Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro sedam godina. Nedelotvorno postupanje prvostepenog suda i drugih državnih organa doprinelo je neopravdano dugom trajanju postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. V. iz Rume, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. V. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P1. 1447/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. V. iz Rume je, 12. septembra 2012. godine, preko punomoćnika A. I, advokata iz Novog Sada, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1306/12 od 18. juna 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Takođe, podnosilac ustavne žalbe je, sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, osporio dužinu trajanja parničnog postupka u kome je doneta navedena drugostepena presuda.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da je ovaj stambeni spor, radi ocene zakonitosti odluka tuženog poslodavca donetih u postupku davanja stanova zaposlenima u zakup, trajao sedam godina, pa nalazi da je u konkretnom slučaju povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu drugostepenu presudu i odredi podnosiocu naknadu štete zbog povrede njegovih ustavnih prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P1. 1447/10, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac M. V, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 23. avgusta 2005. godine Opštinskom sudu u Rumi tužbu protiv tuženog JP “Ž. S.“ iz B, radi poništaja Odluke Upravnog odbora tuženog br. 100/2005-21-XXIV od 7. februara 2005. godine donete po prigovoru tužioca na predlog liste za rešavanje stambenih potreba zaposlenih kod tužene davanjem stana u zakup, Konačne liste reda prvenstva za rešavanje stambenih potreba zaposlenih kod tužene davanjem stana u zakup br. 100/2005- XXIV/1 od 7. februara 2005. godine, u delu koji se odnosi na bodovanje kandidata pod rednim br. 2, 3. i 4, Odluke Stambene komisije tuženog od 31. marta 2005. godine o davanju stana zaposlenoj T.C. na privremeno korišćenje, Odluke Stambene komisije tuženog od 31. marta 2005. godine o davanju stana zaposlenoj V.Z. na privremeno korišćenje, Odluke Stambene komisije tuženog br. 15/12-1817 od 31. marta 2005. godine o davanju stana tužiocu na privremeno korišćenje i Odluke Upravnog odbora tuženog br. 100/2005-215-X od 15. jula 2005. godine donete po prigovoru tužioca izjavljenom protiv odluke kojom mu je dodeljen stan na privremeno korišćenje. Predmet je zaveden pod brojem P1. 297/05.

Tuženi je 30. septembra 2005. godine dostavio odgovor na tužbu, pa je prvostepeni sud zakazao prvo ročište za glavnu raspravu za 17. april 2006. godine.

Prvostepeni sud je u ovom predmetu ukupno zakazao 35 ročišta za glavnu raspravu (17. aprila, 5. juna, 7. avgusta, 6. oktobra, 20. oktobra i 13. decembra 2006, 28. maja, 18. jula, 18. septembra, 12. oktobra i 18. decembra 2007, 26. februara, 10. aprila, 12. juna, 18. septembra, 24. oktobra i 20. novembra 2008, 2. februara, 12. marta, 22. maja, 8. jula i 14. septembra 2009, 22. marta, 21. juna, 16. septembra, 21. oktobra i 16. decembra 2010, 27. januara, 21. marta, 5. maja, 6. juna, 5. septembra, 14. novembra, 5. decembra 2011. i 5. marta 2012. godine), od kojih je 29 održano. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 6. oktobar 2006. godine nije održano zbog nedolaska punomoćnika tužioca, ročišta zakazano za 13. decembar 2006. i 18. septembar 2007. godine nisu održana iz nepoznatih razloga, ročište zakazano za 22. maj 2009. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a ročišta zakazana za 14. septembar 2009. i 5. septembar 2011. godine nisu održana jer imenovani veštak nije dostavio traženi nalaz i mišljenje.

V.Z. i T.C. su tokom postupka stupili u parnicu u svojstvu umešača na strani tuženog.

Opštinski sud u Rumi je dopisom od 23. oktobra 2007. godine tražio od Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava u Sremskoj Mitrovici - Policijska stanica Ruma da dostavi podatke o prebivalištu umešača V.Z. za period od februara 1993. do aprila 2002. godine. Kako Ministarstvo unutrašnjih poslova – Policijska uprava u Sremskoj Mitrovici - Policijska stanica Ruma nije postupila po navedenom dopisu, Opštinski sud u Rumi se još četiri puta (4. marta, 11. aprila, 12. juna i 19. septembra 2008. godine) obratio ovom organu uprave, pa su traženi podaci dostavljeni tek 15. oktobra 2008. godine.

Opštinski sud u Rumi je rešenjem P1. 297/05 od 12. marta 2009. godine odredio da se izvede dokaz veštačenjem u ovoj pravnoj stvari i za veštaka imenovao dr. D.S. Prvostepeno rešenje je 15. maja 2009. godine otpravljeno iz suda.

Imajući u vidu da je imenovani veštak dr. D.S. obavestio sud da je objektivno sprečen da izvrši veštačenje, prvostepeni sud je rešenjem P1. 297/05 od 8. jula 2009. godine stavio van snage svoje rešenje od 12. marta 2009. godine, pa je odredio da se izvede dokaz veštačenjem u ovoj pravnoj stvari i za veštaka imenovao dr. Ž.K.

Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici je preuzeo prvostepenu nadležnost za postupanje u ovoj parnici nakon formiranja nove mreže sudove, a predmet je dobio broj P1. 62/10. Prvostepeni sud je 16. aprila 2010. godine dostavio spise predmeta veštaku dr. Ž.K, radi davanja nalaza i mišljenja.

Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici je 21. oktobra 2010. godine doneo presudu P1. 62/10, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca.

Umešači T.C. i V.A. su 22. novembra 2010. godine podneli predlog za povraćaj u pređašnje stanje zbog propuštanja ročišta na kome je doneta prvostepena presuda, istovremeno izjavljujući i žalbu protiv navedene presude.

Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici je rešenjem P1. 62/10 od 16. decembra 2010. godine dozvolio vraćanje u pređašnje stanje, pa je ukinuo presudu P1. 62/10 od 21. oktobra 2010. godine.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P1. 1447/10. Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici je 5. marta 2012. godine doneo presudu P1. 1447/10, kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i poništio kao nezakonite Odluku Upravnog odbora tuženog br. 100/2005-21-XXIV od 7. februara 2005. godine donete po prigovoru tužioca na predlog liste za rešavanje stambenih potreba zaposlenih kod tužene davanjem stana u zakup, Odluku Stambene komisije tuženog od 31. marta 2005. godine o davanju na korišćenje stana umešaču V.Z, Odluku Stambene komisije tuženog br. 15/12-1817 od 31. marta 2005. godine o davanju stana na privremeno korišćenje tužiocu i Odluku Upravnog odbora tuženog br. 100/2005-215-X od 15. jula 2005. godine donetu po prigovoru tužioca izjavljenom protiv odluke kojom mu je dodeljen stan na privremeno korišćenje; u stavu drugom izreke odbacio kao nedozvoljenu tužbu u delu u kome je tužilac tražio da se poništi Konačna lista reda prvenstva za rešavanje stambenih potreba zaposlenih kod tužene davanjem stana u zakup br. 100/2005- XXIV/1 od 7. februara 2005. godine, u delu koji se odnosi na bodovanje kandidata pod rednim br. 2, 3. i 4; u stavu trećem izreke utvrdio da je tužilac povukao tužbu u delu u kome je pobijao Odluku Stambene komisije tuženog od 31. marta 2005. godine o davanju na korišćenje stana umešaču T.C; u stavu četvrtom izreke obavezao tuženog da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka; u stavu petom izreke odbio kao neosnovan zahtev tuženog i umešača V.Z. za naknadu troškova postupka. U obrazloženju ove prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je sud u sprovedenom dokaznom postupku utvrdio da je tuženi oglasom od 5. februara 2004. godine obavestio zaposlene da raspolaže sa četiri stana koji će biti dodeljeni na korišćenje po utvrđivanju konačne liste reda prvenstva i da se ti stanovi nalaze u Sremskoj Mitrovici, Rumi, Inđiji i Šapcu; da su tužilac i umešači T.C. i V.Z. podneli Stambenoj komisiji tuženog zahtev za rešavanje stambene potrebe putem davanja stanova u zakup, bez navođenja konkretnog stana koji žele da koriste; da je umešač T.C. prema Konačnoj listi reda prvenstva od 7. februara 2005. godine imala ukupno 344 bodova, umešač V.Z. 335 bodova a tužilac 331 bodova i da prvostepeni sud nalazi da je tužena pravilno izvršila bodovanje u pogledu stepena stambene ugroženosti, dužine radnog staža, rezultata rada, uspešnosti, kvaliteta rada i invalidnosti; da sud smatra da su umešaču V.Z. i tužiocu pravilno dodeljeni bodovi po osnovu broja članova domaćinstva i da su tužiocu pravilno dodeljeni bodovi u pogledu zdravstvenog stanja njegove supruge; da iz nalaza i mišljenja veštaka proizlazi da bolest skolioza, od koje boluje D.A, ćerka umešača V.Z. ne može tretirati kao bolest o kojoj govori član 18. Uredbe o rešavanju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini i za koju se dobija 10 bodova, pa prvostepeni sud smatra da umešač V.Z. nije mogla da dobije 10 bodova po osnovu zdravstvenog stanja svoje ćerke; da je imajući u vidu navedeno, sud ocenio da bi se tužilac sa svojih 331 bodova nalazio na trećem mestu konačne liste, a V.Z. na četvrtom mestu sa ukupno 325 bodova, pa je poništio kao nezakonite sve pobijane odluke tuženog, osim Konačne liste reda prvenstva za rešavanje stambenih potreba zaposlenih kod tužene davanjem stana u zakup br. 100/2005- XXIV/1 od 7. februara 2005. godine u odnosu na koju je tužba nedozvoljena, jer rang lista ne predstavlja pravni akt, već akt pravne tehnike koji omogućuje da se donese odluka o rešavanju stambenog pitanja.

Odlučujući o žalbama tuženog i umešača V.Z, Apelacioni sud u Novom Sadu je 18. juna 2012. godine doneo osporenu presudu Gž1. 1306/12, kojom je delimično usvojio žalbe i preinačio prvostepenu presudu u pobijanom usvajajućem delu i u pogledu odluke o troškovima postupka, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se ponište kao nezakonite navedene odluke tuženog i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove prvostepenog postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je prvostepeni sud našao da je tužbeni zahtev tužioca delimično osnovan, jer je tužilac kao treći na rang listi ostvario pravo na rešavanje svog stambenog pitanja dodelom stana u Rumi; da konkursom tužene za dodelu četiri stana nije određen način rešavanja stambenih potreba učesnika konkursa koji ostvare prioritetno mesto na listi reda prvenstva, niti redosled prema kome se stanovi dodeljuju, a tužilac nije opredelio za koji stan konkuriše, pa drugostepeni sud smatra da je tuženi poslodavac imao diskreciono pravo u vezi dodele tih stanova učesnicima konkursa koji su ostvarili prioritetno mesto na listi reda prvenstva, vodeći računa o broju članova porodičnog domaćinstva tih učesnika i površini dodeljenih stanova; da se osnovano žalbama ukazuje da bi umešač V.Z. kao četvrta na rang listi ostvarila pravo na rešavanje svog stambenog pitanja i da sam redosled i pravilnost bodovanja nema uticaja na njeno pravo da reši stambeno pitanje; da su odredbe člana 45. Uredbe predstavljale pravni osnov za odluke tuženog o dodeli stanova tužiocu i umešačima, jer je njima predviđeno da se zaposlenom može dati i neodgovarajući stan na privremeno korišćenje do obezbeđenja odgovarajućeg stana; da je tačno da je tužiocu prvobitno dodeljen na korišćenje stan u Rumi, ali samo radi čuvanja do pravnosnažnog okončanja postupka dodele stanova koji su bili predmet konkursa, kada je tužiocu dodeljen stan u Šapcu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao na predmetni parnični postupak, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja i da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da će se odredbe člana 333, člana 348. stav 2, člana 339. stav 2, člana 340. stav 2, čl. 341-345. i člana 349. ovog zakona shodno primenjivati i na rešenja (član 354.); da će sud, u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.)

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 23. avgusta 2005. godine, podnošenjem tužbe podnosioca Opštinskom sudu u Rumi i da je predmet pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1306/12 od 18. juna 2012. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.

U tom smislu, Ustavni sud je zaključio da je ovaj radno – stambeni spor trajao nepunih sedam godina, što bi moglo ukazati na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Razmatrajući kriterijume za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je zaključio da je u ovom predmetu bilo određenih složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su se odrazila na dužinu trajanja parnice. Naime, prvostepeni sud je trebalo da ispita pravilnost i zakonitost pobijanih odluka donetih u postupku rešavanja stambenih potreba zaposlenih kod tuženog preduzeća, tj. da utvrdi ispunjenost kriterijuma predviđenih odredbama Uredbe o rešavanju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini, što samo po sebi iziskuje obiman dokazni postupak. Ipak, Ustavni sud nalazi da neophodnost izvođenja velikog broja dokaza ne predstavlja opravdani razlog za toliko dugo trajanje predmetnog parničnog postupka.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je on u neznatnoj meri doprineo dužem trajanju ovog radno – stambenog spora, jer je jedno ročište za glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari odloženo iz razloga koji se može pripisati u krivicu podnosiocu i njegovom punomoćniku.

Ustavni sud smatra da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se ova parnica efikasno okonča.

Ustavni sud je ocenio da je nedelotvorno postupanje Opštinskog suda u Rumi prvenstveno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje ovog parničnog postupka. Najpre, Ustavni sud je konstatovao da prvostepeni sud u početnoj fazi radno – stambenog spora nije postupao u skladu sa načelom hitnosti iz člana 435. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, jer je prvo ročište za glavnu raspravu zakazao tek nakon nepunih osam meseci od dana podnošenja tužbe. U tom kontekstu, Ustavni sud primećuje da prvostepeni sud u periodima od 13. decembra 2006. do 28. maja 2007. godine i od 14. septembra 2009. do 22. marta 2010. godine nije zakazao nijedno ročište za glavnu raspravu, iako je parnični sud prema navedenoj zakonskoj odredbi u ovakvim parnicama dužan da vodi računa da se ročišta ne zakazuju u velikim vremenskim razmacima. Odgovornost Opštinskog suda u Rumi za prekomerno dugo trajanje parničnog postupka se ogleda i u činjenici da u ovoj pravnoj stvari nije održano pet ročišta za glavnu raspravu iz razloga koji se ne mogu pripisati u krivicu podnosiocu ustavne žalbe.

Ustavni sud smatra da je za odlučivanje o predmetnoj ustavnoj žalbi bitno i postupanje Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava u Sremskoj Mitrovici – Policijska stanica Ruma, koje je bilo dužno da dostavi podatke o prebivalištu umešača V.Z. za period koji je prethodio postupku rešavanja stambenih potreba zaposlenih kod tuženog preduzeća u kome su donete pobijane odluke. Prema stavu Ustavnog suda, prilikom ocenjivanja da li je vremenski rok za odlučivanje o pravima i obavezama učesnika u postupku razuman, potrebno je preispitati postupanje ne samo sudova pred kojima se vodi postupak, već i postupanje drugih državnih organa ili vršilaca javnih ovlašćenja koji preduzimaju pojedine radnje u postupku ili u vezi sa postupkom, a čije delotvorno učešće može uticati na njegovu dužinu trajanja. Uvidom u spise ovog predmeta, Ustavni sud je utvrdio da je Ministarstvo unutrašnjih poslova – Policijska uprava u Sremskoj Mitrovici – Policijska stanica Ruma tek nakon nepune jedne godine dostavilo tražene podatke, čime je doprinelo dužem trajanju postupka i nemogućnosti prvostepenog suda da izvede određene dokaze. S obzirom da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava po kome država snosi odgovornost za kašnjenja njenih organa u podnošenju dokaza u građanskopravnim predmetima (videti presudu u predmetu Guincho protiv Portugala, od 10. jula 1984. godine). Ustavni sud nalazi da se neažurno postupanje prvostepenih sudova u ovom predmetu ogleda i u tome što je Opštinski sud u Rumi pismeni otpravak rešenja kojim je imenovao za veštaka dr. D.S. izradio tek nakon više od dva meseca od dana donošenja tog rešenja, uzimajući u obzir odredbe člana 341. stav 1. i člana 354. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, te da je veštaku dr. Ž.K. dostavljen predmet radi davanja nalaza i mišljenja tek nakon devet meseci od dana donošenja odgovarajućeg rešenja kojim je to lice imenovano za veštaka.

Polazeći od svega navedenog, a posebno imajući u vidu dužnost sudova da hitno postupaju prilikom rešavanja radnih sporova, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. O dlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilik e u Republici Srbiji, svoju i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštin u naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete, s obzirom na to da uz ustavnu žalbu nisu dostavljeni dokazi o vrsti i visini materijalne štete koju je podnosilac pretrpeo zbog nerazumno dugog trajanja predmetnog parničnog postupka.

6. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a na kojima se zasniva osporena presuda. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe iznosi svoje subjektivno tumačenje odredaba Uredbe o rešavanju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini, te traži da se ispita pravilnost i zakonitost osporene presude, a ne navodi razloge koji bi ukazivali na to da je Apelacioni sud u Novom Sadu uskratio podnosiocu neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da je doneo osporenu presudu bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo. S obzirom na to da je u predmetnom parničnom postupku nesumnjivo utvrđeno da konkursom tuženog preduzeća za dodelu četiri stana u Sremskoj Mitrovici, Rumi, Inđiji i Šapcu nije određeno po kom redosledu će se stanovi dodeljivati zaposlenima, te da podnosilac ustavne žalbe i umešači T.C. i V.Z. u zahtevima za rešavanje stambene potrebe nisu naveli koji od stanova žele da koriste, a da su stanovi ovim zaposlenima dodeljeni na privremeno korišćenje do obezbeđenja odgovarajućeg stana, Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud u Novom Sadu dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da je tuženi imao diskreciono pravo prilikom raspodele tih stanova licima koja su ostvarila prioritetno mesto na listi reda prvenstva, vodeći računa o broju članova porodičnog domaćinstva tih učesnika u konkursu i površini dodeljenih stanova, te da su pobijane odluke tuženog donete u skladu sa relevantnim odredbama Uredbe o rešavanju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti