Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog parnice za utvrđivanje prava na nasleđivanje koja traje od 1992. godine. Utvrđuje se povreda prava na suđenje u razumnom roku, podnositeljki se priznaje pravo na naknadu nematerijalne štete i nalaže se nadležnom sudu hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dusije Glavinić iz Ivanjice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. marta 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dusije Glavinić i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Ivanjici u predmetu P. 376/04 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se Osnovnom sudu u Požegi da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak, koji se vodio pred Opštinskim sudom u Ivanjici u predmetu P. 376/04, okončao u najkraćem mogućem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dusija Glavinić iz Ivanjice je, preko punomoćnika Petra K. Lukačevića, advokata iz Ivanjice, podnela Ustavnom sudu 14. januara 2008. godine ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Ivanjici u predmetu P. 376/04 (ranije P. 299/92 i P. 346/96).

Podnositeljka ustavne žalbe je navela da je povodom tužbe radi utvrđivanja prava na nasleđivanje i redukcije testamenta, koja je podneta 20. aprila 1992. godine, a u kome ona ima svojstvo tužene, formiran navedeni predmet u Opštinskom sudu u Ivanjici. Takođe, podnositeljka je navela da postupak traje skoro 16 godina i da još nije okončan, ističući pri tome da su tokom predmetnog postupka bili izgubljeni spisi predmeta i da je vršena rekonstrukcija postupka. Podnositeljka ustavne žalbe je navela da ima 83 godine i "da nije sigurna da će doživeti okončanje postupka po tempu kako se sudi". Iz navedenih razloga podnositeljka ustavne žalbe zahteva od Ustavnog suda da utvrdi da joj je postupanjem Opštinskog suda u Ivanjici u navedenom predmetu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U odgovoru na ustavnu žalbu Opštinskog suda u Ivanjici od 21. novembra 2008. godine, u kome je ukratko izložen tok predmetnog parničnog postupka, posebno je ukazano na to da postupak u ovoj parnici dugo traje, pre svega, zbog čestih promena postupajućih sudija i veoma složenog predmeta spora.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Ivanjici P. 376/04 i utvrdio je sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Jelena Popović, Dušan Popović i Branko Popović, svi iz Ivanjice, koje je kao maloletna lica zastupala zakonski zastupnik Miroslavka Popović iz Ivanjice, podneli su 21. aprila 1992. godine tužbu Opštinskom sudu u Ivanjici radi utvrđivanja prava na nasleđivanje i redukcije testamenta protiv Dusije Glavinić, ovde podnositeljke ustavne žalbe, Dušanke Jekić i Milutina Glavinića, svi iz Ivanjice. U tužbi je navedeno da je testamentom ostavioca Milovana Glavinića, kojim su za testamentalne naslednike određena navedena tužena lica, povređeno pravo tužilaca na nužni nasledni deo, te da iz tih razloga tužioci zahtevaju da sud utvrdi njihovo pravo na nasleđivanje kao nužnih naslednika i smanjenje raspolaganja testamentom radi ostvarivanja njihovog prava na nužni nasledni deo.

Povodom podnete tužbe formiran je u Opštinskom sudu u Ivanjici predmet P. 299/92. Sud je na ročištu za glavnu raspravu održanom 26. aprila 1994. godine doneo rešenje o prekidu postupka do pravnosnažnog okončanja postupaka koji se vode kod istog suda pod br. P. 664/88 i P. 141/92. Podneskom od 13. maja 1996. godine podnositeljka ustavne žalbe tražila je da se prekinuti postupak nastavi. Predmet je dobio novi broj P. 346/96. U toku postupka održano je pet ročišta (14. marta 1997, 24. aprila 1997, 12. novembra 2001, 5. decembra 2001. i 15. septembra 2003. godine), dok je šest ročišta odloženo (6. novembra 1997, 16. decembra 1997, 4. februara 1997, 23. oktobra 2001, 23. januara 2002. i 24. juna 2003. godine). Najveći broj ročišta odložen je zbog nedolaska tužilaca na ročište, a do odlaganja je došlo i zbog gubitka spisa predmeta, kao i zbog sprečenosti postupajućeg sudije koja se nalazila na porodiljskom odsustvu. Podnositeljka ustavne žalbe, odnosno njen punomoćnik, prisustvovali su svim navedenim ročištima. Na zapisniku sa glavne rasprave od 23. oktobra 2001. godine konstatovano je da su izgubljeni spisi ovog predmeta, a na ročištu održanom 12. novembra 2001. godine doneto je rešenje da se obnove spisi predmeta P. 346/96. Opštinski sud u Ivanjici na ročištu za glavnu raspravu održanom 15. septembra 2003. godine doneo je delimičnu presudu, a što je konstatovano u zapisniku, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilaca radi utvrđivanja prava na nasleđe na predmetnoj zaostavštini. Pismeni otpravak delimične presude P. 346/96 od 15. septembra 2003. godine dostavljen je punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe 2. februara 2004. godine, punomoćniku tužilaca 13. februara 2004. godine, trećetuženom 8. marta 2004. godine i drugotuženoj 9. marta 2004. godine. Protiv navedene presude tužioci su uložili žalbu.

Okružni sud u Užicu, rešavajući o žalbi tužilaca, doneo je 26. maja 2004. godine rešenje Gž. 832/04 kojim je usvojio žalbu, ukinuo delimičnu presudu Opštinskog suda u Ivanjici P. 346/96 od 15. septembra 2003. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku koji se pred Opštinskim sudom u Ivanjici vodio pod brojem P. 376/04 održano je deset ročišta (23. septembra 2004, 11. novembra 2004, 12. jula 2006, 25. oktobra 2006, 25. januara 2007, 13. juna 2007. 25. marta 2008, 7. maja 2009, 7. jula 2009 i 15. oktobra 2009. godine), dok je osam ročišta odloženo (29. juna 2006, 11. aprila 2007, 25. septembra 2007, 19. novembra 2007, 25. januara 2008, 13. aprila 2009, 1. oktobra 2009. i 9. novembra 2009. godine). Ročišta su odlagana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, zbog toga što su spisi dostavljeni veštaku te sud nije mogao da postupa, kao i na predlog punomoćnika tužilaca. Podnositeljka ustavne žalbe, odnosno njen punomoćnik, prisustvovali su svim navedenim ročištima u ponovnom postupku, osim na ročištu zakazanom za 25. januar 2008. godine, koje je i odloženo na predlog punomoćnika podnositeljke. Na ročištu održanom 25. marta 2008. godine punomoćnik podnositeljke ustavne žalbe je predložio da sud prvo odluči o prigovoru da je tužba neblagovremena, što je sud i učinio, te je rešenjem P. 376/04 od 25. marta 2008. godine odbio prigovor podnositeljke. Pismeni otpravak navedenog rešenja dostavljen je trećetuženom 16. jula 2008. godine, drugotuženoj i punomoćniku tužilaca 21. jula 2008. godine i punomoćniku podnositeljke 22. jula 2008. godine. Podnositeljka ustavne žalbe je izjavila žalbu protiv tog rešenja, a Okružni sud u Užicu je rešenjem Gž. 1927/08 od 22. septembra 2008. godine ukinuo ožalbeno rešenje i predmet vratio prvostepnom sudu na dalji postupak.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće ustavne i zakonske odredbe.

Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da potpuno i istinito utvrdi sporne činjenice od kojih zavisi osnovanost tužbenog zahteva (član 7. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja (član 221.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od dana donošenja (član 337. stav 1.).

Važećim Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) propisano je: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, a stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223. st. 1. i 2.); da ako je pre stupanja na snagu ovog zakona doneta prvostepena presuda ili rešenje kojim se postupak pred prvostepenim sudom okončava, dalji postupak sprovešće se po dosadašnjim propisima (član 491. stav 1.), kao i da ako po stupanju na snagu ovog zakona bude ukinuta prvostepena odluka iz stava 1. ovog člana, dalji postupak sprovešće se po ovom zakonu (člana 491. stav 3.).

5. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 21. aprila 1992. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Ivanjici radi utvrđenja prava na nasleđivanje i redukcije testamenta, da je tužba podneta protiv podnositeljke ustavne žalbe i drugih navedenih lica kao tuženih, te da predmetni postupak još nije okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom je postupak trajno okončan, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja osporenog sudskog postupka.

Kada je reč o dužini predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak do momenta podnošenja ustavne žalbe trajao ukupno 15 godina i osam meseci i da je u tom periodu bio u prekidu dve godine i pet meseci, te da postupak još uvek nije okončan. Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka mora se poći od činjenice da dužina postupka zavisi od niza činilaca, te da se mora ceniti u svakom konkretnom slučaju ponaosob. Složenost pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, značaj raspravljanog prava za podnositeljku ustavne žalbe, ponašanje podnositeljke u postupku, kao i ponašanje sudova koji su vodili postupak, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka.

Ustavni sud je utvrdio da je konkretan predmet bio relativno složen. Protiv podnositeljke ustavne žalbe i drugih navedenih lica, kao testamentalnih naslednika, podneta je tužba u predmetnom parničnom postupku radi utvrđenje prava na nužni nasledni deo i redukcije testamenta. Stoga je u postupku bilo potrebno utvrditi šta je sve činilo imovinu ostavioca i sva njegova potraživanja, proceniti vrednost te imovine, utvrditi iznos ostaviočevih dugova, utvrditi vrednost svih poklona koje je ostavilac za života učinio zakonskim naslednicima i dr. Iako je predmet bio u određenoj meri činjenično i pravno složen, prema oceni Ustavnog suda, to ipak ne može opravdati ovako dugo trajanje parničnog postupka.

Predmet spora je nesumnjivo od relevatnog materijalnog značaja za podnositeljku ustavne žalbe, jer se odlučivanjem o pravu na nužni nasledni deo tužilaca i o redukciji testamenta, posredno rešava i o pravu na nasleđivanje podnositeljke ustavne žalbe.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka, kao tužena u parničnom postupku, nije doprinela neopravdanoj dužini njegovog trajanja. Podnositeljka ustavne žalbe, odnosno punomoćnik podnositeljke, uredno su pristupali na zakazana ročišta za glavnu raspravu i nisu preduzimali procesne radnje kojima bi odugovlačili parnični postupak.

Ispitujući postupanje sudova u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je ocenio da je na neprimereno dugo trajanje parničnog postupka od presudnog uticaja bilo ponašanje Opštinskog suda u Ivanjici. Ovo iz razloga: što je u toku prvostepenog postupka, u periodu od 6. novembra 1996. godine do 15. septembra 2003. godine, kada je sud doneo delimičnu presudu, to jest u periodu od skoro sedam godina, održano samo pet ročišta za glavnu raspravu, dok je šest ročišta odloženo (zbog nedolaska tužilaca na ročište, gubitka sudskog predmeta i sprečenosti postupajućeg sudije), pri čemu je sud u dva navrata u dužim vremenskim periodima bio potpuno neaktivan i to jednom više od četiri i po godine, a drugi put godinu dana i devet meseci; što je pismeni otpravak delimične presude dostavio strankama u postupku tek posle više od četiri i po meseca; što je prvostepeni sud u ponovnom postupku, počev od 23. septembra 2004. godine, odložio čak osam ročišta (zbog nedolaska tužilaca, odnosno punomoćnika tužilaca i zbog sprečenosti postupajućeg sudije), te da je i u tom periodu sud bio neaktivan, jer godinu dana i osam meseci nije održao ročište za glavnu raspravu; što je pismeni otpravak rešenja o prigovoru neblagovremenosti tužbe dostavio strankama u postupku posle skoro četiri meseca od njegovog donošenja.

Na osnovu utvrđenih činjenica o toku postupka, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere da se ovaj postupak okonča efikasno i da se o tužbenom zahtevu odluči ažurno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud naglašava da pored obaveze suda da sam sprovodi postupak, shodno načelu procesne efikasnosti, postoji obaveza suda da obezbedi da se i ostali učesnici u postupku ponašaju na takav način, kako bi se izbeglo nepotrebno odugovlačenje parnice. U konkretnom slučaju, postupajući sud nije preduzeo sve zakonom predviđene procesne mere kako bi onemogućio tužioce da odugovlače postupak.

Imajući u vidu da se radi o parničnom postupku koji se vodi pred Opštinskim sudom u Ivanjici od 1992. godine, da još nije doneta prvostepena odluka o tužbenom zahtevu u celini, te da je neizvesno kada će predmetni postupak biti pravnosnažno okončan, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom članom 32. stav 1. Ustava, zbog čega je ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07).

Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, a u tački 3. izreke je naložio Osnovnom sudu u Požegi, kao nadležnom sudu, da preduzme sve neophodne mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem mogućem roku.

6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti