Povreda prava na pravično suđenje u sporu za naknadu štete zbog lekarske greške

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Apelacionog suda. Utvrđuje povredu prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene materijalnog prava o podeljenoj odgovornosti i nedostatka obrazloženja prilikom preinačenja prvostepene presude u sporu za naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. K . iz Sremskih Karlovaca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. K . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1526/13 od 13. juna 2013. godine, u delu u kojem je preinačena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 7354/12 od 29. januara 2013. godine, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu 1526/13 od 13. juna 2013. godine, u delu u kojem je preinačena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 7354/12 od 29. januara 2013. godine i odlučeno o troškovima žalbenog postupka, i određuje da Apelacioni sud u Novom Sadu donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 7354/12 od 29. januara 2013. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. K . iz Sremskih Karlovaca podne o je Ustavnom sudu, 11. septembra 201 3. godine, preko punomoćnika M. T, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1526/13 od 13. juna 201 3. godine, u delu u kojem je preinačena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 7354/12 od 29. januara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na naknadu štete, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 35. stav 2. Ustava Republike Srbije .

U ustavnoj žalbi je navedeno da je predmetni parnični postupak vođen po tužbi podnosioca radi naknade štete nastale usled lekarske greške i nesavesnog lečenja. Prema navodima podnosioca ustavne žalbe, osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu delimično je preinačena prvostepena presuda u pobijanom usvajajućem delu, tako što je drugostepeni sud na osnovu podeljene odgovornosti, srazmerno smanjio iznose naknade štete po svim vidovima nematerijalne štete. Podnosilac ustavne žalbe je naveo da mu je pravo na pravično suđenje povređeno nepravilnom primenom odredaba merodavnog materijalnog prava - čl. 170. i 200. Zakona o obligacionim odnosima. Povredu prava na naknadu štete podnosilac obrazlaže tvrdnjom da je onemogućen i uskraćen da kroz redovne institucije sistema ostvari svoje pravo na naknadu štete. Pored toga, podnosilac je istakao da je drugostepeni sud zakonski apsolutno neosnovano delegirao odgovornost za nastalu štetu na tužioca, nalazeći da je on praktično isključivo odgovoran za sopstveno nelečenje. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih prava i da mu utvrdi pravo na naknadu materijalne štete, kao i troškove postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 7354/12 od 29. januara 2013. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioc a, ovde podnosioca ustavne žalbe, pa je obavezan tuženi – K . c . V . N . S . da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati ukupno 2.150.000,00 dinara, i to na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 1.000.000,00 dinara, na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 400.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos od 400,000,00 dinara i na ime duševnih bolova zbog naruženosti iznos od 350.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate i obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 357.100,00 dinara, dok je za prostali deo preko dosuđenog, a do traženog iznosa tužbeni zahtev odbijen. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac u maju 2009. godine pao sa čardaka i povredio se, ali da se nije odmah javio lekaru jer nije imao jake bolove, već je to učinio posle desetak dana kad su se bolovi pojačali; da su tužiocu, nakon pregleda u U . c . KCV 10. maja 2009. godine – izvršene radiografije grudnog koša, torako-lumbalne kičme, desnog stopala i ultrazvučnog pregleda trbuha, konstatovane povrede: udarac u predelu grudnog koša i slabinske kičme i prelom metatarzalne kosti desnog stopala (od pre deset dana); da je sve navedeno konstatovano u preliminarnom hirurškom izveštaju koji je potpisao specijalizant opšte hirurgije dr D . B, koji je kritičnom prilikom pregledao tužioca i propustio da uoči i konstatuje da je kod tužioca došlo do preloma pršljena; da je tužilac, nakon pregleda, upućen da se javi na kontrolu kod svog lekara, a u slučaju pojave disajnih tegoba ili jakih bolova u grudnom košu da se javi grudnom hirurgu u S . K; da tužilac nije upućen da se javi na kontrolu kod ortopeda, iako u slučaju kada se kod pacijenta konstatuje prelom, on mora biti upućen na kontrolu kod ortopeda; da je kao terapija tužiocu savetovano mirovanje i analgetici po potrebi; da u slučaju da je lekar specijalizant uočio postojanje preloma, pozvao bi ortopeda specijalistu koji bi potom izvršio detaljnu dijagnostiku, pa bi ukoliko se radi o nestabilnoj povredi bila izvršena operacija, budući da se takve povrede leče operativno ukoliko se konstatuju u periodu do tri nedelje od povređivanja, a u ukoliko se konstatuju naknadno, lečenje bi bilo konzervativno; da je tužilac i u narednom periodu trpeo bolove, da su noge počele da mu „otkazuju“, da je padao i otežano se kretao, zbog čega se javio svom lekaru koji mu je dao uput za pregled kod ortopeda; da se tužilac 19. marta 2010. godine javio na pregled kod ortopeda, koji je nakon pregleda konstatovao da tužilac oseća bol u torako-lumbalnom prelazu, da sve teže hoda, da od pre oko tri meseca hoda uz pomoć štaka, dok odnedavno hoda i uz pomoć štapa; da su potom usledili odgovarajući pregledi radi uspostavljanja dijagnoze, nakon čega je tužilac i hospitalizovan na Klinici za n, gde je bio operisan i lečen u periodu od 2. juna do 18. juna 2010. godine; da je tužilac naredna dva meseca proveo u banji u Slankamenu, a da je ponovo hospitalizovan na Klinici za o, gde je bio operisan i lečen u periodu od 16. avgusta do 10. septembra 2010. godine; da je tužilac 21. septembra 2010. godine primljen na Kliniku za m . r . radi sprovođenja fizikalne terapije, ali je narednog dana dobio infarkt, zbog čega mu je postavljen stent, a potom i dva bajpasa; da je nakon toga, a po oporavku, usledio stacionarni fizikalni tretman tužioca na Klinici za m . r, u periodu od 22. marta do 8. aprila 2011. godine; da je lečenje tužioca trajalo u periodu od 10. maja 2009. do 8. aprila 2011. godine (oko dve godine); da, prema utvrđenom činjeničnom stanju, sledi da je tužilac nakon pregleda od strane lekara (deset dana od povređivanja) trpeo bolove intenziteta 6-7 stepeni, tokom sledeća tri dana imao je bolove intenziteta 5-6 stepeni, sledećih sedam dana bolovi su iznosili 4-5 stepeni i do kraja tog meseca iznosili su 3-4 stepena; da se bolovi potom pojačavaju i sve do operativnog zahvata od 30. avgusta 2010. godine iznose 4-5 stepeni uz otežano kretanje; da se sa operativnim zahvatom bolovi pojačavaju i prvih šest sati iznose 7-8 stepeni, sledećih osamnaest časova iznose 6-7 stepeni, naredna tri dana 5-6 stepeni, a sledećih sedam dana 4-5 stepena; da je do kraja tog meseca tužilac imao bolove intenziteta 2-3 stepena, koji su se pojačavali započetim fizičkom tretmanom i vertikalizacijom, tako da je prva tri dana trpeo bolove intenziteta 5-6 stepeni, sledećih sedam dana 4-5 stepeni, do kraja tog meseca 3-4 stepena, a do kraja fizikalnog lečenja tužilac je imao stalne bolove inteziteta 2-3 stepena; da je hipotetičko pitanje koliko bi umanjenje životne aktivnosti bilo manje kod tužioca da je prilikom prvog lekarskog pregleda dijagnostifikovana povreda kičmenog stuba i eventualno načinjen operativni zahvat; da bi verovatno ograničenje pokreta bilo manje na povređenom segmentu, gruba mišićna snaga bi bila više očuvana, a neurološki deficit kod tužioca slabije izražen, ali u kom procentu i na kakav način nije moguće utvrditi; da je kod tužioca usled povređivanja došlo do nastanka naruženosti teškog stepena, koje se ogleda u uzdužnom ožiljku dužine 28 cm duž grudno-slabinske kičme u ravni kože, te hiperpigmentisanog ožiljka dužine 19 centimetara sa leve strane grudnog koša; da tužilac teško hoda uz pomoć štaka izmenjenom šemom hoda; da je tužilac, posle prvog lekarskog pregleda, odnosno narednih sedam meseci trpeo strah blagog intenziteta 2-3 stepena, koji se intenzivirao nakon saznanja o mogućim posledicama od povrede, a od pregleda kod ortopeda biva blagog do umerenog intenziteta 3-4 stepena, sa povećanjem intenziteta na 5-6 stepeni dva sata pre i dva sata nakon hirurških intervencija; da je, nakon otpusta sa bolničkog lečenja, u periodu od šest meseci, do nastavka lečenja na Klinici za r, tužilac trpeo strah blagog intenziteta 2-3 stepena, koji je do okončanja lečenja, narednih pet meseci, bio intenziteta 1-2 stepena; da, prema usaglašenom nalazu veštaka, kod tužioca kao posledica štetnog događaja postoji umanjenje životne aktivnosti od 60 %, pa tužilac u skladu sa tim trpi duševne bolove srednjeg intenziteta, dok zbog nastanka naruženosti trpi duševne bolove visokog intenziteta; da okolnost da se tužilac javio na pregled deset dana nakon povređivanja, a ne odmah po povređivanju, sa medicinskog aspekta nije relevantna, budući da se takve povrede saniraju na identičan način ukoliko se pacijent javi na pregled do tri nedelje nakon povređivanja, a tek nakon toga se pristupa drugačijem tretmanu; da je ovaj sud, na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, našao da je tužbeni zahtev tužioca delimično osnovan; da je u konkretnom slučaju utvrđeno da je učinjena lekarska greška, budući da na RTG snimku kičme tužioca nije uočen postojeći prelom pršljena, iako je nesumnjivo postojao; da je lekar specijalizant kada je konstatovao prelom metatarzalne kosti desnog stopala morao tužioca da uputi na kontrolu kod ortopeda, a što je takođe propustio da učini; da se, u konkretnom slučaju, šteta koju je tužilac pretrpeo sastojala u tome što se njegovo zdravstveno stanje pogoršalo, odnosno on je nepotrebno trpeo bolove i lečenje mu je bilo produženo uz trpljenje bolova i otežano obavljanje svakodnevnih životnih aktivnosti; da bi blagovremenim uočavanjem preloma (do tri nedelje od povređivanja) tužilac bio lečen na odgovarajući, najverovatnije operativni način, a kako je isti uočen tek nakon skoro godinu dana, lečenje tužioca je izvršeno na po njega nepovoljniji način; da je tužilac u toku postupka dokazao da je do štete u vidu zdravstvenih komplikacija došlo upravo zbog lekarske greške, a ne zbog prirodnog razvoja povrede za koju je nesumnjivo sam odgovoran; da je sud, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, a primenom odredaba čl. 170. i 200. Zakona o obligacionim odnosima, našao da za prouzrokovanu štetu tužocu postoji odgovornost tužene zdravstvene ustanove, a ovo iz razloga što lekar zaposlen kod tuženog nije postupao onako kako je trebao, u skladu sa pravilima medicinske struke i nauke i sa odgovarajućom pažnjom, pa je usled takvog njegovog nestručnog i nepažljivog rada proistekla šteta za tužioca; da je sud, što se tiče doprinosa tužioca, odnosno osnovanosti istaknutog prigovora podeljene odgovornosti, ocenio da u konkretnom slučaju nije bilo moguće jasno razgraničiti i kvantitativno opredeliti obim nematerijalne štete koja bi svakako nastala kao posledica pada sa čardaka i štete koju bi tužilac pretrpeo da nije bilo lekarske greške, pa je visinu naknade odmerio vodeći računa o svim okolnostima konkretnog slučaja, shodno odredbi člana 192. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1526/13 od 13. juna 201 3. godine žalba tuženog je delimično usvojena, te je prvostepena presuda preinačena u usvajajućem delu i delu odluke o troškovima postupka tako što je odbij en tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi naknadi nematerijalnu štetu preko iznosa od 100.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, preko iznosa od 40.000,00 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova, preko iznosa od 40.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha i u iznosu od 350.000,00 dinara na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog naruženosti i obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 149.300,00 dinara, dok je prvostepena presuda u preostalom usvajajućem delu potvrđena i obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova žalbenog postupka isplati iznos od 91.650,00 dinara. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je činjenično stanje potpuno i pravilno utvrđeno, ali da je materijalno pravo delimično pogrešno primenjeno; da se žalbom tuženog osnovano ukazuje da je prvostepeni sud odlučujući o obimu i visini štete koju je tužilac pretrpeo pogrešno primenio materijalno pravo, propisano odredbom člana 192. Zakona o obligacionim odnosima, kada je zaključio da tužiocu pripada potpuna naknada štete; da se, po nalaženju ovog suda, tužilac krajnje neodgovorno ponašao prema svom zdravlju, na šta ukazuje intenzitet bolova i vremenski period u kome je tužilac trpeo bolove nakon prvog lekarskog pregleda (neposredno nakon pregleda intenzitet 6-7 stepeni, sledeća tri dana 5-6 stepeni, narednih sedam dana 4-5 stepeni, do kraja tog meseca 3-4 stepena, koji se pojačavaju sve do operativnog zahvata 30. avgusta 2010. godine); da na neodgovorno ponašanje tužioca ukazuje i konstatacija ortopeda nakon pregleda od 19. marta 2010. godine – da tužilac oseća bol u torako-lumbalnom prelazu, sve teže hoda, od pre oko tri meseca uz pomoć štaka, odnedavno hoda uz pomoć štapa; da ovaj sud nalazi da, u konkretnom slučaju, postoji isključiva odgovornost tužioca za osnov predmetne štete, kao i odgovornost u pretežnom delu za posledice koje su proistekle iz predmetnog štetnog događaja, iz razloga što je tuženi svojim neodgovornim ponašanjem prema svom zdravlju doprineo da posledice budu veće nego što bi inače bile, da se tužilac odgovorno ponašao i ponovo javio lekaru, što je trebalo da učini po preliminarnom hirurškom izveštaju doktora specijalizanta Deana Bjelajca, ali i po simptomima koje je imao nakon pregleda (konstantan bol relativnog intenziteta i kretanje tri meseca uz pomoć štaka), mogao se ublažiti ili eventualno otkloniti propust učinjen prilikom lekarskog pregleda od 10. maja 2009. godine (neblagovremeno prepoznavanje preloma pršljena i pomeranja ulomaka), a samim tim i posledice koje su nastale nakon štetnog događaja; da stoga ovaj sud nalazi da se odgovornost tuženog može podići samo na nivo delimične odgovornosti za posledice koje su nastale nakon štetnog događaja, koji je isključivo skrivio tužilac, u vidu intenziteta i dužine pretrpljenog fizičkog bola i straha nakon pregleda od 10. maja 2009. godine; da imajući u vidu nivo odgovornosti tuženog za posledice koje su nastale nakon štetnog događaja, kao i da se ne može tražiti naknada onog dela štete koju je oštećeni svojim ponašanjem sebi prouzrokovao, odnosno doprineo da posledice koje su proistekle iz predmetnog štetnog događaja ne budu veće, nego što bi inače bile, sud je našao da je tuženi odgovoran za traženu nematerijalnu štetu, po osnovu pretrpljenog fizičkog bola i straha, u procentu od 10% a tužilac u procentu od 90%; da kako tužilac tokom postupka nije dokazao da bi procenat umanjenja životne aktivnosti bio „veći“ od utvrđenog od 60 %, u slučaju da je nakon prvog pregleda dijagnostifikovana povreda kičmenog stuba, odnosno tuženi da na procenat umanjenja nije uticala činjenica da prilikom prvog pregleda nije dijagnostifikovana predmetna povreda, sud je odluku o odgovornosti za posledice koje su proistekle iz predmetnog štetnog događaja u vidu duševnih patnji zbog umanjenja životne aktivnosti doneo vodeći računa o svim okolnostima konkretnog slučaja, shodno odredbi člana 192. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima; da ceneći napred izneto sud nalazi da je tuženi za predmetni vid nematerijalne štete odgovoran u procentu od 10%, a tužilac u procentu od 90%; da je imajući u vidu intenzitet i trajanje fizičkog bola i straha kod tužioca, nakon lekarskog pregleda od 10. maja 2009. godine, koji je prvostepeni sud isključivo cenio, procenat umanjenja životne aktivnosti kod tužioca, te odredba člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, kao i da su u pobijanoj odluci pravilno utvrđene pune pravične novčane naknade tužiocu za pretrpljeni fizički bol i strah i duševni bol zbog umanjenja životne aktivnosti u iznosima u određenim iznosima, te da po stanovištu ovog suda postoji isključiva odgovornost tužioca za osnov predmetne štete, kao i odgovornost od 90 % za posledice koje su proistekle iz predmetnog štetnog događaja, sud nalazi da za tužioca pravične naknade za nematerijalnu štetu po osnovu fizičkog bola i straha predstavljaju novčani iznosi od po 40.000,00 dinara, odnosno pretrpljenog duševnog bola za umanjenje životne aktivnosti iznos od 100.000,00 dinara; da imajući u vidu činjenicu da bi i u slučaju da je prelom pršljena i pomeranje ulomaka bilo uočeno i prilikom prvog lekarskog pregleda neminovno došlo do hirurškog zahvata i ožiljaka duž grudno-slabinske kičme, odnosno ožiljak sa leve strane grudnog koša, te da tužilac nije dokazao uzročno-posledičnu vezu između propusta lekara i izmenjene šeme hoda koja kod njega postoji nakon povrede, sud nalazi da na strani tuženog ne postoji odgovornost za naknadu nematerijalne štete po osnovu naruženosti.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da oštećenik koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu (član 192. stav 1.); da kad je nemoguće utvrditi koji deo štete potiče od oštećenikove radnje, sud će dosuditi naknadu vodeći računa o okolnostima slučaja (član 192. stav 2.); da će za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (član 200. stav 1.); da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200. stav 2.).

5. Imajući u vidu sadržinu navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u suštini zasniva na tome da je drugostepeni sud proizvoljno ocenio postojanje i obim njegovog doprinosa nastanku štetnih posledica, a što je dovelo i do proizvoljne primene merodavnog prava.

Ustavni sud najpre konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Nadalje, Ustavni sud ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora osporena odluka sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. Naime, stranka ima pravo da bude upoznata sa stavovima na kojima je sud zasnovao svoju odluku. To pravo stranke je praćeno dužnošću suda da iznese razloge svoje odluke, koji predstavljaju jemstvo objektivnosti suđenja, kojom se sprečavaju zloupotrebe. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju obrazložiti svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Uzimajući u obzir da podnosilac ustavne žalbe u ovoj ustavnopravnoj stvari osporava drugostepenu presudu kojom je preinačena prvostepena presuda, Ustavni sud nalazi da je u takvoj pravnoj situaciji (prilikom ocene da li obrazloženje sudskog akta zadovoljava standarde pravičnog suđenja) neophodno sagledati da li je žalbeni sud ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977 od 19. decembra 1997. godine, stav 60.), odnosno da li je zasnovao svoju odluku na logički doslednim argumentima i razlozima. Dakle, kada se radi o ovoj specifičnoj vrsti drugostepenih odluka, pravo na obrazloženu sudsku odluku ne podrazumeva samo obavezu suda da odgovori na ključne navode žalioca, već i dužnost suda da detaljno iznese odlučujuće argumente na kojima temelji zauzeti pravni stav. U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da ovakva obaveza drugostepenog suda posebno dolazi do izražaja kada protiv njegove odluke nije dozvoljena revizija kao vanredni pravni lek.

U konkretnom slučaju, Apelacioni sud u Novom Sadu je u osporenoj presudi ocenio da je u prvostepenom postupku činjenično stanje potpuno i pravilno utvrđeno, ali da je materijalno pravo delimično pogrešno primenjeno, te je preinačio prvostepenu presudu tako što je dosudio manje novčane iznose za naknadu štete po osnovu pretrpljenih fizičkih bolova, straha i duševnih bolova za umanjenje životne aktivnosti, dok je zahtev za naknadu štete za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti u celini odbio.

U pogledu zahteva za naknadu štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova i straha, Apelacioni sud u Novom Sadu je ocenio da je prvostepeni sud odlučujući o obimu i visini štete koju je tužilac pretrepeo pogrešno primenio materijalno pravo - odredbu člana 192. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kada je zaključio da tužiocu pripada potpuna naknada štete. Naime, drugostepeni sud je ocenio da postoji podeljena odgovornost za ove vidove štete, nalazeći da je tuženi odgovoran za štetu u srazmeri od 10%, a tužilac od 90%. Obrazlažući takav svoj stav, drugostepeni sud je naveo da se tužilac krajnje neodgovorno ponašao prema svom zdravlju, na šta ukazuje intenzitet fizičkih bolova i vremenski period u kome je trpeo bolove nakon lekarskog pregleda (kad je došlo do lekarske greške), posebno ukazujući da je prilikom lekarskog pregleda od 19. marta 2010. godine ortoped konstatovao da tužilac oseća bol u torako-lumbalnom prelazu, da sve teže hoda, da od pre tri meseca hoda uz pomoć štaka, a odnedavno hoda uz pomoć štapa. Po nalaženju drugostepenog suda, podnosilac je odgovoran u pretežnom delu za posledice proistekle iz predmetnog štetnog događaja u vidu intenziteta i dužine pretrpljenog bola i straha, iz razloga što se nije odgovorno ponašao prema svom zdravlju i ponovo javio lekaru, a što je trebalo da učini i po preliminarnom hirurškom izveštaju i po simptomima koje je imao nakon pregleda od 10. maja 2009. godine, čime je doprineo da posledice proistekle iz štetnog događaja budu veće nego što bi inače bile. Ustavni sud nalazi da drugostepeni sud nije uzeo u obzir sve činjenice i okolnosti slučaja koje su od značaja za utvrđivanje njegovog doprinosa nastanku štete, a od kojih zavisi i pravilna primena materijalnog prava o podeljenoj odgovornosti. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je u prvostepenom postupku utvrđeno da je podnosilac trpeo fizičke bolove određenog intenziteta ne samo do javljanja na pregled kod ortopeda, već i nakon toga, u periodu kada je bio podvrgnut operativnim zahvatima i fizikalnom lečenju, te da je upravo u tom periodu (koji je trajao nešto više od godinu dana) podnosilac trpeo bolove najjačeg intenziteta. Apelacioni sud je, pri utvrđivanju srazmere podeljene odgovornosti, propustio da utvrdi kako je to podnosilac svojim neodgovornim ponašanjem – nejavljanjem lekaru mogao da utiče na intenzitet i dužinu trajanja fizičkih bolova koji su usledili u periodu nakon javljanja na pregled kod ortopeda. Takođe, drugostepeni sud nije obrazložio od kakvog je uticaja konkretno neodgovorno ponašanje podnosioca na intenzitet i dužinu pretrpljenog straha. Ovo posebno ako se ima u vidu da je u prvostepenom postupku utvrđeno da je strah u periodu od prvih sedam meseci nakon lekarskog pregleda bio blagog intenziteta, te da se povećao nakon saznanja o mogućim posledicama, a posebno u vreme hirurških intervencija. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je drugostepeni sud u osporenoj presudi, u delu u kome je odlučeno o naknadi nematerijalne štete za fizičke bolove i strah, izveo proizvoljan pravni zaključak o visini doprinosa podnosioca ustavne žalbe nastanku štete, a što je posledično dovelo i do proizvoljne primene odredaba merodavnog materijalnog prava o podeljenoj odgovornosti, i to na očiglednu štetu podnosioca.

Što se tiče zahteva za naknadu štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, Apelacioni sud u Novom Sadu je, polazeći od toga da tužilac tokom postupka nije dokazao da bi procenat umanjenja životne aktivnosti bio manji od utvrđenog (60%) da nije bilo lekarske greške, odnosno da tuženi nije dokazao da na procenat umanjenja nije uticao konkretan propust lekara, odluku o podeljenoj odgovornosti doneo, shodno odredbi člana 192. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, ocenjujući da je tuženi za predmetni vid štete odgovoran 10%, a tužilac 90%, te je stoga podnosiocu dosudio novčani iznos umanjen za 90% od onog koji je dosuđen prvostepenom presudom. Ustavni sud ukazuje da je u postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno da nije moguće utvrditi koliko bi umanjenje životne aktivnosti bilo kod tužioca da je prilikom prvog lekarskog pregleda dijagnostifikovana povreda kičmenog stuba i eventualno načinjen operativni zahvat, te da je prvostepeni sud, upravo imajući u vidu tu činjenicu, visinu naknade štete odmerio vodeći računa o svim okolnostima slučaja, shodno odredbi člana 192. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Iz navedenog proizlazi da su i prvostepeni i drugostepeni sud, polazeći od iste činjenice – nemogućnosti da se utvrdi procenat umanjenja životne aktivnosti usled lekarske greške, te primenjujući odredbu člana 192. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, različito ocenili doprinos podnosioca i tuženog nastanku predmetne štete i u skladu sa tim odredili visinu naknade štete. Međutim, i pored toga što je drugostepeni sud na osnovu istih činjenica izveo drugačiji pravni zaključak u pogledu doprinosa stranaka nastanku štete, u obrazloženju osporene presude nije naveden nijedan razlog za zauzimanje drugačijeg stava o tom pitanju. Stoga je Ustavni sud ocenio da drugostepeni sud odlučujući i o ovom tužbenom zahtevu za naknadu štete nije poštovao jednu od garancija prava na pravično suđenje, i to onu koja se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku.

Obrazlažući svoju ocenu o neosnovanosti tužbenog zahteva za naknadu štete za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti, drugostepeni sud je naveo da bi i u slučaju da je prelom pršljena i pomeranje ulomaka uočeno i prilikom lekarskog pregleda od 10. maja 2009. godine neminovno došlo do hirurškog zahvata i konkretnih ožiljaka nastalih usled operacija, kao i da tuženi nije dokazao uzročno-posledičnu vezu između propusta lekara i izmenjene šeme hoda, koja kod njega postoji nakon povrede, te da ne postoji odgovornost tuženog za naknadu nematerijalne štete po osnovu naruženosti. Ustavni sud nalazi da je takva ocena drugostepenog suda paušalna, te da drugostepeni sud nije dao dovoljne razloge kojima bi opravdao takav pravni zaključak. Ovo posebno ako se ima u vidu da u prvostepenom postupku nije utvrđeno da bi i u slučaju da je prilikom prvog lekarskog pregleda uočen prelom pršljena „neminovno“ došlo do hirurškog zahvata, već je konstatovano da bi podnosilac u tom slučaju bio lečen na odgovarajući način - „najverovatnije“ operativni način. Takođe, u prvostepenom postupku je utvrđeno da bi, u situaciji da je prilikom prvog pregleda dijagnostifikovana povreda kičmenog stuba i „eventualno“ načinjen operativni zahvat, verovatno ograničenje pokreta na povređenom segmentu bilo manje, gruba mišićna snaga bi bila više očuvana, a neurološki deficit kod tužioca slabije izražen. Ustavni sud nalazi da su navedene činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o naknadi predmetne nematerijalne štete, i to kako po osnovu naruženosti zbog postojećih ožiljaka, tako i zbog izmenjene šeme hoda, te da je drugostepeni sud morao uzeti u obzir i te činjenice prilikom odlučivanja. Iz navedenih razloga, Ustavni sud nalazi da osporena presuda i u delu u kome je odlučeno o naknadi nematerijalne štete za duševne bolove zbog naruženosti nije obrazložena na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu, u delu u kojem je preinačena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 7354/12 od 29. januara 2013. godine, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude, u delu u kojem je preinačena prvostepena presuda i odlučeno o troškovima žalbenog postupka, i određivanjem da Apelacioni sud u Novom Sadu u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 7354/12 od 29. januara 2013. godine. Stoga je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da je zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete, koju je opredelio u označenom iznosu (na ime naknade štete u visini predmetnih potraživanja i troškova postupka), preuranjen, jer će se u ponovnom žalbenom postupku pred drugostepenim sudom odlučivati o žalbi tuženog protiv prvostepene presude, zbog čega je Sud takav zahtev podnosioca odbacio, odlučujući kao u tački 3. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

S obzirom na to da je iz napred iznetih razloga Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. Ustava i da je naložio ponovno odlučivanje drugostepenog suda o predmetnoj žalbi, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca o povredi prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava.

6. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

7. Saglasno svemu navedenom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje u sporu za naknadu štete zbog lekarske greške

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti