Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Sud je konstatovao značajna kašnjenja, naročito u prvostepenom postupku i prilikom dostavljanja revizijske odluke.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Lidija Đukić, dr Vladan Petrov, Tatjana Đurkić i Miroslav Nikolić , u postupku po ustavnoj žalbi V. P . iz Vranja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. aprila 2023. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba V . P . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Vranju u predmetu P. 2/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. P . iz Vranja podneo je Ustavnom sudu, 11. jula 2019. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Vranju u predmetu P. 2/10, kao i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 822/13 od 26. decembra 2013. godine, presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1408/12 od 11. aprila 2013. godine i presude Višeg suda u Vranju P. 2/10 od 20. marta 2012. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 22, čl. 32. stav 1, čl. 36, čl. 58. i čl. 84. stav 3. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, naveo: da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, s obzirom na to da je parnični postupak trajao deset godina; da je predmet spora neosnovano obogaćenje tuženih zbog nesprovođenja dvostranih ugovor a zaključeni h između njegovog pravnog prethodnika i O. b . Vranje ; da je jednostranim aktom pravnih prethodnika tuženih , otac tužioca, ovde podnosioca onemogućen da preuzme svoj novac . Predložio je da Ustavni sud utvrdi povredu označenih načela i prava i usvoji „tužbeni zahtev tužioca“, ovde podnosioca ustavne žalbe. Naknadu nematerijalne štete nije tražio.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Višeg suda u Vranju P. 2/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe podneo je 13. juna 2003. godine, tužbu Opštinskom sudu u Vranju protiv tuženih „N.“ ad Niš, G. f . Vranje i Narodne banke Srbije, radi naknade štete po osnovu sticanja bez osnova povodom dinarskih štednih uloga.

Pred Opštinskim sudom u Vranju održano je sedamnaest ročišta. Na navedenim ročištima nalagano je prvotuženom da dostavi svu raspoloživu dokumentaciju, određena su dva sudska vešta ka ekonomske struke koja su odbila da veštače tražeći izuzeće, treći sudski veštak je nakon jedne godine i pet meseci, takođe tražio izuzeće. Četvrti sudski veštak određen je na ročištu od 11. oktobra 2006. godine, ali je izradi nalaza i mišljenja pristupio, tek po uplati predujma troškova veštačenja od strane tužioca, 1. juna 2007. godine. Navedeni sudski veštak je svoj nalaz i mišljenje dostavio sudu 18. septembra 2007. godine, a nakon toga i dopunske nalaze i mišljenja 23. novembra 2007. godine, 28. maja 2010. godine, 23. februara i 2. novembra 2011. godine.

Pred prvostepenim sudom nije održano dvanaest ročišta uglavnom zbog nedostavljanja nalaza i mišljenja sudskih veštaka i neodazivanja uredno pozvanih tuženih i sudsk ih veštaka zakazanim ročištima.

Donošenjem Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 104/09, od 16. decembra 2009. godine) , koji je počeo da se primenjuje od 1. januara 2010. godine, za postupanje u ovoj parnici je prema odredbi člana 23. stav 1. tačka 7) tog zakona bio nadležan Viši sud u Vranju.

Pred Višim sudom u Vranju održano je devet ročišta na kojima je nalagano tužiocu da precizira tužbeni zahtev i izveden je dokaz saslušanjem sudskog veštaka, dok osam ročišta nije održano zbog izostanka sudskog veštaka i tuženih.

Presudom Višeg suda u Vranju P. 2/10 od 20. marta 2012. godine je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena „O.“ ad Novi Sad (pravni sledbenik prvotuženog) i Narodna banka Srbije da mu na ime novčanog potraživanja usled neosnovanog obogaćenja solidarno isplate iznos od 770.147,49 USD sa kamatom od 18. juna 1993. godine do isplate koju poslovne banke plaćaju na neoročena devizna sredstva u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu NBS na dan isplate i odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da je pravni prethodnik tužioca sa pravnim prethodnikom prvotuženog zaključio dva ugovora o oročavanju namenskog dinarskog štednog uloga i to : 6. januara 1987. godine, kada je oročio iznos od 1.240.000.00 dinara na koji se obračunava kamata po stopi od 61% godišnje i 5. novembra 1987. godine kada je oročio iznos od 500.000,00 dinara, na koji se obračunava kamata po stopi od 132% godišnje, a na osnovu kojih su otvorene dve štedne knjižice; da su prvim ugovorom deponovana dinarska sredstva oročena na 12 meseci, a drugim na šest meseci, sa klauzulama da ukoliko se u roku od 30 dana po isteku roka oročenja novac ne podigne sa knjižica, ugovori o oročavanju se automatski produžavaju za isti (ranije ugovoreni) period; da je otac tužioca 18. juna 1993. godine podigao sa obe štedne knjižice sav uloženi novac sa pripisanom kamatom, a da je prvotužena banka uloge saldirala i ugasila, a štedne knjižice poništila, čime je prestala važnost oba ugovora iz 1987. godine. Predmet tužbenog zahteva tužioca je revalorizovani iznos glavnice i ugovorenih kamata zbog neosnovanog obogaćenja tuženih usled denominacija izvršenih od dana oročavanja i visokih inflatornih kretanja . Prvostepeni sud je posebno iz nalaza sudskog veštaka ekonomske struke zaključio da usled denominacije dinara i promene nominalne vrednosti, nije došlo do smanjenja realne vrednosti novca na tržištu, jer se za istu svotu novca mogla kupiti ista količina robe, kako pre, tako i posle izvršene denominacije, a da je pojava hiperinflacije bila od uticaja na gubitak vrednosti novca kao opšti poremećaj u ekonomiji države. Pored navedenog, našao je da je pravni prethodnik tužioca nakon isteka oročenja svojih novčanih sredstava kod banke, nastavio sa upisivanjem kamate i da nije podizao uložena novčana sredstva sa štedne knjižice sve do 18. juna 1993. godine iako je bio u prilici da nakon nastupanja nepovoljnih uslova i obezvređivanja vrednosti dinara, u svako doba, podigne ova sredstva zbog čega se prvotužena ne može smatrati odgovornom. Prema stanovištu prvostepenog suda pravni prethodnik tužioca nije iskoristio mogućnost da zbog promenjenih okolnosti usled denominacije, u konkretnom slučaju zahteva raskid ugovora sa bankom u smislu člana 133. Zakona o obligacionim odnosima. U odnosu na drugotuženu, prvostepeni sud je našao da je osnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije, jer ona nije bila u ugovornom odnosu sa pravnim prethodnikom tužioca i ista ne može biti ugovorni jemac za obaveze poslovnih banaka, već može biti samo zakonski jemac shodno članu 18. Zakona o sanaciji, stečaju i likvidaciji banaka, kojim je predviđeno da se jemstvo Narodne banke Srbije za štedne uloga građana aktivira samo u slučaju stečaja banaka, što ovde nije slučaj.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1408/12 od 11. aprila 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 822/13 od 26. decembra 2013. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1408/12 od 11. aprila 2013. godine.

Iz sadržine dopisa Višeg suda u Vranju P. 2/10 od 5. februara 2021. godine, upućenog Ustavnom sudu proizlazi, da je nakon donošenja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 822/13 od 26. decembra 2013. godine, predmet P. 2/10 omaškom arhiviran, bez prethodnog dostavljanja presude strankama. Nakon što je podneskom od 31. maja 2019. godine tužilac zatražio primerak revizijske presude, sud je lično tužiocu i tuženima dostavio primerak navedene revizijske presude, tako da je tužilac presudu primio 12. juna 2019. godine, a njegov punomoćnik 5. februara 2021. godine .

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da nakon dostavljanja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 822/13 od 26. decembra 2013. godine, Višem sudu u Vranju, u spisima predmeta ne postoji dostavna naredba postupajućeg sudije za dostavljanje revizijske presude parničnim strankama .

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe utvrđeno je da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajmečenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 13. juna 2003. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Vranju i da je postupak okončan presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 822/13 od 26. decembra 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao deset godina i šest meseci, odnosno šesnaest godina, s obzirom na to da je podnosiocu ustavne žalbe revizijska presuda dostavljena nakon šest godina od njenog donošenja, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio relativno činjenično i pravno složen, posebno zbog proteka vremena od kada su zaključeni ugovori o oročavanju namenskih dinarskih štednih uloga u smislu pribavljanja dokumentacije i potrebe za izvođenjem dokaza ekonomskim veštačenj em.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se parnični postupak okonča u okviru standarda razumnog roka. Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio njegov doprinos dužini trajanja postupka koji se ogleda u tome što je nakon određivanja četvrtog sudskog veštaka ekonomske struke (na ročištu od 11. oktobra 2006. godine), predujam za veštačenje uplatio tek 1. juna 2007. godine, odnosno nakon sedam meseci, kao i u njegovom predlogu za odlaganje ročišta od 6. oktobra 2010. godine na dva meseca.

Ipak, osnovni razlog dugog trajanja parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutom tužbenom zahtevu odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ispitujući ponašanje sudova, Ustavni sud konstatuje da je donošenju presude prethodio veliki broj odloženih ročišta zbog izostanka punomoćnika tuženih, odnosno zbog nedostavljanja nalaza i mišljenja (trećeg) sudskog veštaka, a da pri tome prvostepeni sud nije preduzimao radnje koje su mu bile na raspolaganju. Takođe je, na dužinu trajanja parničnog postupka svakako uticalo stupanje na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, te dalje vođenje postupka pred Višim sudom u Vranju. Prvostepena presuda doneta je nakon osam godina i devet meseci od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Vranju, a postupak pred drugostepenim sudom okončan je za jednu godinu, dok je revizijski sud odlučio u roku o osam meseci od donošenja drugostepene presude.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove, te da je u konkretnom slučaju prvostepeni sud odlučujuće doprineo dužini trajanja ovog parničnog postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Vranju P. 2/10.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu izreke.

Budući da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud smara da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda označenog prava, dovoljno da se postigne adekvatno pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe.

6. U odnosu na osporene presude, Ustavni sud je razmatrajući sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporen ih presuda.

Kako nisu prihvatljivi navodi podnosioca o tome da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, to ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da mu je povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava .

U odnosu na povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donete drugačije (različite) odluke od odluka koja se osporavaju ustavnom žalbom, pa je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake sudske zaštite prava podnosioca ustavne žalbe

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe izjavio redovan pravni lek protiv prvostepene presude, a kako je o žalbi odlučivao nadležan drugostepeni sud, a o reviziji nadležni revizijski sud, to je očigledno podnosilac iskoristio pravo na pravno sredstvo, pri čemu označeno ustavno pravo iz člana 36. stav 2. Ustava ne garantuje povoljan ishod žalbenog i revizijskog postupka, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova.

U odnosu na povredu člana 22. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da navedena odredba predstavlja jedno od načela u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, te da stoga do povrede načela može doći samo u vezi sa istovremeno utvrđenom povredom nekog konkretnog prava, zbog njegove akcesorne prirode. Štaviše, u konkretnom slučaju, meritorno odlučivanje o zahtevu podnosioca ustavne žalbe, samo po sebi, isključuje pozivanje na povredu načela prema kome svako ima pravo na sudsku zaštitu svojih prava.

U odnosu na istaknutu povredu načela kojim se uređuje položaj na tržištu iz člana 84. stav 3. Ustava Ustavni sud nalazi da pozivanje podnosioca na navedenu odredbu Ustava, ne može predstavljati osnov za izjavljivanje ustavne žalbe.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučio kao u drugom delu izreke .

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti