Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 13 godina. Kao glavni razlog dugog trajanja postupka navedena je neefikasnost prvostepenog suda. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Milan Škulić i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. D . iz Leskovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. marta 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. D . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 1323/16 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo N. D . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. D . iz Leskovca je , 20. jula 20 20. godine, preko punomoćnika Z. S , advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 1323/16.

Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe da osporeni postupak nije okončan u razumnom roku, s obzirom na to da je ukupno trajao duže od 13 i po godina, a da se u konkretnom slučaju nije radilo o složenom činjeničnom i pravnom sporu.

Podnosilac od Ustavnog suda traži da utvrdi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u osporenom parničnom postupku, kao i da mu dosudi na ime naknade za nematerijalnu štetu koju je pretrpeo iznos od 2000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 1323/16, dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Lj.M. iz Leskovca podnela je 18. oktobra 2006. godine tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu, protiv tuženih K . D . i Lj . D, oboje iz Leskovca, pravnih prethodnika N . D . iz Leskovca, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja da su joj tuženi zauzeli deo parcele.

Do donošenja prve prvostepene presude, parnični sud je zakazao 12 ročišta, od kojih tri ročišta nisu održana (jer stranke nisu bile uredno pozvane). Tokom ovog dela postupka sud je izvršio uviđaj na licu mesta, te sproveo geodetsko veštačenje, saslušao veštaka i saslušao jednog svedoka.

Opštinski sud u Leskovcu je doneo prvu prvostepenu presudu P. 2661/06 od 7. aprila 2008. godine kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje pa prema tuženima utvrdio da su zauzeli deo njene parcele, zbog čega im je nal oženo da prostor koji je tačno opisan izrekom navedene presude predaju tužilji u svojinu i državinu, a da prethodno sa njega uklone sve zasade i objekte .

Postupajući po žalbi tuženih od 16. oktobra 2008. godine, Apelacioni sud u Nišu je doneo rešenje Gž. 2855/10 od 28. oktobra 2010. godine kojim se ukida prvostepena presuda i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, sud je zakazao 34 ročišta, od kojih 12 nije održano (jedno jer veštak nije bio uredno pozvan; jedno jer je taj dan strankama uručen nalaz i mišljenje veštaka ; jedno jer na ročište nije mogao da pristupi punomoćnik tuženih iz opravdanih razloga, a stranke nisu bile saglasne da se ročište održi bez njega ; dva zbog štrajka advokata ; jedno jer nisu pristupili uredno pozvani tuženi i njihov punomoćnik , jer su svi bili bolesni ; dva u periodu od 1. juna do 7. septembra 2016. godine, jer tuženi nije dostavio uredno punomoćje za svog punomoćnika ; jedno jer nije pristupio jedan od uredno pozvanih svedoka i uredno pozvan a punomoćnica tužilje ; jedno jer nisu pristupili uredno pozvani punomoćnici stranaka i dva jer tuženi nije bio uredno pozvan, a za to ročište je bilo zakazano da se saslušaju parnične stranke) . Tokom ovog dela postupka, sud je dva puta vršio uviđaj na licu mesta, sproveo je jedno geodetsko veštačenje, te naložio dopunu istog, saslušao veštaka, svedoke i tužilju i tuženog u svojstvu parničnih stranaka.

Takođe, tokom ovog dela postupka preminula je drugotužena (3. aprila 2015. godine), povodom čega je sud doneo rešenje P. 10147/10 od 25. maja 2015. godine kojim se postupak prekida. Tužilja je u predlogu od 4. decembra 2015. godine , kojim je tražila da se postupak nastavi , navela da je nakon što je određen prekid u postupku preminuo i prvotuženi, te da je nakon sprovedenih ostavinskih postupaka iza tuženih kao njihov zakonski naslednik određen njihov sin N. D, te je zatražila da se postupak po njenoj tužbi nastavi prema njemu. Osnovni sud u Leskovcu je doneo rešenje P. 10147/10 od 18. marta 2016. godine, kojim se nastavlja postupak po tužbi Lj.M. protiv pravnog sledbenika tuženih, njihovog sina N . D .

Osnovni sud u Leskovcu doneo je presudu P. 1323/16 od 18. jula 2019. godine kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se prema tuženom, kao pravnom sledbeniku K . D . i Lj. D . utvrdi da je zauzeo deo parcele tužilje i da mu se naloži da taj prostor preda u svojinu i državinu tužilji, a da prethodno sa njega ukloni sve zasade i objekte, te se tužilja obavezuje da tuženom naknadi troškove parničnog postupka .

Postupajući po žalbi tužilje od 5. septembra 2019. godine , Apelacioni sud u Nišu je doneo presudu Gž. 5017/19 od 3. juna 2020. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio prvostepenu presudu.

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je osporeni postupak pokrenut podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu 18. oktobra 200 6. godine, a da je okončan pred Apelacionim sudom u Nišu donošenjem drugostepene presude Gž.5017/19 od 3. juna 20 20. godine. Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak ukupno trajao 13 godina i 8 meseci , što prima facie može da ukaže na to da nije okončan u razumnom roku. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio složen u toj meri da bi mogao opravdati trajanje parničnog postupka od skoro 14 godina.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, koji je imao procesno svojstvo tuženog u postupku koji se vodio radi utvrđenja da su pravni prethodnici tužen og zauzeli deo parcele tužilje , Ustavni sud smatra da je on imao legitiman pravni interes da se tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ustavni sud je našao da podnosilac ustavne žalbe u periodu od 1. juna do 13. septembra 2016. godine, nakon što je stupio u parnicu kao pravni sledbenik tuženih, nije dostavio potrebno punomoćje za zastupanje pred parničnim sudom , čime je delimično doprineo dužini trajanja parničnog postupka .

I pored navedenog, Ustavni sud nalazi da je osnovni razlog dugog trajanja parničnog postupka postupanje prvostepenog suda koji nije preduzima o sve zakonom predviđene procesne mere koje su m u stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Ovo posebno ako se ima u vidu da je u toku postupka, u periodu od 25. septembra 20 12. godine do 25. decembra 201 3. godine i periodu od 15. novembra 2017. godine do 11. juna 2018. godine , utvrđena potpuna neaktivnost suda, te da su tokom parničnog postupka donete dve prvostepene presude, tj. da je drugostepeni sud prvostepenu presudu ukinuo i predmet vratio na prvostepeni postupak, što su svakako činjenice koje su uticale na dužinu trajanja postupka. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ( „Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23 ), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju , a prevashodno to da je podnosilac u parnični postupak stupio, kao pravni sledbenik tuženih, tek 18. marta 2016. godine, te je cenio dužinu trajanja parničnog postupka, delimičan doprinos podnosioca ustavne žalbe dužini trajanja postupka, doprinos suda dužini trajanja postupka, te životni standa rd u državi, kao i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo . Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.