Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Višeg suda u Leskovcu. Utvrđeno je da je sud proizvoljno primenio materijalno pravo o zastarelosti potraživanja za vozila oduzeta za potrebe odbrane, što je dovelo do povrede prava na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-732/2013
17.12.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća , i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Afita Birdainija iz Zrenjanina i PP „Sesko“ iz Prizrena, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Afita Birdainija i PP „Sesko“ i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Leskovcu Gž. 2475/10 od 18. decembra 2012. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Leskovcu Gž. 2475/10 od 18. decembra 2012. godine i određuje da navedeni sud donese novu odluku o žalbama tužioca i tužene izjavljen im protiv presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 1152/06 i P. 3502/07 od 5. februara 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Afit Birdaini iz Zrenjanina i PP „Sesko“ iz Prizrena su, 29. januara 2013. godine, preko punomoćnika Stojana Đorđevića, advokata iz Leskovca, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Leskovcu Gž. 2475/10 od 18. decembra 2012. godine i presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 1152/06 i P. 3502/07 od 5. februara 2009. godine, zbog povrede prava na naknadu štete, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, garantovanih članom 35. stav 2, članom 36. stav 1. i članom 58. Ustava Republike Srbije.

Afit Birdaini u ustavnoj žalbi ističe da je vlasnik preduzeća PP „Sesko“, te uz ustavnu žalbu dostavlja i dokaz o registraciji preduzeća od 19. septembra 2008. godine. Dalje ističe da je kao vlasnik navedenog preduzeća imao brojnu mehanizaciju, između ostalih kamion marke „Mercedes“ i teretno vozilo marke „DAF“ koje mu je, u proleće 1999. godine, oduzeo potpukovnik J.P. za potrebe vojske, kada je obećao da će vozila vratiti i da će naknadno izdati potvrdu o oduzimanju, ali da nikada nije obavešten o povraćaju svojih vozila, zbog čega je započeo samostalnu potragu za njima. Podnosioci u ustavnoj žalbi dalje ističu da su tokom 2004. godine saznali da se kamion marke „Mercedes“ nalazio u komandi u Leskovcu i da je posle toga predat drugotuženom M.S, a da se teretno vozilo marke „DAF“ nalazi u dvorištu kasarne u Leskovcu (na mestu zvano „Južni logor“), nakon čega su podneli tužbu sudu protiv tužene Republike Srbije i M.S. radi naknade zbog sticanja bez osnova.

Podnosioci ističu da je drugostepeni sud u preinačujućoj presudi zauzeo pogrešan stav da se radi o zastarelom potraživanju prava na naknadu štete i da se ima primeniti odredba člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, jer se u konkretnom slučaju radi o sticanju bez osnova, na koje se primenjuje opšti rok zastarelosti potraživanja, a koji nije protekao.

Podnosioci dalje navode da su sudovi imali dovoljno dokaza na osnovu kojih su mogli da utvrde da im je od strane istih lica pored kamiona marke „Mercedes“ oduzeto i teretno vozilo marke „DAF“, ali da su i pored toga njihov tužbeni zahtev u tom delu odbili, čime im je povređeno pravo na imovinu.

Podnosioci od Ustavnog suda zahtevaju da ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava, utvrdi naknadu „za duševnu patnju“ u iznosu od po 1.500 evra, te im naknadi troškove sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise parničnog predmeta Opštinskog suda u Leskovcu P. 1152/06 i P. 3502/07 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 1152/06 i P. 3502/07 od 5. februara 2009. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca Afita Birdainija i PP „Sesko“ iz Prizrena, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojim su tražili da se tužena Republika Srbija obaveže da im na ime naknade štete zbog sticanja bez osnova za oduzeto i otuđeno teretno vozilo marke „Mercedes“ isplati iznos od 114.465,00 dinara; stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se tužena Republika Srbija i tuženi M.S. obavežu da im na ime naknade štete zbog sticanja bez osnova za oduzeto i otuđeno teretno vozilo marke „DAF“ isplate iznos od 84.388,00 dinara, kao i tužbeni zahtev kojim su tražili da se tuženi M.S. obaveže da im solidarno naknadi štetu zbog sticanja bez osnova za oduzeto i otuđeno teretno vozilo marke „Mercedes“; stavom trećim izreke obavezani su tužioci da tuženom M.S. naknade troškove postupka; stavom četvrtim izreke obavezana je tužena da tužiocima naknadi troškove postupka.

Prvostepeni sud je našao da vozilo marke „Mercedes“ pripada tužiocima i da je tužena preko svojih organa to vozilo bez pravnog osnova oduzela i predala drugotuženom M.S. kao nadoknadu za njegovo uništeno vozilo, te da se u konkretnom slučaju radi o sticanju bez osnova, na koje se primenjuje opšti rok zastarelosti, a koji nije istekao, pa tužioci imaju pravo na potpunu naknadu za to vozilo. Prvostepeni sud je takođe našao da je prvotužena pravilno pasivno legitimisana u odnosu na potraživanja vezana za oba sporna vozila, ali da za teretno vozilo marke „DAF“, sem isticanja da se ono nalazi u kasarni „Južni logor“ u Leskovcu, tužioci nisu pružili druge dokaze da se nalazi u pritežanju Republike Srbije, zbog čega je njihov tužbeni zahtev u tom delu odbio. Takođe, prvostepeni sud je našao da pošto je drugotuženi vozilo marke „Mercedes“ dobio od nadležnih organa Republike Srbije (Vojske Jugoslavije) kao nadoknadu za svoje uništeno vozilo, ne može biti pasivno legitimisan u ovoj pravnoj stvari. Takođe, prvostepeni sud je utvrdio da postoji aktivna legitimacija na strani tužilaca, jer i pored toga što je izvršio uvid u potvrdu Agencije za privredne registre od 25. novembra 2008. godine iz koje proizlazi da je preduzeće PP „Sesko“ brisano iz privrednog registra 16. juna 2006. godine, da je PP „Sesko“ (ovde drugotužilac) dostavio dokaze o preregistraciji, na osnovu kojih je utvrđeno da navedeno preduzeće još uvek postoji (na osnovu potvrde Agencije za registraciju biznisa na Kosovu o registraciji preduzeća od 19. septembra 2008. godine, koju su tužioci dostavili sudu) i da je vlasnik tog preduzeća Afit Birdaini (ovde prvotužilac).

Viši sud u Leskovcu je doneo osporenu drugostepenu presudu Gž. 2475/10 od 18. decembra 2012. godine, kojom je preinačio prvostepenu presudu u stavovima prvom i četvrtom njene izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se tužena Republika Srbija obaveže na isplatu potpune naknade štete zbog sticanja bez osnova za oduzeto i otuđeno vozilo marke „Mercedes“, te odbio zahtev tužene Republike Srbije da se tužioci obavežu na naknadu troškova postupka, dok je žalbu tužilaca u ostalom delu odbio kao neosnovanu i prvostepenu presudu potvrdio u stavovima drugom i trećem njene izreke.

Drugostepeni sud je našao da je osnovan prigovor zastarelosti i prigovor nedostatka aktivne legitimacije, koje je prvotužena isticala tokom prvostepenog postupka i koje ponavlja u žalbi. Drugostepeni sud je našao da su sporna vozila tužiocima oduzeta u proleće 1999. godine, te da je u njihovoj imovini nesporno nastala šteta u smislu člana 155. Zakona o obligacionim odnosima, ali da su tužioci tužbu podneli 11. maja 2006. godine, nakon isteka roka zastarelosti od tri godine, propisanog članom 376. istog zakona. Takođe, drugostepeni sud je našao da, kako tužioci tokom prvostepenog postupka nisu predložili saslušanje potpukovnika J.P. koji im je vozila oduzeo (na okolnosti po kom osnovu su predmetna vozila oduzeta), to sudu nisu dati odgovarajući dokazi u pravcu potvrđivanja pravnog osnova za sticanje bez osnova u smislu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima. Drugostepeni sud, takođe nalazi da je prvostepeni sud delimično usvojio tužbeni zahtev drugotužioca PP „Sesko“ iz Prizrena iako se u spisima predmeta nalazi potvrda Agencije za privredne registre od 25. novembra 2008. godine, kojom se potvrđuje da je navedeno preduzeće 16. juna 2006. godine brisano iz registra privrednih subjekata na osnovu odredbe člana 68. stav 2. Zakona o registraciji privrednih subjekata, zbog čega je aktivna legitimacija drugotužioca PP „Sesko“ sporna.

Uvidom u spise parničnog predmeta P. 3502/07 Opštinskog suda u Leskovcu, Ustavni sud je utvrdio da se u istima nalazi dokaz (registracioni list od 19. septembra 2008. godine) o tome da je PP „Sesko“ registrovan kao privredni subjekt u skladu sa propisima civilne administracije na Kosovu i Metohiji.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da se za štetu bez obzira na krivicu odgovara u drugim slučajevima predviđenim zakonom (član 154. stav 3.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi, dok obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (član 210.); da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

Zakonom o odbrani („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 11/95, 28/96, 44/99 i 3/02), važećim u vreme oduzimanja imovine podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da se radna obaveza građana sastoji u izvršavanju određenih poslova i zadataka za vreme ratnog stanja, stanja neposredne ratne opasnosti ili vanrednog stanja, da radnu obavezu imaju svi za rad sposobni građani koji su navršili 15 godina, a nisu raspoređeni na službu u Vojsci Jugoslavije, a da pripadnici organa unutrašnjih poslova radnu obavezu izvršavaju u tim organima (član 24. st. 1. i 2.); da su za potrebe odbrane zemlje građani dužni da daju motorna, prevozna i specijalna vozila, građevinske i druge mašine, sredstva i uređaje veze, sredstva i uređaje za proizvodnju, prenos i emitovanje radio i televizijskog programa, zakupljene kapacitete i prava za emitovanje satelitskog, radio i televizijskog programa, sredstva i uređaje za pripremu, štampanje i snimanje časopisa, revija, novina, brošura i drugog štampanog materijala, plovne objekte, zgrade i zemljišta, luke, pristaništa i instalacije za plovidbu, snabdevanje, održavanje i remont plovnih objekata, vazduhoplove, aerodrome, pumpne stanice i skladišta, oružje, jahaću, tegleću i tovarnu stoku, kao i druga potrebna materijalna sredstva, a da sredstva iz stava 1. ovog člana popisuje Savezno ministarstvo za odbranu (član 26. st. 1. i 2.); da ako za vreme ratnog stanja jedinice Vojske Jugoslavije ne mogu na redovan način da se snabdevaju neophodnom hranom, pogonskim materijalom, ogrevom i drugim sredstvima, Savezno ministarstvo za odbranu, na zahtev starešine Vojske Jugoslavije na položaju komandanta bataljona, njemu ravnom ili višem položaju, može narediti da građani ili njihova domaćinstva daju neophodna materijalna sredstva, a da ako usled ratnih uslova Savezno ministarstvo za odbranu nije u mogućnosti da vrši svoju funkciju, izvršavanje materijalne obaveze može narediti starešina iz stava 1. ovog člana (član 27.); da vlasniku materijalnih sredstava uzetih za potrebe odbrane zemlje pripada naknada (član 29.); da se odredbe člana 24. o radnoj obavezi i čl. 26, 27, 29. i 30. ovog zakona o davanju materijalnih sredstava za odbranu zemlje odnose i na preduzeća i druga pravna lica (član 39.).

Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“, br. 36/98, 38/99 i 9/01), važećom u vreme oduzimanja imovine podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da se ovom uredbom uređuje organizovanje i izvršavanje materijalne obaveze građana, preduzeća i drugih pravnih lica (u daljem tekstu: vlasnici stvari) u miru, za vreme ratnog stanja, neposredne ratne opasnosti ili vanrednog stanja, određuju pokretne i nepokretne stvari (u daljem tekstu: stvari) koje se uzimaju za potrebe odbrane zemlje i propisuje evidencija tih stvari, način njihovog uzimanja, vraćanje i visina naknade za dopremanje i korišćenje, kao i postupak za utvrđivanje naknade za štetu prouzrokovanu oštećenjem, uništenjem ili nestankom tih stvari (član 1.); da vlasnici stvari izvršavaju materijalnu obavezu za potrebe Vojske Jugoslavije (u daljem tekstu: Vojska) i druge potrebe odbrane zemlje, u skladu sa Zakonom o odbrani, odredbama ove uredbe i drugim aktima nadležnih državnih organa (član 2.); da za korišćenje stvari iz člana 4. ove uredbe vlasniku stvari pripada naknada određena Tarifom za određivanje naknada za korišćenje popisanih stvari za potrebe Vojske i druge potrebe odbrane zemlje, koja je odštampana uz ovu Uredbu i čini njen sastavni deo (član 19. stav 1.); da iznos naknade za korišćenje pokretnih stvari iz člana 19a ove uredbe ne može biti veći od 30% tržišne vrednosti stvari u momentu predaje stvari korisniku, bez obzira na vreme koliko dugo je ta stvar bila korišćena, te da tržišnu vrednost stvari prilikom predaje stvari utvrđuje komisija koju obrazuje korisnik stvari (član 19b. stav 1.); da naknada za korišćenje stvari pripada vlasniku od trenutka predaje do trenutka vraćanja stvari (član 20. stav 1.); ako je preuzeta stvar oštećena, uništena ili nestala za vreme ratnog stanja, neposredne ratne opasnosti ili vanrednog stanja, vlasniku pokretne stvari pripada naknada u novcu ili hartijama od vrednost u visini od 50% razlike između tržišne vrednosti stvari u vreme predaje i tržišne vrednosti stvari u vreme vraćanja stvari vlasniku u šest jednakih rata na tri godine (član 23. stav 1.); da se naknada iz stava 1. ovog člana, u miru, isplaćuje vlasniku stvari u novcu u visini od 100% razlike između tržišne vrednosti stvari u vreme predaje i tržišne vrednosti u vreme vraćanja stvari u roku od tri meseca od dana donošenja pravnosnažnog rešenja korisnika stvari o naknadi (član 23. stav 2.).

Tarifom za određivanje naknada za korišćenje popisanih stvari za potrebe vojske i druge potrebe odbrane zemlje, između ostalog, propisano je dase dnevni iznos naknade iz člana 19. Uredbe utvrđuje u procentu od prosečne mesečne neto zarade po zaposlenom u privredi republike članice, prema poslednjem objavljenom saopštenju nadležnog zavoda za statistiku, a po sedištu vlasnika stvari.

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi, Ustavni sud najpre konstatuje da iz ustavne žalbe proizlazi da se podnosioci ustavne žalbe u suštini žale na pogrešnu primenu Zakona o obligacionim odnosima od strane sudova čime im je pričinjena šteta, zbog čega je Sud ustavnu žalbu ispitivao u odnosu na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Polazeći od toga, Ustavni sud ukazuje da je najpre potrebno ispitati da li je postupak koji je vođen radi naknade štete bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li je osporenim pojedinačnim aktima povređeno ili uskraćeno navedeno ustavno pravo podnosilaca.

Ustavni sud dalje konstatuje da je njegov zadatak da u okviru ocene postojanja povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, ispita da li je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju i odlučivanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Navedena očigledna arbitrernost i nepravičnost u postupanju i odlučivanju redovnih sudova i posledično povreda prava na pravično suđenje, po oceni Ustavnog suda, će postojati uvek u situaciji kada redovni sudovi proizvoljno primene materijalno i/ili procesno pravo, a na štetu podnosioca ustavne žalbe, u kom slučaju će Ustavni sud utvrditi povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud ukazuje da je u osporenoj prvostepenoj presudi ocenjeno da je tužena tužiocima pričinila štetu, jer je, bez pravnog osnova, tokom 1999. godine, prisvojila njihova vozila, zbog čega im pripada naknada za oduzeto vozilo marke „Mercedes“, te da je prvotužena pasivno legitimisana i u odnosu na drugo oduzeto vozilo marke „DAF“, ali da tužioci nisu dokazali da se ono nalazi u pritežanju prvotužene zbog čega je u odnosu na to vozilo tužbeni zahtev odbijen. Takođe, prvostepeni sud je ocenio da postoji aktivna legitimacija tužilaca u parničnom postupku, jer je i pored toga što iz potvrde Agencije za privredne registre od 25. novembra 2008. godine proizlazi da je navedeno preduzeće brisano 16. juna 2006. godine, da iz potvrde Agencije za registraciju biznisa na Kosovu od 25. novembra 2008. godine proizlazi da navedeno preduzeće još uvek postoji i da je Afit Birdaini njegov vlasnik. Suprotno navedenom, drugostepeni sud je, prihvatajući činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku, ocenio da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, te da su tužioci, u konkretnom slučaju, nesporno pretrpeli štetu, na osnovu koje bi im pripadala naknada, da im potraživanje nije zastarelo, ali da tokom postupka nisu dokazali da se radi o sticanju bez osnova, niti su dokazali postojanje aktivne legitimacije na strani drugotužioca PP „Sesko“.

Ustavni sud ukazuje da je stranka stvarno legitimisana ako je učesnik materijalnopravnog odnosa iz koga je nastala parnica, shodno čemu je tužilac aktivno legitimisan ako u tom odnosu ima položaj ovlašćene strane, a tuženi pasivno legitimisan ako se odgovarajuća dužnost vezuje za njega (tako na primer u sporu iz jednog tražbenopravnog odnosa obe stranke imaju stvarnu legitimaciju ako je u njoj tužilac poverilac, a tuženi dužnik). Kako od odgovora na pitanje o stvarnoj legitimaciji zavisi ishod spora, to se radi o prigovoru materijalnopravne prirode, zbog čega sud tužbeni zahtev odbija kao neosnovan ako nađe da sporno pravo nikada nije pripadalo onome ko se u sporu pojavljuje kao tužilac ili ukoliko utvrdi da tuženi nikada nije bio pasivni subjekt spornog materijalnopravnog odnosa. Iz napred navedenog proizlazi da od odluke o takvom prigovoru zavisi ishod spora.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud primećuje da je drugostepeni sud u osporenoj preinačujućoj presudi prihvatio utvrđeno činjenično stanje prvostepenog suda, ali da je u pogledu istaknutog prigovora o nedostatku aktivne legitimacije na strani drugotužioca zauzeo stanovište da je isti „sporan“, iako je prvostepeni sud iz dokaza priloženih u toku postupka utvrdio da PP „Sesko“ i dalje postoji i da je prvotužilac njegov vlasnik. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da su razlozi dati u obrazloženju preinačavajuće presude u pogledu ocene o prigovoru nedostatka aktivne legitimacije morali biti takvi da na jasan i nedvosmislen način ukažu zašto je pogrešna ocena prvostepenog suda u pogledu postojanja aktivne legitimacije na strani drugotužioca. Ovo posebno iz razloga jer je drugostepeni sud nedvosmisleno utvrdio da su podnosioci pretrpeli (običnu) štetu.

Ustavni sud primećuje da je osporenom drugostepenom presudom prihvaćen i prigovor zastarelosti prvotužene, te da se na osnovano potraživanje tužilaca (nastalo oduzimanjem vozila tokom 1999. godine od strane potpukovnika J.P. Vojske Savezne Republike Jugoslavije), ima primeniti rok zastarelosti iz člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, koji je, u konkretnom slučaju, istekao. Po oceni Ustavnog suda, da bi se sporni pravni odnos mogao rešavati po propisima koji regulišu naknadu štete, pre svega mora postojati šteta pričinjena na imovini tužioca, koja može biti obična šteta ili izmakla korist, a koja po svom nastanku može biti iz ugovora, iz skrivljene (deliktne) štetne radnje ili nastala bez obzira na krivicu (prouzrokovana opasnom stvari ili delatnošću). U konkretnom slučaju ne postoji ni jedan od navedenih osnova za prouzrokovanje štete, jer između stranaka u sporu ne postoji ugovor, niti je u ponašanju tužene bilo protivpravnosti, pošto su podnosiocima sporna vozila oduzeta za zakonom predviđene potrebe odbrane zemlje, u uslovima proglašenog ratnog stanja. Samim tim, pitanje naknade podnosiocima za oduzeta vozila mora biti regulisano primenom odgovarajućih odredaba Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, uz poštovanje ustavnog načela da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Navedenim zakonskim i podzakonskim odredbama je ustanovljeno pravo na naknadu za oduzetu robu. Za ostvarivanje tog prava nije propisan poseban rok. Stoga se, u cilju pravičnog presuđenja ovog spora, mora oceniti mogućnost pružanja sudske zaštite istaknutog potraživanja podnosilaca ustavne žalbe u skladu sa odredbom člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, Viši sud u Leskovcu u osporenoj presudi nije cenio mogućnost pružanja sudske zaštite podnosiocima u granicama opšteg roka zastarelosti potraživanja. S tim u vezi, Ustavni sud je stanovišta da dati razlozi u osporenoj presudi Višeg suda za primenu posebnog roka zastarelosti koji se odnosi na primenjeni pravni institut naknade štete, nisu ustavnopravno prihvatljivi, jer se iz relevantnih činjenica ne može izvesti zaključak o pravnoj utemeljenosti izraženog stava da je utuženo potraživanje podnosilaca zastarelo (ovakav stav, Ustavni sud je, između ostalih, izrazio u svojim odlukama Už-608/2008 od 21. januara 2010. godine i Už-3207/2010 od 24. novembra 2011. godine).

Imajući u vidu da je odredbama člana 23. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze propisana visina naknade koja pripada vlasnicima stvari u slučajevima kada su im oduzete stvari uništene ili nestale, Ustavni sud nalazi da je proizvoljna ocena nižestepenih sudova da podnosiocima ne pripada naknada za vozilo marke „DAF“, jer nisu dokazali da se sporno vozilo nalazi u pritežanju tužene. Ovo posebno iz razloga što je tokom postupka, kao nesporno, utvrđeno da su podnosiocima oba vozila oduzeta u cilju odbrane zemlje (kao i da su podnosioci isticali da se vozilo marke „DAF“ nalazi u kasarni „Južni logor“ u Leskovcu), pa je bez osnova ocena da nisu dokazali da se sporno vozilo i dalje nalazi u pritežanju tužene, jer po samoj Uredbi to ne predstavlja uslov za naknadu u slučaju kada je stvar uništena ili nestala.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud nalazi da je, u konkretnom slučaju, primena materijalnog prava od strane Višeg suda u Leskovcu bila proizvoljna, što je za posledicu imalo da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje.

6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presudama povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene drugostepene presude i određivanjem da Viši sud u Leskovcu u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbama tužioca i tužene izjavljenim protiv presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 1152/06 i P. 3502/07 od 5. februara 2009. godine, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na imovinu, zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i naložio otklanjanje štetnih posledica.

7. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti