Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro šest godina. Kao glavne razloge za dugo trajanje postupka, sud navodi neažurnost i periode neaktivnosti prvostepenog i drugostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-731/2009
18.11.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milenka Jovanovića iz Cerove, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. novembra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Milenka Jovanovića i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Krupnju u predmetu P1. 73/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milenko Jovanović iz Cerove je 14. maja 2009. godine, preko punomoćnika Dragana Filipovića, advokata iz Loznice, podneo ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Šapcu Gž1. 768/08 od 2. marta 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i odredbom člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, prava na „delotvoran pravni lek“ zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava i odredbom člana 13. Evropske konvencije, kao i prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 58. Ustava i odredbom člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je tužilac bio radnik tuženog AD „Optika“, i da je zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu vodio spor protiv tuženog, u kome je doneta delimična presuda P. 130/03 od 4. jula 2003. godine kojom je poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu i naloženo tuženom da vrati tužioca u radni odnos. U nastavku parničnog postupka, nakon dve ukinute presude, Opštinski sud u Krupnju je doneo presudu P1. 73/07 od 10. oktobra 2008. godine kojom je tužiocu dosudio iznos od 949.043 dinara na ime naknade štete zbog nezakonitog otkaza. Međutim, Okružni sud u Šapcu je osporenom presudom Gž1. 768/08 od 2. marta 2009. godine preinačio presudu Opštinskog suda u Krupnju P1. 73/07 od 10. oktobra 2008. godine, i odbio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe preko iznosa od 462.924 dinara, do iznosa od 949.043 dinara, navodeći da je tužilac za vreme dok nije bio u radnom odnosu ostvarivao dopunska primanja po osnovu poljoprivrede na gazdinstvu svojih roditelja i taj iznos je odbijen od onog koji je utvrđen i dosuđen pred prvostepenim sudom. Podnosilac smatra da je drugostepeni sud na ovaj način „izmenio“ činjenično stanje bez otvaranja rasprave. Dalje je naveo da su u postupku pred prvostepenim sudom izvedeni dokazi veštačenjem od strane veštaka poljoprivredne struke, te da iz tog nalaza i mišljenja proizlazi da je obim poslova na imanju njegovih roditelja, pa time i visina prihoda bila ista i u periodu u kome je tužilac bio u radnom odnosu i u periodu kada nije bio u radnom odnosu, jer veličina poseda i brdski karakter zemljišta ne dozvoljavaju povećanje obima proizvodnje, a time i prihoda. Podnosilac smatra da drugostepeni sud nije mogao da preinačenjem presude umanji novčani iznos utvrđen prvostepenom presudom, jer je on te prihode ostvarivao i dok je bio u radnom odnosu kod tuženog. Pored navedenog, podnosilac smatra i da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zbog toga što je parnični postupak trajao punih sedam godina, iako se radi o sporu iz radnog odnosa koji je prema zakonskim odredbama hitan. Podnosilac nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede Ustavom zajemčenih prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.), da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.), da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.), kao i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spis predmeta Opštinskog suda u Krupnju P1. 73/07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe i Stanimir Živanović su 20. maja 2003. godine podneli Opštinskom sudu u Krupnju tužbu, sa zahtevom da se poništi kao nezakonita odluka tuženog A.D. „Optika“ iz Beograda, broj 2431 od 18 aprila 2003. godine, kojom je utvrđeno da je prestala potreba za obavljanjem poslova električara i radnika na obradi krivina (podnosilac ustavne žalbe) u RJ „Kontaktna sočiva“, te da tužioci predstavljaju višak zaposlenih i da im se ne može obezbediti obavljanje drugih poslova, te da će sa istima biti raskinut radni odnos uz isplatu odgovarajuće otpremnine. Tužbom je traženo i to da sud poništi rešenje tuženog broj 2505 od 23. aprila 2003. godine, kojim je tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, prestao radni odnos na poslovima radnika na obradi krivina sa 30. aprilom 2003. godine, uz isplatu četvorostrukog iznosa zarade ostvarene u martu 2003. godine na ime otpremnine. Takođe je traženo da sud obaveže tuženog da tužiocima, na ime naknade štete u vidu izgubljene zarade za period od 1. maja 2003. godine pa do presuđenja, isplati iznose koje sud utvrdi, kao i da obaveže tuženog da na njihovo ime uplati pripadajuće doprinose za socijalno osiguranje.

Nakon dva održana ročišta i činjenice da je tužilac Stanimir Živanović 10. juna 2003. godine povukao tužbu, što je sud konstatovao u svom rešenju P1. 130/03 donetom istoga dana, Opštinski sud u Krupnju je 4. jula 2003. godine doneo delimičnu presudu P. 130/03 kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe i poništio kao nezakonitu odluku tuženog A.D. „Optika“ iz Beograda broj 2431 od 18 aprila 2003. godine i rešenje tuženog broj 2505 od 23. aprila 2003. godine i obavezao tuženog da tužioca vrati u radni odnos sa 30. aprilom 2003. godine i rasporedi ga na poslovima radnika na obradi krivina ili na drugom radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi. Pismeni otpravak presude je uručen strankama 10. jula 2003. godine.

Postupajući po žalbi tuženog, Okružni sud u Šapcu je 7. decembra 2004. godine doneo presudu Gž. 1445/04 kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tuženog, a delimičnu presudu Opštinskog suda u Krupnju P1. 130/03 od 4. jula 2003. godine potvrdio. Spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu 30. decembra 2004. godine.

U daljem toku postupka pred prvostepenim sudom, a do donošenja presude P1. 130/03 od 9. maja 2006. godine kojom je usvojen precizirani tužbeni zahtev tužioca u celini, bilo je održano osam ročišta za glavnu raspravu, sud je pribavio relevantne dokaze od tuženog, te izveo dokaze ekonomsko-finansijskim i poljoprivrednim veštačenjem.

Postupajući po žalbi tuženog, Okružni sud u Šapcu je doneo rešenje Gž. 463/06 od 13. aprila 2007. godine kojom je ukinuo presudu Opštinskog suda u Krupnju P1. 130/03 od 9. maja 2006. godine i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju rešenja Okružni sud u Šapcu je, pored ostalog, naveo da prvostepeni sud nije obračunao visinu štete u vidu izgubljene zarade na nivou radne jedinice u kojoj je tužilac radio pre nego što mu je prestao radni odnos, a koju zaradu bi tužilac svakako ostvarivao da mu nije prestao radni odnos zbog nezakonite odluke o prestanku radnog odnosa. Takođe je navedeno da je prvostepeni sud morao imati u vidu da je tužiocu isplaćena otpremnina, te da je visinu štete koju je tužilac pretrpeo trebalo umanjiti za iznos koji je tužilac primio, kako po osnovu otpremnine, tako i po osnovu isplaćene novčane naknade za vreme nezaposlenosti u trajanju od 18 meseci. Spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu 18. aprila 2007. godine.

U ponovnom postupku prvo ročište za glavnu raspravu bilo je zakazano za 8. novembar 2007. godine, ali je odloženo zbog nedolaska punomoćnika tuženog. Nakon toga bilo je ukupno zakazano šest ročišta za glavnu raspravu, od čega su četiri odložena (dva zbog toga što veštak poljoprivredne struke nije dostavio u određenom roku pismeni nalaz i mišljenje, a jedno jer isti veštak nije pristupio na zakazano ročište za glavnu raspravu), dok su dva ročišta održana. Opštinski sud u Krupnju je u ponovnom postupku saslušao tužioca kao parničnu stranku, ponovio izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem (nalaz i mišljenje su dostavljeni sudu 21. januara 2008. godine) i poljoprivrednim veštačenjem (nalaz i mišljenje su dostavljeni sudu 25. jula 2008. godine, a dopuna 30. septembra 2008. godine). Presudom Opštinskog suda u Krupnju P1. 73/07 od 10. oktobra 2008. godine, u stavu prvom izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade štete u vidu izgubljene zarade za period od 1. maja 2003. godine do 31. januara 2008. godine isplati iznos do 949,043 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, dok je u preostalom delu, do traženih 1.137.402 dinara, tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Stavom drugim izreke obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 273.932 dinara na ime parničnih troškova.

Postupajući po žalbi tuženog, Okružni sud u Šapcu je doneo osporenu presudu Gž. 768/08 od 2. marta 2009. godine, kojom je preinačio presudu Opštinskog suda u Krupnju P1. 73/07 od 10. oktobra 2008. godine u stavu prvom izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za iznos preko 462.924 dinara, pa do iznosa do 949.043 dinara, kao i u stavu drugom izreke, tako što je zahtev za naknadu parničnih troškova preko iznosa od 142.000 dinara pa do iznosa od 273.932 dinara, odbio kao neosnovan. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, jer od iznosa izgubljene zarade tužioca nije odbio njegovu zaradu ostvarenu radom u poljoprivrednom domaćinstvu svojih roditelja u spornom periodu. Ovo iz razloga što odredbe člana 108. ranije važećeg Zakona o radu iz 2001. godine i člana 191. sada važećeg Zakona o radu izričito predviđaju da se naknada štete umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada po prestanku radnog odnosa. Po mišljenju Okružnog suda u Šapcu, tužilac je učestvovao u umanjenju izdataka svojih roditelja na obradi zemlje i ostvarivanju prihoda u kojima i tužilac treba da učestvuje srazmerno svom radu, a što inače ne bi mogao da čini da je bio u radnom odnosu kod tuženog. Dalje je navedeno da je preko veštaka poljoprivredne struke utvrđeno da je tužilac, kao jedan od tri člana domaćinstva, ostvario prihod u spornom periodu sa imanja roditelja u iznosu od 486.119 dinara, za koji se umanjuje naknada štete, jer je tužilac ostvarivao u spornom periodu zaradu radom u poljoprivredi, kao što bi ostvarivao radom i kod nekog drugog poslodavca. Istaknuto je da je pogrešno primenjeno materijalno pravo i da se ne može prihvatiti stanovište prvostepenog suda da angažovanjem tužioca na ostvarenju prihoda na imanju roditelja nije dovelo do povećanja tih prihoda, već da su oni isti kao i ranije, dok je tužilac bio u radnom odnosu. Ovo zbog toga, što prihodi koje je tužilac ranije ostvarivao posle radnog vremena odgovaraju obimu dopunskog rada, dok u ovom konkretnom slučaju su to prihodi koji spadaju u okvir redovnog rada na imanju svojih roditelja, koje ne bi mogao ostvariti da je bio u radnom odnosu kod tuženog. Dalje je navedeno da se za iznos tih prihoda smanjuje naknada izgubljene zarade koju je tužilac trpeo zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu.

4. Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', broj 125/04) je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Odredbama Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 70/01 i 73/01) bilo je propisano: da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, zaposleni ima pravo da se vrati na rad, ako to zahteva, da je pored vraćanja na rad iz stava 1. ovog člana, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu ili ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje, kao i da se naknada štete iz stava 2. ovog člana umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po bilo kom osnovu, po prestanku radnog odnosa (član 108.); da protiv odluke kojom je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni ili sindikat ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, kao i da se spor iz stava 1. ovog člana pravnosnažno okončava pred nadležnim sudom u roku od šest meseci od dana pokretanja spora (član 122. st. 1 i 3.).

5. Ustavni sud, pre upuštanja u meritum, konstatuje da je ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, prava na delotvoran pravni lek zajemčenog odredbom člana 13. Evropske konvencije i prava na imovinu iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. S obzirom na to da se odredbe člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuju od navedenih odredaba Konvencije, Ustavni sud je postojanje povrede prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen nepune tri i po godine. Dakle, za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan je ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Krupnju, 20. maja 2003. godine, pa do 14. aprila 2009. godine kada je pismeni otpravak osporene presude Okružnog suda u Šapcu Gž1. 768/08 od 2. marta 2009. godine, kojom je pravnosnažno okončan predmetni parnični postupak, dostavljen punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe. Parnični postupak započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava „ili, ako je to kasnije, danom uručenja pismenog otpravka podnosiocu predstavke“ (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava od 8. aprila 2004. godine, u predmetu Soares Fernandes protiv Portugalije, broj predstavke 59017/00, stav 17.).

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao nepunih šest godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, posebno imajući u vidu potrebu hitnog rešavanja radnih sporova. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je iz priložene relevantne dokumentacije, zaključio da u ovom parničnom predmetu nije bilo izuzetno složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala naročito obiman i dugotrajan dokazni postupak, bez obzira na činjenicu što je bilo potrebno izvesti dokaze putem dve vrste veštačenja.

Ustavni sud ocenjuje da podnosilac ničim nije doprineo dugom trajanju parničnog postupka, niti je preduzimao procesne radnje kojima bi odugovlačio parnični postupak.

Predmet spora je nesumnjivo bio od velikog značaja za podnosioca ustavne žalbe, jer se radilo o sporu iz radnog odnosa i naknadi štete zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu.

Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno postupanje kako prvostepenog, tako i drugostepenog suda, koji u nekim situacijama nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se ovaj postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutom tužbenom zahtevu odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ipak, pre davanja konačne ocene toka postupka, Ustavni sud ukazuje da je Opštinski sud u Krupnju veoma brzo - samo dva meseca nakon podnošenja tužbe, 4. jula 2003. godine doneo delimičnu presudu P. 130/03, kojom je odlučio o (ne)zakonitosti otkaza ugovora o radu i takvim efikasnim postupanjem apsolutno zadovoljio potrebu za suđenjem u razumnom roku, pogotovo jer se radilo o sporu proisteklom iz radnog odnosa. Međutim, kasnije postupanje sudova nije bilo u skladu sa utvrđenim načelom hitnosti. Naime, postupajući po žalbi tuženog izjavljenoj protiv navedene delimične presude, Okružni sud u Šapcu je tek 7. decembra 2004. godine doneo presudu Gž. 1445/04, iako su mu spisi predmeta dostavljeni krajem avgusta 2003. godine. Dakle, odlučeno je tek nakon godinu i četiri meseca, što je po mišljenju Ustavnog suda neprihvatljivo dug period, posebno imajući u vidu odredbu člana 122. stav 3. Zakona o radu iz 2001. godine, te činjenicu da navedenom presudom nije odlučeno o tužbenom zahtevu u celini.

Ustavni sud ukazuje da je prvostepeni sud nedovoljno ažurno postupao nakon što je Okružni sud u Šapcu je doneo rešenje Gž. 463/06 od 13. aprila 2007. godine kojom je ukinuo presudu Opštinskog suda u Krupnju P1. 130/03 od 9. maja 2006. godine, jer je prvo ročište za glavnu raspravu u ponovnom postupku zakazano tek za 8. novembar 2007. godine, iako su spisi predmeta vraćeni prvostepenom sudu još 18. aprila 2007. godine. Činjenica da je u međuvremenu došlo do promene predsednika postupajućeg veća prvostepenog suda, ne može biti opravdanje za period neaktivnosti koji je trajao skoro sedam meseci. Pored toga, sama činjenica da je presuda Opštinskog suda u Krupnju P1. 130/03 od 9. maja 2006. godine ukinuta od strane Okružnog suda u Šapcu i vraćena na ponovno suđenje prvostepenom sudu ne ide u prilog razumnom trajanju postupka. Ovo upravo zbog toga što svako vraćanje predmeta na prvu instancu po pravilu doprinosi odugovlačenju postupka. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je neažurno postupanje, kako Opštinskog suda u Krupnju, tako i Okružnog suda u Šapcu u najvećoj meri dovelo do toga da je postupak u parnici iz radnog odnosa, koji je po svojoj prirodi hitan, trajao skoro punih šest godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je našao, budući da podnosilac ustavne žalbe nije podneo zahtev za naknadu nematerijalne štete u smislu člana 89. st. 1. do 3. Zakona o Ustavnom sudu, da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku dovoljno da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe.

7. Odlučujući o delu ustavne žalbe koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje, takođe zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da osporenom presudom Okružnog suda u Šapcu Gž1. 768/08 od 2. marta 2009. godine, nije povređeno navedeno ustavno pravo podnosioca, imajući u vidu da je osporena presuda zasnovana na činjeničnom stanju koje je utvrđeno na osnovu dokaznog postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama, u kome je, između ostalog, sprovedeno ekonomsko-finansijsko i poljoprivredno veštačenje, izvršen uvid u relevantne pismene dokaze, te saslušan tužilac kao parnična stranka. Pored toga, Ustavni sud ocenjuje da Okružni sud u Šapcu nije izmenio činjenično stanje, kako se to neosnovano navodi u ustavnoj žalbi, već je samo izveo drugačiji pravno relevantan zaključak iz utvrđenog činjeničnog stanja, što je uslovilo i krajnji ishod parničnog postupka. Naime, Okružni sud u Šapcu je svoju odluku zasnovao na odredbama člana 108. Zakona o radu iz 2001. godine, obrazlažući svoj stav činjenicom da prihodi koje je tužilac ranije ostvarivao posle radnog vremena odgovaraju obimu dopunskog rada, dok su nakon prestanka radnog odnosa to bili prihodi koji spadaju u okvir redovnog rada na imanju njegovih roditelja. Iz navedenog sledi i ustavnopravno prihvatljiv zaključak Okružnog suda u Šapcu da se za iznos tih prihoda ima umanjiti naknada štete koju je tužilac trpeo zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu.

U kontekstu navedenog, tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i stvarni dokaz o učinjenoj povredi Ustavom zajemčenog prava. Ustavni sud je, takođe, ocenio da je osporenu presudu doneo zakonom ustanovljen sud, u granicama svoje nadležnosti, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama, te da se osporena presuda zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava.

8. Ocenjujući postojanje povrede prava na pravno sredstvo zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosiocu nije povređeno navedeno pravo, jer je o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude prvostepenog suda - Opštinskog suda u Krupnju odluku doneo stvarno i mesno nadležan drugostepeni sud – Okružni sud u Šapcu i to na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog pred prvostepnim sudom. Ustavni sud ukazuje da bez obzira na činjenicu što podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, nije imao mogućnost da izjavi pravni lek protiv drugostepene presude u delu u kome je preinačenjem delimično odbijen njegov tužbeni zahtev, to ne znači automatski da mu je povređeno pravo na pravno sredstvo. Naime, suština navedenog prava ne ogleda se samo u mogućnosti izjavljivanja žalbe protiv odluke kojom podnosilac ustavne žalbe nije zadovoljan, već upravo u obezbeđivanju dvostepenosti u odlučivanju o nečijem pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. S obzirom na navedeno, kao i na činjenicu da je podnosiocu ustavne žalbe u sprovedenom parničnom postupku bilo obezbeđeno pravično suđenje, Ustavni sud nalazi da posnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava.

9. Ocenjujući postojanje povrede prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, te imajući u vidu zaključke iz tačke 7. obrazloženja ove odluke, Ustavni sud smatra da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni ovo Ustavom zajemčeno pravo.

Naime, redovni sudovi su u dve instance ispitali osnovanost tužbenog zahteva tužioca i presudom drugostepenog suda utvrdili visinu naknade štete zbog izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju. S obzirom da podnosilac povredu prava na imovinu vidi u tome što je redovni sud, navodno, pogrešno primenio materijalno pravo, Ustavni sud nije našao bilo kakve elemente koji bi upućivali na proizvoljno zaključivanje sudova kod utvrđivanja činjenica i primene materijalnog prava. Zbog toga Ustavni sud zaključuje da su navodi podnosioca o povredi prava na imovinu neosnovani.

10. Polazeći od svega navedenog u tač. 7, 8. i 9. obrazloženja, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom, ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Okružnog suda u Šapcu Gž1. 768/08 od 2. marta 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, prava na pravno sredstvo zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava, kao i prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 58. Ustava, odbio kao neosnovanu.

Na osnovu izloženog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti