Ustavna žalba zbog povrede prava na imovinu u stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na imovinu podnositeljke u stečajnom postupku protiv društvenog preduzeća. Sud je obavezao državu da isplati naknadu materijalne štete u visini priznatog potraživanja, pozivajući se na praksu Evropskog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7258/2015
01.06.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. K . iz Leskovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. juna 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. K . i utvrđuje da je u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 34/10 (inicijalno predmet broj St. 37/09) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu , zajemčeno član om 58. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u iznosu od 162.486,00 dinara, koji je utvrđen u stečajnom postupku iz tačke 1, umanjen za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja odluke tom Ministarstvu .

O b r a z l o ž e nj e

1. T. K . iz Leskovca podnela je Ustavnom sudu, 18. februara 201 4. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i član om 58. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu I. 305/05 i stečajnom postupku koji se u tom momentu vodio pred Privrednim sudom u Požarevcu u predmetu St. 34/10. Podnositeljka je istakla i zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao i materijalne štete u iznosu od 162.468,00 dinara . Po ustavnoj žalbi bio je formiran predmet Už-1407/2014.

Nakon početka primene odredaba člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), kojima je za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan predviđeno posebno, novo pravno sredstvo, prema kome o učinjenoj povredi prava, pre Ustavnog suda, odlučuje nadležni redovni sud, Ustavni sud je ustavnu žalbu ustupio na nadležnost redovnom sudu.

Privredni apelacioni sud je, po pravnosnažnosti rešenja tog suda R4 St. 84/15 od 22. maja 2015. godine , kojim je usvojen zahtev predlagača za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, ovde podnosi teljke ustavne žalbe , dopisom od 16. novembra 201 5. godine, Ustavnom sudu ustupio predmet radi odlučivanja o pov redi prava na imovinu podnositeljki ustavne žalbe , kao i o njenom zahtevu za naknadu materijalne štete.

U međuvremenu, podnositeljka je 6. novembra 2015. godine izjavila novu ustavnu žalbu, kojom je osporila rešenja Privrednog apelacionog suda R4 St. 84/15 od 22. maja 2015. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp 270/15 od 9. jula 2015. godine, navodeći da su ona doneta na temelju pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, te pogrešne primene materijalnog prava, jer i nakon više godina od donošenja rešenja o izvršenju, taj izvršni postupak nije okončan , čime joj je povređeno pravo na imovinu. Takođe, navela je da joj je osporenim rešenjima utvrđena naknada nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 100 evra, ali da je ona, zbog dugog trajanja izvršnog postupka, trpela štetu koja se „ogleda u frustraciji zbog nerešavanja spornog postupka“, pa da je , „kao način neutralizovanja frustracija koje je imala“ , potrebno izvršiti isplatu adekvatne naknade. Od Ustavnog suda je traženo da naloži Osnovnom sudu u Leskovcu da hitno okonča postupka izvršenja i namiri novčano potraživanje podnositeljke u iznosu od 162.486,00 dinara, kao i troškove tog postupka. Takođe, podnositeljka je istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumno m roku u iznosu od 3.000 evra, te za naknadu troškova postupka po zahtevu za zašt itu prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 120.000,00 dinara i iznosa od 90.000,00 dinara na ime sastava ustavne žalbe. Povodom ove ustavne žalbe formiran je novi predmet Už-7258/2015.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda R4 St. 84/15 od 22. maja 2015. godine , u stavu prvom izreke , usvojen je zahtev predlagača, ovde podnosi teljke ustavne žalbe, te je utvrđeno da joj je u postupku koji se u tom momentu vodio pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 34/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno član om 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok je u stavu dugom izreke ovog rešenja naloženo Privrednom sudu u Leskovcu da preduzme sve mere kako bi se označeni stečajni postupak okončao u najkraćem roku. Istim rešenjem, u stavu trećem izreke , delimično je usvojen zahtev predlagača i određena je primerena naknada zbog povred e prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 100 evra i zahtev za naknadu troškova postupka u iznosu od 6.000,00 dinara , a višak zahteva za naknadu nematerijalne štete preko dosuđenog, do traženog iznosa od 3.000 evra, je, u stavu četvrtom izreke rešenja, odbijen kao neosnovan. Stavom petim izreke označenog rešenja određeno je da će , po pravnosnažnosti tog rešenja , spisi predmeta biti d ostavljeni Ustavnom sudu Republike Srbije, radi odlučivanja o zahtevima predlagača za utvrđivanje povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava i za naknadu materijalne štete u iznosu od 162.486,00 dinara .

Iz obrazloženja osporenog prvostepenog rešenja proizlazi da je u toku postupka Privredni apelacioni sud utvrdio da je predlagač, kao izvršni poverilac, predlog om za izvršenje od 1. januara 200 5. godine, pokrenula pred Opštinskim sudom u Leskovcu izvršni postup ak protiv privrednog društva DP „E .“, Leskovac , radi isplate neisplaćenih zarada, toplog obroka i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, a na osnovu pravnosnažnih sudskih presuda. Dalje je utvrđeno da je rešenjem Opštinskog suda u Leskovcu od 20. decembra 2006. godine dozvoljeno p redloženo izvršenje, kao i da je rešenjem istog suda od 21. maja 2007. godine obustavljen postupak izvršenja, da su spisi predmeta arhivirani 12. januara 2010. godine, a potom i izlučeni, usled čega nije bilo moguće utvrditi razlog obustave tog postupka. Takođe je utvrđeno da je 24. novembra 2009. godine protiv privrednog društva DP „ E.“, Leskovac, pokrenut stečajni postupak, rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St. 37/09, da je predlagaču T . K . u označenom stečajnom postupku (kasnija oznaka predmeta St. 34/10) priznato potraživanje u visini od 592.360,85 dinara, od čega 171.123, 68 dinara na ime glavnog duga i 421.237,17 dinara na ime kamata , kao i da, zbog nedostatka sredstava, u tom postupku nije bilo namirenja poverilaca, odnosno deobe sredstava, a da u poslednje tri godine nisu faktički preduzimane bilo kakve radnje od značaja za namirenje poverilaca.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, Privredni apelacioni sud je, najpre, kako je navedeno u obrazloženju, ocenio da ne postoji kontinuitet između ranije vođenog izvršnog postupka koji je obustavljen još 2007. godine i stečajnog postupka koji je pokrenut 2009. godine, te je povredu prava na suđenje u razumnom roku razmatrao samo u odnosu na označeni stečajni postupak. U odnosu na taj postupak, Privredni apelacioni sud je utvrdio da je predlagaču povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku. U obrazloženju je navedeno i da pravična naknada u slučaju kada se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku treba da pruži satisfakciju predlagaču, ali i da pri određivanju njene visine treba imati u vidu da je cilj postupka za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku – ubrzanje sudskih postupaka, odnosno njihovo okončanje u što mogućem kraćem roku, te da prvenstvena svrha tih postupaka nije utvrđivanje primerene naknade zbog utvrđene povrede ustavnog prava.

Protiv rešenja Privrednog apelacionog suda R4 St. 84/15 od 22. maja 2015. godine, u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka i o primerenoj naknadi zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku , predlagač je izjavila žalbu.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp 270/15 od 9. jula 2015. godine odbijena je kao neosnovana žalba predlagača, te je potvrđeno ožalbeno rešenje Privrednog apelacionog suda R4 St. 84/15 od 22. maja 2015. godine u navedenom delu. U obrazloženju drugostepenog rešenja navedeno je da je Privredni apelacioni sud utvrdio da ne postoji kontinuitet između osporenog izvršnog i stečajnog postupka, te da je taj sud svoju ocenu o postojanju povrede prava na suđenje u razumnom roku ograničio samo na stečajni postupak koji je u toku, usvojivši zahtev predlagača i utvrdivši povredu označenog prava. Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda iznetoj u osporenom rešenju, pravilno je Privredni apelacioni sud odredio primerenu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te su neosnovani navodi žalbe kojima se ukazuje da određena naknada nije adekvatna. Ovo stoga, kako je navedeno, što primarni cilj postupk a za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku jeste završetak osporenog postupka, dok je eventualno određivanje naknade zbog utvrđene povrede, koju sud može, a ne mora da odredi i čija se visina određuje na osnovu okolnosti konkretnog slučaja, sekundarnog karaktera. Takođe, drugostepeni sud je ocenio da su bez uticaja navodi žalbe predlagača da nije namirila svoje potraživanje, jer naknada zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku nema prirodu naknade materijalne štete. U obrazloženju je navedeno i da je pravilna odluka prvostepenog suda o troškovima postupka kojom je predlagaču dosuđen iznos od 6.000,00 dinara na ime sastava zahteva, a saglasno odredbama čl. 150. i 163. Zakona o parničnom postupku i advokatskoj tarifi, kao i da, budući da nije uspela u postupku po žalbi, nisu dosuđeni troškovi tog postupka.

Uvidom u podatke koji se nalaze na internet stranici Agencije za privredne registre, Ustavni sud je utvrdio da je privredno društvo „E.“, Leskovac, koje je bilo 70% u vlasništvu Akcijskog fonda, nakon zaključenja stečajnog postupka, obrisano iz registra 3. septembra 2015. godine.

4. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

5. Analizirajući navode ustavne žalbe u delu kojim je traženo da se utvrdi povreda prava na imovinu iz člana 58. Ustava u postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 37/09 (kasnije broj 34/10), Ustavni sud je, najpre, konstat ovao da je Evropski sud za ljudska prava, 29. januara 2013. godine, doneo odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu Marinković protiv Srbije, u kojoj je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni i društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. odnosno Protokola 1 uz ovu konvenciju, dosuđuje naknada i materijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim domaćim presudama. Evropski sud je u obrazloženju navedene odluke napomenuo da se ustavna žalba još ne može smatrati delotvornom u slučajevima koji uključuju odgovornost tužene države za neizvršenje presuda protiv društvenih preduzeća u postupku restrukturiranja i da u budućim slučajevima taj sud može ponovo razmotriti svoj stav, ako postoji jasan dokaz da je Ustavni sud naknadno uskladio u potpunosti svoj pristup sa relevantnom praksom Evropskog suda. Međutim, Ustavni sud ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava u odluci od 26. novembra 2013. godine, povodom predstavke broj 65713/13 koju je Vasvija Ferizović iz Novog Pazara podnela protiv Srbije, konstatovao da je Ustavni sud u potpunosti harmonizovao svoj pristup sa sudskom praksom Evropskog suda u pogledu neizvršenja presuda protiv preduzeća u društvenoj svojini koja su u postupku restrukturiranja, na način što je svojim odlukama pored utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku i povrede prava na mirno uživanje imovine, naložio državi da isplati naknadu nematerijalne štete i materijalne štete u visini iznosa opredeljenih u domaćim presudama .

Imajući u vidu navedeno, po oceni Ustavnog suda, propust suda da namiri potraživanje utvrđeno odlukom suda u korist podnositeljke ustavne žalbe, a protiv stečajnog dužnika DP „ E.“, Leskovac, koji je bio u pretežnom državnom vlasništvu, u konkretnom slučaju, predstavlja i povredu prava podnositeljke na mirno uživanje imovine zajemčeno g član om 58. Ustava (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už- 1499/2008 od 16. jula 20 09. godine, dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs). S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačk e 1. izreke.

Polazeći od navedenog, a uzimajući u obzir sopstvenu praksu (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-5551/2011 od 20. juna 2013. godine) i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, a krećući se u granicama zahteva, u tački 2. izreke utvrdio pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini potraživanog iznosa od 162.486,00 dinara, utvrđenog u stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 34/10, umanjenog za iznose koji su po t om osnovu eventualno već isplaćeni podnositeljki . Naknada se, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15), isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

6. U odnosu na osporena rešenja doneta u postupku za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je, polazeći od sadržine ustavne žalbe, utvrdio da podnositeljka svojim navodima i pozivanjem na povredu prava na pravično suđenje, prevashodno ističe nezadovoljstvo iznosom koji joj je dosuđen na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava , tvrdnjom da takav iznos ne predstavlja pravično zadovoljenje zbog utvrđene povrede označenog prava, ističući, pri tome, da je izvršni postupak predugo trajao.

S tim u vezi, Ustavni sud, najpre, ukazuje da je u postupku za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku Privredni apelacioni sud, kao nadležni sud, utvrdio da ne postoji kontinuitet između osporenih postupaka – izvršnog i stečajnog, budući da je ranije vođen izvršni postupak okončan obustavom još 2007. godine, a da je predmetni stečajni postupak pokrenut 2009. godine, kao i da podnositeljka, kao predlagač u tom postupku, nije navodima žalbe osporavala ovakvu ocenu suda , niti je isto osporila ustavn om žalb om.

Nadalje, Ustavni sud ukazuje da je primarni cilj postupka po zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku - ubrzanj e i okončanje sudskog postupka, te da su utvrđivanje prava na novčanu naknadu i njena visina stvar sudske procene takvog zahteva i zavis e od više različitih uslova, pri čemu naknada mora da bude primerena standardu života građana i materijalnim mogućnostima Republike Srbije. Ustavni sud, još jednom, ukazuje da o dosuđenom iznosu naknade nematerijalne štete ne može da odlučuje kao instancioni sud u odnosu na nadležne redovne sudove , a krećući se u okviru svoje nadležnosti ocenio je da osporena rešenja Privrednog apelacionog suda i Vrhovnog kasacionog suda sadrže jasna i ustavnopravno prihvatljiva obrazloženja datih ocena i izntetih stavova, kako u pogledu karaktera naknade tako i u pogledu njene visine.

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozi ma kojima se potkrepljuje tvrdnja o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, zapravo, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih rešenja. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izajvljenu protiv osporenih rešenja, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo , pored drugih, u Odluci Už-6 33/2011 od 8. maja 2013. godine.

U vezi sa zahtevom za naknadu troškova postupka za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud ukazuje da je osporenim rešenjima odlučeno i o troškovima tog postupka, a da ustavna žalba ne sadrži nijedan navod kojim se ukazuje na proizvoljnost ili arbitrernost osporenih odluka u tom delu. Stoga nije bilo ni uslova da Ustavni sud odluč uje o ovom zahtevu. Takođe, imajući u vidu ranije navedeno, Ustavni sud nije imao osnova ni da naloži izvršnom sudu da okonča već obustavljeni postupak.

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Ustavna žalba zbog povrede prava na imovinu u stečajnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti