Utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku pred Vrhovnim sudom

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu S. P. utvrdivši da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku pred Vrhovnim kasacionim sudom u postupku koji je po reviziji trajao preko tri godine. Ostali delovi žalbe su odbačeni.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, Vesna Ilić Prelić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. P. iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. septembra 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. P. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Vrhovnim kasacionim sudom u predmetu Rev2. 859/18, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbi za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. P. iz Niša je podneo 25. maja 2021. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu, preko punomoćnika D. J, advokata iz Niša, protiv presude Osnovnog suda u Nišu P1. 2630/14 od 1. marta 2017. godine, presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2517/17 od 22. septembra 2017. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 859/18 od 25. marta 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe ističe da je do povrede označenih ustavnih prava došlo u parnici koju je vodio protiv poslodavca – tužene Opštine Doljevac, radi naknade štete zbog nezakonitog otkaza. Iznoseći detaljno činjenično stanje koje je prethodilo parnici, a vezano i za samu parnicu, ukazuje da su osporene presude donete na osnovu pogrešne ocene dokaza i pogrešnog pravnog zaključka sudova, uz proizvoljnu primenu merodavnog prava. Podnosilac smatra da nije obeštećen u punom obimu, te da je, prevashodno, „onemogućen na ostvarenje stimulacije“, iako je njena nadoknada jedna od posledica nezakonitog otkaza koji je dobio. Ukazuje da su „ti isti sudovi“ u sličnim situacijama u svojim presudama, osim naknade na ime izgubljene zarade, drugim tužiocima usvajali tužbene zahteve i „na ime drugih primanja, odnosno stimulacije“. U prilog svojim tvrdnjama o povredi prava na jednaku zaštitu prava podnosilac je dostavio presude istog drugostepenog suda Gž1. 1270/11 od 25. avgusta 2011. godine i Gž1. 1079/13 od 8. maja 2013. godine. Podnosilac je istakao da je izjavio reviziju 1. decembra 2017. godine protiv drugostepene – preinačujuće presude, preko prvostepenog suda, da je ona 29. marta 2018. godine dostavljena Vrhovnom kasacionom sudu, a da je o njoj sud rešio tek 25. marta 2021. godine, nakon tri godine, iako se radilo o „prioritetnom predmetu“, u kome se odlučivalo o pravu zaposlenog iz radnog odnosa, zbog čega je taj sud podnosiocu povredio pravo na suđenje u razumnom roku. U zahtevu ustavne žalbe, podnosilac traži da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava i da poništi osporene presude u delovima u kojima je njegov tužbeni zahtev odbijen. Podnosilac je tražio troškove postupka na ime sastava ustavne žalbe.

Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe, mada isto nije navedeno u zahtevu, zaključio da je podnosilac istakao povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku pred Vrhovnim kasacionim sudom. Podnosilac nije tražio naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dostavljenu dokumentaciju uz ustavnu žalbu, te Portal pravosuđa Srbije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Nišu P1. 2630/14 od 1. marta 2017. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca. Tužilac i tužena su izjavili žalbu.

Apelacioni sud u Nišu je ustavnom žalbom osporenom presudom Gž1. 2517/17 od 22. septembra 2017. godine delimično potvrdio, a delimično preinačio presudu Osnovnog suda u Nišu P1. 2630/14 od 1. marta 2017. godine.

Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe, nezadovoljan drugostepenom presudom, je 1. decembra 2017. godine izjavio reviziju na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2), kao i člana 404. Zakona o parničnom postupku. Revizija je predata Osnovnom sudu u Nišu za Vrhovni kasacioni sud.

Zastupnik tužene je dao odgovor na reviziju 12. februara 2018. godine. Spisi predmeta su dostavljeni 29. marta 2018. godine Vrhovnom kasacionom sudu.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 859/18 od 25. marta 2021. godine je, u prvom stavu izreke, dozvoljeno odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2517/17 od 22. septembra 2017. godine, dok je u drugom stavu izreke odbijena kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2517/17 od 22. septembra 2017. godine. U trećem stavu izreke navedene presude je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po reviziji. Između ostalog, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u pogledu prava na naknadu štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa i u visini stimulacije postoji neujednačena sudska praksa, na koju je tužilac ukazao u reviziji, pozivajući se na presude istog drugostepenog suda Gž1. 1270/11 od 25. avgusta 2011. godine i Gž1. 1079/13 od 8 . maja 2013. godine, pa je iz tih razloga odlučeno kao u tački 1. izreke navedene presude. Po oceni suda, pobijanom odlukom nisu povređeni propisi na štetu podnosioca ustavne žalbe i nižestepeni sudovi su na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja pravilnom primenom materijalnog prava odlučili o naknadi štete zbog nezakonitog otkaza. Takođe je navedeno da, shodno odredbama člana 191. st. 1. i 2. Zakona o radu, važećeg pre izmena i dopuna tog zakona 29. jula 2014. godine, ako je pravnosnažno utvrđeno da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos, pored vraćanja na rad zaposlenom, ako to zahteva, pripada i naknada u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu, te da mu poslodavac uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Što se tiče naknade štete u vidu izgubljene zarade, u pitanju je naknada štete koja je očekivana po redovnom toku stvari. Stimulacija nije dobit koja bi mogla imati takav karakter, jer zavisi od više parametara koji su vezani za faktički rad. Pritom, po nalaženju suda, tužilac nije dokazao da je u spornom periodu za koji potražuje naknadu svim zaposlenima u opštinskoj upravi vršena isplata stimulacije.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac pozvao u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

5. Imajući u vidu da se u ustavnoj žalbi povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, čiji element je i pravo na suđenje u razumnom roku, obrazlaže time što je osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda doneta posle tri godine, da taj sud nije vodio o računa o tome da se konkretni spor ticao prava iz radnog odnosa podnosioca, pa je iz tog razloga bio hitan, uz navođenje datuma podnošenja revizije tužioca, ovde podnosioca, 1. decembra 2017. godine, kao i datuma donošenja osporene odluke 25. marta 2021. godine, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ukazuje i na povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Vrhovnim kasacionim sudom u predmetu Rev2. 859/18. Ustavni sud, s tim u vezi, imao u vidu da je Evropski sud za ljudska prava u predmetu Šaćirović i drugi protiv Srbije (broj predstavke 54001/15 i tri druge, presuda od 20. februara 2018. godine, stav 12.), ukazao da pritužbe u vezi sa dužinom postupka obično ne zahtevaju mnogo ispitivanja, te je dovoljno da su se podnosioci izričito žalili, iako na sažet način, na dužinu osporenog postupka, ukazujući na ključne događaje i odluke donete u toku postupka, koristeći u vezi sa tim odgovarajuće reči, što je učinio i podnosilac ove ustavne žalbe.

Ustavni sud je konstatovao da je konkretna faza postupka čije trajanje osporava podnosilac, kao treća instanca ovog radnog spora, započela izjavljivanjem revizije tužioca 1. decembra 2017. godine, nastavila se dostavljanjem spisa Vrhovnom kasacionom sudu 29. marta 2018. godine (posle podnošenja revizije podnosioca, pribavljen je odgovor na reviziju tužene), a da je okončana 25. marta 2021. godine donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 859/18, te je ovaj deo postupka trajao tri godine i bezmalo četiri meseca.

Pored same dužine trajanja postupka, Ustavni sud je, pri ocenjivanju da li je period odlučivanja nadležnog suda bio razuman, uzeo u razmatranje i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku, postupanje nadležnog suda, kao i značaj prava o kom je odlučivano za podnosioca.

Primenjujući navedene kriterijume na konkretan slučaj, Ustavni sud nalazi da predmet nije bio posebno složen, iako se rešavalo i o ujednačavanju sudske prakse, a da bi to moglo opravdati trajanje postupka od preko tri godine.

Ustavni sud smatra da je postupak imao izuzetan značaj za podnosioca u materijalnom smislu, s obzirom na to da se radilo o njegovim pravima iz radnog odnosa – naknadi štete na ime izgubljene zarade zbog nezakonitog otkaza. Podnosilac nije doprineo dužem trajanju predmetnog postupka.

Ustavni sud je našao da je sporo postupanje Vrhovnog kasacionog suda isključivo dovelo do dugog trajanja treće instance suđenja u ovoj pravnoj stvari, koje se u konkretnom slučaju ne može opravdati. Prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, povreda prava na suđenje u razumnom roku postoji kada je suđenje u jednom stepenu trajalo preterano dugo (presuda ESLjP, Ciccardi protiv Italije, broj predstavke 46521/99, od 16. novembra 2000. godine, st. 9. i 11.), kao i da je u sporovima koji se tiču radnopravnog statusa potrebna posebna ažurnost (presuda ESLjP, Ruotolo protiv Italije, broj predstavke 12460/86, od 27. februara 1992. godine, stav 17.).

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Vrhovnim kasacionim sudom u predmetu Rev2. 859/18 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu u pogledu navedenog Ustavom zajemčenog prava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Budući da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud smatra da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda označenog prava, dovoljno da se postigne adekvatno pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kojem se ističe povreda prava na pravično suđenje u odnosu na osporene presude, Ustavni sud, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ukazuje da je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. U tom smislu, nije dovoljno pozvati se na navodnu nezakonitost osporenog akta i isto dovoditi u vezu sa pogrešnom ocenom dokaza i proizvoljnom primenom merodavnog prava. S obzirom na to da podnosilac, nezadovoljan ishodom spora, od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Takođe, po oceni Ustavnog suda, ne postoje ustavnopravni razlozi koji bi doveli do sumnje da postoji povreda prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Ovo zbog toga što podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju nije dostavio relevantne dokaze o tome. Naprotiv, dve dostavljene presude Apelacionog suda u Nišu uz ustavnu žalbu, na koje se pozvao i u posebnoj reviziji, upravo su bile predmet razmatranja Vrhovnog kasacionog suda, koji je osporenu revizijsku presudu, dozvolivši odlučivanje o posebnoj reviziji podnosioca, i doneo u okviru svoje zakonom utvrđene nadležnosti da ujednačava sudsku praksu i obezbeđuje jednaku primenu prava pred sudovima, a za koju Ustavni sud nalazi da zadovoljava standarde pravičnog suđenja. Takođe, ni treću presudu Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1075/18 od 7. avgusta 2018. godine, koja nije navedena u ustavnoj žalbi, ali je dostavljena u prilogu, Ustavni sud ne smatra dokazom, najpre, zato što potiče iz perioda nakon donošenja osporene drugostepene presude, a zatim što njome nije konačno odlučeno o već navedenom spornom pitanju - stimulaciji, već je prvostepena presuda ukinuta u delu koji se odnosio na naknadu zarade po osnovu kvaliteta rada, iz čega sledi da podnosiocu ustavne žalbe ni njome nije moglo biti povređeno pravo na jednaku zaštitu prava.

Dalje, u pogledu navoda iz ustavne žalbe da je podnosiocu povređeno pravo na pravno sredstvo, zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da do povrede označenog ustavnog prava može doći samo ukoliko je podnosilac ustavne žalbe onemogućen u korišćenju pravnog sredstva čije je izjavljivanje dozvoljeno prema odredbama važećeg procesnog zakona, odnosno na način predviđen odredbama važećeg procesnog zakona, ili ako protiv prvostepene odluke nadležnog organa nije dozvoljeno nijedno pravno sredstvo. Imajući u vidu navedeno, te da je podnosilac koristio i vanredno pravno sredstvo – reviziju po osnovu člana 403. stav 2. tačka 2), kao i člana 404. Zakona o parničnom postupku protiv drugostepene presude, i, između ostalog, konačno dobio odgovor na navedeno sporno pitanje, a i povodom njegovih drugih revizijskih navoda, to se po oceni Ustavnog suda, njegovo nezadovoljstvo ishodom postupka po reviziji koju je izjavio, ne može smatrati razlogom za tvrdnju o povredi prava iz člana 36. stav 2. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu podnosioca, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15. od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 2. izreke.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku pred Vrhovnim sudom

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti