Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete, koji je trajao preko 14 godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete podnosiocima, dok je deo žalbe koji se tiče merituma odbačen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7298/2016
27.09.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. P . i D . P, obojice iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. septembra 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. P . i D . P . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 3449/15 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. P . i D . P, obojica iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu, 28. septembra 2016. godine, preko zajedničkog punomoćnika M. M, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4182/16 od 14. jula 2016. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, utvrđenih odredbama člana 21. st. 1. i 2, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 3449/15.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je postupak za naknadu štete zbog smrti bliskog lica trajao punih 18 godina; da je reč o dugom i veoma iscrpljujućem suđenju, u okviru kojeg je sud stalno inistirao na dostavljanju izveštaja o troškovima izrade nadgrobnog spomenika i ostalim pogrebnim troškovima, a kako su u međuvremenu sprovedene dve pravosudne reforme, postojao je problem i oko određivanja nadležnog suda; da podnosioci ustavne žalbe svojim ponašanjem nisu doprineli predugom trajanju postupka; da je osporenom presudom dosuđen nekorektno nizak iznos na ime naknade nematerijalne štete zbog smrti bliskog lica, koji značajno odstupa od orijentacionih iznosa koje je utvrdio najviši sud u Republici Srbiji; da se zatezna kamata kod naknade materijalne štete za troškove sahrane, podizanja nadgrobnog spomenika i ostalih pogrebnih troškova mora dosuditi od momenta kada su ti troškovi nastali, odnosno kada je dužnik zapao u docnju, a ne od presuđenja.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i preinači osporenu drugostepenu presudu, utoliko što će postavljene tužbene zahteve usvojiti u celini, zatim da podnosiocima ustavne žalbe, zbog dužine trajanja postupka, prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.000.000 dinara, kao i da im dosudi troškove postupka po ustavnoj žalbi.

Podneskom od 30. maja 2017. godine, podnosioci ustavne žalbe su osporili i rešenje Apelacionog suda u Beogradu R3. 53/17 od 4. maja 2017. godine, kojim nije prihvaćen predlog da se o njihovoj reviziji izjavljenoj protiv osporene drugostepene presude odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj. Podnosioci ustavne žalbe su istakli povredu istih odredaba Ustava, a u zahtevu o kome Ustavni sud treba da odluči predložili su da Ustavni sud dopusti da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 3449/15 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe, De. P . i T . P . su 23. aprila 2002. godine, u svojstvu tužilaca, podneli Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih Udruženja osiguravajućih organizacija – Garantni fond, Kompanije „D .“ a.d.o. Beograd i K. k . „P .“, radi naknade nematerijlane štete zbog smrti bliskog lica. Predmet je zaveden pod brojem P. 2321/02.

Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je za 13. septembar 2002. godine. Od krivičnog odeljenja istog suda su na uvid zatraženi spisi predmeta K. 778/2000, a od Uprave saobraćajne policije odgovarajući podaci o vozilu kojim je predmetna saobraćajna nezgoda izazvana. Na sledeće ročište, koje je bilo zakazano za 16. decembar 2002. godine, uredno pozvane parnične stranke nisu pristupile, zbog čega je sud odredio mirovanje postupka.

Na ročištu koje je povodom predloga za vraćanje u pređašnje stanje održano 20. februara 2003. godine, sud je, bez donošenja formalne odluke, nastavio sa postupkom. Podneskom od 6. marta 2003. godine, tužioci De. P . i T . P . su povukli tužbu. Na narednih devet ročišta za glavnu raspravu, od kojih samo jedno nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, saslušana su dva svedoka, a od Uprave saobraćajne policije su traženi podaci o saobraćajnoj nezgodi. Ročišta su zakazivana u vremenskim intervalima od najmanje dva do najviše šest meseci. Podneskom od 11. marta 2004. godine, tužilac Z. P . je preinačio tužbu, utoliko što je, pored zahteva za naknadu nematerijalne štete zbog smrti bliskog lica, postavio i tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete na ime troškova sahrane, podizanja nadgrobnog spomenika i ostalih pogrebnih troškova. Na ročištu održanom 17. maja 2004. godine, tužioci su povukli tužbu u odnosu na trećetuženog.

Tužioci su dokumentaciju o vozilu kojim je saobraćajna nezgoda izazvana priložili na francuskom jeziku, zbog čega je sud, na njihov predlog, odredio angažovanje sudskog tumača. Na ročištu održanom 18. aprila 2005. godine tužiocima je ostavljen rok za uplatu predujma troškova sudskog tumača. Glavna rasprava je odložena na neodređeno vreme. Sud je 24. januara 2006. godine doneo rešenje o prekidu postupka, zbog propusta tužilaca da polože traženi predujam. Ovo rešenje je postalo pravnosnažno 16. februara 2006. godine.

Tužioci su predlog za nastavak postupka, sa pomenutom dokumentacijom i prevodom sa francuskog jezika, dostavili 1. aprila 2009. godine. Na ročištu održanom 24. septembra 2009. godine, sud je, bez donošenja formalne odluke, nastavio sa postupkom. Do presuđenja je zakazano i održano još tri ročišta za glavnu raspravu (1. decembra 2009, 29. aprila i 9. septembra 2010. godine). Od nadležnog javnog preduzeća je pribavljen podatak o prosečnoj visini pogrebnih troškova, a izveden je i dokaz saslušanjem tužilaca u svojstvu parničnih stranaka. Nadležnost Drugog opštinskog suda u Beogradu je nakon 1. januara 2010. godine preuzeo Prvi osnovni sud u Beogradu. Predmet je zaveden pod brojem P. 61511/10. Glavna rasprava je zaključena 9. septembra 2010. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 61511/10 od 9. septembra 2010. godine odbijeni su u celini tužbeni zahtevi tužilaca. Tužioci su žalbu izjavili 30. septembra 2010. godine. Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Beogradu, kao nadležnom drugostepenom sudu, prosleđeni početkom 2011. godine. Rešenjem Gž. 1091/11 od 25. januara 2012. godine ukinuta je ožalbena presuda i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P. 4566/12. Do narednog presuđenja zakazano je još osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih tri nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno zbog štrajka advokata. Nakon 1. januara 2014. godine, predmet je prešao u nadležnost Drugog osnovnog suda u Beogradu, koji se rešenjem od 7. aprila 2014. godine oglasio mesno nenadležnim za postupanje. Nakon pravnosnažnosti rešenja o mesnoj nenadležnosti, predmet je dostavljen Prvom osnovnom sudu u Beogradu, koji se na ročištu održanom 30. januara 2015. godine takođe oglasio mesno nenadležnim i odredio da se predmet, nakon pravnosnažnosti, ustupi Trećem osnovnom sudu u Beogradu.

Treći osnovni sud u Beogradu je početkom maja 2015. godine pred Višim sudom u Beogradu pokrenuo postupak za rešavanje sukoba nadležnosti. Rešenjem Višeg suda u Beogradu R. 292/15 od 6. novembra 2015. godine za postupanje u predmetnoj pravnoj stvari je određen Drugi osnovni sud u Beogradu. Predmet je zaveden pod brojem P. 3449/15. Održano je jedno ročište (23. februara 2016. godine), na kome je glavna rasprava zaključena.

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 3449/15 od 23. februara 2016. godine, odbijeni su u celini tužbeni zahtevi tužilaca u odnosu na prvotuženog (Garantni fond), dok je, delimičnim usvajanjem, drugotuženi obavezan da tužiocima, na ime naknade nematerijalne štete zbog smrti bliskog lica, isplati po 5.000 dinara, sa zateznom kamatom od presuđenja do isplate. Odbijen je, dakle, u celini tužbeni zahtev tužioca Zorana Polića za naknadu materijalne štete, kao i deo tužbenog zahteva oba tužioca za naknadu nematerijalne štete, za iznos preko dosuđenog do traženog iznosa od 780.000 dinara.

Tužioci su 5. aprila 2016. godine izjavili žalbu. Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Beogradu prosleđeni 1. juna 2016. godine.

Postupajući po žalbi tužilaca, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 4182/16 od 14. jula 2016. godine, kojom je ožalbenu prvostepenu presudu delimično preinačio, utoliko što je drugotuženog obavezao da tužiocima, na ime naknade nematerijalne štete zbog smrti bliskog lica, isplati po 250.000 dinara, dok je u preostalom odbijajućem delu istu potvrdio. Osporena drugostepena presuda je punomoćniku tužilaca uručena 20. septembra 2016. godine.

Tužioci su 11. oktobra 2016. godine izjavili reviziju iz člana 395. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. Osporenim rešenjem R3. 53/17 od 4. maja 2017. godine, Apelacioni sud u Beogradu nije prihvatio predlog tužilaca da se o njihovoj reviziji odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) ; da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja osporenog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku (“ Službeni glasnik RS“, br. 125/04 , 111/09, 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US), koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se postupak se prekida - kad stranka umre, kad stranka izgubi parničnu sposobnost, kad zakonski zastupnik stranke umre ili prestane njegovo ovlašćenje za zastupanje, kad stranka koja je pravno lice prestane postojati, odnosno kad nadležni organ pravnosnažno odluči o zabrani rada, kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije, kad usled rata ili drugih uzroka prestane rad u sudu, kad je to drugim zakonom određeno (član 214.); da osim slučajeva posebno predviđenih u ovom zakonu, prekid postupka sud može odrediti - ako je odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju, ako se stranka nalazi na području koje je zbog vanrednih događaja ( poplava i sl.) odsečeno od suda (član 215.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 23. aprila 2002. godine , podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4182/16 od 14. jula 2016. godine, koja je punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe uručena 20. septembra 2016. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao 14 i po godina. Napred izneto samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, četrnaestogodišnje trajanje postupka ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca, a što se u najvećoj meri može pripisati nedovoljnoj efikasnosti prvostepenog suda. Činjenice da je o tužbenom zahtevu prvi put odlučeno osam i po godina nakon podnošenja tužbe, da je u okviru dokaznog postupka obavljeno samo saslušanje dva svedoka i podnosilaca ustavne žalbe u svojstvu parničnih stranaka, da se postupak nalazio u prekidu više od tri godine, a da zakonskog razloga za prekid zapravo nije bilo (propust podnosilaca ustavne žalbe da uplate predujam troškova sudskog tumača), da su ročišta za glavnu raspravu zakazivana u vremenskim intervalima od najmanje dva do najviše šest meseci, da je, nakon druge reorganizacije sudova u Republici Srbiji, bilo potrebno čak dve godine da se odredi mesno nadležan sud, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da se u ovom sporu nije postupalo u skladu sa načelom efikasnosti.

Međutim, Ustavni sud ne može da zanemari to što podnosioci ustavne žalbe protiv rešenja o prekidu postupka nisu izjavili žalbu, zbog čega je ono, uprkos tome da je prekid određen mimo zakonom propisanih razloga, postalo pravnosnažno. Još je važnije to što podnosioci ustavne žalbe više od tri godine nisu podneli predlog za nastavak postupka, a bilo je potrebno samo obezbediti odgovarajući prevod pismene dokumentacije sa stranog jezika. Napred izneto je, po mišljenju Ustavnog suda, dovoljno za zaključak da za opisanu neaktivnost u postupku postoji podeljena odgovornost između podnosilaca ustavne žalbe i prvostepenog suda .

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je imao u vidu da su podnosioci ustavne žalbe podneli reviziju iz člana 395. Zakona o parničnom postupku, sa čijom dozvoljenošću se nije saglasio Apelacioni sud u Beogradu. Polazeći od toga da postupak po reviziji, u kome je odlučivano samo o ispunjenosti procesnih uslova za izjavljivanje tog vanrednog pravnog sredstva, ne predstavlja nastavak meritornog odlučivanja u parničnom postupku, kao i da ustavnom žalbom nije izričito osporena dužina trajanja tog postupka, Ustavni sud se njime nije posebno bavio u ovoj odluci.

6. Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka i utvrđeni doprinos podnosilaca ustavne žalbe, već i životni standard u državi, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena na nacionalnom nivou nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava ( ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno, od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud za ljudska prava je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neažurnog postupanja sudova.

7. Povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, podnosioci ustavne žalbe prevashodno zasnivaju na tvrdnji da im je naknada nematerijalne štete zbog smrti bliskog lica morala biti dosuđena u većem iznosu.

Prema stavu Ustavnog suda, o pravu na naknadu nematerijalne štete, odnosno njenoj visini, odlučuju redovni sudovi, krećući se u okviru cilja kome služi ta naknada, zahteva razumnosti i proporcionalnosti, a samo naknada koja bi bila beznačajna ili očigledno neproporcionalna značaju povređenog dobra ne bi bila u skladu sa garancijama prava na pravično suđenje. Ustavni sud je, uvidom u osporenu presudu, utvrdio da je ona zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog materijalnog prava, pre svega, odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, te da sadrži razloge zbog kojih Apelacioni sud u Beogradu smatra da dosuđeni iznos predstavlja pravičnu satistfakciju za pretrpljene duševne bolove zbog smrti bliskog lica. Pri tome, Ustavni sud nalazi da se iznos od po 250.000 dinara obojici podnosilaca ustavne žalbe, kod utvrđene podeljene odgovornosti (50%) njihovog oca za nastanak štetnog događaja, ne može smatrati ni beznačajnim, niti očigledno neproporcionalnim značaju povređenog dobra. Apelacioni sud u Beogradu je, po shvatanju Ustavnog suda, razmotrio odlučna pitanja koja su postavljena tokom postupka, kao i sve okolnosti koje su bile od uticaja za odmeravanje visine naknade nematerijalne štete.

Ustavni sud takođe nalazi da nema proizvoljnosti ni u oceni parničnih sudova da prvotuženi Garantni fond nije pasivno legitimisan u predmetnoj pravnoj stvari, imajući u vidu da je isti osnovan Zakonom o osiguranju imovine i lica ( "Službeni list SRJ", broj 30/96 ), odnosno da u vreme nastanka štetnog događaja još uvek nije postojao.

Što se tiče navoda o pravu na zateznu kamatu, Ustavni sud ove navode nije posebno razmatrao, imajući u vidu da je osporenom presudom tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe Z . P . za naknadu materijalne štete zbog smrti bliskog lica u celini odbijen kao neosnovan, tako da se pitanje prava na zateznu kamatu nije ni moglo postaviti kao sporno u predmetnoj pravnoj stvari.

Kako uz ustavnu žalbu nisu priložene presude kojima bi se argumentovala tvrdnja o nejednakom postupanju sudova najviše instance u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama, Ustavni sud ni istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava nije posebno razmatrao. Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da se kod dosuđivanja novčane naknade zbog smrti bliskog lica, po pravilu, ne može govoriti o identitetu činjeničnog stanja, te da visina ove naknade zavisi od sticaja brojnih objektivnih i subjektivnih stanja i okolnosti o čemu odlučuju redovni sudovi, krećući se u granicama zahteva pravičnosti i proporcionalnosti, a u skladu sa odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi i da je ustavna žalba, ratione materiae, inkompatibilna sa osporenom presudom u delu u kome podnosioci ustavne žalbe ističu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Što se tiče istaknute povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosioci ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi ovog načela bliže ne obrazlažu, već ih, u stvari, izvode iz navoda o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7.1. Kada je reč o osporenom rešenju Apelacionog suda u Beogradu R3. 53/17 od 4. maja 2017. godine, Ustavni sud je, polazeći od sadržine ustavne žalbe i zahteva podnosilaca, prema kome Ustavni sud treba da umesto nadležnog parničnog suda odluči o dozvoljenosti izjavljenog vanrednog pravnog sredstva, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio zbog nenadležnosti da po njoj postupa.

U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom ( videti, pored drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti