Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja presude

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog neizvršenja presude protiv preduzeća u restrukturiranju, utvrđujući povredu prava na imovinu. Nalaže se isplata materijalne štete iz budžeta, u visini dosuđenog potraživanja. Ocenjeno je da dosuđena naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku nije nerazumna.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7313/2015
13.04.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić , dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Đ . i M . S , obojice iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. aprila 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. Đ . i M . S . i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 2379/14 (ranije predmet Opštinskog suda u Čačku I. 838/08 i Osnovnog suda u Čačku I. 9308/10) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na imovinu , iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu materijalne š tete svakom u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvrše nju Opštinskog suda u Čačku I. 838/08 od 7. jula 2008. godine, umanjenih za eventualno naplaćene iznose po tom osnovu . Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba M. Đ . i M . S . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Čačku R4 I. 350/15 od 4. decembra 2015. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 2092/15 od 22. juna 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M . Đ . i M . S , obojica iz Čačka, podneli su Ustavnom sudu, 10. novembra 2015. godine, preko punomoćnika D. J, advokata iz Čačka, ustavnu žalbu zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 2379/14 (ranije predmet Opštinskog suda u Čačku I. 838/08 i Osnovnog suda u Čačku I. 9308/10). Ustavna žalba bila je zavedena pod brojem Už-7313/2015.

Isti podnosioci su preko istog punomoćnika 10. novembra 2016. godine podneli novu ustavnu žalbu osporavajući rešenja Višeg suda u Čačku R4 I. 350/15 od 4. decembra 2015. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 2092/15 od 22. juna 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava . Ustavna žalba je zavedena pod novim brojem Už -8497/2016.

Ustavni sud je ustavnu žalbu od 10. novembra 2015. godine spojio sa ustavnom žalbom od 10. novembra 201 6. godine, radi zajedničkog razmatranja i donošenja jedne odluke, u skladu sa odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13).

Podnosioci u ustavnim žalbama od 10. novembra 2015. godine i 10. novembra 2016. godine ističu nezadovoljstvo nesprovođenjem rešenja o izvršenju Opštinskog suda u Čačku I. 838/08 od 7. jula 2008. godine. Uz to, dodaju da osporenim rešenjima, u delu kojim je odlučeno o visini naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku, nisu otklonjene posledice utvrđene povrede, odnosno nije postignuta „sveobuhva tna naknada“, te smatraju da i dalje „ imaju status žrtve…“. Ističu da dosuđena naknada nije u skladu sa praksom Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, te da su im na taj način povređena navedena ustavna prava. Predlažu i da Ustavni sud utvrdi njihovo pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku I. 838/08 od 7. jula 2008. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređe no ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari :

Rešenjem Opštinskog suda u Čačku I. 838/08 od 7. jula 2008. godine usvojen je predl og za izvršenje ovde podnosilaca ustavne žalbe kojim su predložili da se prinudno izvrši pravnosnažna presud a Opštinskog suda u Čačku P1. 1240/03 od 12. marta 2008. godine , a kojom su obavezan i izvršni dužnici A.D. „F.“ iz Čačka i drugi da isplate izvršnim poveriocima odgovarajuće novčane iznose na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade, sa zakonskom zateznom kamatom i troškovima parničnog postupka .

Viši sud u Čačku je 4. decembra 2015. godine doneo osporeno rešenje R4 I. 350/15, kojim je, pored ostalog: u stavu prvom izreke usvojio zahtev predlagača, ovde podnosilaca ustavne žalbe, i utvrdio da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 2379/14 povređeno pravo predlagača na suđenje u razumnom ro ku; u stavu drugom izreke naložio Osnovnom sudu u Čačku da preduzme sve neophodne mere kako bi se navedeni izvršni postupak okončao u najkraćem roku; u stavu trećem izreke delimično usvojio zahtev predlagača za naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i utvrdio njihovo pravo na primerenu naknadu u iznosu od po 30.000,00 dinara, kao i iznos od po 5.280,00 dinara na ime naknade troškova postupka; u stavu četvrtom izreke odbio kao neosnovan zahtev predlagača za navedenu naknadu preko iznosa koji su dosuđeni stavom trećim izreke; u stavu petom izreke odbacio kao nedozvoljen zahtev predlagača kojim su tražili da im se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P1. 1240/03; u stavu šestom izreke odbacio je kao nedozvoljen zahtev predlagača kojim su tražili da im se odredi naknada u iznosima opredeljenim presudom Opštinskog suda u Čačku P. 1240/03 od 12. marta 2008. godine i rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku I. 838/08 od 7. jula 2008. godine.

Odlučujući o žalbi predlagača, Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rž g. 2092/15 od 22. juna 2016. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio ožalbeno prvostepeno rešenje, prihvatajući pravno stanovište Višeg suda u Čačku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su i odredbe Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11 i 101/13), kojima je propisano: da stranka u sudskom postupku koja smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, može neposredno višem sudu podneti zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, da se ovim zahtevom može tražiti i naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je postupak odlučivanja o zahtevu iz stava 1. ovog člana hitan (član 8a.); da ako neposredno viši sud utvrdi da je zahtev podnosioca osnovan, može odrediti primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku i odrediti rok u kome će niži sud okončati postupak u kome je učinjena povreda prava na suđenje u razumnom roku, te da će se naknada iz stava 1. ovog člana isplatiti iz budžetskih sredstava Republike Srbije opredeljenih za rad sudova u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva stranke za isplatu (član 8b st. 1. i 2.); da se na postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku shodno se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje vanparnični postupak (član 8v).

5. Analizirajući navode ustavne žalbe o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 2379/14, Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud za ljudska prava 29. januara 2013. godine doneo odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu Marinković protiv Srbije, u kojoj je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni i društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola broj 1 uz ovu konvenciju, dosuđuje naknada i materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim domaćim presudama. Evropski sud je u obrazloženju navedene odluke napomenuo da se ustavna žalba još ne može smatrati delotvornom u slučajevima koji uključuju odgovornost tužene države za neizvršenje presuda protiv društvenih preduzeća u postupku restrukturiranja i da u budućim slučajevima taj sud može ponovo razmotriti svoj stav, ako postoji jasan dokaz da je Ustavni sud naknadno uskladio u potpunosti svoj pristup sa relevantnom praksom Evropskog suda.

Nakon toga, Evropski sud za ljudska prava je 26. novembra 2013. godine, povodom predstavke broj 65713/13 koju je Vasvija Ferizović iz Novog Pazara podnela protiv Srbije, konstatovao da je Ustavni sud u potpunosti harmonizovao svoj pristup sa praksom Evropskog suda u pogledu neizvršenja presuda protiv preduzeća u društvenoj svojini koja su u postupku restrukturiranja, na način što je svojim odlukama pored utvrđene povrede „prava na suđenje u razumnom roku“ i povrede „prava na mirno uživanje imovine“, naložio državi da isplati naknadu nematerijalne štete i materijalne štete u visini iznosa opredeljenih u domaćim presudama.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da propust izvršnog suda da izvrši presud u izrečenu u korist podnosilaca ustavne žalbe, u konkretnom slučaju , predstavlja i povredu prava podnosilaca na mirno uživanje imovine zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava, koju čine potraživanja utvrđena tom presudom (sličan stav je izražen i u Odluci Ustavnog suda Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine, dostupno na internet stranici www.ustavni.sud.rs). Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Uzimajući u obzir praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud smatra da podnosioci ustavne žalbe imaju pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvrše nju Opštinskog suda u Čačku I. 838/08 od 7. jula 2008. godine, umanjenih za eventualno naplaćene iznose po tom osnovu, pa je odlučio kao u tački 2. izreke, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Ustavni sud ukazuje da bi nedosuđivanje naknade materijalne štete podnosiocima ustavne žalbe bilo u direktnoj suprotnosti i sa odredbom člana 60. stav 4. stav Ustava, kojom je proklamovana neotuđivost prava iz radnog odnosa koja su podnosioci pokušali na prinudan način da ostvare u predmetnom izvršnom postupku. Ustavni sud takođe ukazuje da je u predmetu Premović protiv Srbije (broj predstavke 61920/09) Evropski sud za ljudska prava izrazio stav da odgovorna država mora da obezbedi izvršenje pravnosnažnih domaćih presuda donetih u korist podnosioca predstavki, i to iz sopstvenih sredstava, u visini iznosa dosuđenih navedenim presudama, umanjenih za eventualno već isplaćene iznose.

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se osporava rešenje Višeg suda u Čačku R4 I. 350/15 od 4. decembra 2015. godine i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž. g 2092/15 od 22. juna 2016. godine, Ustavni sud je konstatovao da su podnosioci u suštini nezadovoljni visinom naknade koja im je u predmetnom vanparničnom postupku dosuđena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

U tom smislu, Ustavni sud najpre ukazuje da je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku koji je kao pravno sredstvo ustanovljen Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, preventivno – kompenzatornog karaktera, odnosno da pored ubrzanja postupka predviđa i mogućnost isplate naknade zbog dugog trajanja postupka. Primarni cilj ovog pravnog sredstva jeste njegov preventivni karkter, odnosno ubrzanje i okončanje postupka. Po oceni Ustavnog suda, osnovanost i visina novčane naknade je stvar sudske procene takvog zahteva i zavisi od ponašanja podnosilaca u konkretnom postupku, složenosti predmeta , značaja spornog prava za podnosioce i ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak. Takođe, Sud je stanovišta da se naknada mora primeriti standardu života građana i materijalnim mogućnostima Republike Srbije.

Podnosiocima ustavne žalbe je usvojen zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, naloženo je da se preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni izvršni postupak okončao u najkraćem roku i dosuđena im je naknada. Međutim, po stanovištu Ustavnog suda, potrebno je u konkretnom slučaju utvrditi da li je dosuđena novčana naknada odgovarajuća i dovoljna i sa aspekta sudske prakse ovoga suda. Naime, podnosioci ustavne žalbe mogu tvrditi da su „žrtve“ povrede prava na suđenje u razumnom roku ukoliko je iznos koji im je dodeljen manji od iznosa koji se dodeljuju u sličnim slučajevima (videti presud e Evropskog suda za ljudska prava Cocchiarella protiv Italije , broj aplikacije 64886/01, st. 65-107, ECHR 2006- V i Carić protiv Hrvatske, broj aplikacije 58650/12, stav 39.).

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da su nadležni sudovi u ovom slučaju podnosiocima dosudili novčanu naknadu zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku i obrazložili razloge na kojima temelje svoju odluku. Ustavni sud takođe primećuje da je dosuđena naknada niža u poređenju sa iznosima koje je u sličnim predmetima utvrđuje ovaj sud. Međutim, polazeći od same suštine naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje, kao i životnog standarda i materijalnih prilik a u Republici Srbiji, Sud ocenjuje da vrednost iznosa od po 30.000,00 dinara svakom od podnosioca nije nerazuman, posebno ako se ima u vidu priroda i suština pravnog sredstva – zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, kao i to da je Ustavni sud ovom odlukom utvrdio povredu prava na imovinu i naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih navedenim rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da o dosuđenom iznosu naknade nematerijalne štete ne može odlučivati kao instancioni sud u odnosu na nadležne redovne sudove (videti , pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už -2287/2015 od 15. jula 2015. godine).

S obzirom na to da podnosioci ustavne žalbe ističu i povredu prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje , ukazujući samo na jednu sudsku odluku, Ustavni sud je ocenio da se u takvoj situaciji još uvek ne može govoriti o „dubokim i dugotrajnim razlikama u sudskoj praksi niti da je to dovelo do pravne nesigurnosti u posmatranom periodu“(videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Vučković i drugi protiv Srbije, broj 17153/11 od 28. avgusta 2012. godine), što je jedan od osnovnih pravnih kriterijuma prilikom ocenjivanja da li je došlo do povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava. Osim toga, aktuelna sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava zauzela je načelan stav da je „postojanje suprotnih sudskih odluka stalna karakteristika pravnih sistema koji se zasnivaju na mreži sudećih i žalbenih sudova sa nadležnošću na određenoj teritoriji. Takve razlike mogu se javiti i u okviru istog suda i to se samo po sebi ne može smatrati povredom ljudskog prava suprotno Konvenciji.“ ( videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Santos Pinto protiv Portugala, broj 39005/04 od 20. maja 2008. godine) . Pri tome, opšti je stav Ustavnog suda da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema, te da jedna potencijalno različita odluka ne mora uvek biti razlog da se utvrdi postojanje povrede Ustavom garantovanog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao očigledno neosnovanu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 3. izreke.

Takođe, Ustavni sud je imao u vidu i da su Viši sud u Čačku i Vrhovni kasacioni sud, odbacujući zahtev podnosilaca da im se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P1. 1240/03, prevideli da se taj postupak zajedno sa prinudnim izvršenjem koje je pokrenuto na osnovu izvršne isprave donete u parnici , mora sagledavati kao jedinstvena celina (stav izražen u predmetima Hornsby protiv Grčke i Jeličić protiv Bosne i Hercegovine). Međutim, ovakav propust sudova u predmetnom vanparničnom postupku, po oceni Ustavnog suda, nije od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, uzimajući u obzir da su nadležni sudovi, odlučujući o više zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom rok u koje su podneli kolege podnosilaca i koji se zasnivaju na gotovo identičnom činjeničnom i pravnom stanju, utvrdili tim predlagačima sličnu visinu naknade koja je dosuđena i podnosiocima zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, ceneći značaj parničnih postupaka koji su prethodili izvršnim postupcima, iz čega proizlazi da podnosioci ustavne žalbe nisu dovedeni u neravnopravni položaj.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja presude

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti