Sudska praksa

Usvojena ustavna žalba zbog odbijanja naknade štete u postupku zaštite prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništavajući rešenje Vrhovnog kasacionog suda. Povređeno je pravo na pravično suđenje jer je podnosiocu odbijena naknada štete zbog neopredeljenog zahteva, iako je on prvobitno podneo ustavnu žalbu u skladu sa tadašnjom praksom Ustavnog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. M . iz Užica , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 31. maja 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. M . i utvrđuje da je dopunskim rešenjem Višeg suda u Užicu R4 P. 26/14 od 6. novembra 201 4. godine i rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž G. 322/14 od 12. decembra 2014. godine podnosiocu ustavne žalbe povređen o prav o na pravično suđenje, zajemčeno odredb om član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž G. 322/14 od 12. decembra 2014. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjav ljenoj protiv dopunskog rešenja Višeg suda u Užicu R4 P. 26/14 od 6. novembra 2014. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. S. M . iz Užica podneo je Ustavnom sudu, 28. januara 2015. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Užicu R4 P. 26/14 od 16. septembra 2014. godine, dopunskog rešenj a Višeg suda u Užicu R 4 P. 26/14 od 6. novembra 2014. godine i rešenj a Vrhovnog kasacionog suda Rž G. 322/14 od 12. decembra 2014. godine , zbog povrede prava na pravično s uđenje, prava na delotvorni pravni lek i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda potvrđeno prvostepeno rešenje kojim se utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P. 1163/12 podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i naloženo da sud preduzme sve mere kako bi se navedeni postupak okončao u što kraćem roku, kao i dopunsko rešenje kojim je odbijen njegov zahtev za novčanu naknadu i obavezana Republika Srbija da podnosiocu naknadi 12.000,00 dinara na ime troškova postupka; da podnosilac nikad nije podneo zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku već ustavnu žalbu , a da je njegov zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku odbijen jer nije opredeljen prilikom podnošenja inicijalnog akta; da on ne treba da trpi štetne posledice izmene pravnih propisa donetih nakon podnošenja njegove ustavne žalbe; da je podnosiocu pred Ustavnim sudom utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u drugoj pravnoj stvari i priznato pravo na naknadu nematerijalne štete u situaciji kada je isto zahtevao samo „pravičnu naknadu“; da mu postupajući sudovi kao neukoj stranci, odnosno s obzirom da nema punomoćnika iz reda advokata, nisu dozvolili ni naknadno preciziranje zahteva . Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, ukine rešenje Višeg suda u Užicu R4 P. 26/14 od 16. septembra 2014. godine, rešenje Višeg suda u Užicu R4 P. 26/14 od 6. novembra 2014. godine i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž G. 322/14 od 12. decembra 2014. godine, naknadi nematerijalnu štetu u iznosu od 1.000.000,00 kao i troškove sastavljanja ustavne žalbe u iznosu od 90.000,00 dinara.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporene akte i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac je, 1 . februara 2012. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, kojom je predložio da Sud utvrdi da je u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P. 1163/12 njemu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete i troškove podnošenja ustavne žalbe, kao i da Osnovnom sudu u Užicu naloži da preduzme odgovarajuće mere kako bi se osporeni postupak okončao u najkraćem roku. Ustavna žalba je zavedena pod brojem Už-9197/2012. Predmet je ustupljen Višem sudu u Užicu, imajući u vidu da osporeni parnični postupak još uvek nije bio okončan na dan početka primene Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova , kojim je, kao posebno pravno sredstvo, ustanovljen zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku .

Osporenim rešenjem Višeg suda u Užicu R4 P. 26/14 od 16. septembra 2014. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je zahtev predlagača S. M , ovde podnosioca ustavne žalbe, za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i utvrđeno da je predlagaču u (parničnom) postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P. 1163/12 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava; u stavu drugom izreke je Osnovn om sudom u Užicu naloženo da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u što kraćem roku.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Užicu R4 P. 26/14 od 6. novembra 2014. godine odbijen je zahtev predlagača kojim je tražio da mu se zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku dosudi odgovarajuća naknad a i obavezana Republika Srbija da podnosiocu isplati iznos od 12.000,00 dinara na ime troškova postupka.

U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je predlagač podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Užicu P. 1163/12; da su spisi predmeta Osnovnog suda u Užicu, kao stvarno nadležnom sudu za postupanje po zahtevu predlagača za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, dostavljeni od strane Apelacionog suda u Nišu; da postupak pred prvostepenim sudom neopravdano dugo traje, pri čemu iako postoji doprinos podnosioca, neuporedivo je veći doprinos postupajućeg suda koji je postupao krajnje neažurno i bez ikakve koncentracije dokaza, što je imal o za posledicu da postupak traje 15 godina i 3 meseca a da nijedan put nije doneta presuda.

Dopunskim rešenjem R4 P. 26/14 od 6. novembra 2014. godine odbijen je zahtev za novčanu naknadu i obavezana Republika Srbija da podnosiocu dosudi 12.000,00 dinara na ime troškova postupka , a dok je u preostalom delu zahtev za troškove postupka odbijen kao neosnovan. U obrazloženju je, pored ostalog, navedeno da Viši sud u Užicu nije dosudio nematerijalnu štetu kao satisfakciju za nerazumno dugo trajanje parničnog postupka jer podnos ilac nije opredelio njenu visinu; da je, kako se radi o vanparničnom postupku koji se okončava bez održavanja ročišta, podnosilac zahteva bio dužan da istakne precizan zahtev za naknadu nemater ijalne štete u inicijalnom aktu, te da budući da takvog zahteva nema, odnosno da nije jasan i opredeljen, te da se zahtev za novčanu naknadu ne može isticati u žalbi, Viši sud odlučio da se novčana naknada ne dosuđuje.

Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rž G. 322/14 od 12. decembra 2014. godine odbio žalbu predlagača i ožalben o prvostepen o rešenje u celini potvrdio . U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je pravilna odluka Višeg suda u Užicu o zahtevu za naknadu zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, s obzirom na to da predlagač istu nije tražio u opredeljenom iznosu; da je odredbom člana 8b Zakona o uređenju sudova propisano da ako neposredno viši sud utvrdi da je zahtev podnosioca osnovan, može odrediti primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku; da se, saglasno članu 8v navedenog Zakona, na postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku shodno primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje vanparnični postupak; da odredba člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku upućuje na shodnu primenu Zakona o parničnom postupku, kojim je u članu 192. propisano da zahtev stranke, između ostalog, mora da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja; da to, u konkretnom slučaju, znači da i zahtev predlagača za isplatu primerene naknade mora biti određen, što podrazumeva opredeljen zahtev u pogledu visine tražene naknade; da polazeći od toga da predlagač u svom zahtevu nije opredelio visinu zahteva koji se odnosi na primerenu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Vrhovni kasacioni sud je našao da je pravilno to što mu pobijanom odlukom nije dosuđena naknada, te da je određivanje roka prvostepenom sudu za okončanje postupka u kome je učinjena povreda prava adekvatno okolnostima konkretnog slučaja, čime se postiže svrha zaštite predviđena odredbama čl. 8a i 8b Zakona o uređenju sudova.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br oj 101/13) , koji je počeo da se primenjuje 21. maja 2014. godine, u osnovni tekst Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10 i 31/11 - dr. zakon, 78/11 - dr. zakon i 101/11) posle člana 8. d odati su čl. 8a - 8v, koji ma je bilo propisano: da stranka u sudskom postupku koja smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, može neposredno višem sudu podneti zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, da se zahtevom iz stava 1. ovog člana može tražiti i naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku (član 8a st. 1. i 2.); da a ko neposredno viši sud utvrdi da je zahtev podnosioca osnovan, može odrediti primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku i odrediti rok u kome će niži sud okončati postupak u kome je učinjena povreda prava na suđenje u razumnom roku (član 8b stav 1.); da se n a postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku shodno primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje vanparnični postupak (član 8v).

Odredbom člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku ( „Službeni glasnik SRS “, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS “, br. 46/95 i 1 8/05 - dr. zakon i 85/12 ) je propisano da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno .

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka U S i 55/14) ( u daljem tekstu: ZPP) je propisano: da podnesci moraju da budu razumljivi, da sadrže sve ono što je potrebno da bi po njima moglo da se postupi, a naročito označenje suda, ime i prezime, poslovno ime privrednog društva ili drugog subjekta, prebivalište ili boravište, odnosno sedište stranaka, njihovih zakonskih zastupnika i punomoćnika ako ih imaju, predmet spora, sadržinu izjave i potpis podnosioca (član 98. stav 3.); da ako je podnesak nerazumljiv ili nepotpun, sud će stranci koja nema punomoćnika da vrati podnesak radi ispravke, osim ako zakonom nije drugačije propisano, da ako sud vrati podnesak stranci radi ispravke ili dopune, odrediće rok od osam dana za ponovno podnošenje podneska, da ako podnesak bude ispravljen, odnosno dopunjen i podnet sudu u roku određenom za dopunu ili ispravku, smatraće se da je podnet sudu onog dana kad je prvi put bio podnet, da će se smatrati da je podnesak povučen ako ne bude vraćen sudu u određenom roku, a ako bude vraćen bez ispravke, odnosno dopune, odbaciće se, da ako je podnesak, koji je u ime stranke podneo punomoćnik, odnosno javni pravobranilac ili javni tužilac nerazumljiv ili nepotpun, sud će da ga odbaci (član 10 1. st. 1 – 5.).

Odredbama člana 8 5. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15) je propisano : da ustavna žalba mora da sadrži ime i prezime, jedinstveni matični broj građana, prebivalište ili boravište, odnosno naziv i sedište podnosioca ustavne žalbe, ime i prezime njegovog punomoćnika, broj i datum akta protiv koga je žalba izjavljena i naziv organa koji ga je doneo, naznaku ljudskog ili manjinskog prava ili slobode zajemčene Ustavom za koje se tvrdi da je povređeno sa oznakom odredbe Ustava kojom se to pravo, odnosno sloboda jemči, razloge žalbe i navode u čemu se sastoji povreda ili uskraćivanje, opredeljen zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči, uz isticanje visine i osnova naknade materijalne ili nematerijalne štete, kada se naknada zahteva, potpis podnosioca ustavne žalbe, odnosno lica kome je izdato specijalno punomoćje za podnošenje ustavne žalbe (stav 1.); da se uz ustavnu žalbu podnosi i prepis osporenog pojedinačnog akta, dokazi da su iscrpljena pravna sredstva, dokazi o visini materijalne štete, kao i drugi dokazi od značaja za odlučivanje (stav 2.); da zahtev za naknadu može biti postavljen samo istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe (stav 3.).

Odredbama člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) je propisano: da kada su predlog, ustavna žalba, zahtev ili drugi akt kojim se pokreće postupak pred Ustavnim sudom, odnosno inicijativa, nerazumljivi, nepotpuni, ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, sudija izvestilac će od podnosioca zatražiti da, u roku od 15 dana, otkloni nedostatke i upozoriće ga na posledice propuštanja utvrđene Zakonom (stav 1.); da ako nedostatak bude otklonjen u ostavljenom roku, kao dan podnošenja akta iz stava 1. ovog člana smatra se dan kada je akt prvi put bio podnet Sudu.

5. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja i ustavnopravnih razloga iznetih u ustavnoj žalbi, konstatovao da podnosilac ustavne žalbe, u suštini, ukazuje da su osporeni akti rezultat proizvoljnog tumačenja i primene merodavnog procesnog prava.

Stoga Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo treba sagledati sprovedeni vanparnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocu osigurao pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitr arna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud), pravičnost suđenja ostvaruje se kroz isključenje proizvoljnosti u postupanju i odlučivanju od strane redovnih sudova, što podrazumeva obavezu tih sudova da se pridržavaju utvrđenih procesnih pravila tokom postupka. Evropski sud je u presudi Sotiris i Nikos Koutras Attee protiv Grčke, od 16. novembra 2000. godine, broj predstavke 39442/98, pored ostalog, istakao da stranke uvek imaju pravo da očekuju da će se postojeća pravila primeniti na njihov slučaj. Po shvatanju Ustavnog suda, izneti stav podrazumeva da se strankama u postupku tako omogućava da svoje ponašanje usklade sa postojećim procesnim pravilima, u kom slučaju na njihovoj strani postoji i legitimno očekivanje da će se na njihov slučaj postojeća pravila zaista i primen iti.

Evropski sud , takođe, ima izražen stav da greška u primeni prava ili utvrđivanju činjenica, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao „očigledna“, može apriori narušiti pravičnost postupka (videti presudu Bochan protiv Ukrajine, od 5. februara 2015. godine, broj predstavke 22251/08, stav 62.).

Ustavni sud polazi od toga da je zaštita prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u konkretnom slučaju, inicijalno zatražena od Ustavnog suda. Naime, podnosilac ustavne žalbe je 1. februara 2012. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede pomenutog ustavnog prava u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P. 1163/12. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da u pravnom sistemu Republike Srbije, do donošenja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, koji je počeo da se primenjuje 21. maja 2014. godine, nije bilo predviđeno nijedno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenog p rava na suđenje u razumnom roku. Iz tih razloga je svako ko je smatrao da mu je u postupku pred sudom, drugim državnim organom ili imaocem javnog ovlašćenja, koji još uvek nije okončan, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, imao mogućnost da zaštitu tog prava ostvari podnošenjem ustavne žalbe. Zakonski osnov za obraćanje Ustavnom sudu u tim slučajevima bio je sadržan u odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kojom je bilo propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, dakle dok postupak traje, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno p ravo na suđenje u razumnom roku (videti rešenje Ustavnog suda IIIU-353/2014 od 3. jula 2014. godine). Početkom primene odredaba člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova pravni sistem Republike Srbije je upotpunjen novim pravnim sredstvom kojim se obezbeđuje zaštita prava na suđenje u razumnom roku. Odredbama člana 2. Zakona je izvršena dopuna osnovnog teksta Zakona o uređenju sudova, tako što su dodat e nove odredbe kojima su regulisani zaštita prava na suđenje u razumnom roku, odluka po zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i shodna primena Zakona o vanparničnom postupku. S obzirom na to da osporeni parnični postupak nije bio okončan do 21. maja 2014. god ine, Ustavni sud je predmet Už-9197/2012, u smislu napred iznetog, prosledio redovnom sudu. O predmetnoj ustavnoj žalbi je, dakle, odlučivano kao povodom zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku pred redovnim sudom.

Vrhovni kasacioni sud je na sednici Odeljenja za suđenje u razumnom roku, održanoj 2. jula 2014. godine, usvojio pravno shvatanje da ukoliko stranka u zahtevu za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku nije opredelila novčani iznos pravične naknade, da se u tom slučaju zahtev ne vraća na uređenje i naknada se ne dosuđuje. Ovo pravno shvatanje je dosledno primenjeno kod donošenja osporenih rešenja, tako da je Viši sud u Užicu, nakon konstatacije da podnosilac ustavne žalbe nije opredelio iznos primerene naknade, ocenio da je zahtev za njeno dosuđenje neosnovan, sa čim se složio i Vrhovni kasacioni sud, dodajući da i takav zahtev mora biti određen, u smislu člana 192. stav 1. ZPP. Iz takve ocene najpre nesumnjivo proizlazi da su Viši sud u Užicu i Vrhovni kasacioni sud očigledno zanemarili činjenicu da je, u konkretnom slučaju, ustavna žalba, koja je podneta Ustavnom sudu, tretirana kao zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. Drugim rečima, zahtev iz člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, u konkretnom slučaju, nije postojao, već je ustavna žalba, koja je prosleđena redovnom sudu na nadležnost, upodobljena takvom zahtevu. Prema tome, kod odgovora na pitanje da li zahtev za dosuđenje primerene naknade sadrži sve ono što je potrebno da bi se po nj emu moglo postupi ti, sudovi su, po mišljenju Ustavnog suda, nužno morali poći od navedene činjenice.

Procesni uslovi koje je Zakon o Ustavnom sudu postavio u vezi zahteva za naknadu štete zbog utvrđene povrede nekog Ustavom zajemčenog prava ili slobode (član 85.) jesu: da se uz opredeljeni zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči, istaknu visina i osnov naknade materijalne ili nematerijalne štete, kada se naknada zahteva; da je zahtev postavljen istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe. Međutim, Ustavni sud u okviru svoje dobro ustanovljene prakse, koja je dostupna na sajtu Suda (www.ustavni.sud.rs), kod ocene procesnih pretpostavki za odlučivanje o ustavnoj žalbi koja sadrži zahtev za naknadu štete, insistira samo na prvom od navedena dva procesna uslova. Drugim rečima, ukoliko je zahtev za naknadu štete postavljen istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da su time ispunjene procesne pretpostavke da se o takvom zahtevu odluči. S druge strane, Ustavni sud, saglasno odredbama člana 4 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda, ne odbacuje podnes ke kojima se pokreće postupak pred njim i onda kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje, već podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Pri tome, Ustavni sud u okviru svog dosadašnjeg postupanja, kada je reč o postupku uređenja nedostatnih podnesaka, nije pravio razliku između podnosilaca koji se neposredno obraćaju Sudu i onih koji to čine preko punomoćnika iz reda advokata. Primenjujući napred izneto na konkretan slučaj, Ustavni sud zaključuje da je podnosilac prilikom podnošenja ustavne žalbe od 1. februara 2012. godine imao legitimno očekivanje da se po zahtevu za naknadu nematerijalne štete, u smislu dobro ustanovljene prakse Ustavnog suda, može postupati, te da će čak i u slučaju da Sud u postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe oceni da zahtev sadrži određeni nedostatak njemu biti omogućeno da isti otkloni.

S druge strane, činjenica da je, u konkretnom slučaju, zaštita prava na suđenje u razumnom roku zatražena pre početka primene Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, a naročito pre objavljivanja pravnog shvatanja Vrhovnog kasacionog suda, po shvatanju Ustavnog suda, generisala je obavezu, pre svega, prvostepenog suda da oceni da li postoji potreba da se podnesak vrati na uređenje podnosiocu ustavne žalbe , s ciljem njegovog upodobljenja procesnim zahtevima i uslovima vezanim za sadržinu zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku . Prema tome, Ustavni sud smatra da podnosilac ustavne žalbe nije mogao trpeti štetne posledice prebacivanja nadležnosti za odlučivanje o povredi prava na suđenje u razumnom roku ( u postupku koji još uvek nije okončan) sa Ustavnog suda na redovne sudove, kao i procesnih zahteva koje su redovni sudovi ustanovili u pogledu zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, s obzirom na to da je u vreme podnošenja ustavne žalbe, koja je sadržala zahtev za naknadu nematerijalne štete, imao legitimno očekivanje da će organ kome se obraća (Ustavni sud), u smislu svoje dobro ustanovljene prakse, po takvom zahtevu i da postupi.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je zaključio da je osporen im dopunskim rešenjem Višeg suda u Užicu R4 P. 26/14 od 6. novembra 2014. godine i osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž G. 322/14 od 12. decembra 2014. godine povređeno prav o podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), odluč ujući kao u tačk i 1. izreke.

U odnosu na navode podnosioca o povredi prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava , Ustavni sud ocenjuje da se podnosilac samo formalno poziva na povredu navedenih prava, a da pritom ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje.

Takođe, Ustavna žalba je odbačena i u delu u kojem se njome osporava rešenja Višeg suda u Užicu R4 P. 26/14 od 16. septembra 2014. godine, a imajući u vidu da je navedenim rešenjem utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku i naloženo ubrzanje postupka, te da podnosilac nema pravni interes da izjavljuje ustavnu žalbu protiv osporenog akta.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u navedenom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i rešio kao u preostalom delu tačke 1. izreke .

6. Ustavni sud je ocenio da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenog drugostepenog rešenja i određivanjem da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv dopunskog rešenja Višeg suda u Užicu R4 P. 26/ 14 od 6. novembra 2014. godine , zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu , odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema uslova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu