Povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je, izuzimajući period prekida, trajao preko jedanaest godina. Zbog neefikasnosti sudova, podnosiocu je dodeljena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. S . iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. decembra 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 11464/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 43/00) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. S . iz Leskovca je , 23. septembra 2014. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 11464/10, kao i protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2014/14 od 4. avgusta 2014. godine, zbog povrede načela neposredne primene zajemčenih prava, zabrane diskriminacije, zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, ravnopravnosti svih oblika svojine i slobodnog korišćenja i raspolaganja zemljištem u privatnoj svojini, utvrđenih čl. 18, 21, 22, 86. i 88. Ustava, te zbog povrede prava na pravično suđenje, na pravno sredstvo i na mirno uživanje imovine, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 36. stav 2. i članom 58. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da je predmetni parnični postupak trajao preko 14 godina, čime je premašena granica razumnog trajanja jednog postupka, pri čemu on nije doprineo odugovlačenju tog postupka. U odnosu na osporenu presudu, navedeno je da je dato obrazloženje paušalno, odnosno da ne sadrži nikakve razloge, niti propise na osnovu kojih je odluka doneta, a da su izneti razlozi suprotni izvedenim dokazima. Podnosilac smatra da je osporena presuda suprotna odredbama čl. 33. i 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, budući da je posledica takve odluke ta da on kao „uknjiž eni korisnik“ spornog zemljišta nema državinu tog zemljišta . Takođe, podnosilac ističe da su mogućnosti izjavljivanja revizije novim propisima znatno smanjene, tako da ne može da izjavi ovo vanredno pravno sredstvo, usled čega mu je povređeno pravo na pravno sredstvo. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih načela i prava, te da poništi osporenu presudu i usvoji tužbeni zahtev „u celini“ , kao i da utvrdi pravo podnosioca na naknadu štete zbog povrede Ustavom zajemčenih prava, u opredeljenom iznosu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 11464/10, kao i u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 10. januara 2000. godine tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu protiv tuženog V.S, kojom je tražio da sud utvrdi da je on nosilac prava svojine i korišćenja na delu katastarske parcele …, KO Leskovac, koja je upisana na ime pok. Ž.Ž , površine 1,10 ari, određenih dimenzija i položaja, te da naloži tuženom da mu preda opisani deo parcele u državinu, što podrazumeva i uklanjanje postavljene ograde. Podneskom od 12. septembra 2000. godine tužilac je proširio tužbu, tražeći da sud utvrdi da on ima i pravo državine spornog dela parcele. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 43/00.

Prvo ročište u ovom predmetu zakazano je za 16. mart 2001. godine. Do donošenja prve prvostepene presude zakazano je još 18 ročišta, od kojih devet nije održano. U periodu od 25. aprila 2001. do 5. septembra 2002. godine nije zakazano nijedno ročište. Na ročište zakazano za 2. oktobar 2002. godine nije došao uredno pozvani tužilac, te je doneto rešenje o mirovanju postupka, koji je nastavljen 20. juna 2003. godine. Ročišta zakazana za 15. januar, 12. februar, 19. mart i 5. maj 2004. godine nisu održana jer poziv nije mogao da bude uručen tuženom koji se nalazio u inostranstvu. Podneskom od 7. maja 2004. godine tužilac je preinačio tužbu, tako što je tražio da sud utvrdi da je on nosilac prava trajnog korišćenja opisanog dela parcele, veličine 1,17 ari, a koji tuženi drži, te da obaveže tuženog da mu sporni deo parcele preda u državinu i na trajno korišćenje. Presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 43/00 od 5. januara 2005. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca. Označena presuda ukinuta je u žalbenom postupku, rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Gž. 917/05 od 26. aprila 2005. godine, te je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, u kojem je predmet dobio broj P. 2586/05, Opštinski sud u Leskovcu zakazao je 11 ročišta, od kojih je osam odr žano. Na ročište zakazano za 10. april 2006. godine nije došla nijedna stranka, iako su bile uredno pozvane, pa je Opštinski sud u Leskovcu doneo rešenje da se tužba smatra povučenom . Rešenjem od 1. juna 2006. godine usvojen je predlog tužioca, te je dozvoljeno vraćanje u pređašnje stanje, a rešenje kojim je utvrđeno da je tužba tužioca smatra povučenom je ukinuto . U nastavku postupka predmet je dobio broj P. 1584/06. Podneskom od 17. aprila 2007. godine tužilac je preinačio tužbu, tako što je tražio da sud utvrdi da je on nosilac prava svojine i korišćenja na katastarskoj parceli … , KO Leskovac, u ukupnoj površini od 8 ari, uključujući i sporni deo od 1,17 ari (kasnije navedeno 112m²) . Na predlog tužioca, Opštinski sud u Leskovcu je 18. oktobra 2007. godine doneo rešenje P. 1584/06 kojim je odredio prekid postupka, s tim da će se postupak nastaviti na predlog jedne od stranaka.

Tužilac je 19. novembra 2010. godine podneo predlog za nastavak postupka, te je Osnovni sud u Leskovcu, kao nadležni sud po uspostavljanju nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, zakazao ročište za 18. mart 2011. godine. Do zaključenja glavne rasprave zakazano je još šest ročišta, od kojih dva nisu održana. U periodu od 2. jula 2012. do 6. novembra 2013. godine nije zakazano nijedno ročište. U ovoj fazi postupka, tužilac je, nakon što je sporni deo parcele u katastar nepokretnosti uknjižen kao katastarska parcela …6 , KO Leskovac, preinačio tužbu, tražeći da sud utvrdi da je on vlasnik, tj. nosilaca prava trajnog korišćenja na delu katastarske parcele …6 , KO Leskovac, ukupne površine 224m², te da obaveže tuženog da mu sporno zemljište preda u svojinu i državinu, odnosno na trajno korišćenje.

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P. 11464/10 od 2. aprila 2014. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2014/14 od 4. avgusta 2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, te je potvrđena označena prvostepena presuda , uz obrazloženje da je pravilno prvostepeni sud primenio odredbe Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, kada je odbio tužbeni zahtev tužioca, budući da je spornim delom parcele prvobitno raspolagano u korist tuženog, te naknadna raspolaganja istim delom parcele u korist oca i sestre tužioca, kao i u korist samog tužioca, ne mogu da budu od značaja na ranije stečeno pravo tuženog, jer nakon što je na njega preneto pravo, tim delom parcele treća lica više nisu mogla da raspolažu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju (član 18. stav 1.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (član 21. stav 1.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili urskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (čl an 36. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da se jemče privatna, zadružna i javna svojina, da je javna svojina državna svojina, svojina autonomnih pokrajina i svojina jedinice lokalne samouprave, kao i da svi oblici svojine imaju jednak pravnu zaštitu (član 86. stav 1.); da je korišćenje i raspolaganje poljoprivrednim zemljištem, šumskim zemljištem i gradskim građevinskim zemljištem u privatnoj svojini slobodno (član 88. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je predmetni postupak, od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu 10. januara 2000. godine, pa do njegovog okončanja, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Nišu od 4. avgusta 201 4. godine, trajao 14 godina i sedam meseci, s tim što je taj postupak, na predlog podnosioca, bio u prekidu tri godine i jedan mesec.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da su sudski postupci po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka, odnosno od podnošenja tužbe sudu, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja.

Budući da je predmetni parnični postupak trajao 11 i po godina, ne računajući period prekida, Ustavni sud je ocenio da navedeno, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio u izvesnoj meri složen, s obzirom na to da je, radi utvrđivanja relevantnih činjenica , bilo potrebno da se izvede veći broj dokaza.

Nadalje, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe imao interes da se predmetni parnični postupak okonča efikasno, ali i da je on, svojim ponašanjem, doprineo navedenoj dužini trajanja postupka. Tako je usled toga što nije došao na dva ročišta, parniči sud doneo rešenja o mirovanju postupka, odnosno da se tužba smatra povučenom , nakon čega je vođen i postupak za vraćanje u pređašnje stanje. Navedeno je doprinelo da predmetni parnični postupak traje duže godinu dana. Ustavni sud ukazuje i da je podnosilac u toku postupka često menjao postavljene zahteve, ali da to nije zahtevalo dodatne radnje suda, te tako nije ni uticalo na dužinu trajanja postupka.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, opisana složenost postupka, te postupanje podnosilaca, ne mogu da budu opravdanje što je postupak trajao 11 i po godina, već odgovornost za to, pre svega, leži na sudovima, koji nisu preduzeli sve neophodne radnje kako bi se taj postupak sproveo u skladu sa načelom efikasnosti. Navedeno potvrđuje činjenica da je prvo ročište u posmatranom postupku zakazano tek 14 meseci od podnošenja tužbe, kao i da u dva perioda od po 16 meseci (od 25. aprila 2001. do 5. septembra 2002. godine i od 2. jula 2012. do 6. novembra 2013. godine) nije zakazano ni jedno ročište.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postupanjem sudova u predmetnom parničnom postupku, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Pri odlučivanju Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu praksu (videti, pored drugih, Odluku Už-532/2009 od 27. oktobra 2011. godine), tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava (videti presudu u predmetu Plazonić protiv Hrvatske, od 6. marta 2008. godine, broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka, ne računajući period kada je taj postupak na predlog podnosioca bio u prekidu, kao i opisani doprinos podnosioca trajanju postupka . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim postupanjem nadležnih sudova. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje

6. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud je konstatovao da podnosilac povredu označenog prava obrazlaže, pre svega, navodima o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i s tim posledično pogrešnoj primeni materijalnog prava.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud još jednom ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni sud ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Imajući u vidu navedeno, te sadržinu ustavne žalbe, u kojoj podnosilac samo iznosi svoje tumačenje pravnih propisa, a posebno istaknut zahtev, kojim se od Ustavnog suda traži da umesto nadležnog redovnog suda reši sporni odnos i „usvoji tužbeni zahtev“, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, nezadovoljan ishodom prethodno vođenog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje, zapravo od Ustavnog suda traži da kao revizijski sud ispita zakonitost osporene presude .

Takođe, Ustavni sud je ocenio da se ni navodi o povredi prava na pravno sredstvo ne mogu smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima kojima se ukazuje na povredu prava iz člana 36. stav 2. Ustava. Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči svakom da nadležni, neposredno viši sud, odnosno drugi organ, ispita zakonitost akta kojim je odlučeno o njegovom pravu ili obavezi, pri čemu se Ustavom garantuje samo dvostepenost u odlučivanju, ali ne i pravo na izjavljivanje vanrednog pravno sredstva. Do povrede prava na pravno sredstvo dolazi onda kada ono, aktom odgovarajućeg subjekta, a suprotno merodavnim propisima, bude uskraćeno.

Budući da podnosilac povredu prava na mirno uživanje imovine iz člana 58. stav 1. Ustava posebno ne obrazlaže, već je vezuje za po njega nepovoljan ishod parničnog postupka u kojem je doneta osporena presuda, odnosno za povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud je, polazeći od prethodno navedenog, ocenio da ni navodi ustavne žalbe o povredi prava iz člana 58. Ustava nisu ustavnopravno prihvatljivi. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Stoga, ni činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu, kojim se, pre svega, građanima garantuje zaštita od mešanja države u nesmetano uživanje svojine i drugog imovinskog prava stečenog na osnovu zakona.

U vezi sa tvrdnjom o povredi načela zabrane neposredne primene zajemčenih prava, zabrane diskriminacije, zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, ravnopravnosti svih oblika svojine i slobodnog korišćenja i raspolaganja zemljištem u privatnoj svojini, Ustavni sud ukazuje da se ovim načelima ne jemči nijedno posebno ljudsko pravo, već se utvrđuju načela na kojima, saglasno Ustavu, počiva ostvarivanje svih Ustavom i zakonom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Povreda ustavnog načela je akcesorne prirode, jer može da bude vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. Kako u konkretnom slučaju Ustavni sud nije utvrdio da je osporenom presudom povređeno neko od zajemčenih prava označenih u ustavnoj žalbi, to nije bilo ustavnopravn ih uslova da se upušta u ispitivanje povreda načela iz čl. 18, 21, 22, 86. i 88. Ustava.

Imajući u vidu izneto Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporava presuda Apelacionog suda u Nišu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. S obzirom sve na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom imovinskom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti