Ustavnosudska zaštita prava na naknadu štete zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i poništio presudu Apelacionog suda. Utvrđeno je da zaposleni kome je nezakonito otkazan ugovor o radu ima pravo na naknadu štete po Zakonu o radu, koji je lex specialis, bez obzira na njegovu krivicu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća, i sudije, dr Dragiša B. Slijepčević , dr Marija Draškić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ranka Milosavljevića iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. februara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ranka Milosavljevića i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1575/13 od 9. jula 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1575/13 od 9. jula 2013. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 1633/12 od 11. januara 2013. godine.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

4. Odbacuje se predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja presude iz tačke 1.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ranko Milosavljević iz Kragujevca, preko punomoćnika Duška Pačariza, advokata iz Kragujevca, podneo je, 10. septembra 2013. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1575/13 od 9. jula 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu odbijena žalba tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe i potvrđena presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 1633/12 od 11. januara 2013. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev podnosioca za isplatu izgubljene zarade, drugih primanja i uplate doprinosa za obavezno socijalno osiguranje i tužilac obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka; da je nadležni sud povredio pravo podnosioca na pravično suđenje pogrešnom primenom materijalnog prava, jer je umesto da primeni odredbe člana 191. Zakona o radu, primenio odredbe člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da je osporenom presudom povređeno i pravo podnosioca na naknadu štete iz član 35. stav 2. Ustava, jer je nezakonitim radom poslodavca i nezakonitim otkazom podnosiocu pričinjena šteta, koja mora da mu se naknadi shodno navedenoj odredbi Ustava i članu 191. Zakona o radu; da je s obzirom na to da je Osnovni sud u Kragujevcu u izvršnom postupku, a povodom istog činjeničnog i pravnog osnova, zbog istog nezakonitog otkaza, zaštitio prava podnosioca ustavne žalbe, a isti sud u parničnom postupku odbio da zaštiti isto pravo, samo za drugi vremenski period povodom istog pravnog osnova, parnični sud povredio i pravo podnosioca na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi da su osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu povređena navedena ustavna prava podnosioca, naloži Apelacionom sudu u Kragujevcu da ponovo odluči o žalbi tužioca protiv prvostepene presude i utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede ustavnih prava i naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi.

Podneskom od 28. maja 2014. godine podnosilac ustavne žalbe je predložio Ustavnom sudu da donese odluku kojom će odložiti izvršenje rešenja o izvršenju Osnovnog suda u Kragujevcu I. 2388/14 od 8. maja 2014. godine, koje je doneto u izvršnom postupku radi naplate troškova parničnog postupka po pravnosnažnoj presudi istog suda P1. 1633/12 od 7. septembra 2011. godine, do okončanja postupka po podnetoj ustavnoj žalbi, jer bi se sprovođenjem ovog izvršenja pre okončanja postupka po ustavnoj žalbi, podnosiocu ustavne žalbe nanela šteta.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osnovni sud u Kragujevcu je, presudom P1. 1633/12 od 11. januara 2013. godine, odbio tužbeni zahtev tužioca da mu tužena ustanova Dom omladine „Kragujevac“ iz Kragujevca, na ime neisplaćenih zarada za period od 14. juna 2003. do 2. decembra 2011. godine, isplati naznačeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom, kao u stavu prvom izreke, odbio tužbeni zahtev za isplatu naknade za topli obrok i za regres za godišnji odmor za period od 14. juna 2003. do 2. februara 2012. godine, u iznosima kao u stavu drugom i trećem izreke, odbio tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da Fondu penzijskog i invalidskog osiguranja zaposlenih – Filijala u Kragujevcu uplati pripadajuće doprinose kao u stavu četvrtom izreke i u stavu petom izreke presude obavezao tužioca da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 123.000 dinara.

Rešavajući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Kragujevcu je, nakon održane rasprave, osporenom presudom Gž1. 1575/13 od 9. jula 2013. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Osnovnog suda u Kragujevcu presudom P1. 1633/12 od 11. januara 2013. godine.

U obrazloženju osporene drugostepene presude se navodi: da u postupku koji je prethodio donošenju ožalbene presude nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tač. 1) do 3) i tač. 5), 7) i 9) ZPP na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitna povreda iz tačke 12) istog stava navedene zakonske norme, na koju se žalbom tužioca neosnovano ukazuje, jer obrazloženje pobijane presude sadrži jasne i neprotivrečne razloge o svim bitnim činjenicama; da Apelacioni sud prihvata činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, koje se ni žalbenim navodima ne dovodi u sumnju; da je prvostepeni sud pravilno postupio i kada je odbio tužbeni zahtev tužioca i odlučio kao u izreci pobijane presude, obrazlažući odluku jasnim i osnovanim razlozima koje kao pravilne prihvata i Apelacioni sud. U obrazloženju osporene presude se, takođe, pored ostalog, navodi: da se, osporavajući pravilnost primene materijalnog prava, žalba tužioca svodi na tvrđenje da zaposlenom kome je nezakonito prestao radni odnos pored vraćanja na rad pripada i pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, koje pravo zaposlenom je utvrđeno i Konvencijom Međunarodne organizacije rada broj 158 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca; da razlozi kojima se tuženi rukovodio prilikom donošenja nezakonite odluke o otkazu ne mogu lišiti prava tužioca da mu se naknadi šteta zbog izgubljene zarade i drugih primanja, kao i da na pravo tužioca na naknadu štete zbog izgubljene zarade ne može uticati postojanje pravnosnažne osuđujuće presude krivičnog suda za učinjeno krivično delo; da prema oceni Apelacionog suda, ovi žalbeni navodi nisu osnovani; da je naime, pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 36/10 od 7. septembra 2011. godine usvojen tužbeni zahtev tužioca i poništena kao nezakonita odluka pravnog prethodnika tuženog broj 118 od 11. septembra 2003. godine kojom je tužiocu prestao radni odnos, shodno odredbi člana 101. tačka 5) Zakona o radu („Službeni glasnik PC“, br. 70/01 i 73/01), zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo na radu ili u vezi sa radom, i obavezan tuženi da tužioca vrati na rad; da je pravnosnažnom presudom Okružnog suda u Kragujevcu K-13/07 od 15. maja 2009. godine ovde tužilac oglašen krivim zato što je izvršio krivično delo iz člana 359. stav 2. u vezi st. 1. i 4. KZ PC, zloupotreba službenog položaja, a zbog radnji navedenog krivičnog dela mu je i bio otkazan ugovor o radu; da je tužilac vraćen na rad; da su tokom perioda nezakonitog prestanka radnog odnosa bili su na snazi Zakon o radu („Službeni glasnik PC" broj 70/01 i 73/01) i Zakon o radu („Službeni glasnik PC“, br. 24/05 i 61/05), koji propisuju, i to ranije važeći Zakon o radu odredbom člana 108. stav 2, a sada važeći Zakon o radu odredbom člana 191. stav 2, da je poslodavac dužan da zaposlenom kome nezakonito prestane radni odnos pored vraćanja na rad isplati i naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje; da, međutim, navedene norme materijalnog prava ne isključuju primenu odredbe člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, broj 29/78, 39/85,45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, broj 31/93), kako je to pravilno zaključio i prvostepeni sud, kojom je propisano da ko drugome prouzrokuje štetu da je dužan da je naknadi ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice; da je u slučaju nezakonitog prestanka radnog odnosa, da bi zaposleni ostvario pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu, potrebno da postoje opšti uslovi za odgovornost poslodavca po osnovu krivice, i to: štetna radnja (što je u konkretnom slučaju donošenje nezakonite odluke o otkazu ugovora o radu), šteta (što je u konkretnom slučaju izgubljena zarada i druga primanja koja bi tužiocu pripala po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu) i uzročna veza između štetne radnje i nastale štete, koja je u konkretnom slučaju prekinuta usled okolnosti koja postoji na strani samog tužioca, a to je njegovo postupanje, odnosno činjenje koje je takve prirode da mu je zbog istog i otkazan ugovor o radu i nastala šteta; da kako je u konkretnom slučaju oštećeni tužilac isključivo odgovoran za nastanak štete, odgovornost tuženog, koji je dokazao da je šteta nastala bez njegove krivice, je isključena, pa sama činjenica postojanja nezakonite odluke tuženog ne može dovesti do automatizma prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu štete u vidu izostalih zarada i drugih primanja iz radnog odnosa.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 35. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Odredbama člana 108. Zakona o radu („Službeni glasnik PC“, br. 70/01 i 73/01) je bilo propisano: da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, zaposleni ima pravo da se vrati na rad, ako to zahteva (stav 1.); da p ored vraćanja na rad iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu ili ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2.); da n aknada štete iz stava 2. ovog člana umanjuje se za iznos prihoda koja je zaposleni ostvario po bilo kom osnovu, po prestanku radnog odnosa (stav 3.).

Odredbama člana 191. Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09) je propisano: da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad, ako zaposleni to zahteva (stav 1.); da je pored vraćanja na rad, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2 .); da se naknada štete umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa (stav 3.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac povredu navedenog ustavnog prava zasniva na tvrdnji o proizvoljnoj primeni materijalnog prava. Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova. S druge strane, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom proizvoljnog i arbitrarnog postupanja i odlučivanja nadležnog suda. Budući da proizvoljnost i arbitrernost u utvrđivanju činjenica i primeni merodavnog prava ne može zadovoljiti standard pravičnog suđenja na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, te navedenih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda navedenog ustavnog prava ceni i sa stanovišta proizvoljno utvrđenog činjeničnog stanja i primene merodavnog prava. U prilog izloženom, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Van Kück protiv Nemačke, od 12. juna 2003. godine, prema kojem zadatak tog suda nije da preispituje i utvrđuje činjenice i tumači domaće zakone, osim ako presuda domaćeg suda nije očigledno proizvoljna, ili ako nije na razumljiv i zadovoljavajući način obrazložena.

U konkretnom slučaju, osporenom drugostepenom presudom odbijen je tužbeni zahtev podnosioca, kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati naknadu štete u visini zarada koje mu nisu isplaćene zbog nezakonitog otkaza i drugih primanja po osnovu rada i pripadajućih doprinosa, obrazlažući svoju odluku time da je podnosiocu njegovom krivicom otkazan ugovor o radu, te da to predstavlja osnov isključenja odgovornosti tuženog kao poslodavca za naknadu štete.

Po shvatanju Ustavnog suda, intencija zakonodavca prilikom propisivanja prava zaposlenog na naknadu štete zbog nezakonitog otkaza iz člana 191. važećeg Zakonu o radu, kao i člana 108. prethodnog Zakona o radu, bila je da samo postojanje pravnosnažne sudske odluke kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos automatski daje pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja tom zaposlenom pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu, uz uplatu pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Pri tome, zakon izričito propisuje uslove pod kojima se visina naknade štete može umanjiti (prihodi ostvareni nakon prestanka radnog odnosa). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da prilikom odlučivanja o zahtevu zaposlenog za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza treba imati u vidu da je Zakon o radu u tom pogledu lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima i u svojim odredbama koje regulišu prava zaposlenog povodom nezakonitog otkaza ne sadrži odrednicu, niti pak upućujuću normu o shodnoj primeni Zakona o obligacionim odnosima, odnosno njegovih pravila o deliktnoj odgovornosti.

Ustavni sud ukazuje da je isti stav izrazio u odlukama Už-776/2012 od 11. aprila 2013. godine i Už-4299/2012 od 26. februara 2015. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

Dakle, u situaciji kada je pravnosnažnom sudskom odlukom poništeno rešenje kojim je otkazan ugovor o radu podnosiocu, kao zaposlenom, Ustavni sud je ocenio da stanovište i dati razlozi u osporenoj presudi kojom je odbijen tužbeni zahtev podnosioca za naknadu štete nastale usled nezakonitog otkaza, nisu ustavnopravno prihvatljivi. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1575/13 od 9. jula 2013. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice utvrđene povrede prava na pravično suđenje takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu, kako bi taj sud u ponovnom postupku doneo novu odluku po žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 1633/12 od 11. januara 2013. godine. Stoga je, na osnovu odredaba člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. S ozbirom na to da je utvrdio postojanje povrede prava podnosioca na pravično suđenje i poništio osporenu presudu, Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe o povredi drugih ustavnih prava podnosioca.

8. Pri razmatanju zahteva za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je pošao od toga da je ovom odlukom utvrđena povreda ustavnog prava podnosioca na pravično suđenje i nadležnom drugostepenom sudu naloženo da ponovo odluči o žalbi tužioca izjavljenoj protiv prvostepene presude kako bi se u novoj presudi otklonila utvrđena povreda prava, te je ocenio da je utvrđenje povrede prava dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnosioca ustavne žalbe , te je, stoga, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, takav zahtev odbio, kao u tački 3. izreke.

9. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už - 633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

10. Ustavni sud je, na osnovu člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, odbacio predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja osporene presude, s obzirom na to da je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi, rešavajući kao u tački 4. izreke.

11. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Ustavnosudska zaštita prava na naknadu štete zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti