Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Vrhovnog kasacionog suda zbog povrede prava na pravično suđenje. Nižestepeni sudovi su arbitrarno primenili domaće pravo, zanemarujući ugovornu odredbu o primeni engleskog prava, čime su pogrešno odlučili o pravu svojine podnosioca.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, Predrag Ćetković, Bratislav Đokić, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi „Copechim Trading A.G. Trading Company for petroleum and Chemical Products“, Švajcarska Konfederacija, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. juna 2016. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba „Copechim Trading A.G. Trading Company for petroleum and Chemical Products“ i utvrđuje da je presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 7741/12 od 18. decembra 2012. godine i presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 163/2013 od 14. novembra 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Prev. 163/2013 od 14. novembra 2013. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 7741/12 od 18. decembra 2012. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. „Copechim Trading A.G. Trading Company for petroleum and Chemical Products“, Švajcarska Konfederacija, izjavilo je Ustavnom sudu, 23. januara 2014. godine, ustavnu žalbu, dopunjenu 26. maja 2014. godine, protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 7741/12 od 18. decembra 2012. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 163/2013 od 14. novembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. st. 1 i 2. Ustava Republike Srbije, odnosno člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.
U ustavnoj žalbi je, pored detaljno opisanih činjenica vezanih za predmetnu parnicu, navedeno: da su drugostepeni sud i revizijski sud proizvoljno primenili materijalno pravo našavši da on nije vlasnik naftnih derivata čiju je predaju tužbom tražio; da se, po njegovom mišljenju, u konkretnom slučaju mora primeniti englesko pravo, tj. Zakon o prodaji robe iz 1979. godine, jer je tako ugovoreno prilikom zaključenja ugovora; da je navedenim zakonom propisano da trenutkom zaključenja ugovora pravo svojine na stvari prelazi sa kupca na prodavca, bez obzira da li je roba plaćena; da je podnosilac stekao pravo svojine na predmetnoj robi čak i ako bi se primenjivalo domaće pravo - Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa; da je trećetuženi pasivno legitimisan da bude tuženi jer se kod njega stvar nalazila; da je takođe arbitreran zaključak revizijskog suda da se pitanje prava svojine moglo postaviti samo u stečajnom postupku, što je u suprotnosti sa odredbama člana 50. Zakona o stečaju; da podnosilac takođe daje i razloge zbog kojih smatra da mu je povređeno i pravo na imovinu.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Presudom Privrednog suda u Novom Sadu (u daljem tekstu: Privredni sud) P. 4419/2010 od 3. marta 2012. godine, pored ostalog je u stavu III izreke, utvrđeno je da je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, vlasnik, bez ikakvog tereta nafte (bliže opisanih derivata nafte u tom stavu presude) u količini od 4.000,00 mt koji nalaze u Rafineriji Novi Sad pod carinskim nadzorom po sledećim dokumentima C7-1652, 1633, 1680,1853 i 1850/05, što su tuženi dužni trpeti; stavom IV izreke obavezan je trećetuženi - Preduzeće za uvoz, izvoz i usluge „NIS“ a. d. Novi Sad da tužiocu izdaju posed derivata nafte (bliže opisanih u tom stavu izreke) u količini od 4.000,00 mt, koji se nalaze u Rafineriji Novi Sad pod carinskim nadzorom pod sledećim dokumentima C7-1652,1633, 1680,1853 i 1850/05, a sve u roku od osam dana, pod pretnjom izvršenja; stavom X izreke je odlučeno o troškovima postupka. U obrazloženju prvostepene presude, pored ostalog, navedeno je: da je tužilac vlasnik predmetnih derivata, jer su ispunjena oba uslova iz člana 34. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa; da je prvi uslov zaključenje pravnog posla kojim se prenosi pravo svojine, a koji je ispunjen zaključenjem kupoprodajnih ugovora između tužioca i „Trizon group“ d.o.o; da je drugi uslov predaja pokretnih stvari u državinu sticaoca, za šta je dovoljna i predaja isprava na osnovu koje sticalac može raspolagati tom stvari; da su te isprave u konkretnom slučaju fakture koje je „Trizon group“ d.o.o. ispostavio tužiocu, izdajući mu pri tome i svu potrebnu dokumentaciju kako bi tužilac izvršio prijem robe - uredno popunjene jedinstvene carinske isprave, kao i izjave trećetuženog da se predmetna roba nalazi u njegovim rezervoarima.
Postupajući po žalbama tuženih, Privredni apelacioni sud je doneo osporenu presudu Pž. 7741/12 od 18. decembra 2012. godine, kojom je, pored ostalog, preinačio ožalbenu presudu Privrednog suda P. 4419/2010 od 3. marta 2012. godine u izreci pod III i IV, tako što je odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužioca. U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog navedeno je: da je postupak započeo tužbom tužioca kojom je traženo da se utvrdi da je nedopušteno izvršenje u korist „Unicredit bank Srbija“ a. d. po rešenju Trgovinskog suda u Novom Sadu I. 2717/06 od 2. juna 2008. godine na derivatima koji su precizirani i u količinama koje su navedene u izreci, kao i da se utvrdi da je nedopušteno izvršenje u korist tuženog drugog reda „Nuro Alpe Adria bank Srbija“ a. d. Beograd na pokretnim stvarima tužioca, određenim rešenjem Trgovinskog suda u Novom Sadu I. 2286/06 od 25. maja 2006. godine, koje su pojedinačno navedene u označenim količinama iz izreke; da je predmet tužbenog zahteva bio zahtev da se utvrdi da je tužilac vlasnik navedenih derivata nafte preciziranih u tužbi, te da se obavežu tuženi trećeg i četvrtog reda da tužiocu izdaju u posed navedene derivate uz solidarnu naknadu troškova parničnog postupka; da je prvobitno označeni tuženi, pored prvotuženog „Unicredit bank Srbija“ a.d. i drugotuženog „Nuro Alpe Adria bank Srbija“ a.d, kao trećetuženi bio je označen „Trizon group“ d.o.o, a kao četvrtotuženi Naftna industrija Srbije; da je nad tuženim Preduzećem za uvoz, izvoz i usluge „Trizon group“ d.o.o. otvoren postupak stečaja, koji se i dalje sprovodi; da je tužilac u odnosu na tuženog „Trizon group“ d.o.o. povukao tužbu, što je i konstatovano pravnosnažnim rešenjem; da je trećetuženi Naftna industrija Srbije uložila kompenzacioni prigovor u vezi svog potraživanja po osnovu neplaćenih usluga skladištenja i ležarine, a pozivajući se na svoje zakonsko založno pravo na derivatima nafte, a umešač na strani tužioca „Transjug“ d.o.o. Beograd podneo je tužbu glavnog mešanja protiv tužioca i Naftne industrije Srbije, tražeći da se utvrdi da je on vlasnik dela derivata nafte, te da se označeni tuženi obavežu da mu ih predaju; da su postupci izvršenja koji su otpočeti pred Privrednim sudom obustavljeni usled stečaja izvršnog dužnika, što je uslovilo i povlačenje tužbe tužioca u delu kojim je tražio da se utvrdi da je nedopušteno izvršenje u korist prvotuženog i drugotuženog, a na opredeljenim količinama naftnih derivata; da je predmet odlučivanja u toj presudi u odnosu na prvobitno označeni zahtev, ostao samo zahtev tužioca da se utvrdi da je vlasnik bez ikakvih tereta označenih naftnih derivata, te zahtev da se obaveže trećetuženi da tužiocu navedene derivate u označenim količinama preda u posed; da je postupajući po ovom zahtevu prvostepeni sud isti delimično usvojio, utvrđujući da je tuženi vlasnik određenih količina derivata nafte i obavezao trećetuženog da mu iste preda, dok je za količinu derivata za koje je utvrdio da tužilac nije platio cenu po ugovoru o kupoprodaji derivata nafte zaključenog sa „Trizon group“ odbio tužbeni zahtev kao neosnovan, nalazeći da tužilac nema valjani osnov sticanja svojine na navedenim derivatima, jer nije izmirio svoje ugovorne obaveze, odnosno nije platio cenu; da je prvostepeni sud po izvedenom dokaznom postupku utvrdio da su tužilac i „Trizon group“ d.o.o bili u međusobnom poslovnom odnosu po osnovu zaključenja četiri ugovora u periodu od septembra do decembra 2005. godine i to ugovor broj 05CT24 od 7. septembra 2005. godine, ugovor broj 05CT28 od 3. oktobra 2005. godine, sa aneksima od 1. do 4; ugovor broj 05CT31 od 9. novembra 2005. godine i ugovor broj 05CT32 od 23. decembra 2005. godine, a kojima je tužilac kupio od „Trizon group“ d.o.o. opredeljene količine naftnih derivata za ugovorenu cenu; da je ukupno ugovoreno po osnovu sva četiri ugovora 22.727 tona naftnih derivata; da je ugovorom kao način isporuke robe predviđen utovarom u cisterne kupca - tužioca, uz naznaku da će roba biti isporučena i ocarinjena u korist kupca; da tužilac nije platio cenu ukupno ugovorene količine robe, već je plaćeni iznos, prema utvrđenju prvostepenog suda (ocenom nalaza veštaka) 8.602.558,82 USD; da je tuženi određene količine nafte na ugovorom predviđeni način isporučio tužiocu u količini od 3.682,52 tona, u ukupnoj vrednosti od 1.991.337.87 USD, dok preostale količine plaćene nafte nisu isporučene tužiocu, već su mu ispostavljene fakture da su određene količine definisanih naftnih derivata, koji su prema navedenim fakturama carinjeni i spremni za isporuku, te da se nalaze pod carinskim nadzorom u jasno opredeljenim i navedenim rezervoarima kod skladištara, kod kojeg je robu smestio prodavac „Trizon group“, kao vlasnik; da je prvostepeni sud stanovišta da je na navedeni način, na osnovu predaje faktura tužiocu „Trizon group“ d.o.o. kao prodavac predao naftne derivate u ukupnoj količini od 22.730,61 tona, u ukupnoj vrednosti od 9.847.232,08 USD kupcu - tužiocu, pa kako je tužilac platio 8.602.558,82 USD, to prvostepeni sud smatra da je na plaćenoj količini tužilac stekao pravo svojine; da je prvostepeni sud utvrdio da su „Trizon group“ d.o.o. i Naftna industrija Srbije Novi Sad zaključili ugovor o uslužnoj preradi nafte 1. septembra 2005. godine, te da je tuženi trećeg reda kao naručilac obavezan da sve derivate nafte dobijene iz prerade izveze u periodu od oktobra do novembra meseca 2005. godine; da rafinerija prima naftu od naručioca, kao vlasnika iste, na preradu uz dokument koji dokazuje vlasništvo naručioca za ocarinjenu naftu; da naručilac ugovorom broj 45/541, odnosno aneksom I istog ugovora prenosi ovlašćenja na „NIS“ a.d. da po izvršenoj preradi nafte po svom izboru izvrši prodaju naftnih derivata koji se nalaze pod carinskim nadzorom, a aneksom II naručilac - trećetuženi prenosi ovlašćenje na „NIS“ a. d, izvrši izvoz i prodaju derivata nafte koji se nalaze pod carinskim nadzorom; da prvostepeni sud utvrđuje da je na osnovu ugovora o uslužnoj delatnosti prerade nafte po izvoznom programu broj 45/541 zaključen između tuženog trećeg reda i tuženog četvrtog reda, uvezena sirova nafta od tužioca, a da je uvoznik bio trećetuženi, te da je od ukupno uvezene nafte u periodu od 19. novembra 2005. do 25. novembra 2005. godine od 39.585.15 kg prerađeno 35.994.182 kg, pri čemu je na zalihama ostalo neprerađeno 3.589.977 kg sirove nafte; da je prvostepeni sud uvidom u rešenje Agencije za privredne registre br. 2367/05 utvrdio da je u Registar založnih prava na pokretnim stvarima i pravima 22. decembra 2005. godine upisano založno pravo založnog poverioca „HVB Banka Srbija i Crna Gora“, sada prvotuženi „UniCredit Bank“ a. d. (s obzirom na promene naziva), prema zalogodavcu „Trizon group“ d.o.o. gde ce založnim pravom obezbeđuje osnovni iznos potraživanja od 20.000.000,00 USD, kao i maksimalni iznos potraživanja u iznosu od 22.000.000,00 USD na dan dospelosti potraživanja 18. aprila 2006. godine; da su pokretne stvari koje su sredstvo obezbeđenja bezolovni benzin BMB-95 u količini od 7.895.425 litara dizel goriva ulja za loženje lako - ekstra lako D-2/L u količini od 8.705.882 litara, euro dizel NSD u količini od 6.009.615 litara, mazut i bitumen C težine 12.040 kg, kao i vakuum gasno ulje VGO težine 6.520.000 kg i sirova nafta u količini od 40 mega ona; da prema utvrđenju prvostepenog suda rešenjem Agencije za privredne registre br. 1654/05 od 8. oktobra 2005. godine u Registar založnih prava na pokretnim stvarima upisano je založno pravo založnog poverioca „Hypo Alpe Adria bank Beograd“ - drugotuženi prema zalogodavcu „Trizon group“ d.o.o, ovde trećetuženi , gde se založnim pravom obezbeđuje iznos glavnog potraživanja od 12.600.000,00 USD, kao i maksimalni iznos obezbeđenog potraživanja u iznosu od 15.750.000,00 USD, a sve na dan dospelosti 30. novembar 2005. godine; da su predmet založnog prava označeni derivati nafte; da je ceneći sve izvedene dokaze i utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud utvrdio da je tužilac prodavcu „Trizon group“ d.o.o. isplatio cenu u iznosu od 8.602.558,82 USD, te da mu je ukupno isporučeno 3.682.52 tona nafte ukupne vrednosti 1.991.337,87 USD; da je utvrđujući da li je tužilac postao vlasnik navedene robe - naftnih derivata, prvostepeni sud stanovišt a da ugovor o kupoprodaji naftnih derivata zaključen između tužioca, kao kupca „Trizon group“ d.o.o. predstavlja valjan pravni osnov sticanja svojine; da je u pogledu načina sticanja koji je uz pravni osnov uslov za sticanje svojine, s obzirom na to da se radi o pokretnim stvarima, prvostepeni sud utvrdio da je predajom faktura i izjava da se roba nalazi pod carinskim nadzorom „Trizon „group“ d.o.o, kao prodavac , predao isprave kojima tužilac može raspolagati navedenom robom, a što je, s obzirom na specifičnost robe, koja predstavlja stvari određene po rodu, ali individualizovane smeštanjem u određene kapacitete - rezervoare rafinerije , dovoljan i zakonom potreban uslov za sticanje prava svojine; da je imajući u vidu navedenu ocenu, prvostepeni sud i usvojio tužbeni zahtev u odnosu na plaćeni deo derivata nafte i utvrdio da je tužilac vlasnik derivata nafte, pa je naložio trećetuženom, kod koga se ista na skladištenju nalazi, da mu ih preda. Dalje je navedeno: da se ovakvo stanovište prvostepenog suda ne može prihvatiti, jer je po zahtevu za utvrđenje prava svojine isključivo pasivno legitimisan prethodni vlasnik koji je učesnik pravnog posla („Trizon group“ d.o.o.); da kako je tužilac u odnosu na „Trizon group“ d.o.o. povukao tužbu, te kako to lice više nije stranka u postupku, to je pogrešna ocena prvostepenog suda da nije osnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani trećetuženog; da su u postupku stečaja nad „Trizon group“ d.o.o. navedeni derivati nafte popisani kao deo stečajne mase, te da je u takvoj situaciji tužilac koji tvrdi da je vlasnik stvari mogao podneti zahtev za izlučenje ili tužbu kojom traži da utvrđenje prava svojine i izlučenje iz stečajne mase stečajnog dužnika, što dalje ukazuje da je kao tuženi pasivno legitimisan isključivo stečajni dužnik u čijoj stečajnoj masi se nalazi popisana stvar (naftni derivati); da je u pogledu odluke o zahtevu za predaju nafte, pravilan zaključak prvostepenog suda da je po zahtevu vlasnika za vraćanje i predaju nafte po reivindikacionoj tužbi pasivno legitimisan držalac nafte, a na osnovu člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa; da po takvom zahtevu sud prvo mora da kao prethodno pitanje razmotri da li je tužilac vlasnik derivata nafte, jer samo ukoliko dokaže da je vlasnik, uživa reivindikacionu zaštitu, odnosno može od držaoca tražiti predaju poseda derivata; da navedeno pitanje sud mora rešiti sa dejstvom samo u odnosu na tu parnicu; da drugostepeni sud prihvata stanovište prvostepenog suda da predmetni ugovor o kupoprodaji kao pravni posao predstavlja pravni osnov za sticanje prava svojine; da je utvrđeno da se radi o pokretnoj stvari, kao i da se radi o stvarima koje su određeno po rodu, ali koje su individualizovane, jer se nalaze u tačno određenim rezervoarima; da je međutim sporno da li je „Trizon group“ d.o.o. predao tužiocu navedene prodate pokretne stvari u svojinu, jer je to način sticanja svojine; da je ugovorom, kao načinom sticanja, predviđena predaja isporukom u cisterne kupca, uz naglašavanje da uz isporuku roba mora biti i ocarinjena u korist kupca; da se predaja mogla ostvariti i predajom dokumenata na osnovu kojih bi kupac mogao raspolagati sa stvari; da je međutim pogrešno stanovište prvostepenog suda da su fakture koje „Trizon group“ d.o.o. predao tužiocu, dovoljan dokument na osnovu kojeg bi tužilac mogao raspolagati robom kao da je njen vlasnik, odnosno da su to dokumenta čija bi predaja predstavljala način sticanja; da ni izjave da je određena roba pod carinskim nadzorom ne mogu dovesti do predaje stvari tužiocu; da tužiocu nisu predata dokumenata koja su dovoljna da bi on mogao raspolagati robom; da je prema ugovoru o uslužnoj preradi nafte zaključenom između trećetuženog i „Trizon group“ d.o.o. a prema kome je „Trizon group“ d.o.o. kao vlasnik predao naftu, odnosno uskladištio kod trećetuženog, izričito predviđeno da se prenos vlasništva nad derivatima nafte ne može izvršiti ukoliko novi vlasnik nije zaključio ugovor o uskladištenju derivata sa rafinerijom; da kako tužilac nije zaključio ugovor o uskladištenju, to bi svaki prenos vlasništva od strane rafinerija bio nedozvoljen, odnosno izričito isključen po ugovoru o uslužnoj preradi nafte; da je iz navedenih razloga, pri rešavanju prethodnog pitanja, nalazeći da tužilac nije stekao svojinu na derivatima nafte, jer mu isti nisu predati u državinu, drugostepeni sud preinačio odluku prvostepenog suda i odbio zahtev za obavezivanje trećetuženog kao skladištara za predaj nafte tužiocu odnosno odbio zahtev za reivindikacionu zaštitu nalazeći da on nije vlasnik stvari čiju predaju traži.
Postupajući po reviziji tužioca, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Prev. 163/2013 od 14. novembra 2013. godine kojom je odbio kao neosnovanu reviziju izjavljenu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 7741/12 od 18. decembra 2012. godine, u delu kojim je pravnosnažno odbijen zahtev tužioca za utvrđenje prava vlasništva i predaju derivata nafte. U obrazloženju osporene revizijske presude, pored ostalog je navedeno: da revizijski sud ne prihvata u reviziji tužioca izražene pravne stavove; da to zbog toga što je nad Preduzećem „Trizon group“ d.o.o. otvoren postupak stečaja koji se i dalje sprovodi; da se pravo tužioca može ostvariti samo u stečajnom postupku; da kako je tužba povučena u odnosu na „Trizon group“ d.o.o, to ne postoji pasivna legitimacija na strani trećetuženog „NIS“ a.d. Novi Sad u pogledu dela tužbenog zahteva tužioca kojim je traženo utvrđenje prava svojine; da se zahtev za utvrđenje prava svojine mora usmeriti prema ranijem vlasniku stvari, odnosno licu sa kojim je zaključen ugovor koji je bio osnov za sticanje prava svojine; da je po osnovu ugovora o kupoprodaji isključivo pasivno legitimisan za odlučivanje o zahtevu za utvrđenje prava svojine bio ranije označeni tuženi „Trizon group“ d.o.o (tužiočev prodavac), koji se nalazi u postupku stečaja; da tužilac svoje pravo iz odbijenog tužbenog zahteva crpi iz prava prethodnika (sada stečajnog dužnika) i može i mora ih ostvarivati samo u postupku stečaja i samo od stečajnog dužnika; da sledom rečenog, za odlučivanje o pravu na izlučenje naftnih derivata uopšte nije od značaja po kom je to pravu tužilac stekao pravo svojine na njima; da se ugovorena primena engleskog prava na sticanje svojine na naftnim derivatima ne proteže i na ostvarivanje tih prava u stečajnom postupku u kome se namiruju prava poverilaca stečajnog dužnika, i to samo od stečajnog dužnika; da predmetna tužba po svojoj pravnoj prirodi nije ni tužba za pobijanje pravnih radnji stečajnog dužnika, a i da jeste, njome bi kao tuženi morao biti obuhvaćen i stečajni dužnik; da se, međutim, tužilac opredelio da to pravo ostvari u ovom postupku, a ne i od stečajnog dužnika u stečajnom postupku; da su posledice takvog pravnog opredeljenja rezultirale odbijanjem tužbenog zahteva; da zbog toga ukazivanje u reviziji tužioca da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, jer nižestepeni sudovi nisu cenili odredbu člana 18. Zakona o prodaji robe engleske (Sale of goods act 1979), nije od uticaja na drugačije presuđenje, jer je u članu 175. Zakona o stečaju („Službeni glasnik PC“, broj 104/09) propisano da se na stečajni postupak i njegovo dejstvo primenjuje pravo države u kojoj je stečajni postupak pokrenut, ako tim zakonom nije drugačije određeno; da to znači da će se namirenje potraživanja poverilaca vršiti isključivo po pravilu lex fori, odnosno po pravu suda koji sprovodi stečajni postupak; da je samim tim irelevantno pozivanje revidenta na primenu stranog merodavnog prava za sticanje svojine, jer ce primenjuje Zakon o stečaju.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu ustavnom žalbom ukazuje, je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Kako je odredba člana 6. stav 1. Evropske konvencije sadržinski gotovo identična odredbi člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je povredu označene odredbe Konvencije cenio u odnosu na odredbu Ustava.
Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) (u daljem tekstu: ZOSPO) je propisano: da se n a osnovu pravnog posla pravo svojine na pokretnu stvar stiče predajom te stvari u državinu sticaoca, da se p redaja pokretne stvari smatra izvršenom i predajom isprave na osnovu koje sticalac može raspolagati tom stvari, kao i uručenjem nekog dela stvari ili izdvajanjem ili drugim označavanjem stvari koje znači predaju stvari (član 34. st. 1. i 2.); da v lasnik može tužbom zahtevati od držaoca povraćaj individualno određene stvari, da vlasnik mora dokazati da na stvari čiji povraćaj traži ima pravo svojine, kao i da se stvar nalazi u faktičkoj vlasti tuženog (član 37. st. 1. i 2.).
Zakonom o stečaju („Službeni glasnik RS“, br. 104/09, 99/11, 71/12 - Odluka US) je propisano: da je izlučni poverilac lice koje, na osnovu svog stvarnog ili ličnog prava, ima pravo da traži da se određena stvar izdvoji iz stečajne mase, da izlučni poverilac nije stečajni poverilac, kao i da stvar iz stava 1. ovog člana ne ulazi u stečajnu masu (član 50.); da se na stečajni postupak i njegova dejstva primenjuje pravo države u kojoj je stečajni postupak pokrenut, ako ovim zakonom nije drugačije uređeno (član 175. stav 1.).
Zakonom o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja („Službeni list SFRJ, br. 43/82, 72/82, „Službeni list SRJ“, broj 46/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 46/06) je propisano da je za ugovor merodavno pravo koje su izabrale ugovorne strane, ako ovim zakonom ili međunarodnim ugovorom nije drukčije određeno (član 19.).
Odredbom člana 18. pravila 1 Zakona o prodaji robe iz 1979. godine (Sale of Goods A ct 1979) je propisano da kada se radi o ugovoru o prodaji robe spremne za transport, pravo svojine na robi prelazi na kupca sa prodavca u trenutku nastanka ugovora, bez obzira na rok plaćanja i/ili dostavljanja robe.
5. Analizirajući osporenu presudu sa stanovišta citiranih odredaba zakona i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno, u suštini, zbog toga što je drugostepeni sud arbitrerno primenio materijalno pravo, nalazeći da on nije vlasnik spornih naftnih derivata, te da stoga ne postoji ni obaveza trećetuženog da mu navedene derivate vrati.
S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da Vrhovni kasacioni sud nalazi da se u konkretnom slučaju pravo tužioca može ostvariti samo u stečajnom postupku, i da je „Trizon group“ d.o.o. po osnovu ugovora o kupoprodaji isključivo pasivno legitimisan za odlučivanje o zahtevu za utvrđenje prava svojine, kao i da nema mesta primeni engleskog prava, jer je Zakonom o stečaju propisano da se na stečajni postupak i njegovo dejstvo primenjuje pravo države u kojoj je stečajni postupak pokrenut ukoliko tim zakonom nije drugačije određeno.
Međutim, Ustavni sud smatra da utvrđene činjenice u parničnom postupku gledano sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje, ne ukazuju na opravdanost takvog stava. Naime, Ustavni sud podseća da reivindikacionu tužbu, saglasno članu 37. ZOSPO, podnosi vlasnik stvari, koji da bi uspeo sa svojim zahtevom mora dokazati da na stvari čiji povraćaj traži ima pravo svojine, kao i da se stvar nalazi u faktičkoj vlasti tuženog. Imajući u vidu da su prvostepeni i drugostepeni sud našli da je trećetuženi pasivno legitimisan, jer se naftni derivati nalaze u njegovoj faktičkoj vlasti, u takvoj pravnoj situaciji, sporno ostaje samo pitanje da li je podnosilac ustavne žalbe stekao pravo svojine na tim pokretnim stvarima.
Radi odgovora na postavljeno pitanje, mora se najpre poći od volje ugovornih strana - podnosioca ustavne žalbe i „Trizon group“ d.o.o. izražene u ugovorima o kupoprodaji derivata nafte zaključenim 2005. godine. Naime, njima je, pored ostalog, ugovorena primena engleskog prava, na šta su ugovorne stranke bile ovlašćenje u skladu sa odredbom člana 19. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja. Dakle, u konkretnom slučaju, sudovi su zanemarili da na odnos iz ugovora primene strano - englesko pravo, i to Zakon o prodaji robe iz 1979. godine (Sale of Goods A ct 1979). Navedenim Zakonom, kao što je već navedeno, članom 18. pravilom 1, propisano je da kada se radi o ugovoru o prodaji robe spremne za transport, pravo svojine na robi prelazi sa prodavca na kupca u trenutku nastanka ugovora, bez obzira na rok plaćanja i/ili dostavljanja robe. Dakle, za razliku od domaćeg prava koje pored pravnog osnova (iustus titulus) zahteva i način sticanja (modus acquirendi), po engleskom pravu se ne zahteva način sticanja, već samim zaključenjem punovažnog ugovora, koji ima translativno dejstvo, svojina prelazi na pribavioca, odnosno kupca.
Imajući u vidu navedeno, te u situaciji kada je tužbeni zahtev usmeren protiv tuženog koji nije u stečaju, jer je tužba prema „Trizon group“ d.o.o, u stečaju, povučena i to pravno lice nije stranka u postupku, Ustavni sud konstatuje da Vrhovni kasacioni sud nije cenio mogućnost pružanja sudske zaštite podnosiocu ustavne žalbe na osnovu ugovorenog stranog prava, prema kome je podnosilac stekao pravo svojine samim zaključenjem ugovora, te se stoga dati razlozi u osporenoj revizijskoj presudi za primenu domaćeg prava na osnovu člana 175. Zakona o stečaju, ne iskazuju kao ustavnopravno prihvatljivi, jer se iz relevantnih činjenica ne može izvesti zaključak o pravnoj utemeljenosti tako izraženog stava.
Pored toga, s obzirom na okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud nalazi potrebu da ukaže i da stav drugostepenog suda, koji je primenio domaće pravo, nije utemeljen na merodavnom materijalnom pravu i predstavlja izraz arbitrernog presuđenja, što posledično dovodi i do povrede prava na pravično suđenje.
Naime, drugostepeni sud izražava stav da fakture koje je „Trizon group“ d.o.o. ispostavio podnosiocu ustavne žalbe, kao i carinske deklaracije, nisu dovoljne za sticanje prava svojine. U prilog navedenom, drugostepeni sud se poziva i na ugovor o uslužnoj preradi nafte koji je zaključen između „Trizon group“ d.o.o. i trećetuženog „NIS“ a. d. Na osnovu tog ugovora „Trizon group“ d.o.o. je, kao vlasnik, predao, odnosno uskladištio naftu kod „NIS“ a. d. Predmetnim ugovorom je, pored ostalog, bilo predviđeno i da se prenos vlasništva nad uskladištenim derivatima nafte ne može izvršiti ukoliko novi vlasnik ne zaključi ugovor o uskladištenju derivata nafte sa „NIS“ a. d. (rafinerijom). Kako podnosilac ustavne žalbe nije zaključio takav ugovor o uskladištenju, po mišljenju drugostepenog suda, to bi svaki prenos vlasništva od strane rafinerije bio nedozvoljen, odnosno isključen po navedenom ugovoru. Međutim, po mišljenju Ustavnog suda, ovakav stav se ne zasniva niti na Zakonu o osnovama svojinskopravnih odnosa, niti na sadržini predmetnih ugovorima o kupoprodaji derivata nafte. Činjenica da je prodavac, kao jedna od ugovornih strana, sa trećim licem - „NIS“ a. d. zaključila ugovor kojim uslovljava pravo svojine kupcu koji je svoje obaveze prema prodavcu ispunio u celosti, po mišljenju Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, ne može uticati na sticanje prava svojine.
Konačno, drugostepeni sud, u suštini, ne daje uverljivo obrazloženje zbog čega smatra da navedene fakture i carinske deklaracije ne predstavljaju isprave na osnovu kojih bi kupac mogao raspolagati sa stvari, a čija bi predaja značila način sticanja prava svojine saglasno odredbama člana 34. st. 1. i 2. ZOSPO. Ovo je od značaja posebno u situaciji kada je povodom istog pravnog pitanja, prvostepeni sud zauzeo drugačiji stav.
Na temelju rečenog, Ustavni sud ocenjuje da je podnosiocu ustavne žalbe donošenjem osporenih presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 7741/12 od 18. decembra 2012. godine i Vrhovnog kasacionog suda Prev. 163/2013 od 14. novembra 2013. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, te utvrdio da je presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 7741/12 od 18. decembra 2012. godine i presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 163/2013 od 14. novembra 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Prev. 163/2013 od 14. novembra 2013. godine i odredio da isti sud ponovo odluči o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 7741/12 od 18. decembra 2012. godine.
7. Ustavni sud nije razmatrao navode u kojima je istaknuta povreda prava na imovinu, zajemčenog odredbom 58. st. 1. i 2. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio otklanjanje štetnih posledica poništajem osporenog akta.
8. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
ZAMENIK
PREDSEDNIKA VEĆA
dr Goran P. Ilić