Odluka Ustavnog suda o povredi prava u stečajnom postupku preduzeća

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje, suđenje u razumnom roku i imovinu u stečaju. Podnosiocu, koji nije mogao naplatiti potraživanje od državnog preduzeća, dodeljena je naknada nematerijalne i materijalne štete, uz poništaj rešenja nižih sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7255/2020
03.04.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda, Snežana Marković, predsednik veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Miroslav Nikolić i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. R. iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. aprila 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. R. i utvrđuje da je rešenjem Privrednog apelacionog suda Rž. St. 768/20 od 28. maja 2020. godine, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Privrednog apelacionog suda Rž. St. 768/20 od 28. maja 2020. godine i rešenje Privrednog suda u Leskovcu R4 St. 6743/19 od 25. decembra 2019. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba S. R. i utvrđuje da su mu povređena prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava, u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 40/14.

4. Utvrđuje se pravo S. R. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznos isplaćen po osnovu pravnosnažne presude Osnovnog suda u Leskovcu Prr. 913/17 od 22. decembra 2017. godine kao i za ostale iznose koji su mu eventualno isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 40/14. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Utvrđuje se pravo S. R. na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 40/14, umanjenog za iznose koji su po tom osnovu eventualno isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

6. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. R iz Leskovca podneo je Ustavnom sudu 21. jula 2020. godine, preko punomoćnika D. M, advokata iz Leskovca, ustavnu žalbu protiv rešenja Privrednog apelacionog suda Rž. St. 768/20 od 28. maja 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 40/14.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo: da su mu u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 40/14 nad stečajnim dužnikom „L.“ ad Leskovac - u stečaju, utvrđena potraživanja iz radnog odnosa, po osnovu dve pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 1398/03 od 18. septembra 2003. godine i P. 2521/05 od 31. marta 2006. godine; da je osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda pravnosnažno odbijen njegov prigovor radi ubrzavanja navedenog stečajnog postupka; da su nadležni sudovi pogrešno cenili prihvatljivost trajanja osporenog postupka, imajući u vidu da podnosilac preko 9 godina ne može da naplati svoje potraživanje iz radnog odnosa od dužnika koji je preduzeće 100% u državnom vlasništvu. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i za naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih potraživanja, kao i zahtev za naknadu troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavnih žalbi u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavnih žalbi povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u dostavljenu dokumentaciju, kao i dopise Osnovnog suda u Leskovcu od VIII Su. 221/24 od 13. maja i 25. decembra 2024. godine, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St. 40/14 od 13. novembra 2014. godine otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom H. „L.“ doo Leskovac. Rešenjem istog suda St. 40/14 od 11. juna 2019. godine je obustavljen postupak nad stečajnim dužnikom, ali je isti nastavljen nad stečajnom masom, s tim da je rešenjem od 9. juna 2020. godine, koje je postalo pravnosnažno 14. jula 2020. godine, zaključen postupak i nad stečajnom masom.

Podnosilac ustavne žalbe je prijavio potraživanje iz radnog odnosa koje mu je priznato, ali isto nije naplatio.

Osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda Rž St. 768/20 od 28. maja 2020. godine odbijena je kao neosnovana žalbe predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrđeno je rešenje Privrednog suda u Leskovcu R4 St. 6743/19 od 25. decembra 2019. godine, kojim je odbijen njegov prigovor radi ubrzavanje stečajnog postupka St. 40/14 koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu St. 40/14 nad stečajnim dužnikom H. „L.“ doo Leskovac. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno da iako osporeni stečajni postupak traje od 2014. godine, stečajni upravnik i stečajni sudija su preduzimali adekvatne radnje sa ciljem okončanja postupka, i to u situaciji kada se radilo o izuzetno složenom stečajnom postupku, te se ne može smatrati njihovom krivicom što podnosiocu nisu namirena potraživanja.

Pored navedenog, u osporenom rešenju je konstatovano da je predlagaču rešenjem Privrednog suda u Leskovcu R4 St. 854/17 već utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u navedenom stečajnom postupku i naloženo stečajnom sudiji preduzimanje svih mera i radnji radi okončanja stečajnog postupka.

Uvidom u dopis Osnovnog suda u Leskovcu od VIII Su. 221/24 od 13. maja 2024. godine, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe rešenjem Privrednog suda u Leskovcu R4 St. 866/17 od 19. maja 2017. godine i rešenjem Privrednog apelacionog suda Rž St. 854/17 od 20. juna 2017. godine utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Leskovcu St. 40/14.

Takođe, iz dopisa Osnovnog suda u Leskovcu od 25. decembra 2024. godine utvrđeno je da je pravnosnažnom presudom tog suda Prr. 913/17 od 22. decembra 2017. godine delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe i obavezana tužena da mu na ime novčanog obeštećenja za neimovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Leskovcu St. 40/14 isplati iznos od 400 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, dok je u preostalom, do traženih 500 evra, tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan i obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 13.500,00 dinara.

4. Odredbama člana 18. st. 2. i 3. Ustava je utvrđeno da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima i da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Odredbom člana 16. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se prigovor radi ubrzavanja stečajnog ili izvršnog postupka iz člana 1. ovog zakona po kojem nije doneta odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

5. Ispitujući navode podnosioca u delu u kojem je ustavna žalba izjavljena protiv osporenog drugostepenog rešenja, Ustavni sud konstatuje da je tvrdnja podnosioca o povredi prava na pravično suđenje zasnovana na navodima da je njegov prigovor proizvoljno odbijen i da osporeno drugostepeno rešenje ne sadrži odgovarajuće obrazloženje, jer nije uzeta u obzir relevantna praksa Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) i Ustavnog suda.

U vezi sa osnovanošću ovih navoda i tvrdnji podnosioca koje se odnose na osporena rešenja, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su izneti u Odluci Už-11320/2021 od 7. juna 2023. godine.

Polazeći od stavova i ocena koji su detaljno izloženi u Odluci Už-11320/2021 od 7. juna 2023. godine, Ustavni sud ukazuje da Privredni apelacioni sud prilikom donošenja osporenog rešenja nije imao u vidu relevantnu praksu Evropskog suda koja se tiče neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom (koja je navedena u označenoj odluci), već da je osporeno rešenje isključivo zasnovano na primeni merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku iz člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i na oceni da višegodišnje trajanje postupka (u vreme podnošenja prigovora osam godina i dva meseca) ne ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud ovde posebno ukazuje na praksu Evropskog suda u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 16857/19 i 43001/19, presuda od 14. januara 2021. godine, stav 11.), prema kojoj je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke donete prema preduzeću sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom u trajanju do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, dok svako duže trajanje namirenja potraživanja predstavlja povredu Evropske konvencije.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da predmetni stečajni postupak, nakon utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku (2017. godine), a u trenutku podnošenja novog prigovora traje dve godine i četiri meseca, a u trenutku donošenja osporenog drugostepenog rešenja gotovo tri godine, te da privredni sudovi prilikom njihovih donošenja nisu imali u vidu relevantnu praksu Evropskog suda, koju prihvata i ovaj sud, Ustavni sud je ocenio da je osporenim drugostepenim rešenjem merodavno pravo primenjeno na ustavnopravno neprihvatljiv način na štetu podnosioca. Ustavni sud napominje da je sličan pravni stav izneo u Odluci Už-5357/2022 od 7. marta 2024. godine.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnosiocu osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio osporena rešenja, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Međutim, imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, isključena nadležnost sudova za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, Ustavni sud nije vratio predmet sudu na ponovno odlučivanje o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku. Iz istog razloga, Ustavni sud je u tački 2. izreke poništio i prvostepeno rešenje, iako ono nije osporeno ustavnom žalbom.

7. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 40/14, Ustavni sud je pošao od prakse Evropskog suda u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom.

U tom smislu, Ustavni sud posebno ukazuje je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije Evropski sud konstatovao da je još ranije isticao da je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije, te da je utvrđivao povredu kada god je taj period bio duži od godinu dana, bez obzira na to da li se pravnosnažna domaća odluka izvršava kroz izvršni ili stečajni postupak. U predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, Evropski sud je ukazao i na svoju praksu u predmetu Bugarić protiv Srbije (broj predstavke 39694/10, odluka od 6. decembra 2016. godine) u kome je odbačena predstavka podnositeljke u situaciji kada je izvršni postupak trajao kraće od sedam meseci. Evropski sud je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, takođe, istakao da je u predmetu Crnišanin i drugi protiv Srbije utvrdio povredu Evropske konvencije u situaciji kada je relevantan period neizvršenja trajao između jedne godine i pet meseci i četiri godine i osam meseci.

Polazeći od navedenih stavova Evropskog suda, koje prihvata i ovaj sud, Ustavni sud ukazuje da svaki postupak koji se vodi radi namirenja pravnosnažno utvrđenog potraživanja (stečajni, izvršni ili neki drugi) prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, a koji traje duže od perioda koji se u praksi Evropskog suda smatra prihvatljivim, predstavlja osnov za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Pri tome, Ustavni sud naglašava da u tom slučaju nisu od isključivog ili odlučujućeg značaja okolnosti od uticaja na trajanje izvršnog, odnosno stečajnog postupka, kao što su složenost postupka i postupanje organa postupka i stranaka u postupku, već je odlučujuća okolnost za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku upravo činjenica da potraživanje nije namireno u relevantnom vremenskom periodu, u skladu sa praksom Evropskog suda.

Primenjujući iste standarde Evropskog suda na podnosioca ustavne žalbe kome je u konkretnom slučaju rešenjima Privrednog suda u Leskovcu R4 St. 866/17 od 19. maja 2017. godine i Privrednog apelacionog suda Rž St. 854/17 od 20. juna 2017. godine utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Leskovcu St. 40/14, ali je od tada, pa do odlučivanja o novom prigovoru podnosioca proteklo tri godine, te je Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnosiocu u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Leskovcu St. 40/14 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Razmatrajući tvrdnje podnosioca da mu je u osporenom stečajnom postupku povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od svog stava da je u predmetima koji se tiču neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov za utvrđivanje povrede prava na imovinu i usvajanje zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog, odnosno nenamirenog potraživanja.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je prethodno utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u osporenom stečajnom postupku, Ustavni sud je ocenio da propust Privrednog suda u Leskovcu da obezbedi namirenje potraživanja podnosioca koje potiče iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku sa većinskim društvenim odnosno državnim kapitalom, predstavlja povredu prava podnosioca na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnosiocu u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 40/14 povređeno i pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznos isplaćen po osnovu pravnosnažne presude Osnovnog suda u Leskovcu Prr. 913/17 od 22. decembra 2017. godine, kao i za ostale iznose koji su eventualno isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 40/14. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini iznosa naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda koji su izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine), a koje je i Ustavni sud prihvatio u svojoj praksi (videti npr. Odluku Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine i Odluku Už- 277/2017 od 4. juna 2020. godine).

10. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 5. izreke, utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 40/14, umanjenog za iznose koji su mu po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud u presudi Stevanović i drugi protiv Srbije (broj predstavke 43815/17 i 15 drugih, od 27. avgusta 2019. godine, stav 17.) prihvatio stanovište prema kome prilikom dosuđivanja materijalne štete zbog propusta da potraživanje podnosilaca bude namireno, podnosioci nemaju pravo na zakonsku zateznu kamatu za period nakon pokretanja stečajnog postupka.

11. Ustavni sud ukazuje da nije posebno razmatrao tvrdnje podnosioca kojima se ukazuje da mu je osporenim rešenjem povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, imajući u vidu da je prethodno utvrdio povrede drugih ustavnih prava i odredio način otklanjanja štetnih posledica. Imajući u vidu navedeno, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

12. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 6. izreke.

13. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava u stečajnom postupku preduzeća

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti