Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro osam godina. Povreda je nastala zbog neažurnosti drugostepenog suda. Deo žalbe protiv meritornih presuda je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž. V. iz L, B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ž. V. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu u predmetu P. 6859/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se ustavna žalba Ž. V. izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu P. 6859/10 od 19. aprila 2012. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1381/12 od 3. jula 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. V. iz L, B, je 13. septembra 2012. godine, preko punomoćnika P. P, advokata iz L, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu u predmetu P. 6859/10, kao i protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu P. 6859/10 od 19. aprila 2012. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1381/12 od 3. jula 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je tužilja D. Ć. podnela 3. novembra 2004. godine Opštinskom sudu u Lebanu tužbu protiv tuženog, ovde podnosioca, radi izvršenja ugovora i sticanja bez osnova, a da je podnosilac februara 2005. godine podneo protivtužbu; da je presudom Opštinskog suda u Lebanu P. 918/04 i P. 184/05 od 3. maja 2006. godine odbijen protivtužbeni zahtev, dok je Apelacioni sud u Nišu rešenjem Gž. 2818/10 od 18. maja 2010. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je u prethodnom i u ponovnom postupku postupajući sudija „usmeravao“ postupak i kršio sva proceduralna prava koja pripadaju podnosiocu, a u korist tužilje; da je u ponovnom postupku prvostepeni sud doneo presudu kojom je odlučio na isti način kao i u prvoj prvostepenoj presudi, a Apelacioni sud u Nišu je odlučio tako što je potvrdio prvostepenu presudu, i to u roku od sedam dana od prijema spisa predmeta; da Apelacioni sud u osporenoj presudi nije uzeo u obzir činjenice i dokaze bitne za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, dok je prihvatio sasvim nebitne činjenice; da mu je takvim odlukama prvostepenog i drugostepenog suda povređeno pravo na pravično suđenje; da je postupak trajao skoro osam godina čime mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Naknadu štete nije tražio.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pr avna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična članu 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Lebanu P. 6859/10 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja D. Ć. je 3. novembra 2004. godine podnela Opštinskom sudu u Lebanu tužbu protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi izvršenja ugovora i sticanja bez osnova. Predmet je dobio broj P. 918/04.

10. februara 2005. godine podnosilac je podneo protivtužbu i predmet je po protivtužbi dobio broj P. 184/05. Rešenjem Opštinskog suda u Lebanu P. 918/04 od 16. februara 2005. godine spojeni su postupci po tužbi i protivtužbi.

Pred Opštinskim sudom u Lebanu održano je četiri ročišta, dok jedno ročište nije bilo održano zbog nedolaska tuženog, a nije bilo dokaza da je uredno pozvan. Na ročištima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka kao i saslušanjem većeg broja svedoka.

Presudom Opštinskog suda u Lebanu P. 918/04 i P. 184/05 od 3. maja 2006. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje-protivtužene D. Ć. te je obavezan tuženi-protivtužilac, ovde podnosilac, da tužilji isplati dinarsku protivvrednost za 2250 kg kukuruza ili da joj preda navedenu količinu stvari; u stavu drugom izreke odbijen je protivtužbeni zahtev kojim je traženo da tužilja tuženom naknadi štetu koju je pretrpeo zbog raskida ugovora o zakupu; u stavu trećem izreke tuženi je obavezan da tužilji naknadi troškove parničnog postupka. Rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž. 2818/10 od 18. maja 2010. godine ukinuta je ožalbena presuda Opštinskog suda u Lebanu P. 918/04 i P. 184/05 od 3. maja 2006. godine i predmet je vraćen Osnovnom sudu u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 6859/10 i održano je pet ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, saslušani su svedoci, izvršeno je veštačenje od strane veštaka poljoprivredne struke i veštaka geometra, izvršen je uviđaj suda na licu mesta.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu P. 6859/10 od 19. aprila 2012. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje-protivtužene pa je obavezan tuženi-protivtužilac da tužilji-protivtuženoj na ime zakupa poljoprivrednog zemljišta za 2003. i 2004. godinu isplati dinarsku protivvrednost za 2.250 kg kukuruza prema cenama na dan isplate ili joj preda navedenu količinu kukuruza; u stavu drugom izreke odbijen je protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca kojim je traženo da se tužilja-protivtužena obaveže da mu zbog nezakonitog raskida ugovora, a na ime troškova čišćenja rastinja - drveća, ulaganja - kupovine sredstava za čišćenje korova, oranja i tanjiranja parcele i izgubljene dobiti zbog neobrađivanja parcela, kao i postavljanja i vađenja pocinkovane cevi, isplati novčani iznos od 50.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi-protivtužilac da tužilji-protivtuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 105.800,00 dinara. Osporenom presudom Apelacinog suda u Nišu Gž. 1381/12 od 3. jula 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog-protivtužioca i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu P. 6859/10 od 19. aprila 2012. godine.

U obrazloženju ove drugostepene presude je navedeno: da je na osnovu dokaza sadržanih u pobijanoj presudi utvrđeno da su otac tužilje-protivtužene, sada pok. C. i tuženi-protivtužilac zaključili usmeni ugovor o zakupu poljoprivrednog zemljišta, vlasništvo sada pok. C. u pov. od 5h i da je zakupnina bila ugovorena u naturi tako što je tuženi bio u obavezi da sada pok. C. na ime zakupa daje godišnje, odmah po ubiranju letine pšenicu i kukuruz; da su parcele koje su date u zakup tuženom-protivtužiocu obrađivanje od strane oca tužilje-protivtužene do momenta predaje tuženom-protivtužiocu i da je isti izvršio samo zaoravanje kukuruza i da je zaoravao zasađeni duvan; da je tužilja-protivtužena nakon smrti svog oca C, koji je preminuo 9. decembra 2003. godine, kao jedini njegov naslednik, saopštila tuženom-protivtužiocu da zakupljenu nepokretnost mora da proda s tim što mu je ponudila da istu on kupi; da je tuženi-protivtužilac odbio predlog za kupovinu parcele; da tuženi za 2003-2004. godinu svoju ugovornu obavezu koja se sastojala u predaji kukuruza po navedenom ugovoru nije ispunio; da ga je tužilja-protivtužena pozvala da ispuni svoju ugovornu obavezu, a da ga je zatim obavestila, pošto tuženi-protivtužilac ugovornu obavezu nije ispunio da sa njim raskida predmetni ugovor; da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je tuženog-protivtužioca obavezao da tužilji-protivtuženoj na ime naknade za zakup poljoprivrednog zemljišta za 2003-2004. godinu, isplati dinarsku protivvrednost 2.250 kg kukuruza prema cenama na dan isplate ili joj preda navedenu količinu istog; da ova obaveza tuženog-protivtužioca proizlazi iz odredbe člana 583. Zakona o obligacionim odnosima, prema kojoj je zakupac dužan plaćati zakupninu u rokovima određenim ugovorom ili zakonom, a u nedostatku ugovora i zakona, kako je uobičajeno u mestu gde je stvar predata zakupcu; da plaćanje zakupnine predstavlja bitan element ugovora o zakupu, te se s obzirom na ovu obavezu ugovor o zakupu uvršćuje u dvostrano obavezne i teretne ugovore i zakupnina predstavlja naknadu koju zakupac plaća zakupodavcu za upotrebu i uživanje zakupljene stvari; da je stoga i obaveza tuženog-protivtužioca bila da tužilji-protivtuženoj isplati ugovorenu naknadu; da s obzirom na to da se u konkretnom slučaju radi o ugovoru o zakupu koji je dvostrano teretni ugovor, to prema odredbi člana 124. Zakona o obligacionim odnosima, kada dužnik ne ispuni svoju obavezu dva prava stoje na raspolaganju poveriocu, i to pravo da zahteva ispunjenje obaveze i pravo da može raskinuti ugovor; da pravo na naknadu štete u oba slučaja pripada poveriocu; da s obzirom na to da poverilac ima pravo izbora između ova dva prava, s tim što se tužilja-protivtužena kao poverilac odlučila za raskid ugovora zbog neispunjenja, do kog neispunjenja je došlo zbog skrivljenog ponašanja tuženog-protivtužioca, pri čemu je tužilja-protivtužena istog obavestila o raskidu ugovora, to je prvostepeni sud pravilno postupio kada je i sa ovih razloga odlučio kao u stavu prvom pobijane presude; da što se tiče protivtužbenog zahteva, prvostepeni sud je pravilno postupio kada je isti odbio, jer je iz navedenih dokaza utvrđeno da je otac tužilje-protivtužene obrađivao svoju imovinu koju je dao u zakup tuženom-protivtužiocu, te da tuženi-protivtužilac nije imao ulaganja radi raščišćavanja iste; da je odlučujući o protivtužbenom zahtevu tuženog-protivtužioca kojim je tražio naknadu izgubljene dobiti zbog neobrađivanja parcela, a zbog nezakonitog raskida ugovora, prvostepeni sud pravilno našao da je do raskida ugovora došlo zbog neispunjenja ugovornih obaveza i da je tužilja-protivtužena imala ovlašćenje u smislu odredaba Zakona o obligacionim odnosima da sa tuženim-protivtužiocem raskine ugovor, s tim što je utvrđeno da tužilja-protivtužena ničim nije prouzrokovala štetu tuženom-protivtužiocu, te i nije u obavezi da istu tuženom-protivtužiocu naknadi jer sve radnje koje je preduzimao u vezi zakupljenih nepokretnosti su bile u cilju povećanja njegovog prinosa sa istih.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90 i 27/90 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči prav o na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen dve godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu - 3. novembra 2004. godine, pa do okončanja postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud j e utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se osporeni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi protiv podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odlaganja.

Naime, nakon podnošenja tužbe, prva prvostepena presuda je doneta posle godinu i po dana i u tom periodu je bilo održano četiri ročišta, a drugostepeni sud je nakon četiri godine odlučio tako što je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Zatim je nova prvostepena presuda doneta posle dve godine, a drugostepena nakon tri meseca. Dakle, parnični postupak je ukupno trajao sedam godina i osam meseci, što predstavlja nerazumno drugo trajanje postupka kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Ustavni sud nalazi da je prvostepeni sud redovno postupao i u kratkim vremenskim intervalima zakazivao i održavao ročišta, dok isključivu odgovornost za nerazumno dugo trajanje postupka snosi drugostepeni sud, koji je prvu drugostepenu odluku doneo nakon četiri godine.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio posebno složen, te da ne postoji opravdanje za njegovo trajanje od sedam godina i osam meseci.

Po oceni Ustavnog suda, podnosilac nije doprineo trajanju postupka, jer je prisustvovao svim ročištima. Imajući u vidu predmet tužbenog i protivtužbenog zahteva, nema sumnje da je ishod spora bio od materijalnog značaja za podnosioca.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu u predmetu P. 6859/10, te je krećući se u granicama zahteva iz ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na presudu Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu P. 6859/10 od 19. aprila 2012. godine i presudu Apelacionog suda u Nišu Gž. 1381/12 od 3. jula 2012. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao revizijski sud i da još jednom, nakon redovnih sudova preispita zakonitost osporenih presuda. Naime, iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povredu označenog ustavnog prava, podnosilac ustavne žalbe obrazlaže, pre svega, pogrešno utvrđenim činjeničnim stanjem, pogrešnom primenom materijalnog prava, kao i pogrešnom ocenom izvedenih dokaza.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava. Stoga Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrerne primene materijalnog prava.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni parnični sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda za koje Sud ne nalazi da su zasnovane na očigledno nepravičnoj, proizvoljnoj ili arbitrernoj primeni merodavnog procesnog i materijalnog prava.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije naveo razloge koji bi, po oceni Ustavnog suda, ukazivali na to da su prvostepeni i drugostepeni sud osporene presude doneli bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno i procesno pravo, te zloupotrebljavajući dokaze na štetu podnosioca ustavne žalbe u smislu prava na pravično suđenje. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da su postupajući sudovi dovoljno jasno i argumentovano obrazložili svoje odluke, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da su Osnovni sud u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu kao prvostepeni sud i Apelacioni sud u Nišu kao drugostepeni sud, u svojim odlukama dali jasne, dovoljne i logične razloge kada su odbili protivtužbeni zahtev podnosioca i usvojili tužbeni zahtev protivne stranke. Ovo iz razloga što je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom na ustavnopravno prihvatljiv način utvrđena obaveza podnosioca da tužilji na ime naknade za zakup poljoprivrednog zemljišta isplati određenu cenu u smislu odredbe člana 583. Zakona o obligacionim odnosima, prema kojoj je zakupac dužan plaćati zakupninu u rokovima određenim ugovorom ili zakonom, a u nedostatku ugovora i zakona, kako je uobičajeno u mestu gde je stvar predata zakupcu.

Takođe, u osporenim presudama je na ustavnopravno prihvatljiv način odbijen protivtužbeni zahtev podnosioca kojim je tražio naknadu izgubljene dobiti zbog neobrađivanja parcela, a zbog nezakonitog raskida ugovora, imajući u vidu da je utvrđeno da je do raskida ugovora došlo zbog neispunjenja ugovornih obaveza, te je tužilja imala ovlašćenje da sa podnosiocem raskine ugovor, s tim što je utvrđeno da tužilja nije prouzrokovala štetu tuženom, te i nije u obavezi da mu istu naknadi, jer su sve radnje koje je preduzimao u vezi zakupljenih nepokretnosti bile u cilju povećanja prinosa sa istih.

Polazeći od svega izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenih presuda, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti