Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro deset godina. Podnositeljki nije dosuđena naknada štete jer je nije tražila. Ostali navodi o povredi prava su odbačeni.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Tatjana Đurkić, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalb i D. P . iz O . kod Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. juna 20 20. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavn a žalb a D. P . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Lazarevcu u predmetu P1. 3979/14 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Lazarevcu P1. 148/07) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavn a žalb a odbacuj e.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. P . iz O. kod Beograda je , 24. avgusta 2017. godine, preko punomoćnika Z. J , advokata iz L. kod Beograda , Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1327/16 od 28. oktobra 2016. godine , Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2102/15 od 6. aprila 2015. godine i Osnovnog suda u Lazarevcu P1. 3979/14 od 23. juna 2015. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 60. Ustava. Podnositeljka je istakla i povredu prava na suđenje u razumnom roku.

U ustavnoj žalbi podnositeljka je, između ostalog, navela da je kod tuženog postojala potreba za njenim radom, ali da tuženi nikada nije hteo da zaključi ugovor o radu, te se njegov propust „ima sankcionisati“ primenom pravne fikcije o postojanju radnog odnosa. Dalje je navedeno da je za obavljanje privremenih i povremenih poslova neophodno da radno angažovano lice i poslodavac zaključe ugovor o obavljanju takvih poslova, a ne da taj ugovor bude zaključen između angažovanog lica i omladinske zadruge . Takođe, podnositeljka je navela da je predmetni postupak trajao deset godina, a da je Zakonom o parničnom postupku propisano da u postupku u parnicama iz radnih odnosa sud posebno vodi računa o potrebi hitnog rešavanja spora. Od Ustavnog suda je traženo da poništi osporene presude. Podnositeljka nije istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Lazarevcu P1. 3979/14, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, kao tuži lja, je 18. septembra 200 7. godine podne la tužb u Opštinskom sudu u Lazarevcu protiv C. u Lazarevcu , kojom je tražila da se utvrdi da je kod tuženog zasnovala radni odnos na neodređeno vreme, počev od 1. jula 200 6. godine, što je tuženi dužan da prizna i sa njom zaključi ugovor o radu i omogući joj obavljanje odgovarajućih poslova, kao i da se tuženi obaveže da joj, po osnovu faktičkog rada za određen period (konačno opredeljenim zahtevom - od 1. septembra 2004. do 30. juna 2006. godine i od 1. jula 2006. godine, pa nadalje) , isplati opredeljene novčane iznose. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 148/07.

Opštinski sud u Lazarevcu je, do donošenja prve prvostepene presude, zakazao osam ročišta, od kojih je četiri održano. Od četiri neodržanih ročišta, tri nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno na zahtev tuženog. U toku postupka izveden je dokaz saslušanjem parničnih stranaka i izvršen uvid u dostavljenu dokumentaciju.

Presudom Opštinskog suda u Lazarevcu P1. 148/07 od 12. maja 2009. godine odbačena je tužba tužilje u delu kojim je tražila da se utvrdi da je u radnom odnosu kod tuženog počev od 1. jula 2006. godine, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev tužilje odbijen kao neosnovana.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2468/10 od 8. decembra 2010. godine ukinuta je označena prvostepena presuda, a predmet upućen Drugom osnovnom sudu u Beogradu – Sudska jedinica u Lazarevcu, kao nadležnom sudu nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, u kojem je predmet dobio broj P1. 5386/10, prvostepeni sud je zakazao tri ročišta, od kojih jedno nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Lazarevcu P1. 5386/10 od 14. decembra 2011. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje. Ova presuda, na zahtev tužilje, ispravljena je rešenjem od 16. januara 2012. godine. Protiv prvostepene presude tuženi je izjavio žalbu 20. januara 2012. godine, a protiv rešenja o ispravci presude - 26. januara 2012. godine.

U postupku po žalbama tuženog, Apelacioni sud u Beogradu je, rešenjem od 11. decembra 2013. godine , vratio spise predmeta prvostepenom sudu na dopunu postupka, koji je, rešenjem od 27. decembra 2013. godine, ispravio označenu presudu od 14. decembra 2011. godine, nakon čega je spise ponovo dostavio drugostepenom sudu . Apelacioni sud u Beogradu je, rešenjem Gž1. 228/14 od 5. novembra 2014. godine, ukinuo presudu Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Lazarevcu P1. 5386/10 od 14. decembra 2011. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U drugom po redu ponovnom postupku, koji je vođen pred Osnovnim sudom Lazarevcu, kao nadležnim sudom po uspostavljanju nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2014. godini, a u kojem je predmet dobio broj P1. 3979/14, održana su tri ročišta, nakon čega je glavna rasprava zaključena.

Osporenom presudom Osnovnog suda Lazarevcu P1. 3979/14 od 23. juna 2015. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje. Iz obrazloženja označene presude proizlazi da je u toku postupka prvostepeni sud utvrdio da je tužilja kod tuženog radila preko omladinske zadruge, po osnovu ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova koji su zaključivani između zadruge i tuženog na period do 30 dana , a tužilja je radila na osnovu uputa kojima je bila definisana vrsta posla. Takođe je utvrđeno da je tužilja po osnovu ovih ugovora kod tuženog prevashodno bila angažovana za obavljanje poslova kustosa, ali i kao nekvalifikovan radnik sa osnovnom školom.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da, s obzirom na to da se, u konkretnom slučaju, radi o radnom angažovanju tužilje shodno odredbama čl. 197. i 198. Zakona o radu o obavljanju privremenih i povremenih poslova, to se ne može primeniti odredba člana 32. stav 2. u vezi sa stavom 1. ovog člana kojim je regulisan slučaj kada poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu. U obrazloženju osporene presude navedeno je i da, za razliku od radnog odnosa na određeno vreme koji, u slučaju kada se ispune uslovi iz člana 37. stav 4. Zakona o radu, može da preraste u radni odnos na određeno vreme, takva mogućnost nije Zakonom predviđena kod ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova. Takođe, navedeno je da tužilja kod tuženog nije bila angažovan a po osnovu jednog ugovora, već je tokom godine zaključivan veći broj ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova sa rokom trajanja do 30 dana, te ovakvo angažovanje tužilje nije bilo suprotno članu 197. Zakona o radu.

U vezi sa tužbenim zahtevom u delu kojim je traženo da se obaveže tuženi na isplatu određenih novčanih iznosa, prvostepeni sud je našao da iz izvedenih dokaza ne proizlazi da je tužilja obavljala poslove urednika likovnog programa, kao i da po ispostavljenim fakturama njen rad nije bio plaćen.

Protiv označene prvostepene presude tužilja je izjavila žalbu, koja je, osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2102/15 od 6. aprila 2016. godine, odbijena kao neosnovana, te je presuda Osnovnog suda u Lazarevcu P1. 3979/14 od 23. juna 2016. godine potvrđena. U obrazloženju osporene drugostepene presude navedeno je da nisu osnovani navodi žalbe tužilje da je, u konkretnom slučaju, trebalo primeniti odredbu člana 32. stav 1. Zakona o radu. Naime, prema stanovištu drugostepenog suda iznetom u osporenoj presudi, tužilja je bila radno angažovana kod tuženog preko omladinske zadruge i to po osnovu više zaključenih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova sa rokom trajanja do 30 dana , pri čemu joj je naknada za obavljen rad isplaćivana preko zadruge, te ne postoje zakonski uslovi za prerastanje radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, jer tužilja i tuženi nisu ni zaključili ugovor o radu na određeno vreme. Drugostepeni sud je, takođe, ocenio da je pravilna odluka prvostepenog suda kojom je odbio kao neosnovan zahtev za isplatu novčane naknade za sporni period, budući da iz dostavljenih faktura proizlazi da je za obavljen rad tužilji isplaćena ugovorena naknada.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1327/16 od 28. oktobra 2016. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2102/15 od 6. aprila 2016. godine. U obrazloženju ove revizijske presude navedeno je, između ostalog, da je tuženi zaključio više ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova sa omladinskom zadrugom (poslednji 1. marta 2007. godine), na osnovu kojih je tužilja bila angažovana za rad kao član omladinske zadruge, kao i da tuženi sa tužiljom nije nikad zaključio ugovor o radu. Angažovanjem tužilje preko omladinske zadruge, prema stanovištu revizijskog suda iznetom u osporenoj presudi, ne zasniva se radni odnos, već faktički rad na osnovu posebne vrste ugovora, koji je tuženi zaključio sa omladinskom zadrugom, a koja je tužilju uputila na rad kod tuženog na osnovu njenog članstva u toj zadruzi. Stoga, kako je navedeno u obrazloženju ove odluke , budući da tužilja nije sa tuženim imala zaključen ugovor o radu u smislu odredaba čl. 30. i 32. Zakona o radu, kao ni ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova u smislu odredbe član 197. tog zakona, već je radila po nalogu koji joj je dala omladinska zadruga, to se, prema stanovištu revizijskog suda, nisu ispunili uslovi iz člana 32. Zakona za utvrđiv anje da je tužilja kod tuženog zasnovala radni odnos na neodređeno vreme. Ova presuda dostavljena je parničnim strankama 27. jula 2017. godine (tužilji), odnosno 31. jula 2017. godine (tuženom).

4. Odredbama Ustava, na čuju povredu se ukazuje ustavn om žalbom, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, kao i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada; da su, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta; da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevne i nedeljni odbor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za red i pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. st. 1, 2. i 3.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, otpočeo 18. septembra 2007. godine, podnošenjem tužb e Opštinskom sudu u Lazarevcu i da je taj postupak okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2 . 1327/16 od 28. oktobra 2016, godine , koja je podnositeljki ustavne žalbe dostavljena 27. jula 2017. godine, iz čega sledi da je taj postupak trajao devet godina i deset meseci.

Navedeno trajanje parničnog postupka, koji je pri tome bio hitne prirode, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Ovo potvrđuje i činjenica da je prvostepena odluka parničnog suda bila dva puta ukinuta. U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava da činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pored nižom instancom može, samo po sebi, da otkrije ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti, pored drugih, presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine , aplikacija broj 70767/01, stav 51. i predmetu Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine , aplikacija broj 17271, stav 51.). Isti stav izrazio je i Ustavni sud (videti , između ostalih, Odluku Už- 854/08 od 28. maja 2010. godine). Takođe, Ustavni sud ukazuje da je postupak po žalbama izjavljenim protiv druge po redu prvostepene odluke trajao dve godine i devet meseci, nakon čega je drugostepeni sud ponovo ukinuo nižestepenu odluku, kao i da je revizijska presuda parničnim strankama dostavljena tek deset meseci od donošenja.

Pri svojoj oceni, Ustavni sud je imao u vidu da predmetni postupak nije bio ni činjenično ni pravno složen.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora, budući da je u postupku odlučivano o tome da li su ispunjeni uslovi da se utvrdi da je podnositeljka zasnovala radni odnos na neodređeno vreme i da joj se isplati odre đen novčani iznosi po osnovu rada, bio od većeg značaja za podnositeljku, kao i da ona svojim ponašanjem nije doprinela nav edenoj dužini trajanja postupka.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je, neefikasnim i nedelotvornim postupanjem parničnih sud ova, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu izreke.

Kako podnositeljka u ustavnoj žalbi nije istak ala zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva , ocenio da je donošenje odluke kojom se utvrđuje povreda Ustavom zajemčenog prava dovoljan vid pravičnog zadovoljenja podnositeljke.

6. U vezi sa istaknutom povredom prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosi teljka ustavne žalbe povredu označenog prava zasniva na tvrdnji o pogrešnoj primeni materijalnog prava. S tim u vezi, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da nije nadležan da preispituje način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe, osim ako iz konkretnih, pravno i činjenično utemeljenih ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ne proizlazi da su sudovi očigledno proizvoljno ili arbitrerno primenili materijalno pravo, a na štetu podnosioca.

Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, ocenio da podnositeljka ustavne žalbe nije pruži la činjenično i pravno utemeljene razloge koji ukazuju na to da je parnični sud proizvoljno ili arbitr erno primenio pravo, niti da je na takav način postupano prilikom odlučivanja. Naprotiv, Ustavni sud je ocenio da su osporene presud e zasnovan e na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog Zakona o radu, budući da je u toku postupka koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da je podnositeljku na rad kod tuženog upućivala omladinska zadruga čiji je ona bila član, nakon čega je tuženi, saglasno odredbi člana 198. Zakona o radu, sa podnositeljkom zaključio ugovore o obavljanju privremenih i povremenih poslova. Stoga se , prema oceni Ustavnog suda, ne može smatrati proizvoljnim stanovište parničnih sudova da nema osnova da angažovanje podnositeljke preko omladinske zadruge preraste u radni odnos (na neodređeno vreme).

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je u odsustvu očigledne proizvoljnosti u odlučivanju, ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih ak ata.

U pogledu istaknute povrede prava na rad, zajemčenog članom 60. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenom ustavnom odredbom ne jemči zasnivanje radnog odnosa, niti ovo pravo podrazumeva obavezu države da rad obezbedi. Sama činjenica da podnositeljka nije uspela sa radnopravnim zahtevom, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda prava iz člana 60. Ustava, osim ukoliko ne dokaže da joj je , suprotno član u 32. stav 1. Ustava, osporen im sudsk im odluk ama arbitrernom, odnosno proizvoljnom primenom prava, uskraćeno pravo na rad . Stoga, kako je Ustavni sud ocenio da nisu ustavnopravno prihvatljivi razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, to je i navode o povredi prava iz člana 60. Ustava ocenio ustavnopravno neprihvatljivim.

Konačno, u odnosu na načelo zabrane diskriminacije, čija se povreda ističe ustavnom žalbom, Ustavni sud ukazuje da je povreda ustavnog načela akcesorne prirode, jer može da bude vezana samo za istovremeno utvrđenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. Budući da, u konkretnom slučaju , Ustavni sud nije utvrdio da su osporenim aktima podnositeljki ustavne žalbe povređena zajemčena prava označen a u ustavnoj žalbi, to nije bilo ustavnopravnog osnova da se upušta u ispitivanje povrede načela iz člana 21. Ustava.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalb u podnosi teljke u delu kojim se osporavaju presude donete u predmetnom parničnom postupku, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti