Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u porodičnom sporu
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u porodičnom sporu koji je trajao deset godina i dosuđuje naknadu nematerijalne štete. Povreda je nastala zbog neefikasnog postupanja sudova.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. M. (1) i D. M. (2), oboje iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. maja 201 5. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba D. M. (1) i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P2. 2436/10 (inicijalno predmet Petog opštinskog suda u Beogradu P. 74/04), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe D. M. (1) na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Naro dne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.
3. Odbacuje se ustavna žalba D. M . (2).
O b r a z l o ž e nj e
1. D. M. (1) i D. M. (2), oboje iz Beograda, su 13. septembra 20 13. godine, preko punomoćnika P. S, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu izjavili ustavnu žalbu , i to: podnosilac D. M. (1) zbog povrede prava na "pravično suđenje u razumnom roku" iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P2. 2436/10, kao i povrede načela o službenoj upotrebi srpskog jezika i ćiriličkog pisma iz člana 10. Ustava, te ustavnih načela ravnopravnosti polova i zabrane diskriminacije iz čl. 15. i 21. Ustava, te povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, roditeljskih prava i prava na posebnu zaštitu porodice, majke, samohranog roditelja i deteta iz čl. 32, 36, 65 . i 66. Ustava, dok je podnositeljka D. M. (2) izjavila ustavnu žalbu zbog povrede načela zabrane diskriminacije i povrede prava na posebnu zaštitu porodice, majke, samohranog roditelja i deteta iz čl. 21. i 66. Ustava u navedenom postupku.
U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnosiocu ustavne žalbe D. M. (1) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer ni posle devet godina porodični spor, započet protiv podnosioca tužbom podnetom 15 . aprila 200 4. godine Petom opštinskom sud u u Beogradu , još uvek nije okončan. Podnosilac, dalje navodi da je, u momentu podnošenja ustavne žalbe, još u toku postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom po njegovoj reviziji. Kako je u pitanju porodični spor, koji po svojoj prirodi zahteva hitnost, dugogodišnjim trajanjem ovog postupka, podnosiocu je u ovom sporu ra di razvoda braka, vršenja roditeljskog prava, izdržavanja i podele imovine povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac D. M. (1), kao tuženi, i podnositeljka D. M. (2), zajednička ćerka tužilje i tuženog, koja nije bila stranka u ovom postupku, u ustavnoj žalbi, iznoseći ceo tok postupka, uz izražavanje nezadovoljstva povodom donetih pravosnažnih odluka, ukazuju da su im postupanjem sudova i odlučivanjem povređena označena ustavna prava i to "jer se sudovi nisu vodili interesima deteta, već društvenim stereotipima o tome da otac ne može biti valjan staratelj, već samo majka." Ovim su "trpeli" podnosioci, i otac, "jer je isključen iz faktičkog staranja o detetu - mal. sinu" i ćerka, koja, najpre, nije živela sa bratom zajedno, a u toku postupka "nije ni pitana za mišljenje", jer je postala punoletna, što sve, po mišljenju podnosilaca, predstavlja očiglednu diskriminaciju. Predložili su da Ustavni sud utvrdi podnosiocima povredu označenih ustavnih prava, te naloži Vrhovnom sudu donošenje odluke po reviziji u što kraćem roku i naknadi im nematerijalnu štet u zbog povrede prava.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta P 2. 2436/10 Prvog osnovnog suda u Beogradu (inicijalno P. 74/04 Petog opštinskog suda u Beogradu) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
Osporeni parnični postupak započet je tužbom S.M. podnetom protiv podnosioca ustavne žalbe D. M. (1), kao tuženog, dana 15. aprila 2004. godine Petom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) , radi razvoda, poveravanja mal. dece - sina P.M. i ćerke D. M. (2), majci na staranje i podele zajedničke imovine, koja je zavedena pod brojem P. 74/02. Tuženi je 10. novembra 2004. godine predložio određivanje privremene mere kojom je tražio da se i mal. sin P.M. poveri njemu na čuvanje i vaspitanje, s obzirom na to da je nakon napuštanja bračne zajednice od strane tužilje, zajedno sa mal. sinom, mal. ćerka ostala da živi sa tuženim u porodičnom domaćinstvu. Opštinski sud je, po prijemu tužbe, zatražio nalaz i mišljenje Gradskog centra za socijalni rad Opštine V. (u daljem tekstu: Centar) na okolnost da li ima elemenata da se brak razvede, koliko su poremećeni bračni odnosi, kao i mišljenje o tome kome od roditelja, po razvodu, treba poveriti maloletnu decu. Ovaj centar je, i pored dva obraćanja Opštinskog suda dopisima od 29. aprila i 29. septembra 2004. godine, tek 24. decembra 2004. godine dostavio mišljenje, jer nije uspeo da ostvari saradnju sa tuženim i njihovom ćerkom. Prvo ročište je zakazano i održano 11. januara 200 5. godine, te je u skladu sa nalazom stručnog tima Centra, zatraženo mišljenje Instituta za m. z. B. - Odeljenje za brak i porodičnu terapiju (u daljem tekstu: Institut). Institut je konačan izveštaj dostavio Opštiskom sudu 17. januara 2006. godine, s obzirom na to da ranije nije bilo uslova za ovaj nalaz, a sve do okončanja individualnih tretmana mal. sina, o čemu je dopisima tokom 2005. godine uredno obaveštavao Opštinski sud. Prvo naredno ročište bilo je zakazano za 7. februar 2006. godine i nakon još četiri održana ročišta, zaključena je glavna rasprava 21. septembra 2006. godine. Pre zaključenja glavne rasprave, ćerka parničnih stranaka, ovde podnositeljka ustavne žalbe D. M. (2) je postala punoletna. Predmet je dobio novi broj P. 586/06. Na održanim ročištima su saslušani tužilja i tuženi u svojstvu parnične stranke, te pribavljeni dokazi o imovini, s tim da je tuženom ponavljan nalog da dostavi tražene dokaze o imovini.
Presudom Opštinskog suda u Beogradu P. 586/06 od 21. septembra 2006. godine, u prvom stavu izreke presude razveden je brak između tužilje i ovde podnosioca ustavne žalbe, kao tuž enog u navedenom postupku ; u drugom stavu izreke tužilji je povereno zajedničko maloletno dete, sin P. M, na dalje čuvanje i vaspitanje ; u trećem stavu izreke je određen model viđanja tuženog sa mal. sinom; četvrtim stavom izreke navedene presude odbijen je kao neosnovan zahtev tužilje da se zajednička imovina - kuća u B. i V. podeli na način bliže određen u izreci; u petom stavu izreke odbijen je predlog za određivanje privremene mere kojom je tuženi tražio da se njemu poveri mal. sin na čuvanje i vaspitanje i u šestom stavu izreke obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove postupka.
Odlučujući o žalbi tuženog od 2. novembra 2006. godine, Okružni sud u Beogradu je, najpre, rešenjem Gž. 16902/06 od 26. aprila 2007. godine vratio spise prvostepenom sudu na dopunu postupka.
Dopunskom presudom Opštinskog suda P. 586/06 od 7. februara 2008. godine odlučeno je o doprinosu za izdržavanja mal. sina koji tuženi treba da plaća. Protiv navedene dopunske presude tuženi je izjavio žalbu 7. februara 2008. godine.
Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž . 3759/08 od 10. aprila 2008. godine je odlučeno o žalbama tuženog, te je navedena prvostepena presuda potvr đena u stavu drugom, petom i šestom izreke (delu odluke o poveravanju mal. sina na čuvanje majci, odluke o privremenoj meri i troškovima postupka), dok je dopunska presuda preinačena i obavezan tuženi da na ime doprinosa izdržavanja mal. sina plaća u manjem procentu od ukupnih mesečnih primanja, nego što je to bilo odlučeno u prvostepenom postupku.
Tuženi je izjavio reviziju 4. jula 2008. godine, pa je Vrhovni sud presudom Rev. 2464/08 od 6. novembra 2008. godine delimično usvojio reviziju tuženog i prvostepenu presudu ukinuo u delu odluke kojom je mal. sin poveren na brigu i staranje majci i u delu o troškovima postupka, te i drugostepenu presudu ukinuo u delu u kojem su potvrđeni navedeni ukinuti delovi prvostepene presude. Predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje u pogledu poveravanja mal. sina parničnih stranaka na brigu i staranje jednom od roditelja i odluke o troškovima postupka.
U ponovnom prvostepenom postupku, predmet je pred Opštinskim sudom zaveden pod brojem P. 68/09 i prvo ročište je zakazano i održano 19. marta 2009. godine, na kome je sud radi dopune dokaznog postupka doneo rešenje da se pribavi dopunsko mišljenje Centra, a u pogledu poveravanja mal. sina parničnih stranaka na brigu i staranje jednom od bivših supružnika, na način što će se pribaviti izjašnjenje mal. deteta kod kojeg od roditelja želi da živi. Prvi osnovni sud u Beogradu, pred kojim je nastavljen postupak pod brojem P2. 2436/10, nakon uspostavljanja nove mreže sudova, ponovio je još dva puta dopise Centru, koji je 5. avgusta 2010. godine dostavio svoj izveštaj, a dopunu izveštaja - izjavu mal. deteta je dostavio 29. oktobra 2010. godine. Nakon jednog neodržanog ročišta jer tuženi nije bio uredno pozvan, s obzirom na to da nije tražio pošiljku po obaveštenju, na sledećem zakazanom ročištu je zaključena glavna rasprava.
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 2436/10 od 11. marta 2011. godine, mal. dete - sin P.M. je poveren na čuvanje, staranje i vaspitanje majci, koja će samostalno vršiti roditeljsko pravo, te rešeno da svaka stranka snosi svoje troškove u postupku. Protiv ove presude je 9. juna 2011. godine izjavio žalbu tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe.
Apelacioni sud u Beogradu je, najpre, rešenjem Gž2. 827/11 od 15. septembra 2011. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka (nije bilo dokaza da je žalba tuženog dostavljena punomoćniku tužilje). Nakon dopune postupka, spisi su po naredbi od 11. januara 2012. godine vraćeni drugostepenom sudu. Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž2. 59/12 od 10. jula 2012. godine odbio kao neosnovanu žalb u tužen og i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 2436/10 od 11. marta 2011. godine. Revizija tuženog, izjavljena 16. oktobra 2012. godine protiv drugostepene presude, odb ijena je kao neosnovana, presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1237/13 od 1 4. novembra 201 3. godine, ali nakon jednog vraćanja spisa prvostepenom sudu, preko Apelacionog suda u Beogradu, po rešenju Rev. 58/13 od 24. januara 2013. godine radi dopune postupka (ovog puta blagovremena, potpuna i dozvoljena revizija tuženog nije bila dostavljena protivnoj stranci i javnom tužiocu). Revizijska presuda dostavljena je punomoćniku tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, dana 19. maja 2014. godine.
4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, od značaja su sledeće odredbe Ustava i Zakona :
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 1 8/05 i 72/11 - dr. zakon), koji se primenjuje od 1. jula 2005. godine i na konkretni spor stranaka , propisano je: da je postupak u vezi sa porodičnim odnosima hitan ako se odnosi na dete ili roditelja koji vrši roditeljsko pravo; da se u postupku u vezi sa porodičnim odnosima tužba ne dostavlja tuženom na odgovor; da će sud postupak iz stava 1. ovog člana, po pravilu, sprovesti na najviše dva ročišta i prvo ročište zakazuje se tako da se održi u roku od pet naest dana od dana kada su tužba ili predlog primljeni u sudu; drugostepeni sud je dužan da donese odluku u roku od 30 dana od dana kada mu je dostavljena žalba (član 204. st. 1, 2, 3, 4. i 5.); da je sud dužan da presudom u sporu o materinstvu i očinstvu odluči o vršenju roditeljskog prava (član 260.) .
Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).
Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjuje u konkretnoj parnici, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.
5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe podnosioca D. M. (1), Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje da se ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, jemče i njihova zaštita u postupku po ustavnoj žalbi obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u ovom konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumno g roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.
Saglasno navedenom, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak, koji je predmet ustavne žalbe podnosioca D. M. (1), trajao punih deset godina i jedan mesec, gledajući od dana podnošenja tužbe protiv podnosioca ustavne žalbe , do dana dostavljanja revizijske odluke, kojom je u pogledu vršenja roditeljskog prava, za njega postupak okončan. Istovremeno, u pogledu razvoda, podele zajedničke imovine i doprinosa za izdržavanja pravosnažno je odlučeno još 10. aprila 2008. godine, odnosno nepune četiri godine od podnošenja tužbe.
Navedeno trajanje postupka, samo po sebi, može upućivati na zaključak da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od niza drugih činilaca, a pre svega od: složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova u konkretnom slučaju, kao i značaja prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.
Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje postupka, Ustavni sud je ocenio da je osporeni parnični postupak bio relativno pravno i činjenično složen, te dokazni postupak zahtevan, s obzirom na to da su nadležene institucije trebalo da procene trenutak kada se može dati objektivna procena šta je u interesu mal. dece, a što je zavisilo od prethodnog sprovođenja odgovarajućih terapija. Međutim, sve navedeno ipak ne može biti opravdavanje za ovako dugo trajanje postupka, koje je nesumnjivo izišlo van okvira razumnog roka.
Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe Dragana Mitrovića, Ustavni sud je ocenio da je rešavanje ovog porodičnog spora u razumnom roku bilo od posebnog značaja, prevashodno emocionalno-psihološkog, za podnosioca ustavne žalbe, i to pogotovu u delu zahteva o kome se odlučivalo upravo deset godina, a koji se odnosio na vršenje roditeljskog prava odnosno na model viđanja u okviru održavanja ličnih veza između podnosioca i njegovog mal. sina.
Ustavni sud je ocenio da se podnosilac ustavne žalbe D. M. (1), kao tuženi, u osporenom parničnom postupku, i pored istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku i izraženog nezadovoljstva u ustavnoj žalbi zbog trajanja spora, držao na neki način pasivno tokom ove parnice, a pogotovu ne pokazujući volju za saradnjom sa Centrom i Institutom, u početku ovog spora. Takođe, jednom je izostala uredna dostava poziva za tuženog, jer po obaveštenju nije podigao pošiljku - poziv, a njegov punomoćnik je dva puta izostao iako je bio uredno pozvan.
Bez obzira na izneto, Ustavni sud je ocenio da navedeno trajanje postupka svakako ne može biti opravdano ni složenošću predmeta spora , niti opisanim doprinos om podnosioca, jer je zakonska obaveza suda da obezbedi da se postupak sprovede efikasno i bez nepotrebnog odlaganja, a pogotovu kada se se radi o porodičnom sporu . Uprkos zakonski normirane hitnosti ovog postupka, Ustavni sud je konstatovao da sudovi u obe instance nisu preduzimali sve procesne mere da bi se ovaj postupak, u skladu sa pravilima za porodične sporove, okončao bez odlaganja. Iako je prvostepeni sud ažurno zakazivao ročišta, odmah nakon prispeća traženih izveštaja i mišljenja nadležnih institucija, on je više puta pravio propuste u postupku, tako da su spisi predmeta vraćani prvostepenom sudu i radi dopune postupka i radi otklanjanja procesnih nedostataka od strane nadležnih sudova za postupanje po redovnom i vanrednom pravnom leku. Ni drugostepeni sud nije poštovao procesne odredbe koje važe za porodične sporove u pogledu vremenskog roka za donošenje odluke po izjavljenim žalbama. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postupanjem parničnih sudova u označenom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe D. M. (1) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakon a o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.
6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 8 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.
Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka koji se odnosio na vršenje roditeljskog prava, kao i utvrđeni delimični doprinos samog podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava, učinjenu neefikasnim postupanjem parničnih sudova u ovom porodičnom sporu. Odlučujući o konkretnoj visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.
7. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe D. M. (1) i istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, te povrede roditeljskih prava i prava na posebnu zaštitu porodice, majke, samohranog roditelja i deteta iz čl. 65. i 66. Ustava, Ustavni sud, a krećući se u granicama postavljenog zahteva, najpre, ukazuje da je podnosilac ustavnom žalbom u suštini osporio trajanje navedenog postupka, a da, pritom, nijednu odluku suda nije osporio, iako se njegovim navodima potencira nezadovoljstvo ishodom spora da se mal. sin poveri majci na brigu i staranje, a ne njemu kao ocu. Ustavni sud ukazuje da se on samo formalno pozvao na povredu prava zajemčenih odredbama čl. 32. i 65. Ustava, a što ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Takođe, u vezi sa osporenom dužinom postupka nije ni pozivanje podnosioca na povredu iz člana 66. Ustava, jer Ustav jemči posebnu zaštitu porodice i određenih kategorija lica među kojima su majke, samohrani roditelji i deca, ali je Zakon taj koji bliže reguliše ovu zaštitu. Pored toga, u pogledu navoda ustavne žalbe da su podnosiocu u postupku čije je trajnje osporio, pritom ne osporivši nijedan akt, povređena načela iz čl. 10, 15. i 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ne može utvrđivati povreda načela ukoliko prethodno nije utvrđena povreda nekog Ustavom zajemčenog prava osporenim odlukama nadležnih sudova , s obzirom na njihovu akcesornu prirodu.
Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu kao u drugom delu stava 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.
8. Razmatrajući navode podnositeljke D. M. (2) u vezi sa povredom načela zabrane diskriminacije i povrede prava na posebnu zaštitu porodice, majke, samohranog roditelja i deteta iz čl. 21. i 66. Ustava, a imajući u vidu da je ona podnela ustavnu žalbu iako nije bila stranka u postupku , čije je trajanje osporio njen otac - podnosilac ustavne žalbe D. M. (1), kao učesnik tog postupka, Ustavni sud je ocenio da nisu ispunjene Ustavom i Zakonom u tvrđene pretpostavke za postupanje po ustavnoj žalbi, jer podnositeljka nema aktivnu legitimaciju u ovom ustavnosudskom postupku. Ustavni sud je stoga njenu ustavnu žalbu odbacio , kao u tački 3. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.
9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13) , doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.