Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog produženja pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud odbija žalbu protiv rešenja o produženju pritvora, nalazeći da su sudovi dali relevantne razloge. Žalba zbog nedostavljanja pismenog otpravka rešenja na vreme odbačena je kao neblagovremena, iako je podnosiocima uskraćeno pravo na žalbu šest meseci.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7309/2018
17.12.2020.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Lidija Đukić, Tatjana Đurkić, Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Nataša Plavšić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi S. K, Se. K, K. Č, S. Č, Z. B, J. B, C. H, B. D, Z. Đ, F. H, M. H, E. H, S. M, B. M, D. M, N. K, H. K, Dž. K, J. P, M. O, A. R.-H, M. D, S. Ć, S. D, Z. M, S. M, J. M, S. R. i Sl. R, svih iz Prijepolja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. decembra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. K, Se. K, K. Č, S. Č, Z. B, J. B, C. H, B. D, Z. Đ, F. H, M. H, E. H, S. M, B. M, D. M, N. K, H. K, Dž. K, J. P, M. O, A. R. -H, M. D, S. Ć, S. D, Z. M, S. M, J. M, S. R. i Sl. R. i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Užicu Gžrr. 62/18 od 10. maja 2018. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe S. K, Se. K, K. Č, S. Č, Z. B, J. B, C. H, B. D, Z. Đ, F. H, M. H, E. H, S. M, B. M, D. M, N. K, H. K, Dž. K, J. P, M. O, A. R.-H, M. D, S. Ć, S. D, Z. M, S, M, J. M, S. R. i Sl. R. na naknadu nematerijalne štete, svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznos isplaćen po osnovu presude Višeg suda u Užicu Gžrr. 62/18 od 10. maja 2018. godine, kao i za sve ostale iznose koji su svakom od podnosilaca ustavne žalbe eventualno isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Prijepolju u predmetu I. 56/07 i stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Užicu u predmetu St. 58/10. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. K, Se. K, K. Č, S. Č, Z. B, J. B, C. H, B. D, Z. Đ, F. H, M. H, E. H, S. M, B. M, D. M, N. K, H. K, Dž. K, J. P, M. O, A. R.-H, M. D, S. Ć, S. D, Z. M, S. M, J. M, S. R. i Sl. R, svi iz Prijepolja, podneli su, 18. juna 2018. godine, preko punomoćnika R. P, advokata iz Prijepolja, ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Užicu Gžrr. 62/18 od 10. maja 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, na naknadu štete, na jednaku zaštitu prava i na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 35. st. 1. i 2, člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, te povrede načela o jedinstvu pravnog poretka iz člana 4. stav 1. Ustava.

Ustavnom žalbom se osporava pravnosnažna presuda doneta u parničnom postupku vođenom po tužbama podnosilaca za isplatu novčanog obeštećenja za neimovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku, a koje su protiv Republike Srbije podnete u skladu sa odredbama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15). Osporenom presudom odbijene su kao neosnovane žalbe tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, i tužene i potvrđena je prvostepena presuda Osnovnog suda u Prijepolju Prr1. 8/17 od 13. februara 2018. godine, kojom su tužbeni zahtevi podnosilaca delimično usvojeni tako što se tužena obavezuje da im na ime novčanog obeštećenja zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati iznose od po 300 evra, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja, sve u dinarskoj protivvrednosti, u roku od osam dana od dana prijema prepisa presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, dok su za preostali iznos od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti (do traženih 1.000 evra), tužbeni zahtevi odbijeni.

Označene povrede ustavnih prava obrazlažu se isticanjem razloga koji su rukovodili Osnovni sud u Prijepolju da usvoji prigovore podnosilaca ustavne žalbe i utvrdi da im je u izvršnom postupku koji je pred tim sudom vođen u predmetu I. 56/07 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te se zaključuje da u parničnom postupku u kome je odlučivano o novčanom obeštećenju „sudovi uopšte nisu uzeli u obzir prednje kriterijume (kriterijume na osnovu kojih je utvrđena povreda prava suđenje u razumnom roku), već su, suprotno svim legitimnim očekivanjima podnosilaca u datim okolnostima, dosudili najniže iznose obeštećenja, čime im je povređeno pravo na pravično suđenje, pravo na imovinu, pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima, načelo zabrane diskriminacije po osnovu prebivališta podnosilaca ustavne žalbe, pravo na naknadu štete i načela o jedinstvenom pravnom poretku“. Posebno se ističe da prilikom odlučivanja o visini novčanog obeštećenja sud nije mogao zaključiti da izvršni postupak traje tri godine, dok je preostalo vreme u toku stečajni postupak, jer se izvršni i stečajni postupak moraju posmatrati kao jedinstvena celina.

U ustavnoj žalbi se dalje navodi da je ovakvo postupanje kako prvostepenog, tako i drugostepenog suda suprotno praksi Evropskog suda za ljudska prava koji delotvornost pravnog sredstva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku ceni i sa aspekta dosuđene visine naknade nematerijalne štete. U prilog iznetog argumenta navode se primeri iz prakse Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda, a na osnovu kojih podnosioci smatraju da je „jasno da je sud trebalo da dosudi višu novčanu naknadu koja ne bi smela biti niža od 1.000 evra“. U prilog iznete tvrdnje navode se sudske odluke Višeg suda u Užicu, Višeg suda u Beogradu i Osnovnog suda u Kraljevu – Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji, kojima je radnicima-poveriocima istog društvenog preduzeća, dosuđeno novčano obeštećenje u iznosu od 800 ili 1.000 evra. S obzirom na ukazano različito postupanje sudova, podnosioci smatraju da im je osporenom presudom povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, kao i da je „više nego uočljivo da se prema podnosiocima diskriminatorski postupalo i to u odnosu na njihovo prebivalište“, jer „ko je imao prebivalište u Beogradu (i Vrnjačkoj Banji) dobio je 1.000 evra, u Požegi 800 evra, a u Prijepolju 300 evra“.

Konačno, podnosioci smatraju da im je nedosuđivanjem razumnog iznosa obeštećenja umanjena imovina, čime im je povređeno i pravo iz člana 58. stav 1. Ustava.

Od Ustavnog suda se traži da utvrdi istaknute povrede prava i da poništi osporenu presudu Višeg suda u Užicu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojim je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, zadatak Ustavnog suda je da u ustavnosudskom postupku ispita da li je prilikom odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe došlo do povrede ili uskraćivanja njegovih ustavnih prava ili sloboda na koje je u ustavnoj žalbi ukazao i da, ukoliko utvrdi osnovanost ustavne žalbe, podnosiocu pruži adekvatnu zaštitu povređenog ili uskraćenog ustavnog prava, odnosno slobode.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za postupanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

- podnosioci ustavne žalbe su bili zaposleni u društvenom preduzeću I. „I.“ Prijepolje;

- na osnovu pravnosnažnih i izvršnih presuda Opštinskog suda u Prijepolju podnosioci su, pred istim sudom, tokom 2007. i 2008. godine, pokrenuli izvršne postupke radi naplate dosuđenih potraživanja iz radnog odnosa;

- Opštinski sud u Prijepolju je, radi vođenja jedinstvenog izvršnog postupka, formirao predmet I. 56/07;

- rešenjem Osnovnog suda u Prijepolju I. 56/07 od 2. septembra 2010. godine prekinut je postupak izvršenja, jer je nad izvršnim dužnikom, poslodavcem podnosilaca ustavne žalbe, pokrenut stečajni postupak, rešenjem Privrednog suda u Užicu St. 58/10 od 7. jula 2010. godine;

- tokom avgusta 2016. godine, podnosioci su Osnovnom sudu u Prijepolju izjavili prigovore radi ubrzavanja postupka u predmetu I. 56/07;

- rešenjima Osnovnog suda u Prijepolju, donetim u periodu od 12. do 19. septembra 2019. godine, usvojeni su prigovori podnosilaca ustavne žalbe i, pored ostalog, utvrđeno da je svakom od podnosilaca povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji se kod tog suda vodi u predmetu I. 56/07;

- po usvajanju prigovora, podnosioci su Osnovnom sudu u Prijepolju podneli tužbe protiv Republike Srbije – Osnovnog suda u Prijepolju, radi novčanog obeštećenja zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, tražeći da im se novčano obeštećenje dosudi u visini od po 1.500,00 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate prema srednjem kursu Narodne banke Srbije, s tim što je tokom prvostepenog postupka visina tužbenog zahteva precizirana na iznos od po 1.000,00 evra;

- Osnovni sud u Prijepolju je, radi vođenja jedinstvenog postupka po podnetim tužbama, formirao predmet Prr1. 8/17 u kome je 13. februara 2018. godine doneta prvostepena presuda kojom je tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, delimično usvojen tako što je tužena obavezana da tužiocima, na ime novčanog obeštećenja zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Prijepolju I. 56/07, isplati iznose od po 300,00 evra, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, u roku od osam dana od dana prijema prepisa presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, dok su tužbeni zahtevi odbijeni za preostali iznos od po 700,00 evra, sa zakonskom zateznom kamatom;

- osporenom presudom Višeg suda u Užicu Gžrr. 62/18 od 10. maja 2018. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužilaca i tužene, a prvostepena presuda potvrđena.

4. Ispitujući pretpostavke za odlučivanje o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da se navodi podnosilaca o učinjenoj povredi označenog ustavnog prava zasnivaju na tome da je visina novčanog obeštećenja koje im je dosuđeno zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku nedovoljna i nepravična, odnosno da nije adekvatna. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da je pravo na isplatu novčanog obeštećenja, saglasno odredbi člana 23. stav 1. tačka 1) Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (u daljem tekstu: Zakon), jedna vrsta pravičnog zadovoljenja koje ima stranka kojoj je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Novčano obeštećenje je naknada za neimovinsku štetu koju je stranka pretrpela zbog nerazumno dugog trajanja sudskog postupka. Ova naknada se ostvaruje u parničnom postupku koji se pokreće podnošenjem tužbe protiv Republike Srbije. Dakle, presudama koje se donose po tužbama za novčano obeštećenje iz člana 23. stav 1. tačka 1) Zakona sudovi odlučuju o naknadi neimovinske štete. Specifičnost ovih parnica za naknadu neimovinske štete ogleda se u tome što je sud prilikom odlučivanja o visini naknade ograničen u pogledu najnižeg i najvišeg iznosa koji može dosuditi, jer je odredbom člana 30. stav 1. Zakona propisano da se novčano obeštećenje priznaje u visini od 300 do 3.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate prema srednjem kursu Narodne banke Srbije, po predmetu. Saglasno odredbi stava 2. istog člana Zakona, pri određivanju visine novčanog obeštećenja se primenjuju merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku, a pre svega složenost predmeta, postupanje nadležnog državnog organa i stranke i značaj predmeta po stranku.

Polazeći od navedenog zakonskog okvira, a imajući u vidu da Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da postupa kao instancioni sud, Sud ukazuje da bi ustavnopravni osnov za utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje nesporno postojao ukoliko bi podnosiocu ustavne žalbe pravnosnažno bilo dosuđeno novčano obeštećenje u visini nižoj od minimuma propisanog Zakonom. U svim ostalim slučajevima postavlja se pitanje da li osporavanje pravnosnažno dosuđenog iznosa novčanog obeštećenja koje, kao što je rečeno, ima karakter naknade neimovinske štete, predstavlja ustavnopravni razlog za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje ili, u suštini, predstavlja zahtev za instancionim postupanjem Ustavnog suda. Ustavni sud nalazi da su za odgovor na ovo pitanje, u konkretnom slučaju, od značaja stavovi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, od 19. decembra 2019. godine).

Naime, Evropski sud se u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije prvi put izjašnjavao o tome da li je visina naknade neimovinske štete koja je, na osnovu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, dosuđena od strane „redovnih“ sudova, zbog neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa isključivim ili većinskim državnim ili društvenim kapitalom, dovoljna i adekvatna. Razmatrajući prigovor gubitka statusa „žrtve“, Evropski sud je primetio da je iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra koji su domaći sudovi dosudili podnositeljki predstavke, niži od iznosa koje Evropski sud dosuđuje u sličnim predmetima, ali je naglasio da se pitanje adekvatnosti dosuđenog iznosa naknade mora ceniti u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost naknade koja se ocenjuje u kontekstu životnog standarda u određenoj državi, kao i činjenicu da će u okviru nacionalnog sistema ova naknada u principu biti dosuđena i isplaćena brže i ranije nego da o tome odlučuje Evropski sud (stav 23.). Zaključujući da se dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra može smatrati dovoljnim i adekvatnim za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je, posledično, podnositeljka predstavke izgubila status „žrtve“ u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Evropski sud je odbacio predstavku.

Imajući u vidu da je načelom o neposrednoj primeni zajemčenih prava iz člana 18. stav 3. Ustava utvrđeno da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, a saglasno važećim međunarodnim standardima, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje, Ustavni sud konstatuje da označeno ustavno načelo upućuje na to da se zajemčena prava tumače, pored ostalog, i u skladu sa praksom Evropskog suda i stavovima izraženim kroz odluke tog suda, i to kako u postupku njihove ustavnosudske zaštite, tako i u postupcima pred nadležnim sudovima koji, rešavajući konkretne sporove, suštinski treba da obezbede i ostvarivanje i zaštitu ustavnih prava i sloboda. Stoga Ustavni sud nalazi da se, u situaciji kada se ustavnom žalbom, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, osporava presuda kojom je podnosiocu pravnosnažno dosuđeno novčano obeštećenje za neimovinsku štetu koja je izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku, a koja je utvrđena zbog nemogućnosti da u primerenom roku naplati svoje pravnosnažno dosuđeno potraživanja iz radnog odnosa od poslodavca – dužnika koji je preduzeće sa isključivim ili većinskim društvenim ili državnim kapitalom, istaknuta povreda zajemčenog prava mora ispitivati primenom stavova Evropskog suda izraženih u odluci Stanković protiv Srbije. U tom smislu, u ovim ustavnosudskim predmetima ocena dosuđene visine naknade neimovinske štete nema karakter instancionog postupanja Ustavnog suda, već predstavlja mehanizam kojim se obezbeđuje da se zajemčena prava tumače u skladu sa praksom Evropskog suda kao međunarodne institucije koja nadzire njihovo sprovođenje. Ustavni sud ističe da je u cilju usklađivanja svoje prakse sa jedinstvenim pristupom Evropskog suda u rešavanju ovog spornog pitanja, na sednici održanoj 4. juna 2020. godine, doneo Odluku Už-277/2017 (objavljena na internet stranici Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs i u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 104/20), kojom je usvojio ustavne žalbe M.K, D.M. i S.J. i utvrdio da je podnosiocima osporenim rešenjima, kojima im je, primenom odredaba Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, dosuđena naknada na ime nematerijalne štete, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer dosuđena visina ne predstavlja dovoljnu i adekvatnu naknadu za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, te se ne može smatrati da su njenim dosuđivanjem podnosioci izgubili status „žrtve“. Istom Odlukom podnosiocima je utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti, umanjenom za iznose koji su im već isplaćeni po istom osnovu.

Primenjujući sve prethodno izloženo na konkretan slučaj, a s obzirom na to da je podnosiocima ustavne žalbe povreda prava na suđenje u razumnom roku utvrđena zbog nemogućnosti da u primerenom roku naplate svoja pravnosnažno dosuđena potraživanja iz radnog odnosa od poslodavca – dužnika koji je preduzeće u društvenoj svojini, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima osporenom presudom Višeg suda u Užicu Gžrr. 62/18 od 10. maja 2018. godine, kojom im je na ime novčanog obeštećenja za neimovinsku štetu koja je izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Prijepolju I. 56/07, pravnosnažno dosuđen iznos od po 300 evra, povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu podnosilaca u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

5. Razmatrajući način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, Ustavni sud ukazuje da je, saglasno odredbi člana 171. stav 2. Ustava, ovlašćen da svojom odlukom uređuje način njenog izvršenja, kada je to potrebno. Zakonom o Ustavnom sudu, kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, u članu 89. stav 2, propisano je da Ustavni sud, kada utvrdi da je osporenim pojedinačnim aktom ili radnjom povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, može poništiti pojedinačni akt, zabraniti dalje vršenje radnje ili odrediti preduzimanje druge mere ili radnje kojom se otklanjaju štetne posledice utvrđene povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda i odrediti način pravičnog zadovoljenja podnosioca. Dakle, kada utvrdi povredu ili uskraćivanje Ustavom zajemčenog prava ili slobode, Ustavni sud je ovlašćen da odredi onaj način otklanjanja štetnih posledica za koji nalazi da je u konkretnom slučaju dovoljan i adekvatan.

Sud je u svojoj dosadašnjoj praksi, kada utvrdi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje pojedinačnim aktom kojim je u parničnom postupku odlučivano o njegovim pravima ili obavezama, po pravilu, posledice učinjene povrede prava otklanjao poništajem pojedinačnog akta donetog po poslednjem dozvoljenom pravnom sredstvu čije je izjavljivanje prethodilo podnošenju ustavne žalbe i određivanjem (nalaganjem) nadležnom sudu da o tom pravnom sredstvu ponovo odluči. Na ovaj način se nadležnom instancionom sudu ostavlja da u izvršenju odluke Ustavnog suda, o spornom pitanju odluči u skladu sa iznetim ustavnopravnim ocenama. Ustavni sud nalazi da je i u ovom ustavnosudskom sporu poništaj osporene drugostepene presude kojom je učinjena povreda prava na pravično suđenje i određivanje (nalaganje) nadležnom sudu da ponovo odluči o žalbama podnosilaca dovoljan način otklanja posledica utvrđene povrede zajemčenog prava. Međutim, Sud ocenjuje da u okolnostima konkretnog slučaja poništaj pojedinačnog akta, sa stanovišta obezbeđivanja delotvornosti zaštite zajemčenih prava, ne bi bio i adekvatan način otklanjanja posledica utvrđene povrede prava. Ovo iz razloga što, kao što je već istaknuto, ustavno načelo iz člana 18. stav 3. Ustava jednako obavezuje i nadležne sudove da o pitanju novčanog obeštećenja zbog nemogućnosti naplate u razumnom roku potraživanja iz radnog odnosa od dužnika koji je preduzeće sa društvenim ili državnim kapitalom, odlučuju u skladu sa jedinstvenim pristupom Evropskog suda izraženim u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u ovom ustavnosudskom predmetu utvrđivanje prava podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u visini koju Evropski sud smatra dovoljnom i adekvatnom novčanom satisfakcijom zbog nemogućnosti naplate potraživanja u razumnom roku, najdelotvorniji način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava.

Ustavni sud je, u skladu sa prethodno iznetom ocenom, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke, utvrdio pravo podnosilaca ustavne žalbe S. K, Se. K, K. Č, S. Č, Z. B, J. B, C. H, B. D, Z. Đ, F. H, M. H, E. H, S. M, B. M, D. M, N. K, H. K, Dž. K, J. P, M. O, A. R.-H, M. D, S. Ć, S. D, Z. M, S. M, J. M, S. R. i Sl. R. na naknadu nematerijalne štete, svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznos isplaćen po osnovu presude Višeg suda u Užicu Gžrr. 62/18 od 10. maja 2018. godine, kao i za sve ostale iznose koji su svakom od podnosilaca ustavne žalbe eventualno isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Prijepolju u predmetu I. 56/07 i stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Užicu u predmetu St. 58/10. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Kako iz jedinstvenog pristupa Evropskog suda u rešavanju ovog pitanja proizlazi da je dosuđivanje i isplata, na nacionalnom nivou, iznosa od 800 evra dovoljna i adekvatna novčana satisfakcija zbog neprimerenog trajanja postupka namirenja potraživanja iz radnog odnosa od dužnika koji je preduzeće sa društvenim ili državnim kapitalom, to znači da je zaštita prava u punom obimu ostvarena dosuđivanjem i isplatom ukupnog iznosa od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. U tom smislu, dosuđivanje i isplata, kako manjeg, tako i većeg ukupnog iznosa od 800 evra, dovela bi do nejednakog pravnog položaja lica koja se nalaze istoj ili bitno sličnoj pravnoj situaciji. Stoga Ustavni sud naglašava da je, u ovim slučajevima, naknada neimovinske štete u ukupnom iznosu od 800 evra po svim pravnim sredstvima kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku, saglasna jedinstvenom pristupu Evropskog suda. Zbog toga je Ustavni sud u tački 2. izreke ove odluke odredio da se utvrđeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, svakom od podnosilaca umanjuje za iznos isplaćen po osnovu osporene presude Višeg suda u Užicu Gžrr. 62/18 od 10. maja 2018. godine, kao i za sve ostale iznose koji su svakom od njih eventualno isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Prijepolju u predmetu I. 56/07 i stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Užicu u predmetu St. 58/10, a s obzirom na to da je pokretanjem stečajnog postupka namirenje istih potraživanja podnosilaca nastavljeno u tom postupku.

6. Nakon što je podnosiocima utvrdio povredu prava na pravično suđenje i utvrdio pravo na naknadu nematerijalne štete, detaljno iznoseći razloge za svoju odluku, Ustavni sud nalazi da je bespredmetno razmatranje ustavne žalbe u odnosu na istaknute povrede prava iz člana 35. st. 1. i 2. i člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, kao i povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava.

Povodom pozivanja podnosilaca na povredu načela o jedinstvu pravnog poretka iz člana 4. stav 1. Ustava, Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje da načela na kojima počiva ustavni poredak Republike Srbije ne mogu biti osnov izjavljivanja ustavne žalbe.

Na temelju izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, zaključio da se ova odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, s obzirom na širi značaj koji ima za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda.

8. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković. s.r.

IZDVOJENO MIŠLjENjE SUDIJE LIDIJE ĐUKIĆ

na odluku Ustavnog suda Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine

Odlukom Ustavnog suda Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine (u daljem tekstu: predmetna odluka), tačkom prvom izreke usvojena je ustavna žalba S.K. i još 28 podnosilaca i utvrđeno da im je presudom Višeg suda u Užicu Gžrr. 62/18 od 10. maja 2018. godine povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok je, kao način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, tačkom drugom izreke utvrđeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, svakom u iznosu od po 800 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznos isplaćen po osnovu presude Višeg suda u Užicu Gžrr. 62/18 od 10. maja 2018. godine, kao i za sve ostale iznose koji su svakom od podnosilaca ustavne žalbe eventualno isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Prijepolju u predmetu I. 56/07 i stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Užicu u predmetu St. 58/10.

Navedena odluka je doneta većinom glasova sudija Ustavnog suda, a moje neslaganje se, pre svega, odnosi na odlučeno stavom drugim izreke, odnosno moj stav je bio da je u konkretnom slučaju, kao meru otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, trebalo poništiti osporenu presudu, pri čemu, paradoksalno, i većinski stav mojih kolega, a i moj, zasnovan je na odluci Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka br. 41285/19 od 19. decembra 2019. godine), kao i na drugim razlozima.

Odlukom Evropskog suda u predmetu Stanković protiv Srbije proglašena je neprihvatljivom predstavka podnositeljke, jer je Evropski sud zaključio da podnositeljka predstavke više ne može tvrditi da je „žrtva“ u smislu člana 34. Konvencije, zbog navodnog kršenja koje je rezultat odloženog izvršenja konačne presude usvojene u njenu korist.

Okolnosti utvrđene u ovoj odluci su sledeće: podnositeljka je bila zaposlena u društvenom/državnom preduzeću „Jumko“ – Vranje; presudom Opštinskog suda u Vranju od 16. jula 2004. godine obavezano je navedeno preduzeće da podnositeljki isplati određene iznose na ime zaostalih zarada i drugih davanja sa kamatom; isti sud je 6. septembra 2004. godine izdao izvršni nalog u vezi sa izvršenjem presude; rešenjem suda od 8. juna 2016. godine utvrđena je povreda prava na suđenje u razumnom roku i naloženo da se izvršni postupak ubrza; u parničnom postupku Osnovni sud u Vranju je presudom od 6. aprila 2017. godine podnositeljki dosudio 1.000 evra na ime nematerijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku; drugostepeni sud je 1. novembra 2017. godine preinačio tu odluku sniženjem naknade na 800 evra; Ustavni sud je 21. marta 2019. godine doneo odluku kojom je podržana drugostepena presuda; u drugom parničnom postupku Osnovni sud u Vranju je presudom od 13. aprila 2018. godine obavezao tuženu Republiku Srbiju da podnositeljki isplati materijalnu štetu u visini iznosa dosuđenih pravosnažnom presudom sa kamatom; ovu presudu su podržali drugostepeni sud 19. decembra 2018. godine i Vrhovni kasacioni sud 18. aprila 2019. godine; do maja 2019. godine podnositeljki je isplaćena materijalna, a do 17. jula 2019. godine i nematerijalna šteta.

Evropski sud je dalje konstatovao da su domaći sudovi izričito utvrdili kršenje (prava na suđenje u razumnom roku), kao i da su, pored utvrđene povrede, naložili: a) da se sporni izvršni postupak ubrza, b) da se podnositeljki isplati 800 evra za pretrpljenu nematerijalnu štetu, c) da Država isplati podnositeljki iz spostvenih sredstava iznose navedene u pravosnažnoj presudi. Naknada materijalne štete je isplaćena podnositeljki u roku od mesec dana od donošenja odluke Vrhovnog kasacionog suda o tome, a nematerijalne u roku kraćem od četiri meseca nakon odluke Ustavnog suda o tom pitanju.

Ocenjujući iznos (800 evra) dosuđen podnositeljki za nematerijalnu štetu, Evropski sud je ukazao da je „[...]niži od iznosa dodeljenog za uporediva kašnjenja u sudskoj praksi Suda[...],“ kao i da je Sud u prošlosti odobrio paušalni iznos od 2.000 evra za neizvršenje domaćih odluka donetih protiv društvenih/državnih preduzeća. Međutim, Evropski sud zaključuje da „[...]u ovom kontekstu[...]“ kao i s obzirom na „[...]okolnosti ovog predmeta[...]“ iznos od 800 evra smatra dovoljnim, naglašavajući da je „[...]uzeo u obzir činjenicu da je tokom relevantnog perioda žalba podnositeljke predstavke o odloženom izvršenju predmetne konačne presude bila razmatrana na više nivoa nadležnosti i, što je presudno, da je konačno obeštećena u roku od jednog, odnosno četiri meseca od usvajanja relevantnih odluka Vrhovnog kasacionog suda i Ustavnog suda.“

U predmetnoj odluci Ustavni sud je zaključio da je u odluci Stanković protiv Srbije izražen „jedinstven pristup“ Evropskog suda u rešavanju pitanja adekvatnosti (visine) naknade nematerijalne štete zbog nemogućnosti naplate u razumnom roku potraživanja iz radnog odnosa od dužnika – preduzeća sa društvenim ili državnim kapitalom, pa je, upravo zbog toga, ono što je odlučeno drugim stavom izreke, najdelotvorniji način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava. Zbog toga je u predmetnoj odluci navedeno „Kako iz jedinstvenog pristupa Evropskog suda u rešavanju ovog pitanja proizlazi da je dosuđivanje i isplata, na nacionalnom nivou, iznosa od 800 evra dovoljna i adekvatna novčana satisfakcija zbog neprimerenog trajanja postupka namirenja potraživanja iz radnog odnosa od dužnika koji je preduzeće sa društvenim ili državnim kapitalom, to znači da je zaštita prava u punom obimu ostvarena dosuđivanjem i isplatom ukupnog iznosa od 800 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. U tom smislu, dosuđivanje i isplata, kako manjeg, tako i većeg ukupnog iznosa od 800 evra dovela bi do nejednakog pravnog položaja lica koja se nalaze u istoj ili bitno sličnoj pravnoj situaciji. Stoga Ustavni sud naglašava da je, u ovim slučajevima, naknada neimovinske štete u ukupnom iznosu od 800 evra po svim pravnim sredstvima kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku, saglasna jedinstvenom pristupu Evropskog suda.“

Za razliku od navedenog stava Ustavnog suda o odluci Stanković protiv Srbije, moje shvatanje te odluke je potpuno drugačije. Naime, ja smatram da ta odluka znači da je Evropski sud, prvi put, ocenio da je Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku delotvoran, i to, ne samo kao skup normi kojima je uređena zaštita tog prava, već i kao propis čija je delotvornost potvrđena u praksi. To je primarna vrednost odluke Stanković protiv Srbije, s tim što jeste Evropski sud naveo da 800 evra predstavlja adekvatnu naknadu nematerijalne štete, ali, u okolnostima tog slučaja, a te presudne okolnosti su: utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, kao i pravo na isplatu naknade materijalne i nematerijalne štete i, najvažnije, obe naknade su isplaćene, čime je podnositeljka u celosti obeštećena, pre donošenja odluke Evropskog suda.

Zbog stava da se na osnovu odluke Stanković protiv Srbije može zaključiti da 800 evra predstavlja adekvatnu naknadu nematerijalne štete u svim predmetima nemogućnosti naplate u razumnom roku potraživanja iz radnog odnosa od dužnika – preduzeća sa društvenim ili državnim kapitalom, Ustavni sud u predmetnoj odluci, iako ih je naveo, nije razmatrao okolnosti predmeta u kome je doneta osporena sudska presuda, a te okolnosti su bitno drugačije od okolnosti slučaja u predmetu Stanković protiv Srbije.

U osporenoj presudi Višeg suda u Užicu Gžrr. 62/18 od 10. maja 2018. godine je utvrđeno: podnosioci ustavne žalbe su bili zaposleni u društvenom preduzeću „I“ – Prijepolje; pravosnažnim presudama Opštinskog suda u Prijepolju podnosiocima su dosuđeni određeni iznosi naknada iz radnog odnosa; u izvršnom postupku pred Opštinskim sudom u Prijepolju u predmetu I. 56/07 podnosioci su tražili namirenje utvrđenih potraživanja; rešenjem Osnovnog suda u Prijepolju I. 56/07 od 2. septembra 2010. godine prekinut je postupak izvršenja, jer je nad izvršnim dužnikom, pokrenut stečajni postupak, rešenjem Privrednog suda u Užicu St. 58/10 od 7. jula 2010. godine; u avgustu 2016. godine podnosioci su podneli prigovore radi ubrzavanja izvršnog postupka u predmetu I. 56/18; rešenjima Osnovnog suda u Prijepolju donetim od 12. do 19. septembra 2016. godine prigovori su usvojeni i utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetu I. 56/07 pa je naloženo ubrzavanje postupka „koliko je to moguće“; u parničnom postupku presudom Osnovnog suda u Prijepolju Prr1. 8/2017 od 13. februara 2018. godine podnosiocima je dosuđeno po 300 evra na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku (odbijen je zahtev za 700 evra); osporenom presudom Višeg suda u Užicu Gžrr. 62/18 od 10. maja 2018. godine odbijene su žalbe podnosilaca i tužene i potvrđena prvostepena presuda.

Upoređivanjem okolnosti u predmetu Stanković protiv Srbije pred Evropskim sudom sa okolnostima u predmetu Už-7309/2018 pred Ustavnim sudom, jasno proizlazi da se podnositeljka i podnosioci nalaze u bitno različitoj pravnoj situaciji: podnositeljka u predmetu pred Evropskim sudom je konačno obeštećena, njoj je isplaćena i materijalna šteta tj. potraživanje radi čijeg namirenja je pokrenula izvršni postupak (stečajnog postupka nema), dok podnosioci u predmetu pred Ustavnim sudom nisu obeštećeni, oni svoja potraživanja nisu namirili u izvršnom postupku, a kako je u toku stečajni postupak u kome su poverioci, to znači da su i dalje u stanju neizvesnosti, koje traje od 2007. godine, kada je pokrenut izvršni postupak, u pogledu namirenja njihovih potraživanja.

Posle donošenja predmetne odluke, Evropski sud je 14. januara 2021. godine objavio presudu donetu u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 16857/19 od 15. marta 2019. godine i 43001/19 od 24. jula 2019. godine) u kojoj je podnosiocima dosudio po 1.000 evra na ime nematerijalne štete zbog neizvršenja/kašnjenja u izvršenju odluka donetih protiv društvenog/ državnog preduzeća. Takođe, Evropski sud je 21. januara 2021. godine objavio još nekoliko odluka (poravnanje): Jovanović i drugi protiv Srbije (predstavka br. 65168/17) – naknada po 1.000 evra; Stojanović protiv Srbije (predstavka br. 8150/18) – naknada 900 evra; Glavonjić i drugi protiv Srbije (predstavka br. 15946/19) – naknada po 1.000 evra.

Imajući u vidu navedeno, čini se nepotrebnim dalje obrazlaganje mog neslaganja sa stavom predmetne odluke u pogledu postojanja/nepostojanja jedinstvenog stava Evropskog suda o visini novčanog obeštećenja/nematerijalne štete, međutim, s obzirom na to da je ta odluka, po mom viđenju, sporna i sa drugih aspekata, ukazaću na neke od njih.

Odluka Ustavnog suda Už-277/2017 od 4. juna 2020. godine, koja se navodi u predmetnoj odluci, nije relevantna za odlučuvanje u predmetu Už-7309/2018, jer je u predmetu Už-277/2017, u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, tražena i ostvarena zaštita prava na suđenje u razumnom roku na osnovu odredaba čl. 8a, 8b i 8g Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS,“ br. 101/2013) koje su se primenjivale od maja 2014. godine do 1. januara 2016. godine, kada je stupio na snagu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS,“ br. 40/15). Ovim zakonom je celovito uređena zaštita prava na suđenje u razumnom roku u sudskim postupcima koji su u toku, pored ostalog, propisana su pravna sredstva za zaštitu ovog prava (član 3), merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku (član 4), sticanje prava na pravično zadovoljenje (član 22), tužba za novčano obeštećenje i pretpostavke za tužbu (član 26), visina novčanog obeštećenja (član 30), tužba za naknadu imovinske štete (član 31). I zato, kad je pred Ustavnim sudom, ustavnom žalbom, osporena sudska odluka doneta u parničnom postupku o naknadi nematerijalne ili materijalne štete na osnovu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, merodavne su njegove odredbe.

U predmetnoj odluci Ustavni sud naglašava u delu odlučivanja o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava da nije reč o instancionom odlučivanju, već se ta povreda ispituje primenom stavova Evropskog suda iz odluke Stanković protiv Srbije, pa u tom smislu „[...]ocena dosuđene visine naknade neimovinske štete nema karakter instancionog postupanja Ustavnog suda, već predstavlja mehanizam kojim se obezbeđuje da se zajemčena prava tumače u skladu sa praksom Evropskog suda[...]. Po mom shvatanju instancionog odlučivanja, ocena visine naknade nematerijalne štete odmerene u praničnom postupku jeste instanciono odlučivanje, jer, visina naknade se određuje primenom odredaba materijalnog prava na utvrđene činjenice, pa ako se ocenjuje njena adekvatnost neminovno se ispituje pravilnost primene materijalnog prava. U predmetnoj odluci navode se odredbe Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku o novčanom obeštećenju, međutim, dalje se ni na koji način ne dovode u vezu sa dosuđenom naknadom nematerijalne štete, odnosno sa osporenom presudom. S ovim u vezi, kao i u vezi sa načinom otklanjanja štetnih posledica u predmetnoj odluci, treba se podsetiti da je Ustavni sud, kada je utvrdio neustavnost zakonske odredbe kojom su sudske odluke izuzete od mogućnosti poništavanja, u odluci IUz-97/2012 od 20. decembra 2012. godine, naveo: „Kao što u postupku normativne kontrole Ustavni sud ceni ustavnost zakona i zakonitost propisa izvršne vlasti, tako u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud ocenjuje saglasnost sudskih odluka sa Ustavom garantovanim ljudskim pravima i slobodama. U osnovi obe vrste postupaka jeste namera ustavotvorca da svi akti javne vlasti budu podređeni Ustavu, odnosno Ustavom garantovanim pravima. Iz oba postupka proističe odluka Ustavnog suda kojom se ne vrši „pozitivna“ korekcija ni zakona ni sudske odluke. Kao što je „prirodno“ da iz konstatacije Ustavnog suda da zakonska norma nije saglasna sa Ustavom sledi razumljiva i jedino moguća posledica da opšta norma gubi svojstvo važećeg prava, tako i konstatacija da je sudska odluka povredila „specifično ustavno pravo“ neizbežno mora da prati nevažnost (ništavost) pojedinačnog akta sudske vlasti koji je u sukobu sa Ustavom. Pravo zakonodavnog organa da ispravi „svoju“ zakonsku normu, kako bi je doveo u sklad sa Ustavom, kao i pravo sudske vlasti da preispituje i koriguje vlastitu odluku, ostaju nedodirnuti. Niti Ustavni sud može umesto zakonodavca dopisivati zakon, niti ustavno pravosuđe može, umesto suda, da konačno rešava konkretne sporove i preuzima njihovu nadležnost.“ U predmetnoj odluci Ustavni sud je preuzeo nadležnost suda opšte nadležnosti da odlučuje o novčanom obeštećenju zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku na osnovu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, tako što je, posle utvrđene povrede prava, umesto poništaja osporene presude i davanja naloga sudu da donese novu odluku o pravnom leku, što su podnosioci tražili, odlučio da presudi o visini naknade, što podnosioci nisu tražili.

Takođe, u predmetnoj odluci je navedeno da „[...]dosuđivanje i isplata, kako manjeg, tako i većeg ukupnog iznosa od 800 evra dovela bi do nejednakog pravnog položaja lica koja se nalaze u istoj ili bitno sličnoj pravnoj situaciji.“ Ovo je poruka koja se upućuje sudovima/sudijama i vrlo je jasna: u predmetima naknade nematerijalne štete zbog nemogućnosti naplate u razumnom roku potraživanja iz radnog odnosa od dužnika – preduzeća sa društvenim ili državnim kapitalom, treba dosuđivati 800 evra, bez obzira na okolnosti konkretnog slučaja. Ako se ostave po strani sve ustavne i druge garancije nezavisnosti sudije i, na nivou prvostepenog praničnog postupka, zamisli sudija koji postupa u ovim predmetima, može se postaviti pitanje kako on sprovodi postupak i odlučuje (ocenjuje navode stranaka, izvodi dokaze, ocenjuje dokaze, utvrđuje činjenično stanje, obrazlaže presudu) ako se već „zna“ presuda. Ipak, umesto obrazloženja neslaganja sa navedenim iz predmetne odluke citiram član 149. stav 1. Ustava: „Sudija je u vršenju sudijske funkcije nezavisan i potčinjen samo Ustavu i zakonu.“

Već je napred navedeno da Ustavni sud u predmetnoj odluci nije razmatrao okolnosti predmeta u kome je doneta osporena presuda, pa nije razmotren centralni navod te presude da u konkretnom slučaju dosuđenih po 300 evra podnosiocima sud smatra adekvatnim zato što je postupak u predmetu I. 56/07 trajao tri godine, s obzirom na to da je prekinut 2. septembra 2010. godine zbog otvaranja postupka stečaja nad izvršnim dužnikom.

U predmetnoj odluci Ustavni sud je određujući podnosiocima naknadu nematerijalne štete od po 800 evra, naveo da se taj iznos umanjuje, ne samo za eventualno isplaćeno po osnovu presude Višeg suda u Užicu Gžrr. 62/18 od 10. maja 2018. godine i po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Prijepolju u predmetu I. 56/07, već i u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Užicu u predmetu St. 58/10. Smatram da za ovakvo postupanje Ustavnog suda ne postoji pravni osnov, dok se prema mišljenju određenih sudija Ustavnog suda ovakvo postupanje zasniva na stavu Evropskog suda da izvršni i stečajni postupak predstavljaju jedinstvenu celinu. Poznat mi je ovaj stav Evropskog suda i ne vidim u njemu ništa sporno. Naime, po logici stvari, izvršni postupak prethodi stečajnom, nikako obrnuto, a takav sled stvari je bio i u konkretnom slučaju: podnosioci su pokrenuli izvršni postupak radi namirenja svojih potraživanja, koji je prekinut, kada je pokrenut postupak stečaja nad izvršnim dužnikom. Odredbama člana 93. Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS,“ br. 104/09, 99/11 – dr. zakon, 71/12 – odluka US, 83/14, 113/17, 44/18 i 95/18) propisano je da se od dana otvaranja stečajnog postupka ne može protiv stečajnog dužnika, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti i sprovesti prinudno izvršenje, niti bilo koja mera postupka izvršenja osim izvršenja koja se odnose na obaveze stečajne mase i troškova stečajnog postupka (stav 1); postupci iz stava 1. ovog člana koji su u toku prekidaju se (stav 2). Dakle, postupci izvršenja se prekidaju po sili zakona kad se nad izvršnim dužnikom pokrene stečaj. Ovo znači da u konkretnom slučaju izvršni sud od 2. septembra 2010. godine nije mogao preduzimati nikakve procesne radnje u izvršnom postupku u predmetu I. 56/07, odnosno nije mogao sprovoditi izvršenje, već izvršni poverioci svoje potraživanje prema izvršnom dužniku mogu namiriti samo u stečajnom postupku.

U odluci Ustavnog suda Už-4283/2016 od 28. juna 2018. godine navedeno je „[...] Ustavni sud ukazuje da, bez obzira što je u konkretnom slučaju u navedenom izvršnom postupku doneto rešenje o prekidu postupka zbog otvaranja postupka stečaja nad izvršnim dužnikom, takvo rešenje u suštini ima pravno dejstvo obustave – zaključenja postupka, jer izvršni poverilac po samom zakonu ne može više da namiri svoja potraživanja u izvršnom postupku, već samo u postupku stečaja.“ Ako je ovako, a ja mislim da jeste, postavlja se pitanje na koje nema odgovora, zašto su u konkretnom slučaju podnosioci tražili ubrzavanje izvršnog postupka, a ne stečajnog, što bi bilo logično, jer je taj postupak u toku. Naime, po prigovorima podnosilaca za ubrzavanje izvršnog postupka u predmetu I. 56/07 predsednik Osnovnog suda u Prijepolju je doneo rešenja kojima su usvojeni prigovori i utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u tom postupku, pa je naložio postupajućem sudiji da ubrza postupak „koliko je moguće“. Odgovor na eventualno pitanje zašto je dat ovakav nalog je jasan: zato što postupajući sudija zapravo uopšte ne može da postupa, a ako bi postupao, to bi bilo suprotno članu 93. stav 1. Zakona o stečaju. S ovim u vezi, odgovor na eventualno pitanje zašto je onda meritorno odlučeno o prigovorima za ubrzavanje postupka je, po mom mišljenju, sledeći: zato što je Vrhovni kasacioni sud u vreme primene čl. 8a, 8b i 8g Zakona o uređenju sudova, u svojim odlukama izrazio stav (npr. rešenja VKS Rž g 1686/2015 od 12. novembra 2015. godine i Rž g 1101/2016 od 9. novembra 2017. godine), sa kojim se ne slažem, da u situaciji kada je u postupku određen prekid, sud meritorno odlučuje o podnetom zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, jer se odlukom o prekidu postupak pravnosnažno ne okončava. Tačno je da se odlukom o prekidu postupak pravnosnažno ne okončava, ali, tačno je i da procesni zakoni zabranjuju sudu preduzimanje procesnih radnji za vreme prekida, pa je nejasno šta se postiže zahtevom za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku ili prigovorom za ubrzavanje postupa, ako ne može da se naloži osnovni cilj zahteva/prigovora, a to je ubrzavanje postupka.

Kako je podnosiocima ustavne žalbe, bez obzira ili uprkos navedenom o stanju izvršnog postupka u predmetu I. 56/07, utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u tom postupku, osnovano se postavilo pitanje novčanog obeštećenja, a što je predmet tužbenog zahteva u parničnom postupku u kome je doneta osporena presuda. Ne želim da se izjašnjavam o adekvatnosti iznosa od 300 evra koliko je dosuđeno osporenom presudom, niti 800 evra koliko Ustavni sud smatra da podnosiocima pripada, već želim da ukažem da prema Zakonu o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, ne postoji mogućnost „proširenja“ naknade za kršenje povrede ovog prava u bilo kom drugom postupku, već se ona dosuđuje samo za utvrđenu povredu u postupku koji je označen u rešenju predsednika suda, prema principu "jedna naknada za jedan predmet/postupak.“ Kada se u stečajnom postupku utvrdi da je stečajnom poveriocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, a taj stečajni poverilac je prethodno bio izvršni poverilac prema izvršnom, sada stečajnom dužniku, stav da su izvršni i stečajni postupak jedinstvena celina nalazi punu primenu, kada parnični sud prilikom odmeravanja novčanog obeštećenja, na osnovu čl. 4. i 30. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, sagleda ukupan period nemogućnosti naplate u razumnom roku potraživanja iz radnog odnosa od dužnika – preduzeća sa društvenim ili državnim kapitalom, ako je u pitanju takvo potraživanje.

Imajući u vidu sve navedeno, smatram da je odluka Už-7309/2018 doneta ishitreno, jer, za učinjenu intervenciju Ustavnog suda ne nalazim osnov u odluci Evropskog suda u predmetu Stanković protiv Srbije, niti u osporenoj presudi Višeg suda u Užicu. Naprotiv, smatram da se na osnovu obe odluke može zaključiti delotvornost Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i stoga, treba prepustiti sudovima opšte i posebne nadležnosti da vrše ovlašćenja koja im taj zakon daje u postupcima zaštite prava na suđenje u razumnom roku.

Lidija Đukić,

sudija Ustavnog suda

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog produženja pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti