Odluka Ustavnog suda kojom se poništava presuda zbog arbitrarne primene prava preče kupovine

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu, poništava presudu Apelacionog suda zbog arbitrarne primene materijalnog prava u sporu o pravu preče kupovine. Utvrđena je i povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog devetogodišnjeg trajanja postupka, te je dosuđena naknada štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije, dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija D raškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. H . iz B , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. H . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2074/10 od 14. decembra 2010. godine povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2074/10 od 14. decembra 2010. godine i određuje da isti sud donese novu odluku po žalbi koju je J. H . izjavio protiv presude Opštinskog suda P. 499/07 od 14. jula 2009. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba J. H . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu P. 499/07, povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

4. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. H . iz B . podneo je 16. februara 2011. godine, preko punomoćnika N . K, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2074/10 od 14. decembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu P. 499/07.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo: da je, u svojstvu tužioca, podneo 12. oktobra 2001. godine tužbu Opštinskom sudu u Bečeju, radi poništaja ugovora o prodaji poljoprivrednog zemljišta zaključenog između tuženih, zbog povrede prava preče kupovine; da je istog dana u sudski depozit uplatio iznos od 195.000,00 dinara, koji je označen u osporenom ugovoru kao kupoprodajna cena; da je prvostepenom presudom Opštinskog suda u Bečeju P. 629/02 od 5. februara 2003. godine delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je osporenim kupoprodajnim ugovorom povređeno njegovo pravo preče kupovine; da je u tom delu navedena presuda postala pravnosnažna; da je presudom Opštinskog suda u Bečeju P. 499/07 od 14. jula 2009. godine usvojen njegov tužbeni zahtev u celini; da je Apelacioni sud osporenom presudom Gž. 2074/10 od 14. decembra 2010. godine preinačio navedenu prvostepenu presudu, pogrešno primenivši član 10. stav 1. Zakona o prometu nepokretnosti, jer je zauzeo stav da ugovorne strane imaju pravo da ugovor kojim je povređeno pravo preče kupovine raskinu i da u tom slučaju prodavac nije u obavezi da predmet ugovora proda nosiocu prava preče kupovine, već da titular prava preče kupovine ima samo pravo da spreči vlasnika da stvar preda drugom; da je predmetni kupoprodajni ugovor izvršen u celini, zbog čega nije mogao naknadno da bude raskinut; da je drugostepeni sud „utvrdio novo činjenično stanje“, s obzirom na to da je na osnovu sprovedenog veštačenja utvrdio da tužilac nije položio u sudski depozit iznos u visini tržišne vrednosti nepokretnosti, iako je iznos od 195.000,00 dinara „utvrđen kao cena koja nije niža od tržišne cene“ što je potvrđeno rešenjem Poreske uprave – Filijala u Bečeju i zapisnikom o utvrđivanju tržišne cene; da je sud na taj način preispitivao zakonitost i pravilnost „dva upravna rešenja u kojima je već pravnosnažno utvrđena cena u iznosu od 195.000,00 dinara - kao cena koja nije niža od tržišne“. Predložio je da Ustavni sud poništi osporenu presudu i istakao je zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju P. 499/07 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe podneo je, u svojstvu tužioca, 12. oktobra 2001. godine Opštinskom sudu u Bečeju (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženih E. B, B. S. i T. S, svih iz B, kojom je tražio da se poništi kupoporodajni ugovor Ov. 4330/01 od 20. septembra 2001. godine, kojim je prvotužena prodala drugotuženom i trećetuženoj poljoprivredno zemljište na katastarskoj parceli broj 20667, njiva M. J, u KO Bečej za 195.000,00 dinara, zbog povrede zakonskog prava preče kupovine tužioca, kao i da se obaveže prvotužena da sa tužiocem zaključi ugovor podoban za prenos prava svojine na predmetnoj nepokretnosti, za kupoprodajnu cenu u iznosu od 195.000,00 dinara, te da se obaveže prvotužena da tužiocu navedenu nepokretnost preda u državinu.

Podneskom od 21. januara 2002. godine tužilac je, pored postojećih, istakao i tužbeni zahtev kojim je tražio da se izvrši brisanje prenosa prava svojine izvršenog u zemljišnim knjigama Opštinskog suda, na osnovu osporenog ugovora, u korist drugotuženog i trećetužene i da se uspostavi pređašnje zemljišno-knjižno stanje.

Opštinski sud je presudom zbog izostanka P. 527/01 od 29. januara 2002. godine usvojio tužbene zahteve tužioca. Rešenjem tog suda P. 527/01 od 19. februara 2002. godine usvojen je predlog tuženih za povraćaj u pređašnje stanje.

Tužilac je na ročištu održanom 5. februara 2003. godine preinačio tužbu, na taj način što je umesto zahteva za poništaj osporenog kupoprodajnog ugovora, tražio da se utvrdi da je tim ugovorom povređeno njegovo zakonsko pravo preče kupovine.

Presudom Opštinskog suda P. 629/02 od 5. februara 2003. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je osporenim kupoprodajnim ugovorom povređeno zakonsko pravo preče kupovine tužioca, u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže prvotužena da sa tužiocem zaključi ugovor podoban za prenos prava svojine na predmetnoj nepokretnosti, za kupoprodajnu cenu u iznosu od 195.000,00 dinara, dok su u stavu trećem izreke obavezani tuženi da tužiocu solidarno nadoknade troškove parničnog postupka. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno: da je prvotužena kupoprodajnim ugovorom Ov. 4330/01 od 20. septembra 2001. godine prodala drugotuženom i trećetuženoj predmetnu nepokretnost za 195.000,00 dinara, te da je rešenjem tog suda Dn. 2053/01 izvršena uknjižba prava svojine prodavaca; da je tužilac 12. oktobra 2001. godine uplatio u depozit suda iznos od 195.000,00 dinara; da su tuženi sporazumom Ov. 193/02 od 22. januara 2002. godine raskinuli kupoprodajni ugovor i uspostavili pređašnje zemljišno-knjižno stanje; da prvotužena nije prvo ponudila tužiocu da kupi predmetnu nepokretnost, zbog čega je povređeno tužiočevo pravo preče kupovine iz člana 10. stav 1. Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“, broj 42/98); da iako je navedenom odredbom Zakona o prometu nepokretnosti predviđeno da se ugovor kojim je povređeno pravo preče kupovine poništava, sud je samo utvrdio da je osporeni ugovor zaključen suprotno zakonskim odredbama, imajući u vidu da su tuženi isti naknadno raskinuli; da tuženi imaju pravo da nezavisno od volje titulara prava preče kupovine raskinu navedeni ugovor, te da u tom slučaju prodavac nije obavezan da predmet ugovora proda licu sa pravom preče kupovine; da bi takva obaveza prvotužene predstavljala povredu načela slobode uređivanja obligacionih odnosa iz člana 10. Zakona o obligacionim odnosima. Presuda je dostavljena parničnim strankama u junu 2003. godine.

Tužilac je protiv navedene presude izjavio žalbu u odnosu na stav drugi izreke, a tuženi protiv odluke suda o troškovima postupka u odnosu na stav treći izreke. O pštinski sud je predmet arhivirao, a nakon urgencije tužioca, spise predmeta je 27. septembra 2007. godine dostavio drugostepenom sudu radi odlučivanja po žalbama parničnih stranaka.

Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 5504/07 od 11. oktobra 2007. godine ukinuo presudu Opštinskog suda P. 629/02 od 5. februara 2003. godine u stavovima drugom i trećem izreke i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da je odredbom člana 10. stav 3. Zakona o prometu nepokretnosti propisano da je tužilac dužan da istovremeno sa podnošenjem tužbe položi kod nadležnog suda iznos u visini tržišne vrednosti nepokretnosti, te da polaganjem tog iznosa imalac prava preče kupovine stiče aktivnu legitimaciju za vođenje parnice; da sud u ponovnom postupku treba da utvrdi putem veštačenja da li iznos od 195.000,00 dinara, koji je tužilac položio u depozit suda, odgovara tržišnoj vrednosti nepokretnosti.

Prvo ročište u ponovnom prvostepenom postupku održano je 19. februara 2008. godine. U toku 2008. godine ročišta su zakazana i održana još 2. aprila i 3. decembra.

Na ročištu održanom 9. februara 2009. godine na mesto pok. drugotuženog B. S. stupila je T. L. kao jedinstveni i nužni suparničar.

Tužilac je podneskom od 18. februara 2009. godine preinačio tužbu i tražio od suda da obaveže prvotuženu da tužiocu ustupi predmetnu nepokretnost u svojinu pod istim uslovima koji su predviđeni u kupoprodajnom ugovoru zaključenom između tuženih, kao i da mu drugotužena i trećetužena predaju u državinu predmetnu nepokretnost.

Rešenjem Opštinskog suda P. 499/07 od 20. marta 2009. godine određeno je izvođenje dokaza veštačenjem radi utvrđivanja tržišne vrednosti predmetne nepokretnosti u trenutku kada je tužilac položio novčani iznos u depozit suda. U nalazu i mišljenju veštaka, dostavljenim sudu 22. aprila iste godine, navedeno je da je tržišna vrednost predmetne nepokretnosti u trenutku zaključenja osporenog kupoprodajnog ugovora, kao i u trenutku podnošenja tužbe iznosila 285.217,50.

Nakon toga, u postupku su održana još tri ročišta i izvedeni su dokazi saslušanjem tri svedoka, te saslušanjem tužioca i prvotužene kao parničnih stranaka.

Presudom Opštinskog suda P. 499/07 od 14. jula 2009. godine usvojen je nepresuđeni deo tužbenog zahteva u celini. U stavu prvom izreke navedene presude obavezana je prvotužena da tužiocu ustupi predmetnu nepokretnost u svojinu pod istim uslovima koji su predviđeni u kupoprodajnom ugovoru zaključenom između tuženih, a u stavu drugom izreke obavezane su drugotužena i trećetužena da tužiocu predaju u državinu predmetnu nepokretnost. U obrazloženju presude je, pored ostalog, istaknuto: da je predmetni kupoprodajni ugovor raskinut sporazumom tuženih i da je uspostavljeno pređašnje stanje; da je između tuženih nakon toga usmeno dogovoreno da će drugotužena i trećetužena koristiti zemljište kao zakupci; da je sporazum kojim je raskinut kupoprodajni ugovor prividan posao, jer su vlasnici nepokretnosti drugotužena i trećetuženi, a ne prvotužena; da je ugovor, kojim je povređeno pravo preče kupovine, raskinut, ali da je tužilac zadržao pravo da zahteva da mu se nepokretnost proda pod istim uslovima; da je tužilac u sudski depozit položio iznos koji odgovara tržišnoj vrednosti nepokretnosti, s obzirom na to da je na navedeni iznos plaćen porez na prenos apsolutnih prava, odnosno da je poreski organ procenio da ugovorena cena nije manja od tržišne; da je sud imao u vidu mišljenje veštaka da je tržišna vrednost nepokretnosti bila veća od one koju je tužilac uplatio u depozit suda, ali da to ne dovodi u pitanje aktivnu legitimaciju tužioca.

Protiv navedene presude tuženi su izjavili žalbe 21. i 28. oktobra 2009. godine. U odgovoru na žalbu od 4. novembra iste godine tužilac je, pored ostalog, naveo da je osporeni kupoprodajni ugovor u celini izvršen pre podnošenja tužbe i da isti nije mogao naknadno da bude raskinut sporazumom tuženih.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2074/10 od 14. decembra 2010. godine preinačena je presuda Opštinskog suda P. 499/07 od 14. jula 2009. godine i odbijen tužbeni zahtevi tužioca. U obrazloženju je, između ostalog, navedeno: da je nesporno da je kupoprodajnim ugovorom, zaključenim između tuženih, povređeno pravo preče kupovine tužioca, te da je taj ugovor raskinut 22. januara 2002. godine „i pravo vlasništva na zemljištu sa kupaca povratno upisan u korist tužene prvog reda kao prodavca“; da ugovorne strane, nezavisno od volje titulara prava preče kupovine, mogu da raskinu ugovor i da prodavac nije obavezan da predmet ugovora proda licu sa pravom preče kupovine; da sporazum o raskidu kupoprodajnog ugovora nije prividan, „s obzirom da je izvršena povratna uknjižba prava svojine u korist tužene prvog reda“; da tužilac nije postupio u skladu sa odredbom člana 10. stav 3. Zakona o prometu nepokretnosti, jer je veštačenjem utvrđeno da nije u depozit suda uplatio iznos koji odgovara tržišnoj vrednosti nepokretnosti.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99)) predviđeno je da se ugovor može raskinuti zbog neispunjenja, promenjenih okolnosti i nemogućnosti ispunjenja (čl. 124 – 138.).

Odredbama člana 10. Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“, broj 42/98) propisano je: da ako je prodavac prodao nepokretnost, a nije je prethodno ponudio imaocu prava preče kupovine ili je nepokretnost prodao pod uslovima povoljnijim od uslova iz ponude, imalac prava preče kupovine može tužbom kod suda da zahteva poništaj ugovora o prodaji nepokretnosti i da se nepokretnost njemu proda pod istim uslovima (stav 1.); da je tužilac dužan da istovremeno sa podnošenjem tužbe iz stava 1. ovog člana položi kod nadležnog suda iznos u visini tržišne vrednosti nepokretnosti (stav 3.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe, Ustavni sud je najpre ocenio da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava nadležnog suda. Ustavni sud, pre svega, ukazuje da nije nadležan da preispituje zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primene materijalnog prava. Međutim, u postupku po ustavnoj žalbi, Ustavni sud može ispitivati da li je eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja ustavnih prava usled proizvoljne ili arbitrerne primene merodavnog prava od strane redovnih sudova.

Pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pored procesnih garancija, podrazumeva i obavezu suda da, nakon što sagleda i u obzir uzme sve okolnosti bitne za odlučivanje, za svoje zaključke i odluku da argumentovane i jasne razloge zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog prava. Ustavni sud naglašava da je posebno važno da tumačenje činjenica i okolnosti od strane redovnih sudova, a na kojima je zasnovan zaključak koji je od suštinske važnosti po prava i obaveze podnosioca, ne bude takvo da dovodi u sumnju da je sud razmotrio sve specifične okolnosti konkretnog slučaja koje je bio dužan da ispita. Dakle, u postupku po ustavnoj žalbi, Ustavni sud ispituje da li su redovni sudovi ne samo poštovali procesne garancije prava na pravično suđenje, već i da li su, u konkretnom slučaju, propustili da u obzir uzmu sve činjenične i pravne elemente koji su bitni za donošenje odluke, a što bi moglo da dovede do povrede ustavnog prava.

Polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud najpre konstatuje da su tuženi u predmetnom parničnom postupku zaključili kupoprodajni ugovor Ov. 4300/01 od 20. septembra 2001. godine prema kome je nepokretnost prodata drugotuženoj i trećetuženoj za cenu od 195.000,00 dinara, a rešenjem Opštinskog suda Dn. 2053/01 je izvršena uknjižba prava svojine kupaca na predmetnoj nepokretnosti. Podnosilac ustavne žalbe podneo je tužbu nadležnom sudu kojom je tražio poništaj navedenog ugovora i predaju nepokretnosti po istoj ceni na osnovu prava preče kupovine. Istog dana, podnosilac je u depozit suda položio iznos cene navedene u kupoprodajnom ugovoru. Međutim, u toku trajanja parnice, tuženi su predmetni ugovor raskinuli i uspostavili pređašnje zemljišno-knjižno stanje. Nadležni sudovi su pravnosnažno usvojili tužbeni zahtev podnosioca kojim je tražio da se utvrdi da mu je spornim kupoprodajnim ugovorom povređeno pravo preče kupovine, ali je u osporenoj presudi Apelacionog suda u Novom Sadu zauzet pravni stav da podnosilac nema prava da zahteva prodaju i predaju nepokretnosti, s obzirom na to da je ugovor kojim mu je povređeno pravo preče kupovine naknadno raskinut. Takođe, drugostepeni sud je zaključio na osnovu nalaza veštaka da je iznos koji je tužilac položio u depozit suda manji od tržišne vrednosti nepokretnosti.

Po oceni Ustavnog suda, dato obrazloženje drugostepenog suda upućuje na zaključak da taj sud, dajući razloge za svoju odluku, nije imao u vidu odredbe čl. 124. do 138. Zakona o obligacionim odnosima kojima se propisuju slučajevi kada se može tražiti raskid ugovora (zbog neispunjenja, promenjenih okolnosti i nemogućnosti ispunjenja), te s tim u vezi i momenat do kog je moguće to tražiti, a što je moglo biti od uticaja na donošenje odluke. Konkretno, drugostepeni sud je svoju odluku zasnovao, između ostalog, i na tome da je podnosiočev zahtev neosnovan, jer je sporni kupoprodajni ugovor raskinut, a da nije razmotrio da li su za to bili ispunjeni uslovi, a što je po mišljenju Ustavnog suda moglo biti od značaja za rešavanje spornog pravnog odnosa, s obzirom na to da se suština obrazloženja drugostepenog suda zasniva na ovom stanovištu. Dakle, radi se o takvom pitanju koje ukazuje na potrebu da se sporni odnos sagleda i u odnosu na merodavne odredbe Zakona o obligacionim odnosima kojima je uređen institut raskida ugovora. Ustavni sud ukazuje da se o ovom pitanju izjasnila i najviša sudska instanca u Republici Srbiji (videti: presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 916/02 od 9. jula 2003. godine). Propustivši da sagleda sve pravno relevantne činjenice konkretnog spornog odnosa, a posebno u situaciji kada je na njih ukazivao i podnosilac tokom parničnog postupka, drugostepeni sud je, po nalaženju Ustavnog suda, proizvoljno tumačio i primenio merodavne odredbe Zakona o obligacionim odnosima, što dato obrazloženje osporene presude čini ustavnopravno neprihvatljivim. Pored toga, Ustavni sud konstatuje da je tužilac položio u depozit suda iznos, u skladu sa odredbom člana 10. stav 3. Zakona o prometu nepokretnosti, imajući u vidu da je položeni iznos ekvivalentan ceni navedenoj u kupoprodajnom ugovoru, a koja je potvrđena rešenjem organa uprave.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2074/10 od 14. decembra 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1, te je stoga odlučio kao u tački 1. izreke, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US).

6. S obzirom na to da će se postupak po žalbi tužioca ponoviti, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba u delu kojim se ističe povreda prava na imovinu, zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava, preuranjena, te je ustavnu žalbu, u tom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavom sudu odbacio, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Imajući u vidu da je ocenio da je u konkretnom slučaju očigledno došlo do arbitrarne primene prava na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede prava, poništio presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2074/10 od 14. decembra 2010. godine i odredio da isti sud ponovi postupak po žalbi podnosioca protiv prvostepene presude, kao u tački 3. izreke.

8. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak pokrenut 12. oktobra 2001. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2074/10 od 14. decembra 2010. godine, te da je trajao više od devet godina.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koja je parnični sud trebalo da odgovori u predmetnom sporu, nisu bila naročito složena, niti su zahtevala sprovođenje obimnijeg dokaznog postupka.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe, kao tužioca, jer se radilo o tužbenim zahtev ima kojim a je traženo da se utvrdi da je ugovorom o kupoprodaji nepokretnosti zakčljučenim između tuženih povređeno tužiočevo pravo preče kupovine, te predaja predmetne nepokretnosti tužiocu u svojinu, zbog čega je podnosilac u depozit suda 2001. godine položio velika novčana sredstva u iznosu od 195.000,00 dinara. Ispitujući ponašanje podnosi oca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da on nije doprineo dužini trajanja postupka .

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud nalazi da je nerazumno dugom trajanju postupka prevashodno doprinelo neefikasno postupanje Opštinskog suda. Naime, prvostepeni sud je nakon više od četiri godine od podnošenja žalbi i urgencije tužioca spise predmeta dostavio drugostepenom sudu radi odlučivanja po žalbama parničnih stranaka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu P. 499/07 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga, u tački 3. izreke, ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

9. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe, zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom postupku, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

10. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS" broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda kojom se poništava presuda zbog arbitrarne primene prava preče kupovine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti