Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv presude u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu Narodnog pozorišta iz Sombora. Sud je zaključio da nedostavljanje prethodne odluke Ustavnog suda stranci u ponovljenom postupku ne povređuje pravo na pravično suđenje, jer je sud dužan da izvrši tu odluku. Takođe, nije utvrđena proizvoljnost u primeni prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi Narodnog pozorišta iz Sombora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Narodnog pozorišta iz Sombora izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1912/13 od 3. jula 2013. godine, zbog povrede prav a na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Narodno pozorište iz Sombora je , 9. septembra 2013. godine, preko punomoćnika Ankice Miškov, advokata iz Sombora, podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1912/13 od 3. jula 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovn im sud om u Somboru u predmetu P1. 10/10 .

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je osporena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu doneta u postupku izvršenja odluke Ustavnog suda Už-776/2012, kojim je poništena ranije doneta drugostepena presuda i Apelacionom sudu u Novom Sadu naloženo da donese novu odluku o žalbi tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe; da podnosiocu nikada nije uručena Odluka Ustavnog suda Už-776/2012, iz kog razloga su mu ostale nepoznate činjenice ko je ustavnu žalbu podneo i kakvu je povredu Ustavni sud utvrdio; da je na taj način podnosiocu uskraćeno pravo da se u ponovljenom drugostepenom postupku izjasni o uputstvima Ustavnog suda; da je Apelacioni sud u Novom Sadu bio dužan da u ponovnom žalbenom postupku otvori raspravu i podnosiocu pruži mogućnost da se neposredno izjasni o stavovima iznetim u odluci Ustavnog suda ili da tu odluku dostavi podnosiocu, na koji način bi on bio upoznat sa njenom sadržinom; da, nasuprot tome, podnosilac nije imao nikakvih saznanja o ponovljenom dugostepenom postupku i nije mu pružena mogućnost da učestvuje u njemu ; da su ovakvim postupanjem Apelacionog suda u Novom Sadu podnosiocu povređena prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava; da Apelacioni sud u Novom Sadu u osporenoj odluci nije do kraja primenio odredbu člana 108. Zakona o radu, imajući u vidu da je utvrđeni iznos naknade materijalne štete zbog nezakonitog otkaza umanjen samo za iznos prihoda koji je tužilac ostvario po ugovoru o uslugama, a da je izostalo obrazloženje zašto nije uračunat i prihod koji je tužilac ostvario prodajom nepokretnosti; da je zbog dužine trajanja postupka od 11 godina, podnosiocu naneta i materijalna šteta u vidu zatezne kamate za taj period.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu drugostepenu presudu i podnosiocu, zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, prizna pravo na naknadu materijalne štete u iznosu od 1.590.343,10 dinara, što predstavlja iznos glavnog potraživanja tužioca sa obračunatom zateznom kamatom .

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Somboru P1. 10/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Tužilac Binčo Džikov iz Sombora je 6. decembra 2002. godine podneo Opštinskom sudu u Somboru tužbu radi poništaja rešenja tuženog Narodnog pozorišta iz Sombor a, ovde podnosioca ustavne žalbe, broj 180/2002 od 27. novembra 2002. godine, kojim mu je otkazan ugovor o radu , kao i radi isplate naknade štete zbog nezakonitog otkaza.

Presudom Vrhovnog suda Srbije Rev 2. 1189/09 od 18. novembra 2009. godine preinačene su presud e Okružnog suda u Somboru Gž1. 1581/08 od 27. februara 2009. godine i Opštinskog suda u Somboru P1. 386 /04 od 19. juna 2008. godine, te je poništ eno rešenje tuženog broj 180/2002 od 27. novembra 2002. godine, dok su u del ovima kojima je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza i odlu čeno o troškovima parničnog postupka, navedene presude ukinu te i predmet vra ćen na ponovno suđenje .

Presudom Osnovnog suda u Somboru P1. 10/10 od 23. decembra 2010. godine je usvojen tužbeni zahtev tužioca , pa je tuženi obavezan da mu na ime naknade štete zbog izgubljene zarade i drugih primanja za period od 27. novembra 2002. godine do 7. novembra 2006. godine isplati iznos od 1.724.037,82 dinara, sa zateznom kamatom od 6. decembra 2002. godine, kao dana podnošenja tužbe, do konačne isplate, uz obavezu uplat e pripadajuć ih doprinos a za PIO .

Po žalbi tuženog, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo presudu Gž1. 733/11 od 2. novembra 2011. godine, kojom je žalbu usvojio i presudu Osnovnog suda u Somboru P1. 10/10 od 23. decembra 2010. godine preinačio, tako što je tužbeni zahtev tužioca u celini odbio kao nesnovan.

Odlukom Ustavnog suda Už-776/2012 od 11. aprila 2013. godine usvojena je ustavna žalba Binče Džikova i utvrđeno da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 733/11 od 2. novembra 2011. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , te je poništena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 733/11 od 2. novembra 2011. godine i određ eno da isti sud donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Somboru P1. 10/10 od 23. decembra 2010. godine . U obrazloženju ove odluke Ustavni sud je izneo sledeća zapažanja i stavove: da je intencija zakonodavca prilikom propisivanja prava zaposlenog na naknadu štete zbog nezakonitog otkaza, kako u ranije važećem Zakonu o radu (član 108.), tako i u važećem Zakonu o radu (član 191.), bila da samo postojanje pravnosnažne sudske odluke kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos automatski daje pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja tom zaposlenom pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu, uz uplatu pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje; da i jedan i drugi zakon izričito propisuju uslove pod kojima se visina naknade štete može umanjiti (prihodi ostvareni nakon prestanka radnog odnosa) ; da prilikom odlučivanja o zahtevu zaposlenog za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza treba imati u vidu da je Zakon o radu u tom pogledu lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima i da u svojim odredbama koje regulišu prava zaposlenog povodom nezakonitog otkaza ne sadrži odrednicu, niti pak upućujuću normu o shodnoj primeni Zakona o obligacionim odnosima, odnosno njegovih pravila o deliktnoj odgovornosti ; da se drugostepeni sud u osporenoj presudi poz vao na stanovište Vrhovnog suda Srbije iz presude Rev 2. 1189/09 od 18. novembra 2009. godine , prema kome prilikom ocene da li tužilac ima pravo na naknadu štete i u kojoj visini, treba utvrditi da li je ponašanje koje mu je stavljeno na teret predstavljalo povredu radne obaveze za koju bi on bio odgovoran, budući da pravo na naknadu štete ne daje svaka nezakonita odluka o prestanku radnog odnosa, već samo onda kada je zaposleni štetu pretrpeo ne svojom krivicom, već krivicom poslodavca ; da se Apelacioni sud u Novom Sadu uopšte nije pozvao na pomenute odredbe Zakona o radu, već je osporenu odluku utemeljio isključivo na opštim pravilima o deliktnoj odgovornosti (član 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima) , čime je isključ io primen u specijalnih normi o pravima zaposlenog povodom nezakonitog otkaza, koje su sadržane u odredbama Zakona o radu ; da je takvo tumačenje drugostepenog suda ustavnopravno neprihvatljivo i da je materijalno pravo proizvoljno primenjeno na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Navedena odluka Ustavnog suda je Osnovnom sudu u Somboru dostavljena 20. maja 2013. godine. Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Novom Sadu, radi izvršenja odluke Ustavnog suda donošenjem nove odluke o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Somboru P1. 10/10 od 23. decembra 2010. godine, upućeni 23. maja 2013. godine. Odluka Ustavnog suda nije dostavljena tuženom.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž1. 1912/13 od 3. jula 2013. godine delimično usvojio žalbu tuženog, te je presudu Osnovnog suda u Somboru P1. 10/10 od 23. decembra 2010. godin e preinačio tako što je umesto ukupno dosuđenog iznosa naknade štete dosudio mesečno opredeljene iznose izgubljene zarade, sa zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos od njegove dospelosti do konačne isplate i tako što je za oktobar 2006. godine, umesto traženog iznosa od 32.903,26 dinara, dosudio iznos od 7.903,26 dinara, dok je u preostalom delu žalbu odbio i navedenu prvostepenu presudu potvrdio.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je odlučujući o žalbi u ponovnom postupku, a imajući u vidu čl an 7 . Zak ona o Ustavnom sudu, sud našao da je žalba tuženog delimično osnovana; da je u toku postupka utvrđeno da je tužilac k od tuženog zasnovao radni odnos na određeno vreme počev od 1. novembra 2001. godine i da je bio raspoređen na poslovima tehničkog direktora; da je 27. novembra 2002. godine direktor tuženog doneo rešenje broj 180/02, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu zbog ponašanja zbog kojeg ne može da ostane na radu; da je to rešenje poništeno presudom Vrhovnog suda Srbije Rev2. 1189/09 od 18. novembra 2009. godine ; da je tužilac 7. novembra 2006. godine ostvario pravo na penziju; da je posle dobijanja otkaza tužilac bio prijavljen kod Nacionalne službe za zapošljavanje, i to u periodu od 13. septembra 2004. do 25. novembra 2006. godine, za koje vreme nije bio korisnik nov čane naknade; da je tužilac pokušavao da nađe posao sam, mimo NSZ , ali da su ti pokušaji ostali bez uspeha, iz kog razloga nije zasnovao drugi radni odnos, niti ostvarivao zaradu; da je u spornom periodu tužilac ostvario honorar od 25.000,00 dinara , po osnovu ugovor a o uslugama oblikovanja, koji je zaključio sa Turističkom organizacijom opštine Sombor ; da je u vreme otkaza tužilac živeo u domaćinstvu sa suprugom, koja je radila kao nastav nik geografije, i dvoje dece, od kojih se jedno školovalo na Pravnom fakultetu, a drugo u srednjoj školi; da je tužiocu brat ustupio svoju polovinu vikendice koja je prodata 21. decembra 2005. godine; da je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog na isplatu iznosa od 1.724.037,82 dinara, što predstavlja glavnicu i obračunatu kamatu, sa zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe, sa obrazloženjem da je tužilac zbog nezakonite odluke tuženog o prestanku radnog odnosa pretrpeo materijalnu štetu koja se ogleda u izgubljenoj zaradi koju bi ostvario da je radio i da nije bilo nezakonite odluke o prestanku radnog odnosa; da s obzirom na utvrđenu činjenicu da je u sudskom postupku poništeno rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu, a imajući u vidu odredbe člana 108. ranije važećeg Zakona o radu i člana 191. važećeg Zakona o radu, tužiocu pripada naknada štete u visini izgubljene zarade koja ukupno iznosi 1.240.814,41 dinara neto, s tim da se od tog iznosa ima odbiti iznos od 25.000,00 dinara, koji je tužilac ostvario u periodu dok je bio van radnog odnosa, a po osnovu ugovora o uslugama oblikovanja; da je navedeni iznos odbijen od mesečne zarade za oktobar 2006. godine, iz kog razloga je tužiocu za taj mesec dosuđen i znos od 7.903,26 dinara ; da budući da je Ustavni sud Odlukom broj Iuz-82/2009 od 12. jula 2012. godine utvrdio da odredba člana 3 . st av 1 . Zakona o visini stope zatezne kamate, u delu koji glasi ,,primenom konf ormne metode", nije u saglasnosti sa Ustavom, to je preinačena prvostepena odluka tako što je dosuđena izgubljena zarada u mesečnim iznosima, sa zatezn om kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate.

Osporena drugostepena presuda je punomoćniku tuženog uručena 8. avgusta 2013. godine. Podneskom od 26. avgusta 2013. godine punomoćnik tuženog je ukazao prvostepenom sudu da mu odluka Ustavnog suda nikada nije uručena, zbog čega smatra da je tuženom uskraćeno „elementarno pravo da učestvuje u postupku“.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 3 2. stav 1.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.). Odredbom člana 166. stav 2. Ustava je utvrđeno da su odluke Ustavnog suda konačne, izvršne i opšteobavezujuće. Odredbama člana 171. Ustava je utvrđeno da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda, da Ustavni sud svojom odlukom uređuje način njenog izvršenja, kada je to potrebno, kao i da se izvršenje odluka Ustavnog suda uređuje zakonom. Odredbom člana 175. stav 3. Ustava je utvrđeno da se uređenje Ustavnog suda i postupak pred Ustavnim sudom i pravno dejstvo njegovih odluka uređuju zakonom.

Odredbama člana 89. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), kojim je uređen postupak pred Ustavnim sudom i pravno dejstvo njegovih odluka, propisano je : da se odlukom ustavna žalba usvaja ili odbija kao neosnovana (stav 1.); da kada Ustavni sud utvrdi da je osporenim pojedinačnim aktom ili radnjom povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, može poništiti pojedinačni akt, zabraniti dalje vršenje radnje ili odrediti preduzimanje druge mere ili radnje kojom se otklanjaju štetne posledice utvrđene povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda i odrediti način pravičnog zadovoljenja podnosioca (stav 2.); da odluka Ustavnog suda kojom je uvažena ustavna žalba ima pravno dejstvo od dana dostavljanja učesnicima u postupku (stav 4.). Odredbom člana 104. stav 1. istog zakona je propisano da su državni i drugi organi, organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja, političke stranke, sindikalne organizacije, udruženja građana ili verske zajednice dužni da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda.

Član 108. ranije važećeg Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), koji je počeo da se primenjuje 21. decembra 2001. godine, bilo je propisano: da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, zaposleni ima pravo da se vrati na rad, ako to zahteva (stav 1.); da je pored vraćanja na rad iz stava 1. ovog člana, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu ili ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2.); da se naknada štete iz stava 2. ovog člana umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po bilo kom osnovu, po prestanku radnog odnosa (stav 3) .

Član 191. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13), koji se primenjivao u vreme donošenja osporene drugostepene presude, propisivao je: da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad, ako zaposleni to zahteva (stav 1.); da je pored vraćanja na rad, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2); da se naknada štete umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa (stav 3.) .

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09 ), merodavnim za konkretan spor, bilo je propisano: da stranke imaju pravo na zakonitu, jednaku i pravičnu zaštitu svojih prava (član 2. stav 1.); da s ud odlučuje o tužbenom zahtevu po pravilu na osnovu usmenog, neposrednog i javnog raspravljanja, ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 4. stav 1.); da će s ud svakoj stranci pružiti mogućnost da se izjasni o zahtevima, predlozima i navodima protivne stranke (član 5. stav 1.); da s ud ne može svoju odluku zasnovati na činjenicama o kojima strankama nije pružena mogućnost da se izjasne osim kada zakonom nije drugačije propisano (član 7. stav 4.); da će drugostepeni sud zakazati raspravu i odlučiti o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta po odredbama ovog zakona, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka (član 369. stav 3.).

5. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja i ustavnopravnih razloga iznetih u ustavnoj žalbi, konstatovao da se ustavnom žalbom, u suštini, ukazuje da su propustom Apelacionog suda u Novom Sadu da podnosiocu dostavi Odluku Ustavnog suda Už-776/2012 od 11. aprila 2013. godine i da mu omogući da se o njoj izjasni pismenim putem ili na raspravi pred drugotepenim sudom, povređeno njegovo pravo na raspravljanje i pravo na procesnu jednakost oružja, kao posebne garancije prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud najpre ističe da se u Odluci Už-8736/2013 od 18. juna 2015. godine vrlo detaljno bavio pitanjima koja se tiču postupka po ustavnoj žalbi i pravnog dejstv a odluka Ustavnog suda donetih u postupku po ustavnoj žalbi , kao i ponavljanja postupka na osnovu odluke Ustavnog suda (reotvaranje predmeta pred redovnim sudom ). Načelne stavove iznete u pomenutoj odluci Ustavni sud smatra posebno značajnim i relevantnim za ovu ustavnopravnu stvar, iz kog razloga će neke od njih doslovno citirati:

„Kada je reč o ustavnosudskom sporu po ustavnoj žalbi, Sud najpre konstatuje da je ustavna žalba strogo formalno pravno sredstvo kojom Ustavni sud pruža neposrednu zaštitu individulanih prava i sloboda garantovanih Ustavom i ratifikovanim međunarodnim ugovorima. Tako prema članu 170. Ustava, svako ko smatra da mu je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređena ili uskraćena ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, može izjaviti Ustavnom sudu ustavnu žalbu, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu, kao i pod uslovom da su ispunjene druge pretpostavke propisane Zakonom o Ustavnom sudu. Kada je reč o postupku po ustavnoj žalbi, Ustavni sud u toku pružanja ove ustavnosudske zaštite ispituje osnovanost navoda i tvrdnji podnosioca ustavne žalbe o povredi prava ili sloboda, pri čemu Sud ustavnu žalbu ispituje u granicama zahteva istaknutog u njoj i utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Dalje se ukazuje da, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud svojom odlukom usvaja ustavnu žalbu ukoliko utvrdi da je podnosiocu ustavne žalbe osporenim pojedinačnim aktom ili radnjom povređeno ili uskraćeno pravo i/ili sloboda zajemčena Ustavom. Dakle, Ustavni sud takvom svojom odlukom usvaja ustavnu žalbu i određuje konkretno lice kome je povređeno ili uskraćeno pravo i sloboda, konkretan akt ili radnju kojim je povreda ili uskraćivanje učinjeno, odnosno u čemu se povreda ili uskraćivanje sastoji, kao i koje pravo i sloboda je podnosiocu ustavne žalbe povređena ili uskraćena. Takođe, Ustavni sud po pravilu određuje i način izvršenja svoje odluke, odnosno način otklanjanja štetne posledice zbog učinjene povrede ili uskraćivanja prava i slobode.

Ustavni sud dalje ukazuje na to da, kada utvrdi da je osporenim pojedinačnim aktom ili radnjom povređeno ili uskraćeno garantovano pravo i sloboda, Sud može na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao način otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, svojom odlukom poništiti pojedinačni akt, zabraniti dalje vršenje radnje ili odrediti preduzimanje druge mere ili radnje. Takođe, Ustavni sud istom odlukom može odrediti način pravičnog zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava i sloboda. Dakle, iz navednog proizlazi da je Ustavni sud, u cilju pružanja potpune zaštite garantovanih prava i sloboda, nadležan ne samo da utvrdi povredu prava i sloboda, već i da odredi način otklanjanja štetnih posledica koje podnosilac ustavne žalbe trpi zbog pojedinačnog akta ili radnje za koje je Ustavni sud našao da su neustavni.

Kada je reč o načinu otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede prava ili sloboda, Ustavni sud konstatuje da je na osnovu Ustava i Zakona o Ustavnom sudu vlastan da poništi osporeni pojedinačni akt za koji je utvrdio da je protivan Ustavu, te da vrati predmet na ponovno odlučivanje i naloži (odredi) da donosilac osporenog akta ponovo odluči o predmetu spora, odnosno da ponovo odluči o poslednjem izjavljenom pravnom sredstvu (u parničnom postupku je to najčešće žalba ili revizija, ako je dozvoljena). Ustavni sud dalje naglašava da je cilj ovog ovlašćenja Suda upravo u pružanju što potpunijeg ostvarivanja i zaštite zajemčenih prava i sloboda. Ustavni sud u ovoj oblasti ima dobro ustanovljenu praksu, te ovakva odluka Ustavnog suda i u svom obrazloženju sadrži detaljne razloge za ocenu Suda o postojanju povrede, kao i naloge postupajućem sudu o načinu otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede zajemčenog ustavnog prava i slobode. Ustavni sud ukazuje da zbog poštovanja načela pravne sigurnosti, odnosno nesumnjivosti i izvesnosti koju pravnosnažnost neke presude treba da nosi sa sobom, brižljivo pristupa poništaju pravnosnažnih sudskih odluka i vraćanju predmeta na ponovno odlučivanje nadležnom redovnom sudu, kao načina opredeljivanja na koji otklanja štetne posledice zbog utvrđene povrede ustavnog prava i/ili slobode.

U vezi sa pitanjem pravnog dejstva odluke po ustavnoj žalbi, Ustavni sud najpre ukazuje da je odredbom člana 175. stav 3. Ustava, pored ostalog, utvrđeno da se pravno dejstvo odluka Ustavnog suda uređuje zakonom, te da je ovo pitanje predmet uređivanja Zakona o Ustavnom sudu (član 1. Zakona). Takođe, odredbama člana 171. Ustava utvrđeno je da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda, te da Ustavni sud svojom odlukom uređuje način njenog izvršenja, kada je to potrebno. Ustavni sud dalje konstatuje da se pitanje pravnog dejstva odluke po ustavnoj žalbi ima načelno raspraviti sa aspekta: vremenskog dejstva; učesnika u postupku; pravnih posledica i obima dejstva odluke po ustavnoj žalbi, kao i izvršenja odluke Ustavnog suda.

Ustavni sud konstatuje da, sa stanovišta vremenskog dejstva, saglasno odredbi člana 89. stav 4. Zakona o Ustavnom sudu, odluka kojom je usvojena ustavna žalba i poništena sudska odluka, ima pravno dejstvo od dana dostavljanja učesnicima u postupku.

Ustavni sud ukazuje da u teoriji i ustavnosudskoj praksi nije sporno da su odluke ustavnog suda opšteobavezujuće, pri čemu i Ustav Republike Srbije u članu 166. stav 2. utvrđuje ovo načelo. Međutim, ovakvo dejstvo nije prisutno u svim postupcima pred ustavnim sudovima. Sud ukazuje da je razlog za ovo razlikovanje taj što se opšteobaveznost odluka ustavnih sudova javlja u sporovima o ustavnosti (zakonitosti) pravnih propisa, odnosno zakona i drugih opštih pravnih akata, kao objektivnim, apstraktnim sporovima čije odluke po svojoj pravnoj prirodi deluju erga omnes, jer se tim odlukama odstranjuju, eliminišu iz pravnog poretka neustavni opšti akti, odnosno pojedine njihove odredbe. Nasuprot sporovima o normativnoj, apstraktnoj kontroli ustavnosti, sporovi po ustavnim žalbama, odnosno žalbama, su konkretni sporovi za zaštitu Ustavom zajemčenih subjektivnih prava učesnika ustavnosudskog spora, pa je i dejstvo odluka kojima se okončavaju ti postupci usmereno inter partes. Dok je u prvom slučaju reč o pojavi koja je šireg značaja i gde ustavnosudska funkcija izaziva primarno posledice po zakonodavca, u drugom slučaju odluka Ustavnog suda se prevashodno tiče samo stranaka u postupku i ustavnosudska funkcija izaziva posledice, kako se to u teoriji kaže „po redovno sprovođenje pravde“. Stoga, Ustavni sud ukazuje da, iako odredba člana 166. stav 2. Ustava utvrđuje da su odluke Ustavnog suda konačne, izvršne i opšteobavezujuće, u slučaju ustavne žalbe odluke imaju, po pravilu, ograničeno pravno dejstvo, i to prema učesnicima u postupku – podnosiocu ustavne žalbe i sudu koji je doneo osporeno rešenje ili presudu. To je vidno i iz same izreke odluke Ustavnog suda u postupku po ustavnoj žalbi. Naravno, odluka Ustavnog suda kojom je usvojena ustavna žalba i poništena sudska odluka, sama po sebi, proizvodi pravno dejstvo i prema drugoj, protivnoj strani u parničnom postupku u kome je doneta poništena sudska odluka.

Kada je reč o dejstvu odluke sa stanovišta posledica koje odluka Ustavnog suda po ustavnoj žalbi proizvodi na konkretan spor, već je rečeno da Ustavni sud može svojom odlukom, kao način otklanjanja štetnih posledica povrede prava, poništiti osporenu sudsku odluku i naložiti (odrediti) da sud ponovo odluči o predmetu spora, odnosno da ponovo odluči o poslednjem izjavljenom pravnom sredstvu.

Kada je reč o obimu dejstva odluke Ustavnog suda po ustavnoj žalbi, Ustavni sud u suštini u samoj odluci određuje obim njenog dejstva. Ustavni sud ukazuje da obim dejstva, pre svega, zavisi od predmeta ustavne žalbe, odnosno od toga da li je podnosilac kao predmet ustavne žalbe označio odluku redovnog suda u celini ili njen jedan deo, ali i od ocene Ustavnog suda u svakom konkretnom slučaju. Tako je najčešće slučaj da se utvrđenje povrede prava i poništaj odnosi na odluku suda u celini, pri čemu je, svakako, moguća situacija da Sud nakon ocene navoda konkretne ustavne žalbe utvrdi povredu u odnosu na deo odluke redovnog suda, te da posledično poništi deo odluke suda.

Ustavni sud dalje ukazuje da je pitanje dejstva odluke Ustavnog suda po ustavnoj žalbi u neposrednoj vezi sa pitanjem izvršenja odluke Ustavnog suda. Tako odluka Ustavnog suda neposredno deluje na donosioca osporene odluke (koja je poništena odlukom Ustavnog suda), pa je donosilac poništene odluke, u ovom slučaju redovan sud, obavezan i dužan da postupi po odluci Ustavnog suda. Ustavni sud konstatuje da je odredbama člana 171. Ustava utvrđeno da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda, te da Ustavni sud može odrediti način izvršenja svoje odluke, kao i da je odredbom člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pored ostalog, propisana obaveza državnih i drugih organa da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda. To dalje znači da u situaciji kada je zbog utvrđene povrede ustavnog prava poništena sudska odluka i naloženo (određeno) donošenje nove odluke, izvršenje odluke Ustavnog suda ne podrazumeva samo formalno donošenje nove odluke od strane redovnog suda, već i postupanje i odlučivanje suda u skladu sa ocenama i pravnim stavovima iznetim u odluci Ustavnog suda koja se izvršava, odnosno postupanje u skladu sa ratio decidendi ustavnosudske odluke .. Takođe, Ustavni sud ukazuje da odluke Ustavnog suda svakako imaju i šire dejstvo, te da pravni stavovi Suda, posebno o sadržini ustavnih prava, deluju za ubuduće, i to na postupke koji su u toku pred redovnim sudovima. U tom pravcu ide i odredba člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu kojom je predviđeno da se u „Službenom glasniku Republike Srbije“ može se objaviti odluka po ustavnoj žalbi, kao i rešenja koja su od šireg značaja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti.

Iz napred iznetog, Ustavni sud zaključuje da u postupku po ustavnoj žalbi može svojom odlukom poništiti osporenu sudsku odluku i naložiti (odrediti) ponovno odlučivanje od strane redovnog suda, ako oceni da je to potrebno zbog otklanjanja štetnih posledica, te da takva odluka Suda, od dana dostavljanja, proizvodi neposredno pravno dejstvo za učesnike u postupku i lica koje Ustavni sud svojom odlukom odredi, pri čemu je, u smislu izvršenja, odluka Ustavnog suda neposredno obavezujuća za redovan sud, kako u smislu formalnog donošenja nove odluke od strane redovnog suda, tako i u kontekstu ratio decidendi te odluke.

Kada je reč o pitanju reotvaranja predmeta redovnog suda na osnovu odluke Ustavnog suda kojom je poništena osporena sudska odluka i naloženo ponovno odlučivanje, Ustavni sud najpre konstatuje da je ovo pitanje u suštini pitanje pravnog dejstva odluke Ustavnog suda, a koje je uređeno Zakonom o Ustavnom sudu. Sud smatra da dolazi do eo ipso ponavljanja postupka, odnosno reotvaranja predmeta pred redovnim nadležnim sudom. Naime, kako je takvom odlukom Ustavnog suda već poništena odluka redovnog suda, nalaganje redovnom sudu da ponovo odluči o predmetu spora, odnosno o poslednjem izjavljenom pravnom sredstvu, u suštini zahteva ponavljanje postupka samo po sebi, pri čemu redovan sud sada ne ukida spornu odluku, budući da je ona već poništena odlukom Ustavnog suda. To dalje znači da redovan sud u takvom eo ipso ponovljenom postupku u suštini izvršava odluku Ustavnog suda, i to kroz formalno donošenje nove odluke i postupa i odlučuje u skladu sa ocenama i pravnim stavovima iznetim u odluci Ustavnog suda koju redovan sud izvršava.“

Posmatrano sa aspekta dobro ustanovljene prakse Evropskog suda za ljudska prava, pravo na raspravljanje načelno podrazumeva da se strankama mora pružiti prilika ne samo da predlažu dokaze koji su potrebni da bi uspeli sa svojim zahtevima u postupku, nego i prilika da saznaju za podnete dokaze druge strane u postupku i zapažanja koja su od uticaja na donošenje odluke suda, kao i prilik a da o njima iznesu svoje primedbe (presud a u predmetu Lobo Machado protiv Portugalije, broj predstavke 15764/89). Što se tiče prava na procesnu ravnopravnost (poznatije kao jednakost procesnog oružja), stranci se garantuje razumna mogućnost da u sudskom postupku štiti svoja prava pod uslovima koji je ne stavljaju u bitno nepovoljniji položaj u odnosu na protivnu stranku ( presuda u predmetu Kaufman protiv Belgije, broj predstavke 10938/84). Procesna jednakost se odnosi kako na procesnu građu prikupljenu od stranaka u postupku, tako i na onu koja je rezultat postupanja nekog trećeg (presuda u predmetu Kamasinski protiv Austrije, broj predstavke 9783/82).

Ustavni sud smatra da je operacionalizaciju pomenutih garancija prava na pravično suđenje sadržao i Zakon o parničnom postupku iz 2004. godine, koji se primenjivao u predmetnoj parnici. Reč je o (gore citiranim) normama sadržanim, pored ostalog, u odredbama člana 2. stav 1, člana 4. stav 1, člana 5. stav 1, člana 7. stav 4. i člana 369. stav 3. ZPP iz 2004. godine. Posmatrajući sa aspekta primene navedenih zakonskih normi, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe opravdano ukazuje na činjenicu da je osporena drugostepena presuda doneta sa pozivom na stavove izražene u Odluci Už-776/2012 od 11. aprila 2013. godine, sa kojom on nije bio upoznat, a još manje imao priliku da se o njenoj sadržini izjasni. Dakle, reč je o situaciji u kojoj je pravnosnažna odluka zasnovana na „procesnom materijalu“ sa kojim je bila upoznata samo jedna od stranaka u postupku, u konkretnom slučaju tužilac, kao podnosilac ustavne žalbe u predmetu Už-776/2012. S tim u vezi, takvo postupanje suda poslednje instance može a priori predstavljati povredu prava na raspravljanje i prava na jednakost procesnog oružja.

Međutim, pre toga se mora učiniti osvrt na stavove iznete u Odluci Už-8736/2013 od 18. juna 2015. godine, koji se, kako je već istaknuto, tiču pravnih dejst ava odluka Ustavnog suda donetih u postupku po ustavnoj žalbi, kao i ponavljanja (reotvaranja) postupka pred redovnim sudom na osnovu takve odluke . Sveukupnom analizom zauzetih stavova, može se izvesti zaključak da je primarna funkcija Ustavnog suda u postupku po ustavnoj žalbi pružanje što potpunije zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda, zbog čega je Ustavni sud zakonom ovlašćen ne samo da utvrdi povredu nekog od tih prava i/ili sloboda, već i da odredi način otklanjanja štetnih posledica nastalih tom povredom, kao što je poništaj sudske odluke kojom je takva povreda učinjena. Osnovni instrument kojim se Ustavnom sudu omogućava da navedenu funkciju delotvorno obavlja jeste Ustavom utvrđeni opšteobavezujući karakter njegovih odluka, kao i svojstva konačnosti i izršnosti tih odluka. Ustavni sud podseća da je opšteobavezujući karakter odluka donetih u postupku po ustavnoj žalbi relativizovan, utoliko što je njihovo pravno dejstvo ograničeno na učesni ke u postupku – podnosioc a ustavne žalbe i sud koji je doneo osporeno rešenje ili presudu , kao i na drug u, protivnu stran u u parničnom postupku u kome je doneta poništena sudska odluka . U situaciji kada je zbog utvrđene povrede ustavnog prava poništena sudska odluka i naloženo (određeno) donošenje nove odluke, izvršenje odluke Ustavnog suda ne podrazumeva samo formalno donošenje nove odluke od strane redovnog suda, već i postupanje i odlučivanje suda u skladu sa ocenama i pravnim stavovima iznetim u odluci koja se izvršava, odnosno postupanje u skladu sa ratio decidendi ustavnosudske odluke . Drugim rečima, odluka Ustavnog suda je neposredno obavezujuća za redovan sud, kako u smislu formalnog donošenja nove odluke , tako i u kontekstu ratio decidendi te odluke .

Primenjujući napred izneto na konkretan slučaj, Ustavni sud je zaključio da se ustavnopravni spor ogleda u suprotstavljenosti, tačnije u konkurenciji prava na raspravljanje i na „jednakost procesnog oružja“ parnične stranke koja nije bila neposredni učesnik u postupku po ustavnoj žalbi u kome je utvrđena povreda ustavnog prava protivne stranke i Ustavom utvrđene uloge Ustavnog suda da pruži što potpuniju zaštitu zagarantovanih prava i sloboda potencijalnim žrtvama kršenja tih prava, odnosno sloboda, u okviru koje je utvrđen opšteobavezujući karakter njegovih odluka, čija se materijalizacija sastoji u Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđenoj obavezi državnih i drugih organa da, u okviru svojih prava i dužnosti, te odluke izvršavaju .

Polazeći od toga da je Odluka Ustavnog suda kojom je utvrđena povreda nekog ustavnog prava i poništen akt suda kojim je ta povreda učinjena, neposredno obavezujuća za redovan sud – donosioca akta , u smislu postupanja i odlučivanj a u skladu sa ocenama i pravnim stavovima iznetim u toj odluci , to, po shvatanju Ustavnog suda, znači da ocene, mišljenja, komentari, predlozi i shvatanja parničnih stranaka suštinski ne mogu biti od uticaja na to kako će redovan sud izršiti odluku Ustavnog suda, posebno zbog toga što takva odluka, po pravilu, sadrži jasna i precizna uputstva o tome kako redovan sud treba da postupi ne bi li otklonio utvrđenu povredu ustavnog prava/slobode. Prema tome, Ustavom utvrđena uloga Ustavnog suda da štiti ljudska i manjinska prava i slobode dovodi do posrednog ograničenja prava na raspravljanje i na „jednakost procesnog oružja“, na način i pod uslovima propisanim Zakonom o Ustavnom sudu, a u vidu ovlašćenja Ustavnog suda da odlukom poništi presudu/rešenje i obaveže redovan sud da donese novu odluku po poslednjem izjavljenom pravnom sredstvu, u skladu sa ocenama i pravnim stavovima iznetim u odluci, koji su obavezujući i za sve stranke u postupku. Stoga bilo kakva drugačija ocena, mišljenje ili stav stranaka ne može dovesti u pitanje obavezu suda da dosledno izvrši odluku Ustavnog suda. Takvu vrstu ograničenja pomenutih garancija Ustavni sud smatra dopuštenom, u smislu člana 20. stav 1. Ustava, budući da je svrha ograničenja opšti interes, odnosno nesmetano vršenje Ustavom utvrđene uloge Ustavnog suda da štiti zajemčena prava i slobode svih, iz kog razloga je takvo ograničenje neophodno u demokratskom društvu, da postoji pravična ravnoteža između opšteg interesa i ograničenja koje se pojedincu nameće, imajući u vidu obavezu redovnog suda da odmah pristupi ponovnom odlučivanju u cilju otklanjanja povrede prava koju je Ustavni sud utvrdio, kao i da se time ne dira u suštinu prava koja se na taj način ograničavaju.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da propustom Apelacionog suda u Novom Sadu da podnosioca upozna sa sadržinom Odluke Ustavnog suda Už-776/2012 od 11. aprila 2013. godine i omogući mu da se izjasni o stavovima zauzetim u toj odluci, a pre njenog izvršenja, donošenjem nove odluke o žalbi izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Somboru P1. 10/10 od 23. decembra 2010. godine, nisu povređena prava podnosioca na raspravljanje i na „jednakost procesnog oružja“, kao sastavni elementi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da je bez osnova i tvrdnj a podnosioca da Apelacioni sud u Novom Sadu nije obrazložio zašto utvrđeni iznos naknade materijalne štete podnosiocu nije umanjio i za iznos dobijen od prodaje nekretnine. Iz spisa parničnog predmeta proizlazi da je Ugovor o kupoprodaji, koji je solemnizovan pred javnim beležnikom u Tetovu, 21. decembra 2005. godine, a kojim je tužilac, kao prodavac, prodao vikend-kuću na mestu zvanom Popova Šapka, izveden kao dokaz na ročištu za glavnu raspravu održanom 16. septembra 2010. godine, na okolnost prihoda koje je tužilac ostvario nakon prestanka radnog odnosa. Međutim, do pravnosnažnog okončanja postupka nije izveden nijedan dokaz na okolnost koji novčani iznos je tužilac primio na ime kupoprodajne cene, niti su podnosilac ustavne žalbe i njegov punomoćnik insistirali da se to utvrdi. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da obrazloženje osporene presude u tom delu nije nedostatno, kako to tvrdi podnosilac, imajući u vidu da je zasnovano na oceni izvedenih dokaza i dokaznog postupka u celini, u okviru kojeg navedena pravno relevantna činjenica nije utvrđivana. Pri tome, Ustavni sud ukazuje da se u postupku po ustavnoj žalbi ne vrši kontrola ocene dokaza ili primene zakona od strane redovnih sudova, osim ako dokazi nisu cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu, odnosno ako je pogrešnom primenom prava dovedeno u pitanje ostvarivanje i zaštita nekog Ustavom zajemčenog ljudskog prava, a što u konkretnom predmetu nije slučaj.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da nisu osnovani navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu , odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Kada je reč o povredi prav a na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da ustavna žalba, osim podatka da je predmetni parnični postupak trajao 11 godina, ne sadrži nijedan činjenično utemeljen navod o toku postupka. Naprotiv, dužina trajanja postupka se dovodi u vezu isključivo sa zateznom kamatom na glavno potraživanje koja tužiocu za navedeni period pripada, zbog čega se takav navod ratione materiae ne može dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Što se tiče istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da se podnosilac samo formalno pozvao na povredu ovih prava, a da pri tome nije naveo nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje .

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.