Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji traje preko devet godina i dosuđuje naknadu nematerijalne štete. Glavni uzrok kašnjenja je neefikasnost prvostepenog upravnog organa i ponavljano vraćanje predmeta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Š, S . H, V . C, R. K, A . S , J. P, I . M . i D . C, svih iz Bačkog Petrovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. juna 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. Š, S . H, V . C, R. K, A . S , J. P, I . M . i D . C . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse – Odeljenje za plate i beneficije u predmetu broj 532/20-1 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Š . iz Bačkog Petrovca i ostala lica navedena u uvodu i u tački 1. izreke podneli su Ustavnom sudu, 12. jula 2019. godine, preko punomoćnika J . M, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu, dopunjenu podnes cima od 15. januara i 29. juna 2020. godine, kao i od 27. januara 2021. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u „postupku koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Uprava za ljudske resurse u predmetima br. 120-463/09 i 117-2470/19 , Žalbenom komisijom Vlade u predmetima br. 120-01-71/2009-01 i 120-01-2170/2019-01, Upravnim sudom u predmetima U. 8643 /10 (2009), U. 16859/12, U. 11897/15 i U. 5664/18 i koji se u vreme izjavljivanja ove ustavne žalbe vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse“. Ustavni sud je konstatovao da se ustavnom žalbom osporava trajanje postupka koji je bio pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda U. 8643/10 (2009) od 16. septembra 2010. godine, postupka po ustavnoj žalbi u predmetu Už-4593/2010 i postupka koji se vodi u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-4593/2010 od 15. novembra 2012. godine.

U ustavnoj žalbi i njenim dopunama je detaljno opisan tok osporenog postupka, uz navođenje razloga koji se odnose na složenost predmeta postupka, postupanje nadležnih upravnih organa i suda, kao i na ponašanje podnosilaca.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, naloži da se osporeni postupak što pre okonča i utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku svakom u iznosu od po 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi ce, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse – Odeljenje za plate i beneficije broj 532/20-1 i celokupne dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu i njene dopune, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Podnosioci ustavne žalbe su 16. decembra 2008. godine Ministarstvu unutrašnjih poslova – Sektor za zaštitu i spasavanje podneli zahtev za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog rada, rada na dane državnih i verskih praznika i rada noću, koji nisu isplaćeni u poslednje tri godine do podnošenja zahteva, kao i za isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, za period od 1. januara 2006. godine do podnošenja zahteva.

Postupak koji je pokrenut i vođen povodom navedenog zahteva bio je pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 8643/10 (2009) od 16. septembra 2010. godine.

M. Š, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je Ustavnom sudu 22. oktobra 2010. godine ustavnu žalbu protiv označene presude Upravnog suda. Odlukom Ustavnog suda Už-4593/2010 od 15. novembra 2012. godine, u prvom delu tačke 1. izreke, usvojena je ustavna žalba navedenog podnosioca i utvrđeno da je tom presudom povređeno njegovo pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je u tački 2. izreke naloženo nadležnom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda ponovi postupak po tužbi podnetoj protiv rešenja Žalbene komisije Vlade (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj 120-01-74/2009-01 od 2. aprila 2009. godine. U tački 3. izreke je određeno da Odluka ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu. Navedena odluka Ustavnog suda je 14. decembra 2012. godine dostavljena Upravnom sudu.

3.2. Postupajući u izvršenju Odluke Ustavnog suda, Upravni sud – Odeljenje u Kragujevcu je, na sednici održanoj 4. aprila 2013. godine, doneo presudu U. 16859/12, kojom je ponovio postupak završen pravnosnažnom presudom tog suda od 16. septembra 2010. godine, ukinuo navedenu presudu, uvažio tužbu podnosilaca ustavne žalbe i poništio drugostepeno rešenje od 2. aprila 2009. godine u delu koji se odnosi na ostvarivanje prava podnosilaca na isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog rada, rada na dane državnih i verskih praznika i rada noću, dok je prihvatio razloge drugostepenog organa o zakonitosti prvostepenog rešenja u delu kojim je odbijen zahtev podnosilaca za isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Drugostepeni organ je rešenjem broj 120-01-368/2013-01 od 10. jula 2013. godine usvojio žalbu podnosilaca, poništio rešenje Ministarstva unutrašnjih poslova – Sektor finansija, ljudskih resursa i zajedničkih poslova – Uprava za ljudske resurse (u daljem tekstu: prvostepeni organ) broj 120-1-463/09 od 26. februara 2009. godine u delu kojim je odbijen zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu i predmet u tom delu vratio na ponovni postupak.

Rešenje prvostepenog organa broj 120-1-463/09-1 od 27. aprila 2015. godine, kojim je odbijen kao neosnovan zahtev podnosilaca , potvrđeno je u postupku po žalbi podnosilaca rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-241/2015-01 od 27. jula 2015. godine.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 11897/15 od 22. decembra 2015. godine uvažena je tužba podnosilaca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje, iz razloga što u okviru perioda za koji su podnosioci tražili isplatu uvećane zarade u vidu dodataka na platu po navedenim osnovima nije razdvojeno vreme u kome se primenjivao pravni režim Zakona o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“, br. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/01 i 106/03) i vreme u kome se primenjivao pravni režim Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, br. 101/05, 63/09, 92/11 i 64/15).

Rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-36/2016-01 od 18. februara 2016. godine usvojena je žalba podnosilaca, poništeno prvostepeno rešenje od 27. aprila 2015. godine i predmet vraćen na ponovni postupak.

Kako prvostepeni organ u ponovnom postupku nije odlučio o zahtevu u zakonom propisanom roku, podnosioci su 30. novembra 2016. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“, koju je drugostepeni organ rešenjem broj 120-01-1396/2016-01 od 21. decembra 2016. godine usvojio i naložio prvostepenom organu da bez odlaganja, a najkasnije u roku od pet dana donese odgovarajuće rešenje. S obzirom na to da prvostepeni organ nije postupio po navedenom rešenju drugostepenog organa, podnosioci su 29. marta 2017. godine izjavili drugu žalbu zbog „ćutanja administracije“ i naknadne zahteve za odlučivanje o toj žalbi od 7. juna i 13. decembra 2017. godine. Tužbu zbog „dvostrukog ćutanja uprave“ su podneli 3. aprila 2018. godine.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 5664/18 od 8. februara 2019. godine uvažena je tužba podnosilaca zbog „ćutanja uprave“ i naloženo drugostepenom organu da u roku od 30 dana od dana prijema ove presude donese odluku o žalbi zbog „ćutanja administracije“ od 29. marta 2017. godine.

Prvostepeno rešenje broj 117-2470/19 od 27. marta 2019. godine, kojim je odbijen kao neosnovan zahtev podnosilaca, poništeno je drugostepenim rešenjem broj 120-01-2170/2019-01 od 10. maja 2019. godine.

Kako prvostepeni organ ni ovaj put nije doneo rešenje u zakonom propisanom roku, podnosioci su 4. oktobra 2019. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“, koju je drugostepeni organ rešenjem broj 120-01-2543/2019-01 od 18. oktobra 2019. godine usvojio i naložio prvostepenom organu da bez odlaganja, a najkasnije u roku od 15 dana donese odgovarajuće rešenje. Podnosioci su izjavili drugu žalbu zbog „ćutanja administracije“ od 14. januara 2020. godine i naknadni zahtev od 26. juna 2020. godine.

Rešenjem prvostepenog organa broj 532/20-1 od 6. jula 2020. godine, u tački 1. dispozitiva, odbijen je kao neosnovan zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima za period od 27. juna 2006. do 1. januara 2009. godine, dok je u tački 2. dispozitiva određeno da će o zahtevu podnosilaca za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima za period od 1. januara do 26. juna 2006. godine, kao i o troškovima upravnog postupka, biti naknadno odlučeno.

Rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-370/2020-01 od 31. jula 2020. godine odbijena je žalba podnosilaca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Podnosioci su 9. novembra 2020. godine izjavili žalbu zbog nedonošenja rešenja o preostalom delu zahteva navedenog u tački 2. dispozitiva prvostepenog rešenja od 6. jula 2020. godine. Drugostepeni organ je rešenjem broj 120-01-642/2020-01 od 4. decembra 2020. godine naložio prvostepenom organu da najkasnije u roku od 15 dana donese odgovarajuće rešenje.

4. Odredbom član 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18 - autentično tumačenje), koje se primenjuju od 1. juna 2017. godine, propisano je: da se postupak vodi bez odugovlačenja i uz što manje troškova po stranku i drugog učesnika u postupku, ali tako da se izvedu svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja (član 9. stav 2.); da drugostepeni organ sam ili preko prvostepenog ili zamoljenog organa dopunjava postupak ako nađe da je činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno ili ponavlja ceo postupak ili njegov deo ako nađe da je učinjena povreda pravila postupka koja je uticala na zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja, da u tom slučaju drugostepeni organ poništava pobijano rešenje i sam odlučuje o upravnoj stvari ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem (član 171. stav 2.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje, da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 3.); da će po poništavanju pobijanog rešenja drugostepeni organ proslediti predmet na ponovni postupak prvostepenom organu, samo ako je potrebno da se u toj upravnoj stvari donese novo rešenje (stav 4.); da kad prvostepeni organ nije izdao rešenje u zakonom određenom roku, drugostepeni organ zahteva da mu prvostepeni organ saopšti zašto blagovremeno nije izdao rešenje, da ako drugostepeni organ nađe da prvostepeni organ nije izdao rešenje u zakonom određenom roku iz opravdanog razloga, produžava rok za izdavanje rešenja za onoliko koliko je trajao opravdani razlog, a najduže za 30 dana (član 173. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da ne postoji opravdani razlog zbog koga rešenje nije izdato u zakonom određenom roku, on sam odlučuje o upravnoj stvari ili nalaže prvostepenom organu da izda rešenje u roku ne dužem od 15 dana (stav 2.); da ako prvostepeni organ ponovo ne izda rešenje u roku koji je odredio drugostepeni organ, on sam odlučuje o upravnoj stvari (stav 3.); da ako posle početka primene ovog zakona rešenje prvostepenog organa bude poništeno ili ukinuto, dalji postupak sprovodi se prema odredbama ovog zakona (član 213. stav 2.). U osnovi istovetne odredbe bile su sadržane i u Zakonu o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koje su se primenjivale do 31. maja 2017. godine.

Odredbom člana 19. stav 1. Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.

5. Ispitujući istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da upravni postupak koji je bio pravnosnažno okončan pre izjavljivanja ustavne žalbe od 22. oktobra 2010. godine povodom koje je doneta Odluka Ustavnog suda Už-4593/2010 od 15. novembra 2012. godine, nije deo postupka koji je pred Upravnim sudom i upravnim organima usledio nakon što je Upravnom sudu dostavljena navedena odluka Ustavnog suda, već se radi o posebnom postupku u kome se ta odluka Suda izvršava. Stoga je Ustavni sud, u konkretnom slučaju, cenio period od dostavljanja Odluke Ustavnog suda Už-4593/2010 od 15. novembra 2012. godine Upravnom sudu, odnosno od 14. decembra 2012. godine, što iznosi devet godina i šest meseci.

Ustavni sud je ocenio da navedeno trajanje postupka, samo po sebi, ukazuje da on nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U pogledu značaja predmeta postupka, Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe imaju legitiman interes da nadležni organi o njihovom zahtevu odluče u okviru standarda razumnog roka, pogotovo zbog toga što se radi o potraživanjima iz radnog odnosa i što se postupak vodi u izvršenju Odluke Ustavnog suda.

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije činjenično i pravno složen, posebno ako se ima u vidu da su pravna pitanja koja se postavljaju u toku postupka već u dovoljnoj meri razjašnjena u Odluci Ustavnog suda Už-4593/2010 od 15. novembra 2012. godine, zasnovanoj na pravnom shvatanju izraženom u Odluci Už-2822/2010 od 22. decembra 2010. godine. Iz navedenih odluka Ustavnog suda proizlazi da podnosiocima ustavne žalbe za obavljeni rad na izvršenju zadataka preko punog radnog vremena, rad noću i tokom državnog ili verskog praznika, u periodu do 30. juna 2006. godine ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koja im je u tom slučaju pripadala u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 34/01), dok je za period od 1. jula 2006. godine utvrđeno da je koeficijent podnosilaca za obračun plate uvećan za 30 do 50% u odnosu na druge državne službenike.

Ispitujući postupanje nadležnog suda i upravnih organa, Ustavni sud je najpre našao da je Upravni sud ponovio postupak po tužbi i doneo presudu u izvršenju Odluke Ustavnog suda, u roku koji se može smatrati razumnim. Ustavni sud je konstatovao da su u nastavku postupka doneta tri rešenja prvostepenog organa, pet rešenja drugostepenog organa kojima je odlučeno o žalbama protiv prvostepenih rešenja i jedna presuda Upravnog suda kojom je o tužbi protiv drugostepenog rešenja odlučeno oko četiri meseca nakon njenog podnošenja . Ustavni sud je utvrdio da posmatrani postupak obeležava značajno kašnjenje prvostepenog organa sa donošenjem rešenja o zahtevu podnosilaca u ponovnom postupku i nepostupanje tog organa po obavezujućim primedbama iz drugostepenih rešenja. Naime, prvostepeni organ nije poštovao rok za donošenje novog rešenja u izvršenju drugostepenog rešenja propisan odredbom člana 232. stav 2. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, niti poštuje isti rok propisan odredbom člana 171. stav 3. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. Prvostepeni organ je rešenje od 27. aprila 2015. godine doneo nakon jedne i po godine, rešenje od 27. marta 2019. godine nakon tri godine, a rešenje od 6. jula 2020. godine nakon jedne godine po proteku navedenog roka, pri čemu prema stanju u spisima predmeta još nije doneo rešenje u izvršenju drugostepenog rešenja od 10 . maja 2019. godine kojim bi odlučio o preostalom delu zahteva podnosilaca, kako je to određeno u tački 2. dispozitiva prvostepenog rešenja od 6. jula 2020. godine. Ustavni sud je utvrdio da je i drugostepeni organ značajno doprineo dugom trajanju postupka time što je propustio da dopuni postupak i otkloni njegove nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, te da ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, svojim rešenjem poništi prvostepeno rešenje i sam reši upravnu stvar, u smislu odredbe člana 232. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku i člana 171. stav 2. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, da ponavljanje istih naloga nižestepenom organu u okviru jednog postupka ukazuje na nedostatke u procesnom sistemu (presuda Wierciszewska protiv Poljske , broj predstavke 41431/98, od 25. novembra 2003. godine, stav 46.). Doprinos drugostepenog organa ogleda se, takođe, u tome što o žalbama zbog „ćutanja administracije“, nije odlučio u skladu sa zakonom. Naime, drugostepeni organ je donosio rešenja kojima je samo nalagao prvostepenom organu donošenje novih rešenja u određenom roku, propuštajući da, po isteku tog roka u kome prvostepeni organ iz neopravdanih razloga nije doneo rešenja, sam odluči o upravnoj stvari, u skladu sa odredbama člana 236. stav 2. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku i člana 173. stav 3. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku.

Kada je reč o ponašanju podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da su oni koristili pravna sredstva za ubrzanje postupka, ali ne uvek kada su se za to stekli uslovi i na način propisan zakonom. Sud je, pre svega, imao u vidu da podnosioci nisu izjavili žalbu zbog jednoipogodišnjeg kašnjenja prvostepenog organa sa donošenjem rešenja u izvršenju drugostepenog rešenja od 10. jula 2013. godine , kao i da su u daljem toku postupka zbog kašnjenja sa donošenjem prvostepenih rešenja izjavljivali po dve žalbe zbog „ćutanja administracije“, iako je bilo dovoljno da izjave jednu žalbu zbog „ćutanja administracije“, a potom da po proteku roka koji je odredio drugostepeni organ za donošenje prvostepenog rešenja i roka u kome je drugostepeni organ bio dužan da umesto prvostepenog organa odluči o upravnoj stvari, podnesu tužbu zbog „dvostrukog ćutanja uprave“, u skladu sa članom 19. Zakona o upravnim sporovima. U tom smislu, podnosioci su tužbu zbog „dvostrukog ćutanja uprave“ podneli 3. aprila 2018. godine, iako su to mogli da učine jednu godinu ranije, a pomenutu tužbu nisu podneli zbog nedonošenja prvostepenog rešenja o preostalom delu zahteva određenog u tački 2. dispozitiva prvostepenog rešenja od 6. jula 2020. godine, iako su to mogli da učine pre više od jedne godine. Prema tome, podnosioci su u periodu od tri i po godine propustili da koriste pravna sredstva u skladu sa zakonom kojima bi uticali na brže odlučivanje upravnih organa.

Ustavnopravna ocena postupka čije trajanje je uzeto u obzir u ovom predmetu, zasnovana na praksi i kriterijumima Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse – Odeljenje za plate i beneficije u predmetu broj 532/20-1 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja upravnog postupka, neefikasno postupanje upravnih organa, propuštanje podnosilaca da u periodu od tri i po godine koriste pravna sredstva za ubrzanje postupka u skladu sa zakonom, životni standard u državi i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) izraženu u odlukama Sinđelić i drugi protiv Srbije , od 19. septembra 2019. godine (broj predstavke 7129/15) i Stojanović i drugi protiv Srbije, od 14. januara 2021. godine (broj predstavke 19322/18), koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnim postupcima koji se, kao i osporeni postupak, vode povodom zahteva policijskih službenika za isplatu dodataka na platu. Evropski sud je odbacio navedene predstavke, uz ocenu da podnosioci predstavki više nemaju prava da tvrde da su žrtve u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dodelio podnosiocima bliže označene novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete, koji su niži od iznosa koje je dodeljivao Evropski sud, ali su ipak razumni usled velikog broja podnosilaca predstavki i prilično ogranič enog značaja predmeta postupka.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je osporeno trajanje postupka koji je pravnosnažno okončan donošenjem presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 8643/10 (2009) od 16. septembra 2010. godine, Ustavni sud je konstatovao da je odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Ustavni sud je konstatovao da je presuda Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 8643/10 (2009) od 16. septembra 2010. godine dostavljena punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe svakako pre 22. oktobra 2010. godine, kada je protiv navedene presude podneta ustavna žalba u predmetu Už-4593/2010.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je ova ustavna žalba izjavljena 12. jula 2019. godine, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao neblagovremenu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. U pogledu dela ustavne žalbe kojim je osporeno trajanje postupka po ustavnoj žalbi u predmetu Už-4593/2010, Ustavni sud ukazuje na to da iz odredbe člana 170. Ustava proizlazi da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda do kojih je došlo aktima i radnjama državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, što, po prirodi stvari, isključuje mogućnost da se ustavnom žalbom osporavaju akti ili radnje Ustavnog suda. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu nedopuštena, zbog čega ju je odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

10. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti