Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u stambenom sporu i dosuđena naknada nematerijalne štete

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu M. K. i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao osam godina. Postupak se odnosio na dodelu stana. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete od 800 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Lidija Đukić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. K . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. juna 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. K . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2240/14 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. K . iz Beograda je , 24. avgusta 2017. godine , Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu, koju je dopunila podneskom od 18. oktobra 2018. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2240/14, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 931/17 od 8. juna 2017. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava , prava na obaveštenost i prava na imovinu , utvrđenih odredbama člana 21. st. 1. i 2, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1, čl . 51. i 58. Ustava , kao i prava na delotvorni pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je postupak u stambeno-radnom sporu trajao osam godina, čime je podnositeljki, koja svojim ponašanjem nije doprinela dužini postupka, učinjena povre da prav a na suđenje u razumnom roku ; da su u osporenoj drugostepenoj presudi, uprkos jasnim i argumentovanim žalbenim razlozima, ostale nerazjašnjene ključne okolnosti za rešavanje predmetnog spora – da li je umešač imala rešeno stambeno pitanje, odnosno, da li je prodajom stana sebe dovela u nepovoljniji položaj u postupku rešavanje stambene potrebe, te koliki je bio njen podstanarski staž u momentu prijave na konkurs za dodelu predmetnog stana; da je osporena drugostepena presuda „u koliziji“ sa prethodno donetim ukidajućim rešenjem istog drugostepenog suda, čime je stvorena neujednačena sudska praksa.

Povredu prava na obaveštenost, podnositeljka obrazlaže propustom suda da pribavi podatak o tome da li je i umešač, pored članova njene porodice, bila zadužena porezom na imovinu.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu, te podnositeljki prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300.000 dinara zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavna žalba sadrži i navode kojima se osporava ustavnost i zakonitost pojedinih odredaba Uredbe o rešavanju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini („Službeni glasnik RS“, br. 41/02, 76/02, 125/03, 88/04, 68/06, 10/07, 107/07 i 68/09), uz zahtev da Ustavni sud pokrene odgovarajući postupak.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2240/14 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 12. juna 200 9. godine, u svojstvu tužilje, podnela Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužen e Republike Srbije – Vlada Republike Srbije i Peti opštinski sud u Beogradu, radi poništaja odluka donetih u postupku dodele stana u zakup na određeno vreme, uz mogućnost otkupa, zaposlenima u Peto m opštinsko m sud u u Beogradu . Predmet je zaveden pod brojem P1. 322/09.

Ročište povodom predložene privremene mere (da se do okončanja spora zabrani zaključenje ugovora o otkupu predmetnog stana) održano je 1. jula 2009. godine. Rešenjem od istog datuma, koje je parničnim strankama otpravljeno 9. jula 2009. godine, odbijen je predlog za izdavanje privremene mere. Ovo rešenje nije pobijano žalbom.

Zakonski zastupnik tužene je odgovor na tužbu preda o 10. jula 2009. godine. Prvo ročišt e za glavnu raspravu, koje je bilo zakazano za 20. oktobar 2009. godine, postupajući sudija je od ložio zbog predstojeće reorganizacije sudova u Republici Srbiji.

Nakon 1. januara 2010. godine, predmet je prešao u nadležnost Prvog osnovnog suda u Beogradu. Zaveden je pod brojem P1. 1588/10. Ročište zakazano za 17. novembar 2010. godine, odloženo je zbog promene postupajućeg sudije, a naredno (31. marta 2011. godine) zbog neblagovremeno predatog podneska od strane punomoćnika tužilje. Stoga je prvo ročište za glavnu raspravu održ ano tek 13. juna 2011. godine. Usled propusta postupajućeg sudije da izda naredbu za pozivanje zakonskog zastupnika tužene, naredno ročište – 21. novembra 2011. godine nije moglo biti održano.

U periodu do prvog presuđenja, prvostepeni sud je zakazao još pet ročišta za glavnu raspravu. Sva ročišta su održana. Dokazni postupak, pored saslušanj a zaposlene kojoj je predmetni stan dodeljen na konkursu (ročište od 19. januara 2012. godine) i koja je podneskom od 2. marta 2012. godine zatražila stupanje u parnicu u svojstvu umešača, obeležila je prepiska prvostepenog suda sa javnim preduzećima i organima jedinice lokalne samouprave, od kojih su traženi odgovarajući podaci o stambenom statusu umešača u periodu pre raspisivanja pobijanog konkursa. Vremenski intervali između ovih ročišta iznosili su dva, osam, osam i po i deset meseci, dok je poslednji trajao 20 dana. Glavna rasprava zaključena je na ročištu održanom 30. maja 201 4. godine, na kome je, pored ostalog, umešaču dozvoljeno stupanje u parnicu .

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1588/10 od 30. maja 201 4. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje. Ova presuda je parničnim strankama otpravljena 3. jula 201 4. godine.

Tužilja je 18. jula 201 4. godine podnela žalbu. Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Beogradu, kao nadležnom drugostepenom sudu, dostavljeni 24. oktobra 2014. godine. Rešenjem Gž1. 3499/14 od 12. novembra 201 4. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda i predmet je 21. novembra 201 4. godine vraćen na ponovni postupak.

Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P1. 2240/14. Ročište zakazan o za 15. januar 2015. godine nije održano zbog štrajka advokata . U periodu do narednog presuđenja zakazano je još osam ročišta za glavnu raspravu. Sva ročišta su održana. Pored intenzivne prepiske sa javnim preduzećima i organima jedinice lokalne samouprave (traženje podataka o stambenom statusu umešača u periodu pre raspisivanja pobijanog konkursa) , prvostepeni sud je u dokaznom postupku obavio i saslušanje tri svedoka. Vremenski interval između većine ročišta bio je dva mesec a, s tim da je jednom iznosio tri i po, a jednom mesec i po dana. Glavna rasprava je zaključena 19. maja 201 6. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2240/14 od 19. maja 2016. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje. Ova presuda je parničnim strankama otpravljena 7. juna 2016. godine. Zakonski zastupnik tužene je 14. juna 2016. godine dostavio zahtev za donošenje dopunske odluke o troškovima parničnog postupka, a t užilja je 24. juna 2016. godine izjavila žalbu protiv prvostepene presude.

Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Beogradu dostavljeni 21. oktobra 201 6. godine. Rešenjem Gž1. 3497/16 od 4. novembra 2016. godine predmet je vraćen prvostepenom sudu, radi donošenja odluke o zahtevu zakonskog zastupnika tužene, što je prvostepeni sud učinio rešenjem od 2. decembra 2016. godine, protiv kojeg je tužilja 20. decembra 2016. godine izjavila žalbu.

Spisi predmeta su 2. marta 2017. godine ponovo prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu. Nakon jednog održanog ročišta na raspravi pred drugostepenim sudom, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž1. 931/17 od 21. aprila 201 7. godine, kojom je je prvostepena presuda potvrđena u delu odluke o glavnom zahtevu, a preinačena u delu odluke o troškovima parničnog postupka .

Osporena drugostepena presuda je punomoćniku tužilje dostavljena 25. jula 2017. godine.

Reviziju tuži lje od 25. avgusta 201 7. godine, izjavljenu po članu 404. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odbacio kao nedozvoljenu rešenjem Rev2. 2925/17 od 1 4. decembra 2017. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09, 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.). Bitno slične odredbe sadrži i Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14), koji se u konkretnom slučaju primenjivao nakon ukidanja presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1588/10 od 30. maja 2014. godine.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 12. juna 2009. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 931/17 od 8. juna 2017. godine .

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao osam godina, što može ukazivati na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja, ali da nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdan razlog za osmogodišnje trajanje postupka.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interes da sud o njen om zahtevu odluči u okviru standarda razumnog roka, posebno zbog činjenice da je vođenje postupka bilo usmereno na rešavanj e stambene potrebe .

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da se njen neznatni doprinos ogleda u odlaganju jednog ročišta za glavnu raspravu, usled neblagovremene predaje podneska.

Po mišljenju Ustavnog suda, odgovornost za utvrđeno trajanje osporenog parničnog postupka snosi prvostepeni sud. Činjenice da prilikom zakazivanja ročišta, naročito u periodu do prvog presuđenja, nije poštovano načelo hitnosti u rešavanju ove vrste spora, pri čemu treba imati u vidu da je prvo ročište za glavnu rasprav u održano nakon dve godine od prijema tužbe, dok je jedan vremenski interval između ročišta iznosio čak deset meseci, zatim da je prva presuda u predmetu doneta nakon pet godina od podnošenja tužbe, te da je za sve vreme trajanja postupka, ukoliko se izuzme prepiska sa javnim preduzećima i organima jedinice lokalne samouprave, na raspravi izveden samo dokaz saslušanjem četvoro lica, po oceni Ustavnog suda, ukazuju da prvostepeni sud nije postupao u skladu sa načelima efikasnosti i hitnosti koja karakterišu ovu vrstu spora. Ustavni sud, međutim, ima u vidu da jedno ročište nije moglo biti održano usled štrajka advokata, kao i da je tzv. reforma sudstva iz 2010. godine nužno morala imati za posledicu određenu pauzu u radu prvostepenog suda, ali da to ne opravdava činjenicu da se glavna rasprav a u okviru nove mreže sudova zaka že tek za 17. novembar 2010. godine, pri čemu je to ročište odloženo zbog promene postupajućeg sudije.

Uzimajući u obzir napred izneto, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je imao u vidu da je podnositeljka ustavne žalbe podnela reviziju iz člana 404. Zakona o parničnom postupku, koju je Vrhovni kasacioni sud odbacio kao nedozvoljenu. Međutim, postupak po reviziji, u kome je odlučivano samo o ispunjenosti procesnih uslova za izjavljivanje tog vanrednog pravnog sredstva, ne predstavlja nastavak meritornog odlučivanja u parničnom postupku, a ustavnom žalbom nije naknadno osporena dužina trajanja tog postupka.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka, relativnu složenost predmeta spora, neznatni doprinos podnositeljke i određene objektivne okolnosti (štrajk advokata i reforma sudova), već i ekonomsko-socijalne prilike, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, kao i presude donete nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog neefikasnog postupanja sudova.

7. Što se tiče istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre ukazuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, proizvoljna i arbitrarna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, pa u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Pored navedenog, Ustavni sud podseća da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na obrazloženu sudsku odluku, koje podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci da detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. U konkretnom slučaju se sa aspekta prava na obrazloženu sudsku odluku osporava drugostepena presuda kojom se u celini potvrđuje presuda prvostepenog suda. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, koju Ustavni sud prihvata, u takvoj pravnoj situaciji je neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižestepenog suda (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977, od 19. decembra 1997. godine, stav 60.).

Garancija prava na pravno sredstvo iz člana 13. Evropske konvencije, po mišljenju Ustavnog suda, ne iscrpljuje se propisivanjem mogućnosti njegovog izjavljivanja, već podrazumeva i obavezu nadležnog instancionog suda da oceni relevantne žalbene navode i izrazi svoj stav povodom njih, u kom kontekstu podnositeljka ustavne žalbe ističe povredu ovog prava.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu sadržinu obrazloženja osporene presude, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Beogradu odgovorio na odlučna pitanja i dao jasne i dovoljne razloge za zauzet stav u pogledu neosnovanosti tužbenog zahteva. Ukazujući još jednom da obaveza instancionog suda da obrazloži odluku, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete navode, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Beogradu prihvatio u celini argumente prvostepene presude, u kojoj je zauzeti pravni stav, po mišljenju Suda, obrazložen na veoma jasan, detaljan i ustavnopravno prihvatljiv način . Stoga je Apelacioni sud u Beogradu bio u obavezi da odgovori samo na one žalbene navode koje je ocenio pravno relevantnim, što je i učinio.

Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljiva ocena parničnih sudova da, saglasno odredbi člana 15. stav 3. Uredbe o rešavanju stambenih potreba izabranih postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini, kod raspolaganja stanom od strane učesnika na konkursu, što se može okarakterisati kao dovođenje u povoljnij i položaj prilikom rešavanja stambene potrebe, jedini relevantan momenat jeste stupanje Uredbe na snagu , a u slučaju umešača je takvo raspolaganje bilo znatno ranije. Takođe, osporene presude sadrže ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje i u delu koji se tiče bodovanja umešača, pre svega, kada je reč o njenom podstanarskom statusu, u kom pogledu su sudovi uzeli u obzir samo onaj period za koji je ona dostavila dokaze. S druge strane, što se tiče insistiranja na činjenici da umešač ne spada u kategoriju podstanara koji su taj status pre objavljivanja konkursa imali 10 do 15 godin a (podstanarski status od maja 199 9. godine, a konkurs objavljen u aprilu 2008. godine), Ustavni sud konstatuje da podnositeljka, kako tokom parničnog postupka, tako ni u ustavnoj žalbi, nije navela nijedan razlog zbog kojeg smatra da bi poništaj odluka prvostepene i drugostepene stamben e komisij e, iz navedenog razloga, bio celishodan. Eventualno kraći podstanarski staž umešača, saglasno članu 15. stav 1. tačka 1) navedene Uredbe, po mišljenju Suda, mogao joj je po tom osnovu umanjiti broj bodov a samo za 10 (podstanari sa 10-15 godina dobijali su 160 bodova, a podstanari sa 5-10 godina 150 bodova) , čime bi ona izvesno zadržala prvo mesto na konačnoj listi reda prvenstva.

Ustavni sud nije posebno cenio navode kojim a se osporava stav Apelacionog suda u Beogradu po kome je podnositeljka ustavne žalbe izgubila aktivnu legitimaciju tokom trajanja postupka, u smislu člana 2. stav 1. navedene Uredbe, polazeći od toga da je njen tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan prevashodno iz razloga o kojima je napred bilo reči, a tek onda zbog nepostojanja aktivne legitimacije.

Što se tiče povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka tvrdnju o povredi ovog prava argumentuje navodom da je Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj drugostepenoj presudi odstupio od svog ukidajućeg rešenja donetog u istoj pravnoj stvari. Takvu tvrdnju Ustavni sud, prema ustaljenoj praksi, ceni sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U Odluci Už-2622/2013 od 22. oktobra 2015. godine, Ustavni sud je, podsećajući na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Vusić protiv Hrvatske (broj predstavke 48101/07, od 1. jula 2010. godine, paragraf 42.) konstatovao da se pravo sudova da u ponovnom postupku donose drugačije odluke ne dovodi u pitanje, ali da su sudovi u takvoj situaciji dužni da navedu i obrazlože okolnosti koje su ih opredelile da povodom istih pitanja zauzmu drugačija pravna stanovišta, posebno ukoliko se radi o sudovima poslednje instance.

Primenjujući napred izneto na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3499/14 od 12. novembra 2014. godine prvobitna prvostepena presuda ukinuta, jer nisu bile utvrđene činjenic e od kojih je direktno zavisila praviln a primen a materijalnog prava. Budući da je Apelacioni sud u Beogradu, u ponovnom drugostepenom postupku, potvrdio prvostepenu presudu koja je doneta na osnovu dopunjenog činjeničnog stanja, tačnije, dokaza koji nisu izvođeni u prethodnom prvostepenom postupku, što je i bio nalog iz ukidajućeg rešenja, sledi da su bez osnova tvrdnje o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje.

Sledom izloženog, Sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporeni akt odbacio kao očigledno neosnovanu , rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ustavni sud navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava nije posebno razmatrao, s obzirom na to da se, prema stavu Suda, blagovremenost podneska u kojem se ističe novi zahtev, po pravilu, vezuje za datum predaje tog podneska. Imajući u vidu da je podnositeljka osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu primila 25. jula 2017. godine, dok je podnesak u kome se prvi put iznosi tvrdnja o povredi prava na imovinu podnet 18. oktobra 2018. godine, to Sud, saglasno odredbi člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ovakav zahtev smatra neblagovremenim.

Ustavni sud, takođe, nije uzeo u obzir navode kojima se osporava ustavnost i zakonitost pojedinih odredaba Uredbe o rešavanju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini, imajući u vidu da oni mogu biti predmet posebne inicijative za pokretanje postupka u kome bi se vršila ocena ustavnosti i zakonitosti navedenog podzakonskog akta u vreme njegovog važenja.

Kada je reč o istaknutoj povredi prava na obaveštenost iz člana 51. Ustava, Ustavni sud nalazi da se osporeni akt, ratione materiae, ne može dovesti u vezu sa sadržinom ovog ustavnog prava.

Što se tiče načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud podseća da je povreda ovog ustavnog načela uvek akcesorne prirode, jer mora biti vezana za istovremeno utvrđenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode, a što ovde nije slučaj kada je osporeni akt u pitanju.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u stambenom sporu i dosuđena naknada nematerijalne štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti