Odbijanje ustavne žalbe u sporu o sticanju svojine održajem

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv pravnosnažne presude kojom je utvrđeno pravo svojine po osnovu održaja. Sud je ocenio da su nižestepeni sudovi dali jasne i dovoljne razloge za svoju odluku i da nije bilo proizvoljnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Gordana Ajnšpiler Popović , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. J . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2020. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. J . izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Kragujevcu P. 4453/13 od 28. januara 2015. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 982/15 od 1. oktobra 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. J . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 6. novembra 2015. godine, preko punomoćnika V . J, advokata iz Kragujevca, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Kragujevcu P. 4453/13 od 28. januara 2015. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 982/15 od 1. oktobra 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama čl. 32. i 58. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom osporene su presude donete u parničnom postupku vođenom po tužbi radi utvrđenja prava svojine po osnovu održaja, u kome je podnosilac imao procesno svojstvo tuženog, a kojima je pravnosnažno usvojen tužbeni zahtev.

Povredu prava na pravično suđenje i prava na imovinu podnosilac ustavne žalbe zasniva, pre svega, na navodima o pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, a što je imalo za posledicu i pogrešnu primenu materijalnog prava od strane p rvostepenog i drugostepenog suda. Podnosilac je ukazao i na propust sudova da obrazlože osporene odluke , posebno ističući da drugostepen i sud nije svestrano razmotrio pravnu stvar i da o potpune razloge za donetu odluku, kao i da nije odgovori o na njegove žalbene navode . Prema navodima podnosioca, sud je pogrešnom ocenom dokaza izveo pogrešan zaključak o postojanju savesne državine na predmetnim nepokretnostima. Pogrešno su sudovi primenili i materijalno pravo, jer sudržalac ne može steći pravo svojine održajem, a što proizlazi i iz stava zauzetog u sudskoj praksi. Smatra da mu je povređeno i pravo na pravnu sigurnost i pravnu zaštitu po osnovu zakonske pretpostavke verodostojnosti javne isprave – overenog kupoprodajnog ugovora i pretpostavke tačnosti upisa u javnim registrima prava na nepokretnostima. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, kao i da poništi osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P. 4453/13 od 28. januara 2015. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca D. N, pa je utvrđeno prema tuženom S . J, ovde podnosiocu ustavne žalbe, da je tužilac po osnovu održaja vlasnik dela k.p. … (0) – šuma 4. klase, zvana „S .“, površine 1.06.95 ha, i to u alikvotnom udelu od 9675/10695, čije su mere i granice bliže označene u izreci, kao i da je vlasnik sa celinom udela na k.p. … (7) – njiva 5. klase, zvana K, površine 0.09.21 ha, obe upisane u listu nepokretnosti broj 1067 KO D, što je tuženi dužan priznati i dozvoliti tužiocu da ovo pravo upiše u javnim knjigama. U stavu drugom izreke presude obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati određeni novčani iznos. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac sa sada pokojnim D. S . zaključio i sudski overio ugovor o kupoprodaji poljoprivrednog zemljišta , Ov. broj 5578/77 od 26. septembra 1977. godine, čiji predmet su bile k.p. broj …(8) (površine 0.23.62 ha), k.p. broj … (4) (površine 0.51.67 ha) i k.p. broj … (5) (površine 0.13.26 ha), sve u KO D, te se kao vlasnik ovih parcela upisao u javne knjige; da je tužilac, nakon zaključenja ugovora, ušao u posed k.p. … (8), ali ne i k.p. br. … (4) i … (5), već u posed cele k.p. broj … (7) i dela k.p. broj … (0), u površini od 0.96.75 ha, u bliže označenim merama i granicama; da se navedene k.p. br. … (7) i … (0) graniče sa k.p. broj … (8) KO D . i čine jedan kompleks zemljišta – radi se o njivi i šumi; da je tužilac ove tri parcele koristio od ulaska u posed, pa sve do 2013. godine, i to tako što je deo poseda, koji predstavlja njivu, orao i na njima zasađivao ratarske i povrtarske kulture, dok je deo poseda, koji čini šumu, koristio tako što je sekao drva i koristio ih za ogrev, a u korišćenju ga niko nije uznemiravao; da je, nakon smrti lica sa kojim je tužilac zaključio i overio ug ovor o kupoprodaji, njegova ćerka M. M, veći broj parcela koje je, prema javnim knjigama, nasledila od svog pokojnog oca, a za koje, osim placa na kome se nalazila kuća, nije znala gde se na terenu nalaze, prodala tuženom (2011. godine) , koji se kao vlasnik tih parcela upisao u javne knjige, a među istim su se nalazile i k.p. br. … (0) i … (7) KO D; da je u toku 2013. godine tuženi započeo sa identifikacijom i omeđavanjem ovih parcela na terenu, kada je ušao u sukob sa tužiocem, koji je tvrdio da su to njegove parcele; da je, nakon toga, tužilac izvršio proveru u javnim knjigama i utvrdio da te dve parcele po brojevima ne odgovaraju dvema od tri parcele koje se navode u ugovoru iz 1977. godine i da nije upisan kao vlasnik istih; da imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, kao i definiciju savesne državine (iz člana 72. stav 2. ZOSPO), sud nalazi da na stran i tužioca postoji takva državina u odnosu na označeni deo k.p. broj … (0) i celu k.p. broj … (7) KO D, i to u periodu od 1977. godine do 2013. godine; da je tužilac u državinu predmetnih parcela ušao nakon zaključenja i overe ugovora o kupoprodaji nepokretnosti , te da se ove dve parcele graniče i čine jedan kompleks sa trećom kupljenom parcelom (k.p. broj … (8) KO D .), pa je jasna, logična i prihvatljiva tvrdnja tužioca da je on želeo da kupi jedan kompleks parcela, i to onih u čiji je posed i ušao, ne znajući da dve parcele , koje se graniče sa k.p. broj .. (8), ne nose oznaku k.p. br. … (5) i … (4), kako su označene u ugovoru o kupoprodaji nepokretnosti; da u toku postupka nisu isticane činjenice, niti predlagani ili dostavljani dokazi na okolnost da je tužilac ušao u posed k.p. br. … (5) i … (4) KO D, pa čak i da zna gde se iste nalaze, što takođe govori u prilog da je u državini dve sporne parcele ušao po osnovu zaključenog ugovora o kupoprodaji, te da je opravdano verovao da je na osnovu tog ugovora postao vlasnik ovih parcela; da je za savesnost državine, prema stavu pravne teorije, potrebno da postoji sve vreme roka za održaj, s tim što se ona, dok teče, ceni prema blažem kriterijumu od onog koji je potreban u vreme sticanja državine; da se od držaoca ne može zahtevati da kasnije, dok teče zakonski rok za održaj, stalno proverava da li je stvar stekao od vlasnika, te da li je sledstveno tome i sam postao vlasnik, pa ta kvu obavezu nije imao ni tužilac, koji je nesmetano obrađivao sporne parcele i u vreme dok je prodavac bi o živ, kao i nakon njegove smrti; da bi navodi tuženog iz odgovora na tužbu i u toku postupka – da je 2007. godine, pre stupanja na snagu Katastra nepokretnosti, vršeno aero fotometrijsko snimanje, te da su podaci o parcelama i upisanim vlasnicima na istim bili davani na javni uvid, mogli eventualno govoriti u prilog tome da je tužilac u tom trenutku morao saznati da predmet ugovora o kupoprodaji iz 1977. godine nisu sporne parcele, čime bi izgubio savesnost državine, ali su bez značaja, budući da je u tom trenutku već protekao zakonski rok od 20 godina za održaj i da je tužilac po tom osnovu već postao vlasnik parcela; da kako je tužilac bio u sa vesnoj državini dela k.p. broj … (0) KO D, u bliže označenim merama i granicama po nalazu vešt aka geometra, i cele k.p. broj … (7) KO D, u periodu o d preko 30 godina, to su ispunjeni uslovi za sticanje prava svojine održajem, iz citirane odredbe člana 28. stav 4. ZOSPO, zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke; da je sud cenio i ostale izvedene dokaze, ali nalazi da isti nisu od značaja za odluku u ovoj pravnoj stvari.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 982/15 od 1. oktobra 2015. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je prvostepena presuda. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je, suprotno žalbenim navodima, pobijana presuda jasna, razumljiva i sadrži jasne i međusobno neprotivrečne razloge, kojima se prvostepeni sud rukovodio prilikom donošenja ove odluke; da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje i da je pravilno primenio materijalno pravo; da je, na osnovu svih izvedenih dokaza – saslušanjem svedoka i parničnih stranaka, uviđajem na licu mesta i iz nalaza veštaka geometra, koje dokaze je prvostepeni sud pravilno o cenio, primenom člana 8. ZPP, prvostepeni sud pravilno zaključio da je jasna i logična tvrdnja tužioca da je on želeo da kupi jedan kompleks parcela, te da navedene parcele na te renu zaista čine jedan kompleks; da je tužilac, nakon zaključenja ugovora 1977. godine, od strane prodavca uveden u posed tog kompleksa parcela, ne znajući da dve parcele koje se graniče sa nespornom k.p. broj … (8) ne nose oznaku k.p. br. … (5) i … (4) KO D, kako su označene u ugovoru, pri čemu tužilac nije znao gde se zaista nalaze parcele koje su označene u kupoprodajnom ugovoru, a na kojima je upisan kao vlasnik; da je iz tih razloga tužilac opravdano verovao da je po osnovu ugovora ušao u posed par cela, koje su predmet ugovora, te da nije imao razloga da sumnja u zakonitost svoje državine; da je pravilan zaključak prvostepenog suda da svesnost državine mora da postoji za sve vreme roka potrebnog za održaj, s tim da je, dok on teče, pravilo da se savesnost ceni po blažem kriterijumu od onog koji je potreban u vreme sticanja državine ; da su sasvim logični i prihvatljivi razlozi prvostepenog suda da tužilac nije imao razloga da sumnja u zakonitost svoje državine i da je moguće da je došlo do greške prilikom sačinjavanja ugovora iz 1977. godine, bez obzira što je ugovor sačinio advokat, a što se u žalbi tuženog posebno potencira navodima da je zabluda na strani tužioca apsolutno isključena, te da je tužilac mogao da proveri u javnim knjigama da se ne vodi kao vlasnik parcela koje je stvarno kupio; da u toku proteka čitavog roka za održaj, pa i kasnije, tužilac nije smetan u državini predmetnih parcela, u čiji posed je ušao odmah nakon kupovine; da je tužilac obrađivao predmetne parcele i za života sada pokojnog prodavca i kasnije, sve do 2013. godine kada je tuženi od pravnog sledbenika prodavca - njegove ćerke, koja nije ni znala gde se sporne parcele nalaze, kupio te parcele; da stoga tužilac nije imao ni razloga da proverava da li se sporne parcele u Katastru nepokretnosti vode kao njegovo vlasništvo, jer mu to niko nije ni osporavao; da se žalbom tuženog posredno ukazuje i na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1, u vezi sa članom 8. ZPP, tako što se ukazuje da je sud pogrešno cenio iskaze pojedinih svedoka; da je prvostepeni sud u pogledu ocene iskaza svih saslušanih svedoka, kao i drugih izvedenih dokaza, dao jasne razloge i da tako utvrđeno činjenično stanje u svemu prihvata i Apelacioni sud, shodno članu 396. stav 2. ZPP.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90 i „Službeni list SRJ“, broj 29/96) propisano je: da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem, kao i da se pravo svojine stiče i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom (član 20.); da se po samom zakonu pravo svojine stiče stvaranjem nove stvari, spajanjem, mešanjem, građenjem na tuđem zemljištu, odvajanjem plodova, održajem, sticanjem svojine od nevlasnika, okupacijom i u drugim slučajevima određenim zakonom (član 21.); da savestan i zakonit držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina, kao i da savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (član 28. st. 2. i 4.); da je državina savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova i da se savesnost državine pretpostavlja (član 72. stav 2.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustav a, u suštini, zasniva na tome da su postupajući sudovi nepravilno i nepotpuno utvrdili činjenično stanje i da su pogrešno primenili odredbe materijalnog prava. Takođe, podnosi lac smatra da osporene presude nisu obrazložene na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja.

Ustavni sud najpre konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Nadalje, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i da ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Ovaj princip, međutim, ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na argumente koje smatraju pr avno relevantnim (videti presudu Evropskog suda za ljudska u predmetu Van de Hurk protiv Holandije , broj predstavke 16034/90, od 19. aprila 1994. godine, stav 61. ). Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na to da je odredbom člana 396. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) propisano da ako se presudom žalba odbija, u obrazloženju presude (drugostepeni) sud neće detaljno da obrazlaže presudu u slučaju da prihvata činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, kao i primenu materijalnog prava.

Kako je u predmetnom sporu odlučivano o tužbenom zahtevu za utvrđenje prava svojine po osnovu održaja, Ustavni sud je pošao od odredaba Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa kojima je uređen taj pravni institut. Održaj (usucapio) predstavlja jedan od originarnih načina sticanja prava svojine na osnovu državine koja ima određene kvalitete i koja je trajala zakonom određeno vreme. U zavisnosti od stepena kvalifikovanosti državine koja se zahteva, održaj može biti redovan i vanredan. Za vanredni održaj je karakteristično da se odlikuje manjom kfalifikovanošću državine i dužim rokovima za održaj. Manja kvalifikovanost državine sastoji se u tome što je dovoljno da državina bude samo savesna, dok se zakonitost državine ne zahteva, kao kod redovnog održaja. Prema odredbi člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, za sticanje svojine na nepokretnim stvarima neophodno je da je državina savesna i da je trajala 20 godina. Kada je reč o savesnosti, odredbom člana 72. stav 2. navedenog zakona je propisano da je državina savesna ako držalac zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova.

Ustavni sud nalazi da u tom kontekstu treba posmatrati i da li su osporene odluke obrazložen e na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja. Naime, potrebno je razmotriti da li su postupajući sudovi, imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, utvrdili i obrazložili ključne argumente za donošenje odluke o osnovanosti predmetnog tužbenog zahteva za utvrđenje prava svojine po osnovu vanrednog održaja.

U konkretnom slučaju, postupajući sudovi su, prethodno utvrdivši da je tužilac bio u savesnoj i mi rnoj državini spornih parcela u periodu dužem od 30 godina, ocenili da su ispunjeni uslovi za sticanje svojine vanrednim održajem, propisani odredbom član a 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Ustavni sud ukazuje na to da su u obrazloženju osporene prvostepene presude navedeni dokazi koje je taj sud izveo u toku postupka i na kojima je zasnovao svoje činjeničn e zaključke – o trajanju i savesnosti državine , a koje je drugostepeni sud ponovio i prihvatio u obrazloženju svoje odluke. Dalje, Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni sud ocenu o neosnovanosti žalbenih navoda podnosioca kojima je osporavan činjenični zaključak prvostepenog suda o pitanju savesnosti državine , obrazložio time da je prvostepeni sud na osnovu svih izvedenih dokaza , koje je pravilno ocenio primenom člana 8. Zakona o parničnom postupku, dajući za to logične i prihvatljive razloge, pravilno zaključio da je tužilac opravdano verovao da je po osnovu kupoprodajnog ugovora iz 1977. godine postao vlasnik predmetnih parcela i da nije imao razloga da sumnja u zakonitost svoje državine. Pri tome, drugostepeni sud je posebno obrazložio zbog čega smatra da su takvi žalbeni navodi podnosioca neosnovani, ističući da tužilac za sve vreme trajanja roka za održaj, pa i kasnije, nije smetan u državini spornih parcela, a u čiji posed je ušao odmah nakon kupovine i koje je koristio i za života prodavca, a i kasnije sve do 2013. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da ne postoje okolnosti koje bi upućivale na zaključak da sudovi nisu utvrdili i obrazložili ključne argumente za donošenje presude, da nisu izneli relevantne i pravno utemeljene razloge za ocenu o osnovanosti predmetnog tužbenog zahteva i da je drugostepeni sud propustio da odgovori na bitne žalbene razloge podnosioca . Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da drugostepeni sud kada presudom odbije žalbu, kao u konkretnom slučaju, nije ni u obavezi da detaljno obrazlaže presudu, saglasno odredbi člana 396. stav 2. Zakona o parničnom postupku. St oga je Ustavni sud ocenio da nisu osnovani navodi podnosioca o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje.

Po oceni Ustavnog suda, navodi podnosioca o pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni merodavnog prava, a koji u osnovi predstavljaju ponavljanje žalbenih navoda o kojima se već detaljno izjasnio Apelacioni sud u Kragujevcu i izražavaju nezadovoljstvo podnosioca donetim sudskim odlukama i pravnosnažnim ishodom spora, ne mogu se prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih sudskih odluka donetih u predmetnom parničnom postupku.

Ustavni sud nalazi da su bez osnova navodi podnosioca kojima osporava pravilnost primene materijalnog prava, uz pozivanje na stav izražen u sudskoj praksi da sudržavina ne može voditi sticanju prava svojine održajem . Ovo iz razloga što u predmetnom parničnom postupku nije ni utvrđeno da je postojala sudržavina, niti to pak proizlazi iz činjenica utvrđenih u predmetnom parničnom postupku. Stoga je bez značaja i pozivanje podnosioca na sentencu iz presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2691/14 od 19. novembra 2014. godine (videti Bilten Apelacionog suda u B eogradu, broj 7/2015 , str. 141-142), a u kojoj je izražen takv stav u vezi sa pravom naslednika kao sudržaoca zaostavštine na sticanje svojine održajem na predmetu zaostavštine .

U pogledu navoda podnosioca o povredi prava na pravnu sigurnost po osnovu zakonske pretpostavke verodostojnosti javne isprave i pretpostavke tačnosti upisa u javnim registrima prava na nepokretnostima, Ustavni sud nalazi da se ni takvi navodi ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno utemeljeni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje. Naime, prema stavu izraženom u praksi redovnih sudova, izvršen upis prava svojine u javne evidencije o nepokretnostima stvara oborivu pretpostavku da je upisano lice zaista i titular toga prava, te da se ta pretpostavka može obarati u sudskom postupku, kao što je u konkretnom slučaju i učinjeno (videti Odluku Ustavnog suda Už-982/2016 od 22. februara 2018. godine, dostupna na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Navode podnosioca o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud nije posebno razmatrao, imajući u vidu da podnosilac povredu tog prava zasniva na istim razlozima koje je isticao i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, a da u ustavnoj žalbi nije ni postavio zahtev za utvrđenjem povrede tog prava.

Imajući u vidu navedeno, a krećući se u granicama navoda i zahteva ustavne žalbe, Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Osnovnog suda u Kragujevcu P. 4453/13 od 28. januara 2015. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 982/15 od 1. oktobra 2015. godine, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 45/13-dr. zakon i 103/15).

6. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe u sporu o sticanju svojine održajem

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti