Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko deset godina. Povreda je pripisana neefikasnosti sudova. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe o meritumu odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. M . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. novembra 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1851/11 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1971/05) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. M . iz Beograda je, 30. avgusta 2013. godine, preko punomoćnika M . S . Ć, advokata iz Obrenovca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1851/11.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je podnosilac tužbu radi utvrđenja postojanja radnog odnosa podneo još 29. septembra 2005. godine; da do dana podnošenja ustavne žalbe postupak nije okončan, iako je reč o sporu hitne prirode; da su se sudovi sve vreme bavili isključivo procesnim pitanjima, kao što su dozvoljenost tužbe, blagovremenost revizije i slično; da podnosilac svojim ponašanjem ni u najmanjoj meri nije doprineo dužini trajanja postupka; da zbog činjenice da je predmetni spor od egzistencijalnog značaja, podnosilac sve vreme trpi i nematerijalnu štetu zbog nerazumno dugog trajanja postupka.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, podnosiocu prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 120 evra za svaku godinu trajanja osporenog postupka i dosudi mu troškove za sastav ustavne žalbe.

Vrhovni kasacioni sud je dopisom R4. 21/16 od 19. aprila 2016. godine vratio predmet Ustavnom sudu, sa obrazloženjem da taj sud, na osnovu člana 34. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), nije nadležan da o ustavnoj žalbi odlučuje kao povodom zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku.

Podnosilac je 18. avgusta 2016. godine, preko istog punomoćnika, podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 138/16 od 19. aprila 2016. godine, kojim je osporeni parnični postupak pravnosnažno okončan, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ovoj ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda odbijena kao neosnovana revizija podnosioca izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1. 743/13 od 2. aprila 2014. godine, kojim je potvrđeno rešenje prvostepenog suda o odbacivanju revizije kao neblagovremene; da je revizijski sud prihvatio procesno relevantne činjenice koje su nižestepeni sudovi proizvoljno utvrdili – da je podnosilac drugostepeno rešenje protiv kojeg je sporna revizija izjavljena primio u četvrtak, a zapravo je bila nedelja, te da je spornu reviziju podneo neposredno prvostepenom sudu, dana 23. avgusta 2007. godine, što je inače učinio putem preporučene pošiljke, koja je pošti predata prethodnog dana.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeno revizijsko rešenje.

Po izjavljenim ustavnim žalbama formirani su predmeti Už-7290/2016 (pre dostavljanja predmeta Vrhovnom kasacionom sudu predmet je nosio oznaku Už-7064/2013) i Už-6531/2016. Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), spojio postupke po ustavnim žalbama radi zajedničkog odlučivanja tako što je predmet Už-6531/2016 pripojio predmetu Už-7290/2016.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1. 1851/11 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe i još petnaestoro lica su 29. septembra 2005. godine, u svojstvu tužilaca, podneli Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog JP „A.“ Beograd, radi utvrđenja da su kod tuženog u radnom odnosu na neodređeno vreme počev od 1. jula 2005. godine, kao i radi isplate neisplaćenih zarada za period od navedenog datuma do dana (eventualnog) vraćanja na rad. Predmet je zaveden pod brojem P1. 1971/05.

Podneskom od 3. novembra 2005. godine, punomoćnik tužilaca je izvršio i subjektivno i objektivno preinačenje tužbe, utoliko što je kao tužioca označio samo podnosioca ustavne žalbe (bez formalnog povlačenja tužbe u odnosu na ostale tužioce), a kao datum od kojeg se zahteva utvrđenje postojanja radnog odnosa na neodređeno vreme naveo 16. septembar 1991. godine.

Tuženi je u odgovoru na tužbu od 30. novembra 2005. godine istakao prigovor nepostojanja pravnog interesa za podnošenje tužbe u delu koji se odnosio na utvrđenje postojanja radnog odnosa, dok je u delu koji se odnosio na novčana potraživanja istakao da je tužba neuredna.

Prihvatajući i jedan i drugi prigovor tuženog, Četvrti opštinski sud je doneo rešenje P1. 1971/05 od 16. januara 2006. godine, kojim je tužbu odbacio. Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž1. 2113/06 od 18. aprila 2007. godine, kojim je ožalbeno rešenje o odbacivanju u celini potvrdio. Navedeno drugostepeno rešenje je punomoćniku tužioca, kao i tuženom uručeno 23. jula 2007. godine.

Tužilac je reviziju podneo neposredno Četvrtom opštinskom sudu, dana 23. avgusta 2007. godine (u rubrici prijemnog pečata „primljeno“ zaokružena opcija „neposredno“).

Revizija tužioca je rešenjem P1. 1971/05 od 6. septembra 2007. godine odbačena kao neblagovremena, sa obrazloženjem da je poslednji dan roka za njeno podnošenje bio 22. avgust 2007. godine. U žalbi protiv rešenja o odbacivanju revizije tužilac je naveo da je revizija poslata preporučenom pošiljkom, koja je pošti u Obrenovcu predata 22. avgusta 2007. godine.

U postupku po navedenoj žalbi, Okružni sud u Beogradu je najpre doneo rešenje Gž1. 5170/07 od 31. oktobra 2007. godine, kojim je spise predmeta vratio prvostepenom sudu, radi otklanjanja nejasnoće oko datuma uručenja rešenja o odbacivanju revizije (olovkom crvene boje je precrtan „šesnaesti“ i upisan „petnaesti“ septembar 2007. godine).

Četvrti opštinski sud se u pet navrata (18. juna, 29. jula, 24. oktobra, 23. decembra 2008. godine i 16. marta 2009. godine) obraćao pošti u Obrenovcu sa zahtevom za dostavu podatka o datumu uručenja rešenja o odbacivanju revizije punomoćniku tužioca. Pošta u Obrenovcu je na svaki od pomenutih zahteva dostavljala odgovore u ostavljenim rokovima, u kojima je tražila da se navedu određeni relevantni podaci kako bi se zahtevu moglo udovoljiti. Konačno, u izveštaju od 25. marta 2009. godine, pošta u Obrenovcu je potvrdila da je rešenje o odbacivanju revizije punomoćniku tužioca uručeno 15. septembra 2007. godine.

Viši sud u Beogradu, koji je nakon 1. januara 2010. godine delimično preuzeo drugostepenu nadležnost Okružnog suda u Beogradu, doneo je rešenje Gž1. 228/10 od 23. marta 2011. godine, kojim je žalbu tužioca odbacio kao neblagovremenu.

Spisi predmeta su vraćeni Prvom osnovnom sudu u Beogradu, koji je nakon navedenog datuma preuzeo nadležnost Četvrtog opštinskog suda u Beogradu. Predmet je zaveden pod brojem P1. 1851/11. Tužilac je podneskom od 24. maja 2011. godine zatražio da se predmet vrati Višem sudu u Beogradu na ispravku jer je rok za izjavljivanje žalbe očigledno pogršeno sračunat. Tužilac je 27. maja 2011. godine izjavio i reviziju protiv rešenja o odbacivanju žalbe.

Prvi osnovni sud je spise najpre vratio Višem sudu u Beogradu, koji je rešenjem Gž1. 864/11 od 15. juna 2011. godine odbio predlog tužioca za ispravku rešenja o odbacivanju žalbe. Tužilac je i protiv ovog rešenja izjavio reviziju. Potom su spisi (7. februara 2012. godine) prosleđeni Vrhovnom kasacionom sudu radi odlučivanja o reviziji protiv rešenja o odbacivanju žalbe, ali su rešenjem Rev2. 100/12 od 23. februara 2012. godine vraćeni prvostepenom sudu kako bi se revizija dostavila tuženoj strani na izjašnjenje. Prvi osnovni sud je u službenoj belešci od 19. jula 2012. godine konstatovao da je i pre prosleđivanja spisa Vrhovnom kasacionom sudu primerak revizije bio uredno dostavljen i tuženom i Republičkom javnom tužilaštvu. Nakon toga je predmet ponovo upućen Vrhovnom kasacionom sudu, a isti je vraćen iz Višeg suda u Beogradu, zajedno sa rešenjem Gž1. 743/13 od 2. aprila 2014. godine, kojim je žalba tužioca izjavljena protiv rešenja o odbacivanju revizije odbijena kao neosnovana.

Predmet je u međuvremenu prešao u nadležnost Trećeg osnovnog suda u Beogradu (sud koji je počeo sa radom 1. januara 2014. godine). Taj sud je spise uputio Vrhovnom kasacionom sudu, kako bi se donela odluka o reviziji tužioca izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Beogradu o odbacivanju žalbe (Gž1. 228/10 od 23. marta 2011. godine). Međutim, Vrhovni kasacioni sud je dopisom od 16. juna 2014. godine vratio spise Trećem osnovnom sudu jer isti nisu prosleđeni preko nadležnog drugostepenog suda. Treći osnovni sud je spise prosledio preko Apelacionog suda u Beogradu, ali je Vrhovni kasacioni sud iste ponovo vratio uz dopis od 10. septembra 2014. godine, u kome je istaknuto da je o predmetnoj reviziji već odlučeno rešenjem Rev2. 917/13 od 19. septembra 2013. godine, kojim je rešenje Višeg suda u Beogradu Gž1. 228/10 od 23. marta 2011. godine ukinuto, zbog čega je u ponovnom postupku Viši sud u Beogradu doneo rešenje Gž1. 743/13 od 2. aprila 2014. godine, kojim je žalba tužioca izjavljena protiv rešenja o odbacivanju revizije odbijena kao neosnovana. U ovom dopisu je konstatovano da navedeno revizijsko rešenje nije ulepljeno u predmet, već da se nalazi u tzv. škart spisima. Nakon vraćanja spisa iz Vrhovnog kasacionog suda, tužiocu je uručeno rešenje Višeg suda u Beogradu Gž1. 743/13 od 2. aprila 2014. godine.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 138/16 od 19. aprila 2016. godine je odbijena revizija tužioca izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1. 743/13 od 2. aprila 2014. godine. Navedeno revizijsko rešenje je punomoćniku tužioca uručeno 19. jula 2016. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) je bilo propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 29. septembra 2005. godine, podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 138/16 od 19. aprila 2016. godine, koje je punomoćniku podnosioca uručeno 19. jula 2016. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao 10 i po godina, s tim da je o tužbi, tačnije o njenoj dozvoljenosti, odlučeno neposredno nakon pokretanja predmetnog parničnog postupka, dok je preostali deo postupka bio fokusiran isključivo na blagovremenost revizije izjavljene protiv rešenja kojim je tužba pravnosnažno odbačena. Napred izneto samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, desetogodišnje trajanje predmetnog spora, koji je po svom karakteru hitan, uzimajući naročito u obzir da je tužba pravnosnažno odbačena još u inicijalnoj fazi, ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Ustavni sud smatra da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, imajući pri tom u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo prekomernoj dužini trajanja postupka, ne može oceniti razumnim to što je postupak trajao deset i po godina, te da se ovako dugo trajanje postupka može pripisati isključivo neefikasnosti, neažurnosti i procesnim propustima postupajućih sudova. Problem koji je nastao oko utvrđivanja tačnog datuma uručenja rešenja o odbacivanju revizije, donošenje rešenja Višeg suda u Beogradu, kojim je odbačena kao neblagovremena žalba za koju se ispostavilo da je podneta u zakonskom roku, propust da se revizijsko rešenje Rev2. 917/13 od 19. septembra 2013. godine adekvatno uloži u spise predmeta, zbog čega je predmet dva puta dostavljan na odlučivanje o reviziji o kojoj je već odlučeno, po oceni Ustavnog suda, jesu neke od činjenica koje nesumnjivo potvrđuju da sud ovi u ovom sporu nisu postupali u skladu sa načelom efikasnosti.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, te smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za utvrđenu povredu prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

7. Što se tiče dela ustavne žalbe kojim se osporava rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 138/16 od 19. aprila 2016. godine, Ustavni sud je ocenio da navodi ustavne žalbe, kao ni sadržina spisa parničnog predmeta, ne daju dovoljno osnova za tvrdnju da je predmetna revizija izjavljena preporučenom pošiljkom (u kom slučaju bi se dan predaje pošti smatrao kao dan predaje sudu), budući da nijedan detalj vezan za njeno dostavljanje Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu ne čini u dovoljnoj meri verovatnom ovu činjenicu. Pored navedenog, podnosilac insistira i na činjenici da je rešenje o odbacivanju revizije primio 23. jula 2007. godine, za koji tvrdi da je bio neradni dan - nedelja, što takođe ne stoji, imajući vidu da je tada bio radni dan - ponedeljak.

Sledom izloženog, Ustavni sud je ocenio da je stav sudova da je revizija podnosioca izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2113/06 od 18. aprila 2007. godine podneta po isteku zakonom propisanog roka zasnovan na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog procesnog prava, te da su tvrdnje podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava očigledno neosnovane. Stoga je Ustavni sud u tom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu.

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom (videti, pored drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti