Odluka Ustavnog suda o zakonitosti oduzimanja neprijavljenog novca

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu, potvrđujući zakonitost oduzimanja 60.000 evra zbog deviznog prekršaja. Utvrđeno je da zaštitna mera oduzimanja predmeta nije nesrazmerna i da je u javnom interesu, naročito jer podnositeljka nije dokazala legalno poreklo novca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Lidija Đukić, Tatjana Đurkić, Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi A. (G.) Y . iz Republike Bugarske, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. juna 2020. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba A. (G.) Y . izjavljena protiv presud e Prekršajnog suda u Pirotu Pr. 1519/17 od 7. jula 201 7. godine i Prekršajnog apelacionog suda – Odeljenje u Nišu Prž. 15084/17 od 22. jula 2017. godine u odnosu na istaknute povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu , zajemčenih odredb ama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. (G.) Y . iz Republike Bugarske j e, 25. avgusta 201 7. godine, preko punomoćnika J. N , advokata iz Pirota, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presuda označenih u izreci zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredb ama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporavaju sudsk e odluk e koj ima je podnosi teljka pravnosnažno oglašen a odgovornom za izvršenje deviznog prekršaja i osuđen a na novčanu kaznu u iznosu od 100.000,00 dinara, uz izricanje zaštitne mere oduzimanje predmeta prekršaja – efektivnog stranog novca u iznosu od 60.000,00 evra.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnositeljka bugarski državljanin, a da od 1970. godine živi i radi u Belgiji, gde je sa sinom stekla kuću koju su prodali u julu 2017. godine za iznos od 224.000,00 evra, te je novac u iznosu od 70.000,00 evra dobila od sina kako bi u Bugarskoj kupila kuću za njih dvoje ; da nije znala da na ulazu u Srbiju mora da prijavi novac carinskoj kontroli niti je razumela carinika šta znači reč „deklaracija o novcu“ na graničnom prelazu na izlazu iz Srbije ; da zbog umora nije videla šta piše na tabli koja se nalazi na ulazu u Srbiju; da je kod sebe tada imala dokumentaciju o prodaji kuće na belgijskom jeziku.

Podnositeljka je navela da su osporene presude nezakonite jer je sud prilikom njihovog donošenja povredio odredbe postupka, jer, iako je poučio okrivljenu da se postupak može voditi na jeziku koji ona razume, odnosno da joj može obezbediti prevodioca, nakon čega se ona složila da se postupak vodi na srpskom jeziku, s obzirom da ga dobro razume, sud ipak nije mogao da nastavi vođenje postupka na srpskom jeziku, nakon što je okrivljena prilikom saslušanja izjavila da ne razume šta znači reč „novac“ i reč „deklaracija“ .

Povredu prava na imovinu podnositeljka je obrazložila navodima da su joj nižestepeni sudovi onemogućili da mirno uživa u novcu koji je dobila od sina radi kupovine kuće za njega i sebe.

Podnositeljka je predloži la da Ustavni sud utvrdi povredu istaknutih prava, poništi osporenu drugostepenu presudu, te da naloži da joj se vrati oduzeti novac u iznosu od 60.000,00 evra sa kamatom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz navoda ustavne žalbe i priložene dokumentacije utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Prekršajnog suda u Pirotu Pr. 151 9/17 od 7. jula 201 7. godine podnositeljka ustavne žalbe je oglešen a odgovorn om zbog učinjenog prekršaja iz člana 63. stav 1. tačka 14. Zakona o deviznom poslovanju, osuđena na novčanu kaznu u iznosu od 100.000,00 dinara, te joj je izrečena zaštitna mera oduzimanja predmeta prekršaja u iznosu od 60.000,00 evra. U obrazloženju osporene prvostepene presude je navedeno da je okrivljena pre saslušanja izjavila da će svoju odbranu izneti sama na srpskom jeziku, koji dosta dobro razume, zbog njegove sličnosti sa bugarskim jezikom. Prekršajni sud u Pirotu je u osporenoj presudi naveo da pri oceni dokaza nije prihvatio fotokopije dokaza koje je okrivljena priložila, jer nisu dostavljeni na jeziku koji sud razume, a koji se, po kazivanju okrivljene odnose na to da je njen sin prodao kuću za 224.000,00 evra, jer su ti dokazi bez uticaja na činjenje predmetnog prekršaja, s obzirom na to da okrivljena nije sporila da je kod sebe imala novac u iznosu od 70.000,00 evra za koj i nije imala potvrdu o unosu prilikom ulaska u Srbiju niti je na izlazu iz Srbije, prilikom konkretne carinske kontrole , prijavila da prenosi , odnosno iznosi novac u iznosu većem od 10.000,00 evra.

Osporenom presudom Prekršajnog apelacionog suda – Odeljenje u Nišu Prž. 15084/17 od 22. jula 201 7. godine su odbijen e kao neosnovan e žalb e branio lac okrivljene, ovde podnositeljke ustavne žalbe izjavljene protiv presud e Prekršajnog suda u Pirotu Pr. 1519/17 od 7. jula 2017. godine.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno da nisu osnovani navodi žalbe da je u prvostepenom postupku učinjena bitna povreda postupka, s obzirom na to da su uz zahtev za pokretanje prekršajnog posutupka bili dostavljeni materijalni dokazi, te stoga nisu osnovani navodi da je postupak vođen bez dokaza, a imajući u vidu da je okrivljena na saslušanju izjavila da razume srpski jezik i da razume pitanja sudije, kao i da razume šta joj se stavlja na teret, te da će odbranu izneti na srpskom jeziku, nisu osnovani ni navodi branioca da je učinjena povreda iz člana 94. stav 4. Zakona o prekršajima, kojom je propisano da stranke i drugi učesnici u postupku koji nisu državljani Republike Srbije imaju pravo da tok postupka prate preko prevodioca i da u tom postupku upotrebljavaju svoj jezik. U osporenoj presudi je nadalje navedeno da su neosnovani navodi žalkbe da sud nije cenio ugovor o kupoprodaji kuće, jer okrivljena nije priložila ugovor o kupoprodaji kao dokaz, već je kao dokaze priložila kopiju lične karte belgijskog državljanina, za kojeg je tvrdila da je njen sin i potvrdu notara da je taj belgijski državljanin dana 14. novembra 2016. godine prodao kuću u Belgiji za sumu od 224.000,00 evra i da mu je po odbijanju dugovanja suma od 50.470,37 evra prebačena na račun. Drugostepeni sud je utvrdio da okrivljena nije dokazala da je novac koji je nosila sa sobom legalno stečen, odnosno da za isti postoji potvrda banke, a navodi žalbe da je novac dobila od sina nisu dokazani, jer u spisima predmeta ne postoje dokazi da je navedeni belgijski državljanin sin okrivljene, niti potvrda banke izdata na njegovo ime, a uz žalbu je dostavljena kopija lične karte koja je izdata u Republici Bugarskoj na ime Stančev Erduana, od oca Aldinova, sa stalnim mestom boravka u gradu Isperih, a što se ne može prihvatiti kao dokaz da je imenovano lice sin okrivljene. U obrazloženju osporene presude je dalje navedeno da su bez osnova navodi iz žalbe da je okrivljena prekršaj izvršila u zabludi, jer obaveštenje na ulazu u Republiku Srbiju nije videla zbog umora, s obzirom na to da okrivljena duži niz godina boravi u inostranstvu i često putuje i prelazi granične prelaze, što je sama izjavila prilikom davanja odbrane.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je nadalje navedeno da je prvostepeni sud pravilno okrivljenoj za učinjeni prekršaj izrekao zaštitnu meru, jer je ona kao obavezna propisana za učinjeni prekršaj, shodno članu 64. stav 1. Zakona o deviznom poslovanju i oduzeo celokupan iznos iznad dozvoljenog od 10.000,00 evra, koji je zatečen kod okrivljene, s obzirom na to da u konkretnom slučaju nije bilo mesta primeni člana 64. stav 2. Zakona o deviznom poslovanju, jer okrivljena pred prvostepenim sudom, a ni u postupku po žalbi, nije dokazala da postoje opravdane okolnosti da se predmet prekršaja ne oduzme u celini, niti je dostavljen nijedan validan dokaz na osnovu koga bi bilo opravdano delimično oduzimanje .

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Članom 58. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); zakonom se može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno je samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

Odredbama Zakona o prekršajima („Službeni glasnik RS“, br. 65/13, 13/16 i 98/16-Odluka US) propisano je: da je svrha propisivanja, izricanja i primene prekršajnih sankcija da građani poštuju pravni sistem i da se ubuduće ne čine prekršaji (član 5. stav 2.); da su prekršajne sankcije kazne, kazneni poeni, opomena, zaštitne mere i vaspitne mere (član 32.); da se za prekršaj mogu propisati kazna zatvora, novčana kazna i rad u javnom interesu (član 33.); da se novčana kazna može raspisati u rasponu od 5.000 do 150.000 dinara za fizičko ili odgovorno lice i da se izuzetno od odredaba stava 1. ovog člana, za prekršaje iz oblasti javnih prihoda, javnog informisanja, carinskog, spoljnotrgovinskog i deviznog poslovanja, životne sredine, prometa robe i usluga i prometa hartijama od vrednosti zakonom mogu propisati kazne u srazmeri sa visinom pričinjene štete ili neizvršene obaveze, vrednosti robe ili druge stvari koja je predmet prekršaja, ali ne više od dvadesetostrukog iznosa tih vrednosti s tim da ne prelazi petostruki iznos najvećih novčanih kazni koje se mogu izreći po odredbi stava 1. ovog člana (član 39. stav 1. tačka 1) i stav 4.); da je svrha primene zaštitne mere da otkloni uslove koji omogućavaju ili podstiču učinioca na izvršenje novog prekršaja (član 51. stav 1.); da se kao vrsta zaštitne mere može propisati oduzimanje predmeta (član 52. stav 1. tačka 1)); da se zaštitne mere izriču uz izrečenu kaznu, opomenu ili vaspitnu meru (član 53. stav 2.); da se predmeti koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja ili koji su nastali izvršenjem prekršaja mogu oduzeti od učinioca prekršaja, da će sud koji je doneo presudu odrediti, u skladu sa posebnim propisima, da li će se oduzeti predmeti uništiti, prodati ili predati zainteresovanom organu, odnosno organizaciji i da se propisom kojim se određuje prekršaj može predvideti obavezno izricanje zaštitne mere oduzimanje predmeta (član 54. st. 1, 2. i 4. ).

Odredbama Zakona o deviznom poslovanju („Službeni glasnik RS“, br. 62/06, 31/11, 119/12 i 139/14) propisano je: da se ovim zakonom uređuju jednostrani prenosi sredstava plaćanja iz Republike Srbije (u daljem tekstu: Re publika) i u Republiku koji nemaju obeležja izvršenja posla između rezidenata i nerezidenata (član 1. stav 1. tačka 4)); da Narodna banka Srbije propisuje bliže uslove za lične i fizičke prenose sredstava plaćanja u inostranstvu i iz inostranstva (član 31.); da carinski organ vrši kontrolu iznošenja iz Republike i unošenja u Republiku efektivnog stranog novca, dinara, čekova i hartija od vrednosti u putničkom, robnom i poštanskom saobraćaju (član 47.); da carinski organ na graničnom prelazu privremeno oduzima od rezidenata i nerezidenata uz izdavanje potvrde, dinare i efektivni strani novac, čekove i hartije od vrednosti koji glase na stranu valutu koji prelaze iznos koji propiše Narodna banka Srbije (član 48.); da će se novčanom kaznom od 5.000 do 150.000 dinara kazniti za prekršaj nerezident – fizičko lice ako ne postupi u skladu sa propisom Narodne banke Srbije koji uređuje bliže uslove za lične i fizičke prenose sredstava plaćanja u inostranstvo i iz inostranstva (član 31.) (član 63. stav 1. tačka 14 )); da će se za prekršaj iz člana 59. do 63. ovog zakona, pored novčane kazne, izreći i zaštitna mera oduzimanja predmeta koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja ili su nastali izvršenjem prekršaja i da se izuzetno od odredbe stava 1. ovog člana, može izvršiti delimično oduzimanje predmeta koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja ili su nastali izvršenjem prekršaja, ako pobude ili druge okolnosti pod kojima je prekršaj izvršen ukazuju da nije opravdano da se predmet oduzme u celini (član 64. st . 1. i 2.).

Odlukom Narodne banke Srbije o uslovima za lične i fizičke prenose sredstava plaćanja u inostranstvo i iz inostranstva („Službeni glasnik RS“, br. 67/06, 52/08 i 18/09) propisano je: da nerezident – fizičko lice može slobodno unositi u Republiku efektivni strani novac, s tim što je dužan da iznos veći od 10.000 evra, odnosno protivvrednost u drugoj stranoj valuti prijavi nadležnom carinskom organu, koji mu o tome izdaje potvrdu (tačka 11a); da nerezident – fizičko lice može iznositi u inostranstvo efektivni strani novac do iznosa od 10.000 evra, odnosno protivvrednost u drugoj stanoj valuti, da ako ovaj nerezident istovremeno u inostranstvo iznosi dinare i efektivni strani novac – ukupan iznos tih sredstava ne može preći 10.000 evra, odnosno protivvrednost u drugoj stranoj valuti, te da nerezident – fizičko lice može iznositi u inostranstvo efektivni strani novac iznad iznosa iz stava 1. ove tačke – koji je prijavio pri ulasku u Republiku – na osnovu potvrde o unošenju efektivnog stranog novca u Republiku, koju obezbeđuje i overava carinski organ, koji je podigao s deviznog računa ili devizne štedne knjižice kod banke u Republici – na osnovu potvrde te banke, koji je stekao prodajom dinara dobijenih prethodnim korišćenjem platne kartice u Republici – na osnovu potvrde menjača, a da potvrde iz stava 2. ove tačke carinski organ poništava pri prvom izlasku iz Republike (tačka 12.).

Uredbom (EZ) broj 1889/2005 Evropskog Parlamenta i Saveta od 26. oktobra 2005. godine o kontroli gotovine koja se unosi u Zajednicu ili iznosi iz Zajednice („Službeni list Evropske Unije“ L . 309 ) utvrđeno je svako fizičko lice koje ulazi u Zajednicu ili je napušta, a nosi gotovinu u vr ednosti od 10.000 EUR ili više, prijavljuje taj iznos nadležnim telima države članice preko koje ulazi u Zajednicu ili je napušta, saglasno ovoj Uredbi. Obaveza prijavljivanja nije ispunjena ako su dati netačni ili nepotpuni podaci (član 3.)

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka navode o povredi ovog prava obrazlaže tvrdnjom da je izricanjem zaštitne mere uskraćena da mirno uživa u novcu koji je dobila do sina radi kupvine kuće za njega i sebe.

Ustavni sud konstatuje da Ustav u članu 58. stav 1. garantuje mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Ustavni sud dalje konstatuje da pravo na imovinu nije apsolutno pravo, budući da Ustav u stavu 2. člana 58. predviđa mogućnost dozvoljenog oduzimanja ili ograničenja prava svojine. Istovremeno, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, mirno uživanje imovine, koja je stečena na osnovu zakona, može biti uskraćeno ili ograničeno u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona (videti, pored ostalih, presudu u predmetu Sporrong and Lonnroth protiv Švedske, predstavke br. 7151/75, 7152/75, od 23. septembra 1982. godine, stav 61.).

Da li je mešanje opravdano, odnosno da li je oduzimanje ili ograničenje prava svojine u skladu sa garancijama utvrđenim odredbom člana 58. stav 2. Ustava, mora se procenjivati u svakom konkretnom slučaju. Ustavni sud ukazuje da, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, do dozvoljenog oduzimanja prava svojine (imovine), koje ne predstavlja povredu tog prava, može doći pod kumulativno ispunjenim uslovima: 1) da je takvo oduzimanje propisano zakonom; 2) da postoji opravdani i neophodni javni interes za oduzimanje prava svojine; 3) da je prilikom oduzimanja prava svojine, uspostavljena pravična ravnoteža između javnog interesa i interesa pojedinca čija se svojina oduzima, imajući u vidu svrhu i težinu mere (u smislu navedenog, videti, pored ostalih, presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Ismayilov protiv Rusije, predstavka broj 30352/03, od 6. novembra 2008. godine, Gabrić protiv Hrvatske, predstavka broj 9702/04, od 5. februara 2009. godine i Grifhorst protiv Francuske, predstavkia broj 28336/02, od 26. februara 2009. godine).

Primenjujući prethodno navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je nesporno da je podnositeljka imala kod sebe novac u ukupnom iznosu od 70.000 evra, za koji je izjavila da je novac njen i da joj ga je dao sin, kao i da joj je u prekršajnom postupku oduzet novac izricanjem zaštitne mere – oduzimanjem predmeta prekršaja u iznosu od 60.000,00 evra, čime je došlo do mešanja u mirno uživanje imovine podnositeljke ustavne žalbe.

Ustavni sud dalje konstatuje da pitanje da li ta vrsta oduzimanja novca predstavlja i povredu prava iz člana 58. Ustava, zavisi od ocene postojanja navedena tri uslova, odnosno ocene Suda da su osporenoj presudi ispunjeni napred navedeni uslovi za dozvoljeno oduzimanje prava svojine.

Ocenjujući postojanje prvog uslova, da li je oduzimanje svojine propisano zakonom, Ustavni sud konstatuje da je zaštitna mera – oduzimanje predmeta prekršaja propisana Zakonom o prekršajima i Zakonom o deviznom poslovanju, koji su i primenjeni u konkretnom slučaju prilikom oduzimanja prava svojine podnosioca ustavne žalbe.

Ispitujući postojanje drugog uslova, da li postoji opravdani i neophodni javni interes za oduzimanje prava svojine podnositeljke, Ustavni sud je ocenio da je ovo mešanje težilo legitimnom cilju u opštem interesu. Naime, materija prometa i prenosa novca nosi posebnu osetljivost, s obzirom na to da može biti povezana sa kriminalnim aktivnostima, te da poreklo novca može biti nezakonito, pa su utoliko propisi u ovoj oblasti u uskoj povezanosti sa ograničenjem prava na imovinu u svrhu zaštite javnog interesa. Sa druge strane, postoje i one pravne situacije u kojima imovina jeste zakonitog porekla, ali i pored toga postoji ovlašćenje javnih vlasti da u određenoj meri zadiru u to pravo. Naime, sam čin unošenja, odnosno prenošenja novca preko državne granice i teritorije Republike Srbije nije protivzakonit, pod propisanim uslovima. Zakonito je novac uneti i preneti, bez ograničenja iznosa, uz obavezu koja se sastoji u prijavljivanju i uzimanju potvrde o posedovanju i prenošenju onog novčanog iznosa koji prelazi granicu od 10.000,00 evra, do koje ne postoji obaveza prijavljivanja.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da je svrha kažnjavanja učinioca prekršaja, prema članu 5. stav 1. i članu 33. stav 1. Zakona o prekršajima, da građani poštuju pravni sistem i da se ubuduće ne čine prekršaji, kao i da se izrazi društveni prekor učiniocu zbog izvršenog prekršaja i da se utiče na njega i na sva ostala lica da ubuduće ne čine prekršaje, a koja svrha je u konkretnom slučaju ostvarena izricanja novčane kazne u iznosu od 100.000 dinara. Ustavni sud ukazuje da je, prema članu 51. stav 1. Zakona o prekršajima, svrha primene zaštitne mere otklanjanje uslova koji omogućavaju ili podstiču učinioca na izvršenje novog prekršaja, a da je članom 42. stav 1. Zakona o deviznom poslovanju propisano da u slučaju nastupanja ozbiljnih poremećaja u platnom bilansu, kada kretanje kapitala prouzrokuje ili preti da prouzrokuje ozbiljne poteškoće u sprovođenju monetarne politike i politike deviznog kursa, koje su rezultat prekomernog priliva ili odliva kapitala iz Republike, Vlada na predlog Narodne banke Srbije može doneti neophodne zaštitne mere po uslovima regulisanim ovim zakonom. Iz navedenog proizlazi da je svrha primene zaštitne mere oduzimanja predmeta prekršaja – efektivnog stranog novca, omogućavanje sprovođenja monetarne politike i politike deviznog kursa, te obezbeđivanje finansijske stabilnosti Republike Srbije, zaštita javnog poretka odnosno sprečavanje njegovog ugrožavanja, kao i uticaj na učinioca prekršaja da više ne čini prekršaje.

Podnositeljki ustavne žalbe je novac u iznosu od 60.000 evra oduzet primenom odredbe člana 64. stav 1. Zakona o deviznom poslovanju. Ustavni sud konstatuje da se odredbama člana 64. Zakona o deviznom poslovanju ostvaruje javni interes i da navedeni član 64. u sebi sadrži kriterijum srazmernosti, jer kao pravilo propisuje oduzimanje predmeta u celosti (stav 1.), a samo kao izuzetak dozvoljava i mogućnost delimičnog oduzimanja predmeta koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje prekršaja ili su nastali izvršenjem prekršaja, ako pobude ili okolnosti pod kojima je prekršaj izvršen ukazuju da nije opravdano da se predmet oduzme u celini (stav 2.). Ova zakonska mogućnost oduzimanja dela stranog efektivnog novca podrazumeva da je okrivljeni u toku postupka izneo navode i dostavio dokaze o opravdanosti takvog postupanja, a što bi stvorilo obavezu suda da pri izricanju mere zaštite iz člana 64. Zakona ceni iznete navode i dostavljene dokaze i utvrdi da li su se stekli zakonski uslovi za primenu citiranog stava 2. navedenog člana 64. Ako oceni da jesu, sud će oceniti i koja je adekvatna srazmera, odnosno koji iznos će biti oduzet izricanjem mere. Ocenu navoda i dokaza okrivljenog, kao i ocenu srazmernosti oduzimanja sud je u tom slučaju dužan da obrazloži u odluci.

Ocenjujući ispunjenost trećeg uslova, odnosno da li je prilikom oduzimanja prava svojine uspostavljena pravična ravnoteža između javnog interesa i interesa pojedinca čija se svojina oduzima, Ustavni sud ukazuje da, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pravična ravnoteža, odnosno potrebna srazmernost između javnog interesa i interesa pojedinca neće biti postignuta ukoliko je neko lice snosilo pojedinačan i prekomeran teret (videti, pored ostalih, presude u predmetima Ismayilov protiv Rusije, predstavka broj 30352/03, od 6. novembra 2008. godine, stav 38; Gabrić protiv Hrvatske, predstavka broj 9702/04, od 5. februara 2009. godine, stav 39; Grifhorst protiv Francuske, predstavka broj 28336/02, od 26. februara 2009. godine, stav 94; Boljević protiv Hrvatske, predstavka broj 4392/11, od 31. januara 2017. godine, stav 41.). Da bi mešanje u mirno uživanje imovine bilo srazmerno, treba da odgovara ozbiljnosti povrede, a sankcija težini učinjenog kaznenog dela i posledici koje ono proizvodi. Pritom sud mora voditi računa i o tome da li je izvršenjem kaznenog dela nastala i kakva šteta za državu.

U konkretnom slučaju, ocenjujući da li postoji treći uslov srazmernosti, analizirajući okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud najpre konstatuje da je podnositeljka ustavne žalbe pravnosnažno oglašen a odgovorn om zato što je propustila da nadležnim carinskim vlastima prijavi da kao nerezident unosi u Republiku Srbiju efektivni strani novac u iznosu od 70.000,00 evra. Pri tome, Ustavni sud naročito ukazuje na sledeće: da se obaveza podnosioca (a koja u konkretnom slučaju nije ostvarena) ogledala u tome da novac prijavi na ulasku u Republiku Srbiju, te da bi od nadležnog organa dobila potvrdu na osnovu koje bi novac izne la iz Republike Srbije; da je podnosi teljka morala i mogla znati da novac u iznosu većem od 10.000 evra treba da prijavi na ulasku u zemlju, a što nije učini la; da je novac pronađen u paktetu oblika cigle koji je bio obmotan u lepljivu traku, a koji se nalazio u ličnom prtljagu podnositeljke ustavne žalbe, kao i da podnositeljka ustane žalbe kod sebe nije imala dokaze o poreklu novca. Naime, Ustavni sud konstatuje da je Prekršajni apelacioni sud u osporenoj drugostepenoj presudi detaljno i sveobuhvatno razmatrao sve bitne žalbene navode i da je jasno iskazao ocenu da okrivljena, ovde podnositeljka, nije dokazala da je novac koji je prenosila legalno stečen prodajom kuće u Kraljevini Belgiji i namenjen kupovini kuće za nju i njenog sina u Republici Bugarskoj, te da nema dokaza da je belgijski državljanin na koga se odnosila potvrda notara da je prodao kuću u Belgiji za iznos od 224.000,00 evra i da mu je po odbijanju dugovanja suma od 50.470,37 evra prebačena na račun, zaista njen sin, koji joj je poverio novac u iznosu od 70.000,00 radi prenošenja u Republiiku Bugarsku radi kupovine kuće, niti ima bilo kakve potvrde banke iz koje bi se moglo utvrditi poreklo novca. Pored navedenog, u toku prvostepenog i drugostepenog postupka okrivljena nije dostavi la dokaze o okolnostima koje bi sud cenio u smislu člana 64. stav 2. Zakona, a što je i navedeno u obrazloženju osporene odluke. Po oceni Ustavnog suda, podnositeljka ustavne žalbe bila je dužna da sudu priloži dokaze o zakonitom poreklu novca koji nosi sa sobom, kao i dokaze o zakonitoj nameni navedenog novca, kako bi sud mogao da ceni ispunjenost uslova za delimično oduzimanje predmeta porekršaja, što ona nije učinila ni u toku prvostepenog postupka, niti je uz žalbe koje je izjavljivala preko tri branioca, priložila sve bitne dokaze koji bi bili od značaja za odlučivanje drugostepenog suda o osnovananosti njenih žalbenih navoda. Umesto toga podnositeljka tek uz ustavnu žalbu dostavlja one dokaze za koje joj je u žalbenom postupku ukazano da nedostaju. Ustavni sud je utvrdio da je u Zakonu o prekršajima propisano da je svrha propisivanja, izricanja i primene prekršajnih sankcija da građani poštuju pravni sistem i da se ubuduće ne čine prekršaji (član 5. stav 2.), a da je svrha primene zaštitne mere da otkloni uslove koji omogućavaju ili podstiču učinioca na izvršenje novog prekršaja (član 51. stav 1.), što sve ima za cilj zaštitu javnog poretka i interesa.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, izricanjem novčane kazne podnositeljki ustavne žalbe u iznosu od 100.000 dinara ostvarena svrha prekršajnih sankcija, odnosno kazne, a izricanjem oduzimanja predmeta prekršaja u iznosu od 60.000 evra ostvarena je svrha izricanja zaštitne mere. Takođe, Ustavni sud smatra da srazmernost u sankcionisanju narušavanja javnog interesa, koje se u konkretnom slučaju ogledalo u unošenju neprijavljenog novca u iznosu iznad 10.000 evra, sa Ustavom zajemčenim pravom pojedinca na mirno uživanje imovine, nije narušena, naročito imajući u vidu sve okolnosti pod kojima je prekršaj učinjen u konkretnom slučaju.

Stoga je Ustavni sud ocenio da oduzimanje predmeta prekršaja u celini, uz izrečenu novčanu kaznu za prekršaj, ne predstavlja prekomeran teret za podnosioca ustavne žalbe, te da je izrečena zaštitna mera, kao mera u cilju zaštite javnog interesa, srazmerna zaštiti prava podnosioca na mirno uživanje imovine. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu nije povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke, saglasno odredbi člana 89. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe o istaknutoj povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka povredu prava na pravično suđenje zasniva na dve tvrdnje: prvo, na tvrdnji da joj je, kao stranom državljaninu, u prvostepenom prekršajnom postupku bilo uskraćeno pravo da se postupak vodi na jeziku koji razume, i drugo, da sud nije u dovoljnoj meri cenio dokaz o poreklu novca koji je kritičnom prilikom prenosila.

S tim u vezi Ustavni sud, najpre, konstatuje da je uvidom u osporene presude utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe pre saslušanja u svojstvu okrivljene, poučena da ima pravo da se brani sama ili uz stručnu pomoć branioca koga sama izabere, kao i o pravu da kao lice koje nije državljanin Republike Srbije ima pravo da tok postupka prati preko prevodioca i da u tom postupku upotrebljava svoj jezik, nakon čega je podnositeljka ustavne žalbe izjavila da će svoju odbranu izneti sama, bez prisustva branioca, i to na srpskom jeziku koji dosta dobro razume zbog njegove sličnosti sa bugarskim, kao njenim maternjim jezikom, te da razume pitanja suda i razume šta joj se u predmetnom postupku stavlja na teret. Stoga se ne mogu smatrati ustavnopravno prihvatljivim navodi ustavne žalbe, kojima se neargumentovano ukazuje na povredu prava na pravično suđenje, tvrdnje podnositeljke da je sud trebalo da joj obezbedi prevodioca kada je izjavila da ne razume reč „novac“ i reč „deklaracija“.

U odnosu na ostale navode ustavne žalbe o istaknutoj povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, kojima podnositeljka osporava ocenu izvedenih dokaza u prekršajnom postupku, Ustavni sud najpre konstatuje da osporavanje činjeničnog stanja na kom su presude zasnovane i ocena dokaza data od strane prekršajnih sudova, načelno nisu pitanja koja spadaju u ustavopravne osnove za izjavljivanje ustavne žalbe u pogledu prava na pravično suđenje.

Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje. Ustavni sud konstatuje da do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Garancije prava na obrazloženu sudsku odluku, kao elementa prava na pravično suđenje, obavezuju sud da navede precizne, jasne i razumljive razloge na kojima bazira odluku, a koji su izgrađeni na primeni i tumačenju relevantog prava. Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može biti bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Georgiadis protiv Grčke, predstavka broj 21522/93, od 29. maja 1997. godine, stav 43. i Higgins i ostali protiv Francuske, predstavke br. 134/1996/753/952, od 19. februara 1998. godine, stav 43.).

S tim u vezi, Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u osporene presude utvrdio da je podnositeljka iste navode isticala u postupku po žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude i da su Prekršajni apelacioni sud, Odeljenje u Nišu, cenio i pojedinačno i u međusobnoj povezanosti sve izvedene dokaze u prvostepenom postupku koji su od značaja za donošenje sudske odluke, te je jasno izneo na osnovu kojih dokaza je utvrđeno da je podnositeljka ustavne žalbe odgovorna za izvršenje prekršaja koji je bio predmet prekršajnog postupka koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, takođe, detaljno, jasno i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženo zbog čega se isprave, koje je okrivljena dostavila prvostepenom sudu, kao i one koje je priložila uz žalbu ne mogu smatrati validnim dokazima o legalnom poreklu novca koji je prenosila, a za koji nije sporila da ga nije prijavila ni prilikom ulaska u Republiku Srbiju niti je to učinila na graničnom prelazu Gradina, prilkom izlaska iz Srbije. Nadalje, Ustavni sud je utvrdio da osporena drugostepena presuda sadrži jasno obrazloženje razloga zbog kojih u konkretnom slučaju nije bilo mesta primeni člana 64. stav 2. Zakona o deviznom poslovanju, s obzirom na to da okrivljena pred prvostepenim sudom, a ni u postupku po žalbi, nije dokazala da postoje opravdane okolnosti da se predmet prekršaja ne oduzme u celini, niti je dostavljen nijedan validan dokaz na osnovu koga bi bilo opravdano delimično oduzimanje predmeta prekršaja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se u osporenoj presudi Prekršajnog apelacionog suda – Odeljenje u Nišu uočava da je drugostepeni sud s dužnom pažnjom pristupio razmatranju bitnih žalbenih navoda i za sve razloge njihove neosnovanosti dao dovoljno detaljno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava. Imajući u vidu da je u obrazloženju osporene drugostepene presude navedeno da je sud utvrdio da okrivljena u toku prekršajnog postupka nije iznela navode i dostavila dokaze na osnovu kojih bi se moglo utvrditi postojanje okolnosti koje opravdavaju izuzetak od pravila da se predmet prekršaja oduzima u celosti, propisan odredbom člana 64. stav 2. Zakona o deviznom poslovanju, niti je to učinila u žalbenom postupku, Ustavni sud je ocenio da je Prekršajni apelacioni sud – Odeljenje u Nišu svoju odluku obrazložio u skladu sa garancijama prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Pored navedenog, po oceni Ustavnog suda osporena drugostpena presuda sadrži dovoljno jasno obrazloženje zbog čega se ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi odbrane da okrivljena nije znala da je iznos preko 10.000 evra morala da prijavi, s tim da Ustavni sud dodatno ukazuje da je podnositeljka u ustavnoj žalbi navela da od 1970. godine živi i radi u Kraljevini Belgiji u kojoj važi Uredba (EZ) broj 1889/2005 Evropskog Parlamenta i Saveta od 26. oktobra 2005. godine o kontroli gotovine koja se unosi u Zajednicu ili iznosi iz Zajednice, koja predviđa istu obavezu.

Polazeći od prethodno izloženog, Ustavni sud je našao da osporenim presudama nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnositeljke ustavne žalbe iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

7. Što se tiče istaknute povred e prava iz člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije , Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži nijedan navod kojim bi bila obrazložena povreda prava na jednaku zaštitu prava. Kako formalno pozivanje na povredu ustavnog prava, bez adekvatnog obrazloženja, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom, Ustavni sud je i u ovom delu utvrdio da nisu ispunjene Ustavom i Zakonom predviđene pretpostavke za odlučivanje, te je ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio kao nedopuštenu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković, s.r.