Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi policijskog službenika za isplatu naknada

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu policijskog službenika protiv presuda kojima su odbijeni zahtevi za isplatu dnevnica i putnih troškova. Iako je Apelacioni sud pogrešno primenio materijalno pravo, podnosilac nije iscrpeo propisana interna pravna sredstva kod poslodavca pre podnošenja tužbe.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. S . iz Kraljeva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. januara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. S . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1. 6086/12 od 22. novembra 201 2. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P . 4560/10 od 17. januara 2012. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba S. S . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 4560/10.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S . iz Kraljeva je , 28. januara 201 3. godine, preko punomoćnika G. O , advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalb u protiv presud a Apelacionog suda u Beogradu Gž 1. 6086/12 od 22. novembra 201 2. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P . 4560/10 od 17. januara 2012. godine , zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na imovinu i prava na pravičnu naknadu za rad, utvrđenih odredbama člana 21. st. 1. i 2, člana 32. stav 1 , člana 58. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 4560/10.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, između ostalog, navodi: da je kao radnik Policijske uprave Prizren, tokom 1999. godine, raspoređen u Policijsku upravu Kraljevo, od kada sa porodicom živi na području grada Kraljeva; da je tokom 2000. godine, po usmenom nalogu rukovodstva Ministarstva unutrašnjih poslova (u daljem tekstu: MUP), upućen na vršenje službe u drugu organizacionu jedinicu MUP - Kopnenu zonu bezbednosti „Rudnica“ kod Raške (u daljem tekstu: KZB); da je tužbom tražio isplatu dnevnica za vreme vršenja službe u toj organizacionoj jedinici, putnih troškova koje je imao na relaciji Kraljevo – Rudnica, kao i dodatka na platu po osnovu noćnog rada u KZB, a sve za period od decembra 2004. godine do juna 2005. godine; da mu je prvostepeni sud predmetne naknade dosudio za maj i jun 2005. godine, dok je za ostatak utuženog perioda našao da su potraživanja zastarela; da je osporenom drugostepenom presudom potvrđena osporena prvostepena presuda u odbijajućem delu, a preinačena u delu kojim su (delimično) usvojeni zahtevi za isplatu dnevnica i putnih troškova, tako što su isti u celini odbijeni kao neosnovani; da i prvostepeni i drugostepeni sud, kod ocene prigovora zastarelosti, nisu uzeli u obzir činjenicu da se on u više navrata tuženoj obraćao pismenim putem, na koji način je, saglasno članu 388. Zakona o obligacionim odnosima, nastupio prekid zastarelosti; da je Apelacioni sud u Beogradu tužbene zahteve za isplatu dnevnica i putnih troškova odbio primenom Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica iz 1994. godine, nalazeći da je reč o dnevnicama za vreme službenog putovanja koje ne može da traje duže od 30 dana; da je pravo policijskog službenika na isplatu predmetnih naknada regulisano posebnim Pravilnikom o naknadama radnicima MUP-a koji se upućuju na vršenje službene dužnosti, na koji se Apelacioni sud u Beogradu ni na jednom mestu nije pozvao; da, pored navedenog Pravilnika, postoji i Pravilnik Ministra unutrašnjih poslova od 1. marta 2003. godine, sa karakterom službene tajne, koji je regulisao prava policijskih službenika upućenih na vršenje službene dužnosti u terenskim uslovima, pored ostalih, i pravo na dnevnice; da Apelacioni sud u Beogradu insistira na postojanju pismenog naloga o upućivanju u KZB, koji ne postoji, budući da je reč o usmenom nalogu koji je morao da se izvrši, pod pretnjom gubitka posla; da je Apelacioni sud u Kragujevcu, u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama, doneo dve odluke kojima je drugačije odlučeno u odnosu na osporenu drugostepenu presudu.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, naloži Apelacionom sudu u Beogradu da ponovi postupak po žalbi podnosioca izjavljenoj protiv osporene presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4560/10 od 17. januara 2012. godine i podnosiocu prizna pravo na naknadu štete u iznosu od 5.000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4560/10 od 17. januara 2012. godine je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca S. S, ovde podnosioca ustavne žalbe, te je tužena Republika Srbija - Ministarstvo unutrašnjih poslova obavezana da tužiocu isplati iznos od 34.260,19 dinara, na ime naknade troškova prevoza, neisplaćenih dnevnica i dodatka na platu po osnovu noćnog rada za period maj - jun 200 5. godine, dok je deo tužbenog zahteva za isplatu ovih potraživanja, za period od decembra 2004. do aprila 2005. godine, odbijen kao neosnovan.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž 1. 6086/12 od 22. novembra 201 2. godine odbio žalbu tužioca i ožalbenu prvostepenu presudu P. 4560/10 od 17. januara 2012. godine potvrdio u njenom dobijajućem delu (stav I izreke), dok je usvajanjem žalbe tužene, prvostepenu presudu preinačio u usvajajućem delu za isplatu troškova prevoza i dnevnica i odbio tužbeni zahtev tužioca (stav II izreke), a ukinuo u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev za isplatu dodatka na platu po osnovu noćnog rada i u delu odluke o parničnim troškovima, povodom kojih je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac u radnom odnosu kod tužene, počev od 1997. godine, i to u Policijskoj upravi Prizren na Kosovu i Metohiji; da je 1999. godine PU Prizren premeštena u Kruševac, gde se i danas nalazi; da se iste godine tužilac doselio u porodičnu kuću u mestu Kovači, koje je udaljeno 3,5 kilometara od Kraljeva; da je naredbom tadašnjeg načelnika Resora javne bezbednosti broj 305/99 od 6. avgusta 1999. godine određeno da se svi radnici tužene sa područja Kosova i Metohije radno angažuju u mestima u koja su se doselili; da je na taj način i tužilac, po usmenom naređenju tadašnjeg rukovodstva, počeo da radi od septembra 1999. godine u Odseku za privredni kriminal PU Kraljevo, sa zvanjem samostalnog policijskog inspektora; da je u periodu od 1 . decembra 2004. do 30 . juna 2005. godine, takođe po usmenom naređenju načelnika, poslat da obavlja dužnost operativnog radnika za kontrolu prometa robe na Kontrolno bezbednosnom punktu „Rudnica“ kod Raške, u KZB; da u utuženom periodu tužilac nije primao dnevnice, naknadu na ime noćnog rada, kao ni naknadu na ime prevoza, iako su te naknade primale ostale njegove kolege; da se punkt gde je tužilac radio nalazio oko 100 kilometara od njegove kuće; da su radnici PU Kraljevo imali organizovan prevoz autobusima od Rudnice od Kraljeva, kao i organizovan smeštaj u Rudnici, ali da tužilac nije mogao da koristi ovu vrstu prevoza i smeštaja, budući da je bio operativni radnik i nije imao smeštaj, iz kog razloga je morao da se vraća kući svakog radnog dana posle smene, s tim da se oko prevoza sam snalazio; da se tužilac obraćao tuženoj zahtevom da mu plati prevoz ili obezbedi drugi prevoz, ali da mu na takve zahteve nije odgovareno; da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud, u odbijajućem delu ožalbene presude, pravilno primenio materijalno pravo; da je predmet tužbenog zahteva tužiočevo potraživanje po osnovu dnevnica, noćnog rada i troškova prevoza za period od decembra 2004. do juna 2005. godine, koja potraživanja dospevaju 25. dana u mesecu za prethodni mesec; da je pravilan zaključak prvostepenog suda da su tužiočeva potraživanja po navedenim osnovima za period od decembra 2004. do aprila 2005. godine zastarela, imajući u vidu da je potraživanje za mesec april 2005. dospelo 25. maja 2005. godine, a da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 5 . juna 2008. godine , po proteku zakonskog roka od tri godine od dospelosti potraživanja; da navodi žalbe da podnošenje zahteva za isplatu pre podnošenja tužbe ima značaj pravne i procesne radnje koja se upodobljava drugoj poveriočevoj radnji preduzetoj protiv dužnika pred nadležnim organima iz člana 388 . Zakona obligacionim odnosima, koja za posledicu ima prekid zastarelosti su neosnovani; da to iz razloga što za prekid zastarelosti nije dovoljno da poverilac pozove dužnika usmeno ili pismeno da ispuni obavezu (član. 391 . ZOO), već se zastarevanje prekida kada dužnik prizna dug, podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili nekim drugim nadležnim organom u cilju utvrđivanja obezbeđenja ili ostvarivanja potraživanja (čl. 387 . i 388 . ZOO), zbog čega podnošenje zahteva poslodavcu za isplatu pre tužbe ne prikida zastarelost u smislu člana 388 . Zakona o obligacionim odnosima; da kada je reč o delu odluke prvostepenog suda kojim je usvojen tužbeni zahtev tužioca za naknadu troškova prevoza i neisplaćenih dnevnica, prvostepeni sud je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo zbog čega je pobijana presuda u tom delu preinačena i tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan; da polazeći od odredaba člana 51 . st. 1 . i 2 . Zakona o radnim odnosima u državnim organima i čl. 2 – 4. Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima, važećim u spornom periodu, pravo na isplatu dnevnica pripada samo onom zaposlenom koji je po nalogu svog pretpostavljenog bio upućen na službeno putovanje; da službeno putovanje može trajati najduže 15 dana neprekidno, a u izuztnim slučajevima i duže, ali ne preko 30 dana neprekidno; da iz izvedenih dokaza proizlazi da je tužilac u Rudnici radio u periodu dužem od četiri i po godine neprekidno, tačnije od maja 2000. godine do jula 2005. godine, kako je i naveo u svom iskazu; da u takvoj situaciji ne može biti reči o službenom putovanju, što predstavlja osnov za isplatu dnevnica, jep je ono vremenski ograničeno na period od maksimalno 30 dana; da u prilog tome ide i činjenica da se zaposleni na službeno putovanje upućuju na osnovu pisanog naloga, a tužilac takvu ispravu sudu do zaključenja glavne rasprave nije dostavio; da je pobijana presuda morala biti preinačena i u delu koji se odnosi na naknadu troškova prevoza za maj i jun 2005. godine jer se žalbom tužene osnovano ukazuje da je na tužiocu bio teret da dokaže da je imao stvarne troškove po osnovu dolaska na rad od mesta stanovanja i obratno; da tužilac to nije učinio, nezavisno od toga što mu je mesto stanovanja u Kovačima kod Kraljeva, a mesto rada u Rudnici kod Raške; da je svrha naknade troškova za prevoz da zaposlenom pokrije troškove koje je on stvarno imao radi dolaska na rad od mesta stanovanja i obratno; da, radi toga, nije dovoljno da je tužilac u periodu potraživanja imao različito mesto stanovanja od mesta rada, već je na njemu bilo i da dokaže da je imao troškove iz tog osnova, što tužilac nije učinio.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se j emči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.) da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.) .

Zakonom o unutrašnjim poslovima "Službeni glasnik RS", br. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/01 i 106/03) bilo je propisano: da se na radnike M UP primenjuju propisi o državnoj upravi, radnim odnosima, zdravstvenom, penzijskom i invalidskom osiguranju i o obrazovanju, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 32.) ; da MUP može upućivati na vršenje službene dužnosti u određene organizacione jedinice radnike organizacionih jedinica iz drugih delova teritorije Republike, do popune radnih mesta u organizacionim jedinicama u koje se radnici upućuju na vršenje službene dužnosti, da vršenje službene dužnosti radnika iz stava 1. ovog člana može trajati neprekidno od 30 dana do jedne godine, da radnik koji je prema st. 1. i 2. ovog člana upućen na vršenje službene dužnosti ima pravo na troškove utvrđene propisom ministra u skladu sa zakonom (član 72.).

Pravilnikom o naknadama radnicima MUP-a koji se upućuju na vršenje službene dužnosti ("Službeni glasnik RS", broj 21/98 ), koji je važio do 18. januara 2007. godine, bilo je propisano: da radnik MUP koji je, na osnovu člana 72. stav 1. Zakona o unutrašnjim poslovima, iz organizacione jedinice u kojoj je zaposlen upućen u drugu organizacionu jedinicu na vršenje službene dužnosti van njegovog mesta rada, ima pravo na naknadu troškova prevoza od mesta prebivališta do mesta boravka najviše dva puta mesečno u visini stvarnih troškova prevoza autobusom ili vozom, prema podnetoj prevoznoj karti koju je radnik koristio i troškova prevoza od mesta boravka do mesta rada u koje se upućuje na vršenje službene dužnosti, da radnik iz stava 1. ovog člana ima pravo na dnevnicu za vreme provedeno na radu u drugoj organizacionoj jedinici (član 1. stav 1. tač. 2) i 3) i stav 2.); da pravilnik stupa na snagu 1. decembra 1998. godine i da će se objavi ti u "Službenom glasniku Republike Srbije" (član 4.).

Članom 51. st. 1. i 2. Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 i 79/05) bilo je propisano da zaposleni u državnim organima i izabrana, odnosno postavljena lica imaju pravo na naknadu materijalnih troškova: za dnevnice i noćenje na službenom putovanju, za upotrebu sopstvenog vozila u službene svrhe, za prevoz na rad i s rada, za selidbene troškove i za naknadu za odvojeni život, kao i da se visina, uslovi i način isplate naknada iz stava 1. ovog člana utvrđuje aktom Vlade. Članom 71. istog zakona bilo je propisano da se radi ostvarivanja svojih prava, zaposleni u državnom organu, odnosno postavljena lica, pismeno obraćaju funkcioneru koji rukovodi organom, da protiv svakog rešenja ili drugog akta kojim je odlučeno o njegovim pravima i obavezama zaposleni, odnosno postavljeno lice, ima pravo da podnese prigovor, da se prigovor podnosi funkcioneru koji rukovodi državnim organom u roku od 8 dana od dana uručenja rešenja ili drugog akta, a funkcioner je dužan da o njemu odluči u roku od 15 dana, od dana podnošenja prigovora, da razmatrajući podneti prigovor, funkcioner preispituje svoju odluku i može je izmeniti ili dopuniti, da zaposleni, odnosno postavljeno lice, ima pravo da podnese prigovor i u slučaju kad funkcioner u roku od 15 dana od dana podnošenja zahteva ne odluči o pravu na koje se zahtev odnosi, kao i da ako funkcioner u utvrđenom roku ne odluči o podnetom prigovoru ili ako zaposleni, odnosno postavljeno lice, nije zadovoljan odlukom funkcionera povodom podnetog prigovora, zaposleni, odnosno postavljeno lice može se obratiti nadležnom sudu u roku od 15 dana.

Članom 116. Zakona o opštem upravnom postupku (''Službeni list SRJ'', br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) je propisano da u upravnim stvarima u kojima je po zakonu ili po prirodi stvari za pokretanje i vođenje postupka potreban zahtev stranke, organ može pokrenuti i voditi postupak samo ako postoji takav zahtev.

Uredbom o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica ("Službeni glasnik RS", br. 37/94, 40/94, 37/01, 73/04, 88/04, 38/05 i 81/05 i 95/05), koja je bila na snazi do 29. septembra 2007. godine, bilo je propisano: da se s lužbenim putovanjem, u smislu ove uredbe, smatra putovanje na koje se zaposleni u državnom organu i izabrano, odnosno postavljeno lice upućuje, da po nalogu ovlašćenog lica izvrši određeni službeni posao van mesta svog redovnog zaposlenja, odnosno van sedišta republičkog organa (član 2.); da s lužbeno putovanje može trajati najduže 15 dana neprekidno, da ako to potrebe službe zahtevaju ili ako se započeti posao ne može prekinuti, službeno putovanje, uz saglasnost ovlašćenog lica, može trajati i duže od 15 dana, ali ne duže od 30 dana neprekidno (član 3.); da n aknada troškova za službeno putovanje obuhvata - dnevnicu i troškove noćenja, naknadu za prevoz od mesta redovnog zaposlenja, odnosno sedišta republičkog organa, do mesta u koje se upućuje radi izvršavanja službenog posla (član 4. tač. 1) i 2)).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od konkretnih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da podnosilac, u suštini, ukazuje da je Apelacioni sud u Beogradu arbitrerno primenio merodavno materijalno pravo, tako što je, po pitanju prava na isplatu predmetnih dnevnica i troškova prevoza, primenio Uredbu o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica iz 1994. godine (u daljem tekstu: Uredba), prema čijim odredbama rad podnosioca u KZB „Rudnica“ nema karakter službenog putovanja. To iz razloga što su ova prava bila uređena posebnim podzakonskim aktom - Pravilnikom o naknadama radnicima MUP-a koji se upućuju na vršenje službene dužnosti iz 1998. godine (u daljem tesktu: Pravilnik), koji je regulisao status policijskog službenika upućenog iz organizacione jedinice u kojoj je zaposlen u drugu organizacionu jedinicu na vršenje službene dužnosti.

U parničnom postupku koji prethodi ustavnoj žalbi je utvrđeno da je podnosilac tokom 1999. godine raspoređen na rad u PU Kraljevo, a da je u spornom periodu, po usmenom naređenju, rad obavljao u KZB „Rudnica“ kod Raške. Polazeći od navedenih činjenica, a imajući u vidu način na koji je pojam službenog putovanja bio definisan Uredbom (putovanje na koje se zaposleni u državnom organu upućuje da po nalogu ovlašćenog lica izvrši određeni službeni posao van mesta svog redovnog zaposlenja), Ustavni sud nalazi da Apelacioni sud u Beogradu na konkretan slučaj nije mogao primeniti Uredbu, s obzirom na to da se, po shvatanju Ustavnog suda, rad podnosioca u KZB „Rudnica“ ne može okarakterisati kao službeno putovanje, koje podrazumeva izvršenje konkretnog posla u kratkom vremenskom periodu, već da se, kako to i podnosilac u ustavnoj žalbi ističe, jedino može upodobiti vršenju službene dužnosti u drugoj organizacionoj jedinici MUP. Dakle, Ustavni sud ocenjuje da propust Apelacionog suda u Beogradu da primeni odredbe Pravilnika predstavlja ustavnopravno neprihvatljiv način odlučivanja o predmetnim zahtevima podnosioca ustavne žalbe.

Međutim, odredba člana 32. Zakona o unutrašnjim poslovima upućivala je na shodnu primenu Zakona o radnim odnosima u državnim organima. Pravo na isplatu dnevnica za vreme vršenja službe u drugoj organizacionoj jedinici MUP, kao i pravo na naknadu troškova prevoza na relaciji od mesta boravka do mesta rada, koji nastaju u tom periodu, po nalaženju Ustavnog suda, zaposlenom pripada ju samo kada se za to steknu propisani uslovi – da je zaposleni upućen na vršenje službe u organizacionu jedinicu MUP izvan mesta rada, te da je, po tom osnovu, imao troškove za putovanje na relaciji od mesta boravka do mesta u koje je upućen i obrnuto. Ustavni sud ukazuje da su se ov akva prav a, saglasno odredbi člana 71. stav 1. navedenog Zakona o radnim odnosima u državnim organima iz 1991. godine, ostvarivala na osnovu pismenog zahteva zaposlenog funkcioneru koji rukovodi državnim organom. Istim zakonom bio je propisan postupak odlučivanja o podnetim zahtevima zaposlenih za ostvarivanje prava iz radnog odnosa, koji je obuhvatao i pravo zaposlenog na prigovor i u slučaju kad funkcioner u roku od 15 dana od dana podnošenja zahteva ne odluči o pravu na koje se zahtev odnosi, odnosno mogućnost korišćenja navedenog pravnog sredstva u slučaju „ćutanja uprave“ . Stim u vezi, Ustavni sud ocenjuje da je podnosilac zaštitu svojih prava morao ostvarivati u okviru zakonom propisanog postupka za tzv. internu pravnu zaštitu. Kako o pravu na isplatu predmetnih dnevnica i troškova prevoza ne odlučuje sud, nego nadležni funkcioner u organu tužene, kod koga je podnosilac bio u radnom odnosu, Ustavni sud nalazi da bi sudovi jedino bili nadležni da odlučuju o zahtevu za naknadu štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, a po osnovu odgovornosti pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ, ili za isplatu predmetnih naknada utvrđen ih u pojedinačnom, konačnom i pravnosnažnom aktu tužene koju je tužena neosnovano obustavila, ili je neredovno vršila isplate (videti odluke Ustavnog suda Už-3563/2010 od 20. decembra 2012. godine i Už-3290/2010 od 3. aprila 2013. godine, na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

Podnosilac se pismenim zahtevima obraćao organima tužene, tražeći isplatu predmetnih naknada, ali po tim zahtevima nije dobio odgovor, zbog čega je podneo tužbu. Ustavni sud smatra da u takvoj situaciji podnosilac u postupku za tzv. internu pravnu zaštitu nije iscrpeo sva pravna sredstva, iz kog razloga nije stekao pravo da zaštitu zatraži u redovnom sudskom postupku. Naime, i kod neodlučivanja nadležnog funkcionera o zahtevu za ostvarivanje nekog prava iz radnog odnosa, postojalo je pravo zaposlenog na prigovor, kao pravno sredstv o protiv takvog vida „ćutanja uprave“ , koje podnosilac, pre podnošenja tužbe, a kako to proizlazi iz utvrđenog činjeničnog stanja, nije iskoristio. S tim u vezi, i pored toga što je osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu doneta primenom neodgovarajućeg podzakonskog akta, Ustavni sud nalazi da u situaciji u kojoj zakonom propisani postupak za pravnu zaštitu nije sproveden do kraja, takav propust sudova ne može biti od uticaja kod odlučivanja o zahtevu za ostvarivanje prava iz radnog odnosa u redovnom sudskom postupku. Samim tim, bez značaja je i ocena prigovora zastarelosti, koju su u osporenim odlukama izneli Prvi osnovni sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu. Ustavni sud, nasuprot stanovištu redovnih sudova, smatra da obavezno obraćanje funkcioneru koji rukovodi državnim organom predstavlja radnju pred uzetu u cilju utvrđivanja i ostvarenja nekog potraživanja po osnovu radnog odnosa, kojom se, u smislu člana 388. Zakona o obligacionim odnosima, prekida zastarevanje . Međutim, ratio legis propisivanja obaveznog pismenog obraćanja funkcioneru koji rukovodi državnim organom nije prekid toka zastarelosti takvog potraživanja, do kojeg nesumnjivo dolazi podnošenjem odgovarajućeg zahteva, već obavezan pokušaj da se neko pravo iz radnog odnosa ostvari na nivou poslodavca, u okviru postupka za tzv. internu pravnu zaštitu.

Polazeći od napred navedenog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim presud ama Apelacionog suda u Beogradu Gž 1. 6086/12 od 22. novembra 201 2. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P . 4560/10 od 17. januara 2012. godine ni je povređen o prav o na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , odlučujući kao u tački 1. izreke.

S obzirom na to da uz ustavnu žalbu nisu priložene presude kojima bi se argumentovala tvrdnja o nejednakom postupanju sudova u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama, Ustavni sud istaknutu povredu prava na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, nije posebno razmatrao.

Što se tiče istaknute povrede prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosilac svoje tvrdnje o povredi ovog prava bliže ne obrazlaže, već ih, u stvari, izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio da nema osnova za tvrdnje da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, to nema osnova ni za tvrdnju o povredi prava na imovinu.

U ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi zbog kojih podnosilac smatra da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava, ali Ustavni sud konstatuje da se navedenom odredbom Ustava ne garantuje pravo zaposlenog na isplatu predmetnih naknada, koje, po shvatanju Ustavnog suda, imaju za svrhu pokriće troškova zaposlenog nastalih na radu i u vezi sa radom.

6. Kada je reč o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da ustavna žalba, osim podatka da je predmetni parnični postupak ( koji je, prema obaveštenju Prvog osnovnog suda u Beogradu, pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5950/13 od 9. decembra 2014. godine) do podnošenja ustavne žalbe trajao više od pet godina, ne sadrži nijedan činjenično utemeljen navod o toku postupka, kojim bi se argumentovala tvrdnja da je njegovo trajanje posledica nedelotvornog postupanja nadležnih sudova. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge za istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) , ustavnu žalbu u tom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , rešavajući kao u tački 2. izreke.

U vezi navoda podnosioca kojima se poziva na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovim ustavnim odredbama ne jemči nijedno posebno (samostalno) ljudsko pravo, već je reč o osnovnom načelu na kome, saglasno Ustavu, počiva ostvarivanje svih Ustavom zajemenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Prema tome, povreda ovog ustavnog načela je uvek akcesorne prirode, jer mora biti vezana za istovremeno utvrđenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode, a što ovde nije slučaj.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Slični dokumenti

• Už 3290/2010: Povreda prava na pravnu sigurnost zbog različitih odluka sudova
• Už 5042/2013: Odluka o povredi prava na jednaku zaštitu zbog neujednačene prakse
• Už 1248/2013: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku
• Už 1993/2013: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i pravično suđenje u radnom sporu