Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u drugostepenom parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u drugostepenom postupku koji je trajao skoro pet godina. Razlog je neefikasno postupanje apelacionih sudova, posebno u vezi sa rešavanjem pitanja stvarne nadležnosti, te je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B . P . iz sela Ž, opština L, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. P . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Apelacionim sudom u Beogradu u predmetu Gž. 9271/10, a zatim pred Višim sudom u Beogradu u predmetu Gž. 13587/11, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. P . iz sela Ž, opština L , je 13. septembra 2012. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u drugostepenom postupku koji se u vreme podnošenja ustavne žalbe vodio pred Višim sudom u Beogradu u predmetu Gž. 13587/11.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 5. jula 2005. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv Republike Srbije – Ministarstva unutrašnjih poslova, radi naknade štete; da je prvostepena presuda kojom je odbijen tužbeni zahtev doneta 2. jula 2007. godine; da je protiv prvostepene presude izjavio žalbu 24. oktobra 2007. godine ali da do podnošenja ustavne žalbe, dakle pet godina, drugostepeni sud nije odlučio; da mu je zbog nedelotvornog postupanja drugostepenog suda u predmetu Gž. 13587/11 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac je naveo da mu je povređeno i pravo iz člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Zahtevao je da Ustavni sud naloži Višem sudu u Beogradu okončanje postupka u predmetu Gž. 13587/11 u najkraćem roku. Tražio je i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava, dok je stavom 2. istog člana propisano da se ustavna žalba može izjaviti iako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 804/10 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 11. jula 2005. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije-Ministarstva unutrašnjih poslova, radi naknade štete. Predmet je dobio broj P. 5416/05.

Tužbeni zahtev je preciziran 25. septembra 2006. godine.

Pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu održano je šest ročišta, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka, saslušanjem svedoka, veštačenjem od strane veštaka aktuara ekonomske struke i veštaka poljoprivredne struke, dok dva ročišta nisu bila održana, i to jedno zbog nedolaska veštaka, a drugo zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5416/05 od 2. jula 2007. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 220.352,00 dinara, sa zakonskom kamatom, kao i zahtev za naknadu troškova parničnog postupka; u stavu drugom izreke obavezan je tužilac da plati tuženoj 27.000,00 dinara, na ime naknade troškova parničnog postupka.

Protiv navedene prvostepene presude podnosilac je izjavio žalbu 25. oktobra 2007. godine. Spisi su 31. oktobra 2007. godine dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu kao drugostepenom sudu.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 9271/10 od 30. marta 2010. godine taj sud se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovom predmetu i predmet je ustupio Višem sudu u Beogradu kao stvarno nadležnom sudu.

Viši sud u Beogradu nije prihvatio stvarnu nadležnost i dopisom Gž. 15008/10 od 20. septembra 2011. godine predmet je dostavio Vrhovnom kasacionom sudu radi rešavanja sukoba nadležnosti.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem R. 418/11 od 6. oktobra 2011. godine odredio da je za odlučivanje o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5416/05 od 2. jula 2007. godine stvarno nadležan Viši sud u Beogradu.

Uvidom u spise predmeta utvrđeno je da je nakon podnošenja ustavne žalbe Viši sud u Beogradu doneo presudu Gž. 13587/11 od 19. septembra 2012. godine kojom je, u stavu prvom izreke , odbijena kao neosnovana žalba podnosioca i potvrđena je ožalbena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5416/05 od 2. jula 2007. godine; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 36. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odlugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču i na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građansko-pravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u drugostepenom postupku koji je vođen prvo pred Apelacionim sudom u Beogradu u predmetu Gž. 9271/10, a zatim pred Višim sudom u Beogradu u predmetu Gž. 13587/11.

Po oceni Suda, osnovni razlog koji je doveo do povrede zajemčenog prava je nedelotvorno i neefikasno postupanje nadležnog drugostepenog suda, koji nije preduzeo sve neophodne mere da se drugostepeni postupak okonča u razumnom roku i da se o žalbi podnosioca protiv prvostepene sudske odluke odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, podnosilac je žalbu protiv prvostepene odluke izjavio 25. oktobra 2007. godine, spisi su dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu kao drugostepenom sudu 31. oktobra 2007. godine i taj sud se posle dve godine i pet meseci oglasio stvarno nenadležnim za postupanje i predmet je ustupio Višem sudu u Beogradu kao stvarno nadležnom. Dalje, Viši sud u Beogradu je posle godinu i po dana predmet dostavio Vrhovnom kasacionom sudu radi rešavanja sukoba nadležnosti a Vrhovni kasacioni sud je posle mesec dana odredio stvarnu nadležnost Višeg suda u Beogradu.

Dakle, o izjavljenoj žalbi protiv prvostepene odluke drugostepeni sud je odlučio posle nepunih pet godina.

Po oceni Ustavnog suda, navedeno skoro petogodišnje trajanje postupka pred drugostepenim sudom predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kao po praksi Ustavnog suda tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Dakle, polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je nedelotvornim i neefikasnim postupanjem drugostepenog suda, i to prvo Apelacionog suda u Beogradu u predmetu Gž. 9271/10, a zatim Višeg suda u Beogradu u predmetu Gž. 13587/11 , povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe, zbog konstatovane povrede prava, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, obračunatoj u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog drugostepenog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnog drugostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog Suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu navoda podnosioca o povredi prava iz člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštit u ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud ukazuje da se ova prava sadržinski ne razlikuju od člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, te je povredu tih prava cenio u odnosu na ustavne odredbe.

Ustavni sud ukazuje da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, jer su u toku predmetnog postupka podnosiocu bila na raspolaganju sva zakonom propisana pravna sredstva, koja je i koristio.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, odlučivši kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.