Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na pravično suđenje u sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio drugostepenu presudu. Parnični sudovi su pogrešno odbili zahtev za naknadu štete, tereteći tužilju da dokazuje uzročno-posledičnu vezu, iako se ona kod objektivne odgovornosti države pretpostavlja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. T . iz sela Žabljana kod Leskovca, n a sednici Veća održanoj 16. juna 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. T . i utvrđuje da je presudom Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 151/17 od 7. marta 2018. godine i presudom Višeg suda u Leskovcu Gž rr. 344/18 od 8. maja 2018. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Leskovcu Gž rr. 344/18 od 8. maja 2018. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 151/17 od 7. marta 2018. godine.

3. Odbija se kao neosnovan zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

4. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. T . iz sela Žabljana kod Leskovca je , 18 . juna 2018. godine, preko punomoćnika S. Z , advokata iz Vučja kod Leskovca, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 151/17 od 7. marta 2018. godine i presude Višeg suda u Leskovcu Gž rr. 344/18 od 8. maja 2018. godine, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da joj je pre pokretanja parničnog postupka, u kome su donete osporene presude, utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 11/2010, pa da je nepostupanjem stečajnog suda podnositeljki pričinjena materijalna šteta u vidu nerealizovanog potraživanja iz radnog odnosa. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu drugostepenu presudu, kao i da utvrdi podnositeljki pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete i naknadi troškove za sastavljanje ove ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalb e povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Privredni sud u Leskovcu je, primenom Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku iz 2015. godine, doneo rešenje R4 st. 102/2016 od 18. aprila 2016. godine, kojim je utvrdio da je predlagaču, ovde podnositeljki ustavne žalbe, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred istim sudom u predmetu St. 11/2010.

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je na osnovu odredaba člana 31. pomenutog zakona podnela Osnovnom sudu u Leskovcu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo pravde, radi naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku koja se ogleda u nerealizovanom potraživanju iz radnog odnosa koje je utvrđeno u navedenom stečajnom postupku.

Osnovni sud u Leskovcu je 7. marta 2018. godine doneo osporenu presudu Prr1. 151/17, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, nalazeći da tužilja nije dokazala koja joj je imovinska šteta izazvana zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, u smislu odredaba člana 7. stav 1. i člana 231. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine.

Odlučujući o žalbi tužilje, Viši sud u Leskovcu je osporenom presudom Gž rr. 344/18 od 8. maja 2018. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu, prihvatajući pravno stanovište Osnovnog suda u Leskovcu da tužilja nije dokazala postojanje uzročno-posledične veze između radnji organa tužene i nastale štete i ističući da za naknadu imovinske štete nije dovoljno postojanje odluke kojom je tužilji utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku.

4. Uzimajući u obzir suštinu navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka ustavne žalbe praktično ukazuje da je pogrešna ocena parničnih sudova da ona nije dokazala postojanje uzročno – posledične veze između nedelotvornog postupanja stečajnog suda i pretrpljene materijalne štete u vidu nerealizovanog njenog potraživanja koje joj je priznato u stečajnom postupku koji se vodi nad DP „V.“ iz Vučja. Stoga je Ustavni sud ispitivao osnovanost ustavne žalbe isključivo sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava.

U navedenom kontekstu, Ustavni sud upućuje na pravne stavove i ocene koje je detaljno izneo u Odluci Už-9242/2020 od 7. aprila 2022. godine, a koji se primenjuju i u konkretnom slučaju. Ustavni sud je u pomenutoj Odluci podsetio na praksu Evropskog suda za ljudska prava, koju je i sam prihvatio u svojoj praksi prilikom odlučivanja o ustavnim žalbama , u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom i pravom na naknadu materijalne štete. Takođe, Ustavni sud je konstatovao da su, u međuvremenu, nadležni sudovi u svojim odlukama zauzeli isto pravno stanovište u vezi sa pitanjem odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete, pozivajući se upravo na relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda, kao i na Zaključak o odgovornosti Republike Srbije za naknadu materijalne štete nastale zbog neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka, koji je usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 2. novembra 2018. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u Odluci Už-9242/2020 od 7. aprila 2022. godine zaključio da je sama činjenica da je sudskom odlukom utvrđeno da neko lice zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja suda nije u mogućnosti da u razumnom roku naplati svoje potraživanje iz radnog odnosa u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, prema dužniku, koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, dovoljna da bi se utvrdila odgovornost države za naknadu imovinske štete. Drugim rečima, pretpostavka za zasnivanje objektivne odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete nastale iz potraživanja iz radnog odnosa prema dužniku koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, jeste prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom, odnosno stečajnom postupku. U tom kontekstu, Ustavni sud je naglasio da kod ovog oblika objektivne odgovornosti Republike Srbije za štetu važi pretpostavka uzročnosti, tako da oštećeno lice ne snosi teret dokazivanja postojanja uzročno-posledične veze, već se ona pretpostavlja.

Iz tih razloga, Ustavni sud je ocenio da je osporenim presudama povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

5. Po oceni Ustavnog suda, posledice utvrđene povrede ustavnog prava su, u konkretnom slučaju, takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Višeg suda u Leskovcu Gž rr. 344/18 od 8. maja 2018. godine i određivanjem da taj sud ponovo odluči o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 151/17 od 7. marta 2018. godine. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu , odlučio kao u tački 2. izreke.

Odlučujući o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je zaključio da je utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljno p ravično zadovoljenje za podnositeljku. Polazeći od toga, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovan ovaj zahtev, odlučujući kao u tački 3. izreke.

Što se tiče istaknutog zahteva za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je pre svega imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede ustavnog prava otkloniti poništajem osporene drugostepene presude, te da će se u parničnom postupku ponovo odlučivati o pravu podnositeljke ustavne žalbe na naknadu imovinske štete. Iz navedenih razloga nema uslova da se odredi naknada materijalne štete, zbog čega je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 4. izreke odbacio taj zahtev.

U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda) .

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.