Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u radnom sporu povodom otkaza ugovora

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda kojima je potvrđena zakonitost otkaza ugovora o radu. Sud je utvrdio da nisu povređena prava podnosioca, jer su redovni sudovi pružili ustavnopravno prihvatljive razloge za svoje odluke, bez elemenata proizvoljnosti ili diskriminacije.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodana Markovića Novog Sela, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. juna 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slobodana Markovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Šapcu – Sudska jedinica u Koceljevi u predmetu P. 807/10 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slobodan Marković iz Novog Sela podneo je Ustavnom sudu, 6. novembra 201 5. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Šapcu – Sudska jedinica u Koceljevi, kao i protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2430/15 od 22. septembra 2015. godine, zbog povrede prava na imovinu, zajemčenog članom 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi podnosilac je opisao ceo tok osporenog postupka i istakao da je on nepotrebno dugo trajao, prvenstveno zbog neorganizovanosti suda, jer se u toku postupka promenilo više sudija, pa su već izvedeni dokazi morali ponovo da se izvode, zbog čega su mu povređeni pravo na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku. Takođe, podnosilac je naveo da je usled dugog trajanja postupka pretrpeo štetu u pogledu visine troškova spora, jer kada je glavna rasprava prvi put zaključena suprotna stranka je potraživala iznos od 87.000 dinara na ime tih troškova, a po ponovno zaključenoj raspravi iznos od 343.800 dinara, te smatra da iznos od 256.800 dinara, koji predstavlja razliku između navedena dva iznosa , predstavlja osnov za potraživanje štete od Republike Srbije. Podnosilac nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo i da mu je osporenom presudom povređeno pravo na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava, jer je istom konstituisano pravo službenosti u korist pojedinca, pa njegovo pravo svojine na određenoj parceli, koje je on stekao na osnovu zakona, nije ograničeno u javnom interesu. Takođe je navedeno da je sticalac prava službenosti vlasnik i susedne parcele u odnosu na povlasno dobro, pa da postoji mogućnost da on u novostečenu parcelu ulazi preko parcele čiji je vlasnik bio i ranije. Činjenica da je na toj drugoj parceli bagremlje, kako se navodi u ustavnoj žalbi, ne može da utiče na odluku jer je bagrem korovska biljka. Iz navoda ustavne žalbe Ustavni sud je zaključio da podnosilac, sporeći pogrešnu primenu materijalnog prava u dostavljenim odlukama , posredno ističe i povredu prava na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Šapcu – Sudska jedinica u Koceljevi P. 807/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog, tužilac M.M. podneo je 4. novembra 2009. godine tužbu Opštinskom sudu u Vladimircima, kojom je tražio da sud utvrdi da je tužilac, po osnovu održaja, stekao pravo službenosti prolaza određenom parcelom tuženog, koja je deo šljunčanog puta. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 221/09.

Do uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godine u ovom predmetu nije zakazano nijedno ročište, a nakon toga postupak je, pod poslovnim brojem P. 807/10, vođen pred Osnovnim sudom u Šapcu – Sudska jedinica u Vladimircima, odnosno pred Osnovnim sudom u Šapcu – Sudska jedinica u Koceljevi, pošto je u 2014. godini uspostavljena nova mreža sudova.

Prvo ročište u ovom predmetu zakazano je za 6. jul 2011. godine, dok je ukupno zakazano 20 ročišta, od kojih je 13 održano. Od sedam neodržanih ročišta, dva ročišta nisu održana zbog obustave rada advokata, a jedno na zahtev tuženog. U toku postupka izvedeni su dokazi saslušanjem šest svedoka i saslušanjem parničnih stranaka, a izvršen je i uvid u manji broj dokumenata. Prvostepeni sud je prvi put zaključio glavnu raspravu 30. maja 2012. godine, ali ju je ponovo otvorio 5. jula 2012. godine. Glavna rasprava konačno je zaključena 4. maja 2015. godine.

Presudom P. 807/10 od 4. maja 2015. godine Osnovni sud u Šapcu – Sudska jedinica u Koceljevi usvojio je tužbeni zahtev tužioca, uz obrazloženje da je u toku postupka utvrđeno da su ispunjeni zakonom propisani uslovi za sticanje stvarne službenosti održajem, budući da su vlasnici povlasnog dobra faktički ostvarivali službenost prolaza poslužnim dobrom u periodu dužem od 20 godina, čemu se vlasnik poslužnog dobra nije protivio. Istom presudom tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 343.800,00 dinara.

Prvostepena presuda potvrđena je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2430/15 od 22. septembra 2015. godine. U obrazloženju drugostepene presude, između ostalog, navedeno je da je sud navode tuženog da tužilac može da dođe do svoje parcele i drugim putem ocenio da su bez značaja za predmetni spor, jer se tužbom nije tražilo da se konstituiše pravo službenosti prolaza, već da se utvrdi da je ova službenost stečena održajem.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, kao i da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (član 58. st. 1, 2. i 3.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 4. novembra 2009. godine Opštinskom sudu u Vladimircima, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu od 2 2. septembra 2015. godine, trajao pet godina i deset i po meseca .

Prema oceni Ustavnog suda, navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, može da ukaže da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio pravno složen, ni ti je činjenično bio posebno složen.

Nadalje, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao interes da se predmetni parnični postupak okonča efikasno, kao i da je on, zahtevom da se jedno od zakazanih ročišta ne održi, u manjoj meri doprineo navedenoj dužini trajanja tog postupka.

U pogledu postupanja nadležnih sudova, Ustavni sud ne može da ne primeti izuzetnu efikasnost drugostepenog suda koji je odluku o žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude doneo u roku od dva meseca. Međutim, Ustavni sud je, i pored navedenog, ocenio da parnični sud ovi ni su preduzeli sve neophodne radnje i mere kako bi se predmetni postupak sproveo brzo i efikasno. Naime, Ustavni sud ukazuje da je prvo ročište u ovom predmetu zakazano tek jednu godinu i osam meseci od podnošenja tužbe, kao i da su na ukupno 13 održanih ročišta izvedeni samo dokazi saslušanjem šest svedoka i saslušanjem parničnih stranaka , te da je izvršen uvid u određena dokumenta. Budući da samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o povredi prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Proszak protiv Poljske , broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.), Ustavni sud ukazuje da dva zakazana ročišta nisu održana zbog obustave rada advokata.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da manja složenost postupka, te doprinos podnosioca i drugih lica koja su učestvovala u postupku njegovoj dužini trajanja, ne mogu da budu opravdanje za navedeno trajanje postupka , već da odgovornost za to, pre svega, leži na parničnom sudu, koji, i pored zakonske obaveze, nije preduzeo sve radnje kako bi postupak sproveo u skladu sa načelom efikasnosti. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je, neefikasnim postupanjem parničnog suda u predmetnom parničnom postupku, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu ( „Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Prilikom odlučivanja Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu praksu (videti, između drugih, Odluku Už-532/2009 od 27. oktobra 2011. godine), tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava (videti presudu u predmetu Plazonić protiv Hrvatske , od 6. marta 2008. godine, broj aplikacije 26455/04, st. 60-63 .).

Kako podnosilac u ustavnoj žalbi nije istak ao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku , krećući se u granicama zahteva, Ustavni sud je ocenio da je donošenje odluke kojom se utvrđuje povreda prava dovoljan vid pravičnog zadovoljenja podnosilaca.

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud ukazuje da kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku može da se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kome se podnosi lac nalazi o u dužem periodu u pogledu svojih prava i obaveza. S druge strane, obaveza naknade materijalne štete može da bude utvrđena onda kada postoji jasna uzročn a vez a između eventualne štete i radnje suda koji je postupao u konkretnom slučaju, a kojom je ta šteta prouzrokovana , pri čemu je uz ustavnu žalbu potrebno da se dostavi dokaz o postojanju uzročne veze i o visini štete. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe istaknutim zahtevom traži o da mu se naknadi materijalna šteta u visini razlike između iznosa iz dva troškovnika koje je u toku postupka dostavila druga parnična stranka, ne obrazlažući svoje tvrdnje, niti dostavljajući dokaz za njih. Naime, kako bi finansijske posledice obaveze naknade troškova postupka suprotnoj strani zbog gubitka spora podnosilac imao i u slučaju da je konkretan postupak okončan u okviru standarda razumnog roka, to je na podnosiocu bilo da dostavi dokaze o postojanju jasn e uzročn e vez e između eventualne štete i radnje suda . Ovo stoga jer sama činjenica da je parnični sud posle nepunih godinu dana od održavanja prvog ročišta zaključio glavnu raspravu, a potom, ocenivši da stvar nije dovoljno raspravljena za odlučivanje, ponovo otvorio raspravu radi dopune postupka, ne može da predstavlja dokaz za tvrdnju o postojanju uzročne veze između radnje suda i eventualne štete podnosioca, niti dokaz o visini eventualne štete. S toga je Ustavni sud, u odsustvu dokaza o njegovoj osnovanosti i visini, ovakav zahtev odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 2. izreke.

6. U pogledu osporene presude, a imajući u vidu navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, Ustavni sud još jednom ističe da pri odlučivanju o ustavnoj žalbi ne može da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno ili diskriminatorno.

Međutim, u konkretnom slučaju, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac u ustavnoj žalbi iznosi samo razloge zbog kojih smatra da nije bilo uslova da se sudskom odlukom konstituiše pravo službenosti prolaza preko dela šljunčanog puta koji čini i deo njegove parcele (jer tužilac može da obezbedi prilaz do povlasnog dobra preko druge svoje parcele), gubeći, pri tome, iz vida da je predmet odlučivanja parničnog suda, po deklaratornoj tužbi tužioca, bilo utvrđenje da je održajem (i pre podnošenja tužbe) već stečeno ovo pravo.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da se konkretni navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati relevantnim dokaz om za tvrdnju o povredi ustavnog prava.

Takođe, u pogledu istaknute povrede prava na imovinu, Ustavni sud ukazuje da se m irno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči Ustavom, prvenstveno odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Međutim, u sporovima koji se vode pred redovnim sudovima između fizičkih, odnosno pravnih lica i u kojima ti sudovi, između ostalog, utvrđuju prirodu i granice međusobnih prava i obaveza parničnih stranaka , nužno je donošenje odluke koja je za jednu od stranaka nepovoljna. Stoga, za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, povreda imovinskih prava u ovoj drugoj vrsti postupka prvenstveno se sagledava u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava . Imajući u vidu navedeno, kao i prethodnu ocenu navoda o proizvoljnoj primeni prava, Ustavni sud je ocenio da ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosioc u povređeno pravo na imovin u.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakon a o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporene presude , jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u radnom sporu povodom otkaza ugovora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti