome je cenjena zakonitost rešenja tužene kojim je podnositeljki prestao radni odnos. S obzirom na to da se osporenim rešenjima samo odlučivalo o tome da li su ispunjeni procesni uslovi da se ponovi parnični postupak, Ustavni sud smatra da je ustavna žalba u ovom delu, ratione materiae, nedozvoljena. U vezi sa tim, Ustavni sud se poziva na stav Evropske komisije za ljudska prava u predmetu X protiv Austrije (odluka o dopustivosti broj 7761/77 od 8. maja 1978. godine). Stoga je Sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević