Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom četrnaest godina

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu koji je trajao četrnaest i po godina. Utvrđeni su značajni periodi neaktivnosti i propusti suda koji su doprineli nerazumno dugom trajanju postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-726/2011
08.05.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. S, O . S . i M . S, svih iz V, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba R. S, O . S . i M . S . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vlasotincu u predmetu P. 161/05 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. S, O . S . i M . S, svi iz V, podneli su 16. februara 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vlasotincu u predmetu P. 161/05, kao i protiv presuda Opštinskog suda u Vlasotincu P. 161/05 od 9. januara 2008. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž. 1452/10 od 23. decembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih čl. 32. i 58. Ustava.

Podnosioci su u ustavnoj žalbi naveli da je shvatanje sudova izneto u osporenim presudama suprotno činjenicama utvrđenim u toku postupka. U ustavnoj žalbi je i detaljno opisan tok predmetnog parničnog postupka, uz isticanje da je pokrenut još 1996. godine. Mada su podnosioci u ustavnoj žalbi naveli da zbog četrnaestogodišnjeg trajanjem postupka trpe nematerijalnu štetu u vidu višegodišnjeg maltretiranja pred sudovima, zahtev koji su postavili ustavnom žalbom odnosi se na poništaj osporenih presuda kojima je parnični postupak pravnosnažno okončan na njihovu štetu, a zbog čega smatraju da su pretrpeli materijalnu štetu „u vidu umanjenja njihovih imovinskih prava“, te zbog toga od Ustavnog suda traže i da „naredi otklanjanje štetnih posledica koje trpe usled napred navedenih presuda, po njihovu imovinu, u kratkom roku“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, Ustavni sud u toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda. To znači i da se navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovište Ustavom utvrđene sadržine svakog od označenih ustavnih prava, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju, jer Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da postupa kao instancioni sud i da još jednom ispituje zakonitost osporenih pojedinačnih akata i radnji.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Vlasotincu P. 161/05 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnosioca ustavne žalbe R. S, kao tuženog, njegov brat je 26. juna 1996. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Vlasotincu kojom je tražio da sud utvrdi da je testamentalnim raspolaganjem oca parničnih stranaka, tužiocu povređen nužni deo, te da se izvrši smanjenje raspolaganja testamentom za 1/6 celokupne imovine, kao i da sud utvrdi da tužilac ima pravo svojine na navedenim idealnim delovima opisanih nepokretnosti, na osnovu ugovora o zajedničkoj gradnji i po osnovu nasleđa i da je ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života, zaključen između oca parničnih stranaka i tuženog, bez pravnog dejstva u odnosu na tužioca. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 455/96. Označenom predmetu je, na drugom ročištu, spojen predmet istog suda P. 499/96, formiran po tužbi tužioca M . S, drugog brata parničnih stranaka u predmetu P. 455/96, podnetoj protiv tuženih O . S . i M . S, supruge i ćerke tuženog u predmetu P. 455/96, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Do donošenja prve prvostepene presude, Opštinski sud u Vlasotincu je zakazao 51 ročište, od kojih je 24 održano. Od 27 neodržanih ročišta, tri ročišta nisu održana zbog nedolaska predsednika, odnosno članova veća, sedam - jer jedna od parničnih stranaka nije bila uredno pozvana, deset - na zahtev, odnosno usled nedolaska jednog ili više tuženih, samostalno, odnosno zajedno sa jednim od tužilaca, i pored urednog poziva, dva - jer nije došao jedan od tužilaca, iako je bio uredno pozvan, dok četiri ročišta nisu održana zbog nedolaska određenog veštaka, a jedno zbog nedolaska svedoka.

Opštinski suda u Vlasotincu je 26. marta 2002. godine doneo presudu P. 455/96 i 499/96, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilaca. Ova presuda dostavljena je parničnim strankama 28. januara 2003. godine. Protiv označene prvostepene presude tuženi su izjavili žalbu.

Rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Gž. 913/03 od 19. juna 2003. godine (pogrešno navedena 2002. godina) vraćeni su spisi predmeta prvostepenom sudu, radi otklanjanja procesnih nedostataka. Okružni sud u Leskovcu, pošto su mu spisi ponovo dostavljeni, rešavajući o žalbi tuženih, doneo je rešenje Gž. 1590/03 od 28. novembra 2003. godine, kojim je ponovo vratio spise Opštinskom sudu u Vlasotincu, radi otklanjanja procesnih nedostataka, jer prvostepeni sud nije u svemu postupio po primedbama navedenim u prethodnom drugostepenom rešenju. Nakon što su mu spisi predmeta treći put dostavljeni, Okružni sud u Leskovcu je doneo presudu Gž. 266/04 od 30. decembra 2004. godine, kojim je odbio žalbu tuženih i potvrdio prvostepenu presudu u delu u kojem je odlučeno o važenju ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života prema prvotužiocu, dok je u preostalom delu ukinuo presudu Opštinskog suda u Vlasotincu i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 161/05, a Opštinski sud u Vlasotincu je zakazao 12 ročišta, od kojih su tri održana. Od devet neodržanih ročišta, dva ročišta nisu održana na zahtev tuženih, dva – na zajednički predlog parničnih stranka, jer je u izgledu bilo mirno rešenje spora, tri na zahtev jednog od tužilaca i dva - jer parnične stranke nisu bile uredno pozvane.

Opštinski sud u Vlasotincu je 9. januara 2008. godine zaključio glavnu rasprava i istog dana doneo presudu P. 161/05, kojom je, između ostalog, delimično usvojio tužbeni zahtev provotužioca i utvrdio da 1/10 određene imovine koja je bila predmet testamentalnog raspolaganja, predstavlja zaostavštinu pok. M. S, te da testament u tom delu ne proizvodi pravno dejstvo, kao i da je navedenim raspolaganjem povređen nužni deo tužilaca, pa su tuženi obavezani da priznaju smanjenje raspolaganja testamentom za po 1/6, a po prethodnom izdvajanju 1/10 te imovine iz zaostavštine.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1452/10 od 23. decembra 2010. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca M. S . i tuženih, te je potvrđena presuda Opštinskog suda u Vlasotincu P. 161/05 od 9. januara 2008. godine. Protiv označene drugostepene presude tuženi su izjavili reviziju, koja je, rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 406/11 od 28. aprila 2011. godine, odbačena kao nedozvoljena.

4. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i ovom prilikom konstatuje da su, iako se označeno pravo i njegova ustavnosudska zaštita građanima jemče od stupanja na snagu Ustava Republike Srbije 8. novembra 2006. godine, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe uzme u obzir celokupan period trajanja postupka, pošto sudski postupak predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se njegovim trajnim okončanjem. U tom smislu, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom od podnošenja tužbe 26. juna 1996. godine Opštinskom sudu u Vlasotincu, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu od 23. decembra 2010. godine, trajao 14 i po godina. S obzirom na to da je revizija podnosilaca ustavne žalbe koja je bila izjavljena u ovom postupku odbačena kao nedozvoljena, Ustavni sud nije imao osnova da uzme u obzir trajanje revizijskog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka, što potvrđuje i činjenica da je prva prvostepena presuda doneta posle gotovo šest godina, a da je dostavljena parničnim strankama tek deset meseci od donošenja, kao i da je žalbeni postupak produžen za godinu dana zbog procesnih propusta prvostepenog suda. Takođe, Ustavni sud ističe i da je o žalbi izjavljenoj protiv druge prvostepene presude odlučeno posle više od dve i po godine od dostavljanja spisa drugostepenom sudu.

Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje da je trajanje određenog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza okolnosti konkretnog slučaja. U tom smislu, Ustavni sud je imao u vidu i to da je u konkretnom slučaju postojala nesporna složenost činjeničnih i pravnih pitanja koje je u postupku trebalo raspraviti, da je prvostepeni sud zakazao više od 60 ročišta, da su i sami podnosioci u određenoj meri doprineli trajanju postupka jer 12 ročišta nije održano na njihov zahtev, odnosno usled njihovog nedolaska i pored urednog poziva, te da dva ročišta nisu održana, jer je u izgledu bilo mirno rešenje spora. Međutim, Ustavni sud nalazi da sve ovo ne može da opravda četrnaestoipogodišnje trajanje parnice.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva, a budući da podnosioci ustavne žalbe nisu istakli zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, našao da je, u smislu odredbe člana 89. Zakona o Ustavnom sudu, donošenje Odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnosilaca ustavne žalbe.

5. U pogledu navoda kojima se osporavaju presude donete u predmetnom parničnom postupku zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih čl. 32. i 58. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se osporene presude zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava, te da su parniči sudovi dali jasne i logične razloge kada su usvojili tužbeni zahtev koji se odnosio na povredu nužnog dela, a imajući u vidu da podnosioci u toku postupka koji je prethodio ustavnosudskom nisu istakli zahtev za utvrđenje prava svojine na predmetnoj zgradi srazmerno njihovom ulaganju.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud nalazi da se navodi podnosilaca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava iz čl. 32. i 58. Ustava, već da se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata, a što ovaj sud, kao što je na početku rečeno, nije nadležan da čini. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu izreke.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom četrnaest godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti