Povreda prava na pravično suđenje u sporu za naknadu nematerijalne štete

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje, poništivši deo drugostepene presude kojom je odbijen zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog nezakonitog otkaza. Sud je zauzeo stav da nezakonit otkaz može biti osnov za nematerijalnu štetu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-7329/2013
22.10.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Bratislav Đokić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M. i D. Š, obojice iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. oktobra 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M. i D. Š. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 809/13 od 8. maja 2013. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 809/13 od 8. maja 2013. godine, u stavu VI izreke i određuje da Apelacioni sud u Beogradu u tom delu donese novu odluku o žalbi podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6073/10 od 25. oktobra 2012. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M. i D. Š, obojica iz Beograda, podneli su, 15. avgusta 2013. godine, preko zajedničkog punomoćnika E. J, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 809/13 od 8. maja 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu delimično preinačena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6073/10 od 25. oktobra 2012. godine , tako što je tužena Republika Srbija obavezana da podnosiocima ustavne žalbe naknadi materijalnu štetu zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa u nekadašnjoj Saveznoj upravi za kontrolu letenja, u vidu izgubljenih zarada za period od 17. jula 1993. do 29. februara 1996. godine, dok je odbijanjem žalbe podnosilaca navedena prvostepena presuda potvrđena u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev podnosilaca za naknadu nematerijalne štete, kao posledice nezakonitog prestanka radnog odnosa; da podnosioci ustavnom žalbom osporavaju deo drugostepene presude kojim je pravnosnažno odlučeno o tužbenom zahtevu za naknadu nematerijalne štete, budući da je isti u suprotnosti sa stavom nekadašnjeg Vrhovnog suda Srbije, koji je prihvaćen i od strane Vrhovnog kasacionog suda, da nezakonit prestanak radnog odnosa predstavlja izvor obligacije u vidu naknade štete, pod kojom se podrazumeva kako materijalna šteta u vidu izgubljenih zarada za period van radnog odnosa, tako i nematerijalna šteta zbog povrede časti i ugleda, te umanjenja opšte životne aktivnosti, ukoliko je to u uzročno-posledičnoj vezi sa nezakonitim otkazom; da zbog činjenice da je stav izražen u osporenoj drugostepenoj presudi suprotan jedinstvenom stavu Vrhovnog suda Srbije i Vrhovnog kasacionog suda, podnosioci smatraju da im je, pored prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi drugostepenu presudu u osporenom delu.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su 31. jula 1995. godine, u svojstvu tužilaca, podneli Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu, radi naknade materijalne i nematerijalne štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa kod Savezne uprave za kontrolu letenja.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6073/10 od 25. oktobra 2012. godine odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilaca M. M. i D. Š, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojim su tražili da im tužena Republika Srbija, na ime naknade materijalne štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, za period od 17. jula 1993. do 29. februara 1996. godine, isplati izgubljenu zaradu u pojedinačnim mesečnim iznosima kao u izreci (st. I, II, III, VII, VIII i IX ) i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje obračunate na iznose izgubljene zarade (st. IV i X ), kao i da im naknadi nematerijalnu štetu zbog povrede časti i ugleda nastale kao posledica nezakonitog prestanka radnog odnosa, obojici tužioca iznos od po 600.000 dinara (st. V i XI ), a tužiocu M. M. i zbog umanjenja opšte životne aktivnosti u iznosu od 1.000.000 dinara (stav VI izreke ). Iz obrazloženja prvostepene presude proizlazi da su tužbeni zahtevi tužilaca odbijeni u celini zbog nalaženja prvostepenog suda da na strani tužene Republike Srbije nema pasivne legitimacije, s obzirom na to da pravni sledbenik nekadašnje Savezne uprave za kontrolu letenja nije Republika Srbija, već Agencija za kontrolu letenja.

Odlučujući o žalbi tužilaca, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž1. 809/13 od 8. maja 2013. godine, kojom je žalbu delimično usvojio i preinačio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6073/10 od 25. oktobra 2012. godine u st. I, II, III, IV, VII, VIII , IX i X njene izreke , tako što je usvojio tužbene zahteve tužilaca za naknadu materijalne štete, kako u pogledu izgubljene zarade, tako i u pogledu uplate doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, dok je žalbu odbio i prvostepenu presudu potvrdio u st. V, VI i XI njene izreke, odnosno u delu kojim su odbijeni tužbeni zahtevi podnosilaca za naknadu nematerijalne štete (stav VI izreke osporene presude). U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je, po oceni Apelacionog suda u Beogradu, tužena Republika Srbija pravni sledbenik nekadašnje Savezne uprave za kontrolu letenja, kod koje je podnosiocima, 16. jula 1993. godine, nezakonito prestao radni odnos i kod koje su isti, na osnovu pravnosnažnih i izvršnih presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, vraćeni na rad, i to tužilac M. M. 9. oktobra 1995. godine, a tužilac D. Š. 20. novembra 1995. godine; da je tužena u obavezi da tužiocima naknadi materijalnu štetu u traženim iznosima izgubljenih zarada za period van radnog odnosa, kao i da obračuna i u njihovu korist uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje na utvrđene iznose izgubljenih zarada; da, međutim, tužbeni zahtev tužilaca za naknadu nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda i umanjenja opšte životne aktivnosti nije osnovan; da je odredbom člana 191. stav 2. Zakona o radu propisano da je, pored vraćanja na rad, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje; da kako je pravnosnažnim sudskim presudama utvrđeno da je tužiocima nezakonito prestao radni odnos, to je nezakonito postupanje tuženog bilo sankcionisano poništajem odluka i vraćanjem tužilaca na rad, a da to, u konkretnom slučaju, ne predstavlja osnov za naknadu nematerijalne štete.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o osnovama sistema državne uprave i Saveznom izvršnom veću i saveznim organima uprave ("Službeni list SFRJ", br. 23/78, 58/79, 21/82, 18/85, 37/88, 18/89, 40/89, 72/89, 42/90, 74/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 50/93) (u daljem tekstu: Zakon o osnovama sistema državne uprave), merodavnim za konkretan spor, bilo je propisano: da se ovim zakonom uređuju i funkcionisanje i prava i dužnosti i odgovornosti Saveznog izvršnog veća i saveznih organa uprave u vršenju funkcija državne uprave, osnove organizacije saveznih organa uprave, kao i prava, dužnosti i odgovornosti radnika u radnim zajednicama tih organa (član 1. stav 2.); da f unkciju državne uprave vrše, u okviru prava i dužnosti federacije, Savezno izvršno veće, kao izvršni organ Skupštine SFRJ, i savezni organi uprave i savezne organizacije, u okviru svog delokruga utvrđenog Ustavom SFRJ i saveznim zakonom (član 173.); da s avezni organi uprave jesu savezni sekretarijati, savezne uprave i savezni inspektorati (član 221. stav 1.); da s voja prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa koji nisu uređeni ovim zakonom radnici u radnim zajednicama saveznih organa uprave i saveznih organizacija ostvaruju shodno republičkom, odnosno pokrajinskom zakonu o radnim odnosima koji se primenjuje na teritoriji na kojoj se nalazi sedište saveznog organa uprave, savezne organizacije, područnog organa, odnosno područne organizacione jedinice u kojoj ti radnici rade (član 398.).

Članom 85. Zakona o radnim odnosima ("Službeni glasnik RS", br. 45/91, 18/92, 22/93, 53/93, 67/93, 34/94, 48/94, 49/95 i 53/95), koji se primenjivao u vreme reintegracije (vraćanja na rad) podnosilaca kod Savezne uprave za kontrolu letenja i podnošenja tužbe za naknadu štete, bilo je propisano da ako radnik pretrpi štetu na radu ili u vezi sa radom, preduzeće je dužno da radniku nadoknadi štetu po načelima o odgovornosti za štetu, da ako se u roku od 30 dana preduzeće i radnik ne sporazumeju o naknadi štete, radnik ima pravo da naknadu štete zahteva pred nadležnim sudom.

Odredbom člana 106. Zakona o radnim odnosima ("Službeni glasnik RS", br. 55/96, 28/01 i 43/01 ), koji je počeo da se primenjuje 8. januara 1997. godine, bilo je propisano: da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi s radom, poslodavac je dužan da mu nadoknadi štetu, da postojanje štete, njenu visinu, okolnosti pod kojima je nastala, ko je štetu prouzrokovao i kako se nadoknađuje utvrđuje posebna komisija koju obrazuje nadležni organ poslodavca, da ako se naknada štete ne ostvari u skladu sa odredbom stava 6. ovog člana, o šteti odlučuje nadležni sud (st. 5 – 7.).

Član 108. ranije važećeg Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), koji je počeo da se primenjuje 21. decembra 2001. godine, bilo je propis ano: da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, zaposleni ima pravo da se vrati na rad, ako to zahteva (stav 1.); da je pored vraćanja na rad iz stava 1. ovog člana, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu ili ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2.); da se naknada štete iz stava 2. ovog člana umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po bilo kom osnovu, po prestanku radnog odnosa (stav 3) .

Član 191. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13 ), koji se primenjivao u vreme donošenja osporene drugostepene presude, propisivao je : da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad, ako zaposleni to zahteva (stav 1.); da je pored vraćanja na rad, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2); da se naknada štete umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa (stav 3.) .

Odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima ( "Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano: da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete, kao i u njenom odsustvu (stav 1.); da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (stav 2.).

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da podnosilac, u suštini, ukazuje da je proizvoljna ocena Apelacionog suda u Beogradu da pravnosnažna sudska odluka, kojom je utvrđena nezakonitost prestanka radnog odnosa (u daljem tekstu: nezakonit otkaz), ne predstavlja izvor obligacije za naknadu nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda i umanjenja opšte životne aktivnosti, nastale kao posledica nezakonitog otkaza.

Stoga, Ustavni sud smatra da, u okviru ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosi ocu osigurao pravo na pravično suđenje garant ovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud polazi od toga da je reintegracija podnosilaca, na osnovu pravnosnažnih i izvršnih presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu , izvršena kod Savezne uprave za kontrolu letenja (u daljem tekstu: SUKL), na koju se u tom periodu (druga polovina 1995. godine) primenjivao Zakon o osnovama sistema državne uprave. Kada je reč o radnim odnosima u saveznim organima uprave, u koje je nesumnjivo spadala i SUKL, zakon je u članu 398. sadržao odredbu o shodnoj primeni zakona o radnim odnosima koji se primenj ivao na teritoriji na kojoj se nalazi lo sedište saveznog organa uprave . Dakle, u pogledu prava, obavez a i odgovornosti iz radnog odnosa koji nisu bili uređeni navedenim zakonom, shodno se primenjivao zakon neke od republika, u zavisnosti od sedišta organa. Ustavni sud konstatuje da Zakon o osnovama sistema državne uprave nije posebno regulisao pravne posledice nezakonitog otkaza, zbog čega je ovo pitanje bilo prepušteno republičkom zakonu. Sedište SUKL bilo je na području Republike Srbije, iz kog razloga se na radne odnose, u periodu reintegracije podnosilaca i podnošenja tužbe za naknadu štete, u ovom organu primenjivao Zakon o radnim odnosima iz 1991. godine. Ovaj zakon nije posebno regulisao pravne posledice nezakonitog otkaza, već je samo sadržao odredbe o deliktnoj odgovornosti poslodavca za štetu koju zaposleni pretrpi na radu i u vezi sa radom. Pitanjem ovih pravnih posledica nije se posebno bavio ni Zakon o radnim odnosima iz 1996. godine, budući da je i taj zakon poznavao samo opštu deliktnu odgovornost poslodavca. Takva regulativa je prvi put uvedena Zakonom o radu iz 2001. godine, a istu sadrži i važeći Zakon o radu iz 2005. godine.

Kada je reč o naknadi štete, kao pravnoj posledici nezakonitog otkaza, a posmatrano s aspekta regulative sadržane u Zakonu o radu iz 2001. godine i Zakonu o radu iz 2005. godine, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj Odluci Už-776/2012 od 11. aprila 2013. godine izneo sledeća shvatanja: da je intencija zakonodavca bila da samo postojanje pravnosnažne sudske odluke, kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos , automatski daje pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja tom zaposlenom pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu, uz uplat u pripadajućih doprinos a za obavezno socijalno osiguranje ; da i jedan i drugi zakon izričito propisuju uslove pod kojima se visina naknade štete može umanjiti (prihodi ostvareni nakon prestanka radnog odnosa) ; da, s tim u vezi, prilikom odlučivanja o zahtevu zaposlenog za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza treba imati u vidu da je Zakon o radu u tom pogledu lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima, koji u svojim odredbama ne sadrži odrednicu, niti pak upućujuću normu o shodnoj primeni Zakona o obligacionim odnosima, odnosno njegovih pravila o deliktnoj odgovornosti .

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud nalazi da je ocena Apelacionog suda u Beogradu, po kojoj pravnosnažna sudska odluka kojom je utvrđena nezakonitost otkaza, ne predstavlja izvor obligacije naknade nematerijalne štete, posledica proizvoljnog tumačenja merodavnog materijalnog prava, utoliko što nijednim od zakona kojima su bili uređeni radni odnosi, u periodu od reintegracije podnosilaca u SUKL do pravnosnažnog okončanja predmetnog parničnog postupka, nije bila eksplicitno isključena mogućnost, tačnije pravo zaposlenog da po osnovu nezakonitog otkaza potražuje naknadu nematerijalne štete, saglasno opštim pravilima o deliktnoj odgovornosti sadržanim u odgovarajućim odredbama Zakona o obligacionim odnosima, pre svega odredbama člana 200. ovog zakona. Kao što je već istaknuto, sve do početka primene Zakona o radu iz 2001. godine, zakonom nije izričito bilo regulisano pitanje pravnih posledica nezakonitog otkaza, među koje nesumnjivo spada i naknada štete, već su i Zakon o radnim odnosima iz 1991. godine i istoimeni Zakon iz 1996. godine sadržali samo obavezu poslodavca da zaposlenom, koji pretrpi štetu na radu i u vezi sa radom, tu štetu nadoknadi. Zakon iz 1991. godine je propisivao rok od 30 dana u kome su poslodavac i zaposleni mogli da se sporazumeju oko naknade štete, čijim je protekom, a u slučaju da se sporazum ne postigne, zaposleni imao pravo na sudsku zaštitu, dok je Zakon iz 1996. godine uveo komisiju koja se bavila utvrđivanjem činjenica i okolnosti od značaja za naknadu štete, a koju je poslodavac bio u obavezi da imenuje, sa ovlašćenjem zaposlenog da se, ukoliko ne ostvari pravo na naknadu štete u postupku za internu pravnu zaštitu, obrati sudu. Dakle, nijedan od ovih zakona nije sadržao materijalnopravne odredbe o deliktnoj odgovornosti poslodavca, već samo odredbe procesnog karaktera, što, po oceni Ustavnog suda, ukazuje da je zakonodavac prećutno uputio na shodnu primenu opštih pravila o deliktnoj odgovornosti, koja su, kako je već navedeno, sadržana u odredbama Zakona o obligacionim odnosima, koji u članu 200. propisuje pravo na pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete, kao i u njenom odsustvu, pored ostalog, i za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, te zbog povrede ugleda i časti . S druge strane, Zakon o radu iz 2001. godine i Zakon o radu iz 2005. godine, za razliku od ranije važećih zakona u ovoj oblasti, sadrže i materijalnopravne odredbe o deliktnoj odgovornosti poslodavca zbog nezakonitog otkaza, ali se u oba slučaja zakonodavac bavi samo pitanjem naknade materijalne štete, što, po mišljenju Ustavnog suda, ne znači da je isključio pravo zaposlenog da po osnovu nezakonitog otkaza traži naknadu nematerijalne štete. To ne proizlazi ni iz pomenute Odluke Už-776/2012 od 11. aprila 2013. godine, u kojoj Ustavni sud konstatuje da je Zakon o radu lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima, ali samo kada je reč o pravu na naknadu materijalne štete, budući da i jedan i drugi Zakon o radu sadrže posebna pravila o vrsti i visini štete, kao i uslove pod kojima se visina može umanjiti, u kom smislu je Ustavni sud našao da nema shodne primene odredaba Zakona o obligacionim odnosima, što ne znači da je to slučaj i sa pravom na naknadu nematerijalne štete.

Sledom izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 809/13 od 8. maja 2013. godine povređeno prav o podnosi laca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom član a 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke .

6. Ustavni sud je ocenio da su posledice učinjene povrede prava na pravično suđenje takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 809/13 od 8. maja 2013. godine, u stavu VI izreke i određivanjem da isti sud, kao nadležan, u tom delu done se novu odluku o žalbi podnosilaca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6073/10 od 25. oktobra 2012. godine , pa je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud posebno ukazuje da svojom odlukom ne prejudicira odluku nadležnog suda o tome da li podnosioci imaju pravo na naknadu nematerijalne štete, što isključivo zavisi od toga da li su, kao jednu od posledica nezakonitog otkaza, pretrpeli i povredu ugleda i časti, te da li je kod podnosioca M. M. došlo i do umanjenja opšte životne aktivnosti.

S obzirom na to da je poništ ena osporen a drugostepen a presud a i odre đeno da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe , Ustavni sud navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava nije posebno razmatrao.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje u sporu za naknadu nematerijalne štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti