Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao skoro osam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe koji osporava odluku o meritumu odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Vesna Ilić Prelić, Gordana Ajnšpiler Popović, Tatjana Đurkić, dr Dragana Kolarić, Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi S. S . iz Babušnice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 13. februara 20 20. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 1525/14 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. s tav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S . iz Babušnice je , 27. avgusta 2016. godine, preko punomoćnika M . I, advokata iz Babušnice, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1194/ 15 od 18. februara 2016. godine, presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 3117/14 od 2. decembra 2014. godine, koja je ispravljen a rešenjem istog suda Gž. 3117/14 od 23. februara 2015. godine i presude Osnovnog suda u Nišu P. 1525/14 od 12. juna 2014. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog istom odredbom Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 1525/14 .

S obzirom na to da je označenom odredbom Ustava zaštićeno pravo iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, na čiju se povredu takođe ukazuje, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode ustavne žalbe u odnosu na označenu odredbu Evropske konvencije.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je postupak u sporu za naknadu štete zbog raskida ugovora trajao bezmalo osam godina; da u sporu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja; da je podnosilac ustavne žalbe sve vreme imao legitiman interes da sudovi o njegovim zahtevima odluče u granicama razumnog roka; da je dugo trajanje postupka uzrokovalo izuzetno visoke troškove, koji su ugrozili egzistenciju podnosioca ustavne žalbe; da je, poput nižestepenih sudov a, Vrhovni kasacioni sud takođe zaključ io da podnosi lac ustavne žalbe nema pravo na naknadu štete zbog iz makle koristi, iznoseći pogrešan stav da ništav ugovor ne može da bude osnov za takvu vrstu obeštećenja; da je pomenuti sud u svojoj praksi i znosio suprotne stavove od navedenog, zbog čega podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenom revizijskom presudom povređeno i pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu revizijsku presudu i podnosi ocu ustavne žalbe prizna pravo na naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom rok u u iznosu od 1.000.000 dinara, kao i da mu dosudi troškove za sastav ustavne žalbe.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Nišu P. 1525/14 i dokumentaciju koja je priložena uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 16. aprila 200 8. godine, u svojstvu tužioca, podneo Opštinskom sudu u Nišu tužbu protiv tužen ih Sportskog školskog društva „M.“ i M. š . „dr M .“, oba tužena sa sedištem u Nišu , radi naknade štete zbog raskida ugovora, u visini ulaganja za kupovinu opreme i izvedene građevinske radove, kao i u visini izmakle koristi. Predmet je zaveden pod brojem P. 2577/08.

Tuženi su odgovor na tužbu dostavi li 22. i 23. maja 2008. godine. Prva dva ročišta za glavnu raspravu (23. maja i 26. juna 2008. godine) nisu održana jer tuženi nisu bili uredno pozvani. Do donošenja rešenja kojim se tužba tužioca smatra povučenom zakazano je još 17 ročišta za glavnu raspravu. Samo jedno ročište nije održano jer punomoćnik prvotuženog nije bio uredno pozvan. Ročišta su zakazivana u proseku na mesec dana. Izveden je dokaz saslušanjem parničnih stranaka (tužioca i predstavnika oba tužena) , kao i svedoka Lj.Đ. Obavljeno je građevinsko veštačenje na okolnost vrste i vrednosti izvedenih građevinskih radova. Angažovani sudski veštak se povodom primedbi parničnih stranaka izjasnio pismenim putem, kao i usmeno na ročištu. Nakon što je punomoćnik prvotuženog, na ročištu održanom 22. januara 2010. godine, otkazao punomoćje prvotuženom, bilo je potrebno utvrditi identitet lica koje je ovlašćeno za zastupanje prvotuženog. Ta činjenica je razjašnjena na naredna dva ročišta. Nadležnost Opštinskog suda u Nišu je nakon 1. januara 2010. godine preuzeo Osnovni sud u Nišu. Predmet je zaveden pod brojem P. 1224/10.

Kako na ročište zakazano za 18. maj 2010. godine nisu pristupile uredno pozvane parnične stranke, sud je doneo rešenje kojim se tužba tužioca smatra povučenom. Punomoćnik tužioca je 20. maja 2010. godine podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje. Povodom predloga za vraćanje u pređašnje stanje nisu održana 14 ročišta, jer se pojavio problem oko uručenja poziva prvotuženom. Dostavnice su se konstantno vraćale sa napomenom sudskog pozivara da prvotuženi više ne postoji, iz kog razloga se na adresi prvotuženog odbija prijem. Od Ministarstva omladine i sporta je 22. novembra 2010. godine pribavljen podatak da prvotuženi i dalje postoji kao aktivno sportsko udruženje. Uprkos tome, sud je sve vreme pozivao prvotuženog preko dostavnica za lično dostavljanje, ne prihvatajući predlog punomoćnika tužioca da se to uradi putem oglasne table suda. Punomoćnik tužioca je takođe skrenuo pažnju da su napomene sudskog pozivara nepotpune, s obzirom na to da se iz njih ne može utvrditi koja lica u ime prvotuženog odbijaju prijem poziva. Nakon što je na dostavnici konstatovano da je reč o J.L, za koga je sud prethodno utvrdio da je zakonski zastupnik prvotuženog, sud je imenovanog pozvao na ročište. Međutim, na ročištu od 24. aprila 2012. godine (koje takođe nije moglo biti održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki) J.L. je istakao da prvotuženi više ne postoji, dostavljajući odluku o prestanku rada, čiju je verodostojnost punomoćnik tužioca osporio. Pošto je J.L. još jednom odbio prijem poziva (ročište određeno za 4. jun 2012. godine), sud je odlučio da se prvotuženom postavi privremeni zastupnik.

Rešenje o postavljanju privremenog zastupnika doneto je 4. oktobra 2012. godine. Ročište povodom predloga za vraćanje u pređašnje stanje održano je 14. decembra 2012. godine. Sud je rešenjem od istog datuma dozvolio vraćanje u pređašnje stanje. Žalbu koju je 25. decembra 2012. godine izjavio protiv navedenog rešenja, privremeni zastupnik prvotuženog je povukao podneskom od 29. januara 2013. godine.

Predmet je presigniran i dodeljen mu je broj P. 2004/13. Do prvog presuđenja je zakazano i održano četiri ročišta za glavnu raspravu. Obavljeno je finansijsko veštačenje na okolnost visine izmakle koristi. Angažovani veštak se povodom primedbi drugotužene izjasnio pismenim putem, kao i usmeno na ročištu. Glavna rasprava je zaključena 6. novembra 2013. godine.

Presudom Osnovnog suda u Nišu P. 2004/13 od 6. novembra 201 3. godine odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi tužioca u celini. Apelacioni sud u Nišu je rešenjem Gž. 666/14 od 11. marta 2014. godine ukinuo ožalbenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak i odlučivanje.

Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P. 1525/14. Nakon održana dva ročišta (16. maja i 12. juna 2014. godine), na kojima je ponovo izveden dokaz saslušanjem svedoka Lj.Đ. i tužioca u svojstvu parnične stranke, glavna rasprava je zaključena.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Nišu P. 1525 /14 od 12. juna 2014. godine odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi tužioca u celini .

Postupajući po žalbi tužioca, Apelacioni sud u Nišu je osporenom p resudom Gž. 3117/14 od 2. decembra 2014. godine ožalbenu presudu delimično preinačio , tako što je usvojio tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete u vrednosti izvedenih građevinskih radova, dok je u preostalom delu (kupovina opreme i izmakla korist) ožalbenu presudu potvr dio.

Apelacioni sud u Nišu je rešenjem od 23. februara 2015. godine izvršio ispravku ožalbene presude, a dopunskim rešenjem od 25. februara 2015. godine odlučio je o žalbi tužioca na odluku o troškovima privremenog zastupnika.

Reviziju tužioca od 19. februara 2015. godine, Vrhovni kasacioni sud je odbio kao neosnovanu osporenom presudom Rev. 1194/15 od 18. februara 2016. godine.

Osporena revizijska presuda je punomoćniku tužioca uručena 29. jula 2016. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10 .); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.). Gotovo idtentične odredbe sadrži i važeći Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14) (u daljem tekstu: ZPP) , koji se, u konkretnom slučaju, primenjivao nakon ukidanja presude Osnovnog suda u Nišu P. 2004/13 od 6. novembra 2013. godine.

5. Razmatrajući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 16. aprila 2008. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Nišu, i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1194/15 od 18. februara 2016. godine, koja je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe uručena 29. jula 2016. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao bezmalo osam godina, što može ukazivati na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi predstavljala opravdan razlog za višegodišnje trajanje parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud o njegovim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da ne postoji njegov doprinos produžavanju trajanja postupka. Ustavni sud ovde posebno ima u vidu da je nedolazak punomoćnika na ročište za glavnu raspravu, zbog kojeg je doneto rešenje o povlačenju tužbe, bio opravdan. Istovremeno, Ustavni sud konstatuje da je u periodu nemogućnosti suda da obezbedi prisustvo prvotuženog na raspravi, što je za posledicu imalo neodržavanje 14 ročišta za kazanih povodom predloga za vraćanje u pređašnje stanje, punomoćnik podnosioca ustavne žalbe predlagao da sud posegne za procesnim ovlašćenjima koja se u takvim situacijama mogu koristiti. Time je nastojao da doprinese da period odlučivanja o njegovim zahtevima bude što kraći.

Po mišljenju Ustavnog suda, odgovornost za prekoračenje granica razumnog roka u najvećoj meri snosi prvostepeni sud. Ovde Ustavni sud ima u vidu napred iznetu činjenic u da čak 14 ročišta , zakazanih povodom predloga za vraćanje u pređašnje stanje, u periodu dužem od dve godine, nije održano zbog nemogućnosti da se prvotuženom uruč i poziv. Prvostepeni sud je od 22. novembra 2010. godine imao podatak da je prvotuženi aktivno sportsko udruženje, ali i pored toga nije iskoristio mogućnost da dostavu poziva vrši putem oglasne table suda, već je sve vreme insistirao na ličnom dostavljanju. Zbog navedenog propusta je o tužbenim zahtevima prvi put odlučeno pet i po godina nakon podnošenja tužbe.

Uzimajući u obzir napred izneto, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučio kao u prvom delu tačk e 1. izreke.

6. Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu , odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi oca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka, već i ekonomsko-socijalne prilike, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena na nacionalnom nivou nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine, kao i presude donete nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova.

7. Što se tiče istaknute povred e prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi navedenog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih akata.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporene akte, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, imajući u vidu da dve sentence iz prakse Vrhovnog suda Srbije, bez priloženih sudskih odluka iz kojih bi se moglo utvrditi da li se radi o identičnim, odnosno bitno sličnim situacijama, ne predstavljaju dokaz za iznetu tvrdnju. Takođe, Ustavni sud se nije posebno bavio odlukom parničnih sudova povodom zahteva za naknadu štete u visini ulaganja za kupovinu opreme, s obzirom na to da ustavnom žalbom nije izričito osporena.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom (videti , pored drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5 ), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti