Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Zahtev za restituciju je odbačen kao neuredan bez prethodnog poziva podnosiocima da ga dopune, što je suprotno obavezi organa da omogući strankama da zaštite svoja prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-733/2016
07.12.2017.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Bratislav Đokić, dr Goran p. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, u postupku po ustavnoj žalbi J. L. iz Pečuja, Đ. L. iz Komla, Z. L. iz Ečenja, M. L. iz Šoprona, A. L. iz Budimpešte, G. L. iz Seksarda i K. L. iz Budimpešte, sve u Republici Mađarskoj, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. decembra 2017. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba J. L, Đ. L, Z. L, M. L, A. L, G. L. i K. L. i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 218/15 od 19. novembra 2015. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 218/15 od 19. novembra 2015. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe za preispitivanje pravnosnažne presude Upravnog suda U. 16667/14 od 22. januara 2015. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. J. L. iz Pečuja, Đ. L. iz Komla, Z. L. iz Ečenja, M. L. iz Šoprona, A. L. iz Budimpešte, G. L. iz Seksarda i K. L. iz Budimpešte, sve u Republici Mađarskoj, preko punomoćnika L. J, advokata iz Subotice, podneli su Ustavnom sudu, 27. januara 2015. godine, ustavnu žalbu protiv zaključka Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad broj 46-040074/2014 od 21. novembra 2014. godine, presude Upravnog suda U. 16667/14 od 22. januara 2015. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 218/15 od 19. novembra 2015. godine, zbog povrede načela o jedinstvenom pravnom poretku i zabrani diskriminacije iz čl. 4. i 21. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava na naknadu štete i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 35. i članom 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi: da su podnosioci početkom 2014. godine saznali za mogućnost podnošenja restitucionog zahteva, a usled komplikovanog činjeničnog stanja i teškoća u pribavljanju kompletne dokumentacije, nisu bili u mogućnosti da zahtev podnesu ranije; da su u pošti nadležnoj za prijem zahteva dobili obaveštenje da je, usled nastale situacije, omogućeno da se podnesu samo zahtevi, a da će se prilozi uz zahtev moći dostaviti Agenciji i kasnije; da je propuštanje radnje, koju je prvostepeni organ sankcionisao odbacivanjem zahteva, postalo evidentno dostavljanjem zaključka Agencije, čime je stranci u postupku stavljeno do znanja da prvostepeni organ neće postupati na način iz člana 58. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, iako je, saglasno osnovnim načelima upravnog postupka, bilo potrebno da prvostepeni organ prvo postupi u skladu sa navedenom odredbom, a da tek u slučaju eventualnog nepoštovanja datog naknadnog roka primeni odredbu člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

Podnosioci ustavne žalbe dalje ukazuju: da su, u pogledu iste imovine, koja je bila predmet ovog restitucionog zahteva, podneli zahtev za vraćanje imovine oduzete od njihovog pradede, odnosno čukundede M. L, koji je kod prvostepenog organa zaveden pod brojem 46-039988/2014; da je taj zahtev sadržavao iste (nepotpune) priloge kao i predmetni zahtev, ali nije bio odbačen, jer su pre toga, istog dana kao i u ovom predmetu, prvostepenom organu dostavili dopunu dokumentacije; da je prvostepeni organ u pojedinim slučajevima postupao na način kojim je u potpunosti poštovao osnovno načelo propisano u članu 6. Zakona o opštem upravnom postupku, na primer, u predmetu broj 46-022043/2014 je prvo zaključkom od 31. oktobra 2014. godine odbacio zahtev zbog nepotpune dokumentacije, ali je taj zaključak naknadno stavio van snage iz razloga što je pre njegove ekspedicije bila dostavljena dopuna dokumentacije; da je i u predmetu broj 46-040074/2014, u kome je donet osporeni zaključak Agencije za restituciju, „na kraju“ ipak dostavljena dokumentacija prvostepenom organu, čime je obezbeđeno nesmetano meritorno postupanje po restuticionom zahtevu.

Ustavnom žalbom se, takođe, ukazuje na povredu člana 45. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, jer je, s obzirom na okolnost da je pred sudom još uvek u toku postupak radi rehabilitacije bivšeg vlasnika, „o čemu su u prvostepenom upravnom postupku pruženi dokazi“, prvostepeni organ trebalo da prekine predmetni upravni postupak do pravosnažnog okončanja vanparničnog postupka.

Po mišljenju podnosilaca, činjenica da se procesni propusti stranke u postupku različito tretiraju, samo po osnovu toga da li je stranka dopunu dokumentacije postupajućem organu dostavila pre ili nakon ekspedicije zaključka o odbacivanju zahteva, predstavlja povredu načela da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije.

Ustavnom žalbom se predlaže da ustavni sud utvrdi povredu označenih načela i prava, poništi osporene akte i utvrdi pravo podnosilaca na naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporene akte i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenim zaključkom Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad (dalje u tekstu: Agencija) broj 46-040074/2014 od 21. novembra 2014. godine odbačen je kao neuredan zahtev podnosilaca ustavne žalbe, podnet 3. marta 2014. godine. U obrazloženju zaključka je navedeno: da uz zahtev za vraćanje imovine nisu priloženi obavezni dokazi propisani odredbom člana 42. stav 4. tačka 1) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, i to za podatke iz stava 3. tač. 1) i 5) tog člana – izvodi iz matične knjige rođenih, odnosno umrlih, niti obavezni dokazi iz člana 42. stav 4. tačka 4) Zakona, za podatke iz stava 3. tačka 6) - izvod iz matične knjige, rešenje o nasleđivanju, izvod iz registra pravnih lica, kao i drugi dokazi na osnovu kojih se može utvrditi pravna veza podnosilaca zahteva sa bivšim vlasnikom. Prvostepeni organ je dalje naveo da je odredbom člana 43. stav 1. propisano da će se zahtev koji ne sadrži obavezne podatke iz člana 42. stav 7. Zakona odbaciti kao neuredan, te je, polazeći od navedenog, odlučio kao u dispozitivu zaključka.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 16667/14 od 22. januara 2015. godine odbijena je kao neosnovana tužba kojom su podnosioci ustavne žalbe osporili zakonitost zaključka Agencije od 21. novembra 2014. godine. Upravni sud je prihvatio u svemu kao pravilne razloge navedene u obrazloženju osporenog zaključka Agencije, a imajući u vidu član 11. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, ocenio je da se postupak vraćanja oduzete imovine sprovodi „isključivo“ po odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, dok je primena odredaba Zakona o opštem upravnom postupku supsidijernog karaktera, zbog čega su bez uticaja navodi tužbe da je tuženi trebalo da primeni odredbe člana 58. tog zakona. Po nalaženju Upravnog suda, postupak podnošenja zahteva i sadržina zahteva precizno su uređeni odredbama člana 42. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, a postupanje sa zahtevom uz koji nisu priloženi potrebni dokazi propisano je odredbom člana 43. stav 1. tog zakona.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 218/15 od 19. novembra 2015. godine odbijen je zahtev kojim su podnosioci predmetnog zahteva tražili preispitivanje presude Upravnog suda U. 16667/14 od 22. januara 2015. godine. Vrhovni kasacioni sud je konstatovao da podnosioci u zahtevu ističu da je osporeni zaključak donet uz povredu odredbe člana 58. Zakona o opštem upravnom postupku, jer tuženi organ nije odredio naknadni rok podnosiocima za podnošenje dokaza. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pobijana presuda doneta je bez povrede pravila postupka, uz pravilnu primenu materijalnog prava, budući da, prema obrazloženju pobijane presude, podnosioci u prilogu zahteva za vraćanje imovine nisu dostavili podatke i dokaze iz člana 42. stav 4. tač. 1) i 4) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Vrhovni kasacioni sud je, takođe, ocenio da ostali navodi zahteva ne mogu da dovedu do drugačije ocene zakonitosti pobijane presude.

Zaključkom Agencije broj 46-022043/2014 od 7. novembra 2014. godine, kojim podnosioci ustavne žalbe ukazuju na nejednako postupanje Agencije, stavljen je van snage zaključak od 31. oktobra 2014. godine, kojim je odbačen kao neuredan zahtev L. J. i L. J, za vraćanje imovine oduzete od bivše vlasnice S. J, podnet 26. februara 2014. godine. U obrazloženju tog zaključka je navedeno: da je Agencija 31. oktobra 2014. godine donela zaključak o odbacivanju zahteva kao neurednog, jer uz zahtev nije dostavljena dokumentacija propisana zakonom; da je podneskom od 31. oktobra 2014. godine, pre nego što je zaključak ekspedovan iz Agencije, punomoćnik podnosilaca dostavio obavezne dokaze iz člana 42. stav 4. tač. 1) i 4) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, zbog čijeg je nedostatka i donet zaključak o odbacivanju zahteva.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosioci ukazuju u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da je pravni poredak jedinstven (član 4. stav 1.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11i 108/13) propisano je: da se postupak po zahtevu sprovodi po odredbama ovog zakona, a da će se na pitanja koja nisu uređena ovim zakonom primenjivati odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak (član 11. stav 1.); da se zahtev za vraćanje imovine podnosi u roku od dve godine od dana objavljivanja javnog poziva Agencije na veb sajtu ministarstva nadležnog za poslove finansija (član 42. stav 1.); da zahtev sadrži sledeće podatke – o bivšem vlasniku - ime, ime jednog roditelja i prezime, datum i mesto rođenja, prebivalište, odnosno boravište u vreme oduzimanja imovine i državljanstvo, odnosno naziv i sedište zadužbine (član 42. stav 3. tačka 1)), o podnosiocu zahteva - ime, ime jednog roditelja i prezime, podatke o rođenju, prebivalištu, državljanstvu, jedinstveni matični broj građana, ime, prezime i prebivalište punomoćnika, odnosno naziv i sedište zadužbine, podatke o licu koje predstavlja zadužbinu i licu koje zastupa zadužbinu (član 42. stav 3. tačka 5)), o pravnoj vezi podnosioca zahteva sa bivšim vlasnikom (član 42. stav 3. tačka 6)); da se uz zahtev prilažu sledeći dokazi – za podatke iz stava 3. tač. 1) i 5) ovog člana - izvod iz matične knjige rođenih, odnosno umrlih, izvod iz registra u kome je zadužbina upisana, punomoćje, a ako podnosilac zahteva nema stalno prebivalište na teritoriji Republike Srbije i punomoćje za lice ovlašćeno za prijem pismena, kao i drugi dokaz na osnovu kojeg se mogu nesumnjivo utvrditi traženi podaci (član 42. stav 4. tačka 1)), za podatke iz stava 3. tačka 6) ovog člana - izvod iz matične knjige, rešenje o nasleđivanju, izvod iz registra pravnih lica, odnosno drugi dokaz na osnovu kojeg se može nesumnjivo utvrditi pravna veza podnosioca zahteva sa bivšim vlasnikom (član 42. stav 4. tačka 4)); da zahtev mora da sadrži podatke iz stava 3. tač. 1), 2), 5) i 6) ovog člana i da se uz zahtev obavezno prilažu dokazi iz stava 4. tač. 1), 3) i 4) ovog člana (član 42. stav 7.); da će se zahtev koji ne sadrži podatke iz člana 42. stav 7. ovog zakona i uz koji nisu priloženi dokazi iz tog stava odbaciti kao neuredan (član 43. stav 1.); da lice čiji je zahtev odbačen u smislu stava 1. ovog člana ima pravo da novi zahtev podnese do isteka roka iz člana 42. stav 1. ovog zakona (član 43. stav 2.); da će Agencija prekinuti postupak do okončanja postupka legalizacije, rehabilitacije ili kada se kao prethodno pitanje pojavi pitanje čije rešavanje spada u isključivu nadležnost suda (član 45.).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da su po ovom zakonu dužni da postupaju državni organi kad u upravnim stvarima, neposredno primenjujući propise, rešavaju o pravima, obavezama ili pravnim interesima fizičkog lica, pravnog lica ili druge stranke, kao i kad obavljaju druge poslove utvrđene ovim zakonom (član 1.); da su po ovom zakonu dužni da postupaju i preduzeća i druge organizacije kad u vršenju javnih ovlašćenja koja su im poverena zakonom rešavaju, odnosno kad obavljaju druge poslove iz člana 1. ovog zakona (član 2.); da odredbe zakona kojima se, zbog specifične prirode upravnih stvari u pojedinim upravnim oblastima, propisuju neophodna odstupanja od pravila opšteg upravnog postupka, moraju biti u saglasnosti sa osnovnim načelima utvrđenim ovim zakonom (član 3.); da su pri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima (član 6.); da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 8.); da će se organ koji vodi postupak starati da neznanje i neukost stranke i drugih učesnika u postupku ne budu na štetu prava koja im po zakonu pripadaju (član 15.); da ako podnesak sadrži neki formalni nedostatak koji sprečava postupanje po podnesku ili ako je nerazumljiv ili nepotpun, organ koji je primio takav podnesak učiniće sve što treba da se nedostaci otklone i odrediće podnosiocu rok u kom je dužan da to učini (član 58. stav 1.); da ako podnosilac ne otkloni nedostatke u određenom roku, pa se usled toga ne može postupati po podnesku, organ će zaključkom odbaciti takav podnesak, a na tu posledicu će se podnosilac naročito upozoriti u pozivu za ispravku podneska (član 58. stav 2.); da se pre donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja i strankama omogućiti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese (član 125. stav 1.).

5. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da Agencija nije mogla da odbaci njihov zahtev za vraćanje imovine pre nego što im ostavi rok za pribavljanje dokaza na osnovu kojih se može utvrditi pravna veza podnosilaca zahteva sa bivšim vlasnikom. Podnosioci, s tim u vezi, ističu da je Agencija različito postupala u zavisnosti od toga da li je dokumentacija potrebna za odlučivanje o zahtevu za vraćanje imovine dopunjena pre ili nakon ekspedicije zaključka o odbacivanju zahteva. Podnosioci, takođe, smatraju da je predmetni upravni postupak morao biti prekinut, saglasno članu 45. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, jer su pred nadležnim sudom pokrenuli postupak rehabilitacije bivšeg vlasnika.

Ustavni sud je, polazeći od ustavnopravnih razloga iznetih u ustavnoj žalbi, konstatovao da podnosioci, ukazujući na povredu člana 36. stav 1. Ustava, u suštini ukazuju na propuste Agencije u primeni procesnog prava, te je ocenjivao ustavnu žalbu sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kojim se garantuje svakome pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ovaj sud ukazuje da ustavna garancija prava na pravično suđenje podrazumeva, pored ostalog, da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Polazeći od navedenih odredaba Zakona o opštem upravnom postupku, Ustavni sud je konstatovao: da su pri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima; da će organ pozvati podnosioca zahteva da otkloni formalne nedostatke koji sprečavaju postupanje po zahtevu i odrediti mu rok da to učini; da će se podnosilac u pozivu za ispravku, odnosno dopunu zahteva upozoriti na to da će zahtev biti odbačen, ako blagovremeno ne postupi po nalogu organa.

Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud u obrazloženju osporene presude, kojom je ispitivao zakonitost osporenog zaključka Agencije, ocenio neosnovanim navode tužbe da je Agencija trebalo da primeni odredbe člana 58. Zakona o opštem upravnom postupku, nalazeći da je postupanje sa zahtevom koji ne sadrži propisane podatke izričito propisano Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Navedenu ocenu prihvatio je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi Uzp. 218/15 od 19. novembra 2015. godine.

Ocenjujući ustavnopravnu prihvatljivost stanovišta izraženog u osporenoj presudi Upravnog suda, Ustavni sud najpre ukazuje da se posebnim zakonom mogu uvesti specifičnosti kojima se odstupa od opštih pravila upravnog postupka, ali ta odstupanja moraju biti u saglasnosti sa osnovnim načelima utvrđenim Zakonom o opštem upravnom postupku, odnosno, takvim rešenjima se ne može ugroziti položaj jedne strane u postupku i time dovesti u pitanje ostvarenje zaštite njenih prava u postupku. Ustavni sud naglašava da je postupanje organa uprave u fazi prethodnog ispitivanja zahteva od izuzetnog značaja za stranku, zbog zaštite njenog pravnog interesa, jer omogućava stranci da, na poziv organa, dostavi tražene dokaze potrebne za odlučivanje o zahtevu, odnosno da obavesti organ o razlozima koji je sprečavaju da to učini. Ustavni sud, takođe, konstatuje da Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ne sadrži odredbu kojom se isključuje primena odredaba člana 58. st. 1. i 2. Zakona o opštem upravnom postupku u postupanju Agencije po zahtevima za vraćanje imovine, niti je odredbom člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju propisano da će se zahtev uz koji nisu priloženi propisani dokazi odbaciti kao neuredan „odmah“ ili „bez upozorenja“.

Ispitujući da li i u kojoj meri odredba člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju predstavlja odstupanje od pravila postupanja organa u upravnom postupku sa nepotpunim podneskom, Ustavni sud je imao u vidu da se posebnim zakonom može predvideti obaveza prilaganja određenih dokaza uz podnesak, u kom slučaju izostanak takvih dokaza predstavlja formalni nedostatak zbog kojeg se po takvom podnesku ne može postupati. Kako je ratio legis odredaba člana 42. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju što preciznije navođenje podataka i priloga koje obavezno mora da sadrži zahtev za vraćanje imovine – s obzirom na specifičnost tog postupka i njegovu hitnost, opravdano je da izostanak nekog podatka ili dokaza ima za posledicu odbacivanje zahteva kao neurednog. Međutim, po shvatanju Ustavnog suda, navedena zakonska posledica ne može da nastupi ukoliko podnosilac zahteva prethodno nije pozvan da zahtev dopuni na određeni način i u određenom roku, i upozoren da će, u protivnom, njegov zahtev biti odbačen. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud nalazi da je odredba člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju u osporenom postupku morala biti sagledana u kontekstu opštih pravila o postupanju organa sa neurednim podneskom iz sistemskog zakona, čija primena u tom delu nije isključena. Navedeno stanovište Ustavni sud je izrazio u odlukama Už-8195/2014 od 3. novembra 2016. godine i Už-8975/2014 od 24. novembra 2016. godine i, mutatis mutandis, u Odluci Už-638/2011 od 11. jula 2014. godine.

Ustavni sud je imao u vidu da stranka u upravnom postupku može već prilikom podnošenja zahteva nadležnom organu istaći da nije u mogućnosti da pribavi sve dokaze potrebne za odlučivanje o zahtevu, ali da to može učiniti i po prijemu poziva nadležnog organa da uredi zahtev. Ustavni sud konstatuje da je Agencija donela osporeni zaključak, a da prethodno nije pozvala podnosioce ustavne žalbe da urede zahtev, niti ih je upozorila da će isti, u protivnom, biti odbačen, čime je onemogućila podnosioce da u toku postupka dostave dokaze na osnovu kojih se može utvrditi njihova pravna veza sa bivšim vlasnikom. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenim zaključkom Agencije od 21. novembra 2014. godine podnosiocima ustavne žalbe uskraćeno pravo da njihov zahtev za vraćanje imovine bude suštinski razmotren, a da je Upravni sud propustio da sprovede delotvornu kontrolu zakonitosti osporenog akta. Po oceni Ustavnog suda, ni stanovište Vrhovnog kasacionog suda izraženo u osporenoj presudi Uzp. 218/15 od 19. novembra 2015. godine nema ustavnopravnog utemeljenja, budući da je taj sud prihvatio u svemu razloge koje je izneo Upravni sud u pobijanoj odluci, pa i ocenu toga suda da nije bilo mesta primeni odredaba člana 58. Zakona o opštem upravnom postupku.

Stoga je Ustavni sud utvrdio povredu prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13- Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je konstatovao da je u predmetu Agencije broj 46-022043/2014 – kojim podnosioci ustavne žalbe ukazuju na različito postupanje Agencije, stavljen van snage zaključak o odbacivanju zahteva za vraćanje imovine, budući da su, pre dostavljanja tog zaključka stranci, dostavljeni dokazi iz člana 42. stav 4. tač. 1) i 4) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju – zbog čijeg je nedostatka i donet zaključak o odbacivanju. Ustavni sud, s tim u vezi, ukazuje da iz stanovišta izraženog u aktima koji se osporavaju ovom ustavnom žalbom proizlazi da podnošenje zahteva uz koji nisu priloženi potrebni dokazi, ipso iure, ima za posledicu odbacivanje zahteva kao neurednog, što znači da se nastupanje navedene posledice ne bi moglo izbeći ni u slučaju kada Agencija dokaze koji nedostaju primi kasnije u toku postupka. Ovaj sud, međutim, konstatuje da je u predmetu Agencije broj 46-022043/2014 izostala primena odredbe člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i da je Agencija prihvatila da odlučuje o zahtevu, uprkos tome što u tom predmetu uz zahtev nisu bili dostavljeni dokazi propisani zakonom.

6. Ustavni sud je, imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 218/15 od 19. novembra 2015. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe za preispitivanje presude Upravnog suda U. 16667/14 od 22. januara 2015. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke. Ustavni sud stoga nije posebno ocenjivao navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na obavezu Agencije da prekine postupak po zahtevu za vraćanje imovine do pravnosnažnog okončanja vanparničnog postupka u kome se odlučuje o rehabilitaciji bivšeg vlasnika.

7. Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi odredaba člana 21. Ustava, kojima se utvrđuje da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, jer podnosioci nisu pružili dokaze da im je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije.

U vezi sa istaknutom povredom načela iz člana 4. Ustava, Sud ukazuje da se označenom ustavnom normom ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuje jedinstvenost pravnog poretka kao temeljno načelo, te ista ne može biti osnov za izjavljivanje ustavne žalbe.

Ustavni sud je ocenio preuranjenim zahtev ustavne žalbe da se utvrdi povreda prava garantovanog članom 35. stav 2. Ustava, imajući u vidu da će, nakon poništavanja presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 218/15 od 19. novembra 2015. godine, biti ponovo ispitana zakonitost presude Upravnog suda kojom je pravnosnažno okončan predmetni upravni postupak.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema uslova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu na: www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Izdvojeno mišljenje

sudije Ustavnog suda dr Milana Škulića

na odluku Ustavnog suda broj UŽ-733/2016

 

Ustavni sud Srbije je na svojoj sednici održanoj 2018. godine, doneo odluku o usvajanju ustavne žalbe J.L., Đ.L, Z.L. M.L. A.L. G.L i K.L,, utvrdio da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp218/15 od 19. novembra 2015. godine, podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, garantovano odredbama člana 32. stav 1. Ustava Srbije, te poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda Uzp218/15 od 19. novembra 2015. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe za preispitivanje pravnosnažne presude U 16667/14 od 22. januara 2015. godine

Izražavam svoje neslaganje sa odlukom Ustavnog suda broj UŽ-733/2016, donetom većinom glasova sudija Ustavnog suda, jer smatram da u konkretnom slučaju podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje, garantovano odredbama člana 32. stav 1. Ustava Srbije.

Glasao sam protiv predloga odluke Ustavnog suda broj UŽ-733/2016, a odluku koja je proizišla iz predloga sudije izvestioca, uvažavajući stavove i argumente svih uvaženih sudija koji su glasale za tu odluku, smatram pogrešnom iz sledećih razloga:

1. Neadekvatno rezonovanje Ustavnog suda prilikom utvrđivanja odnosa zakona koji su lex specialis i lex generalis tipa, te
2. Nepotpun sadržaj odluke Ustavnog suda, kojom je usvojio ustavnu žalbu.

 

I

Pogrešno zaključivanje Ustavnog suda o značaju i pravnom efektu odnosa zakona koji su lex specialis i lex generalis tipa u upravnom procesnom pravu kada se radi o „restitucionom postupku“

Smatram da je u svojoj odluci o usvajanju ustavne žalbe u predmetu broj UŽ-733/2016, Ustavni sud izveo pogrešan zaključak o odgovarajućem pravnom efektu normi sadržanih u dva relevantna zakona, od kojih je jedan lex specialis, a drugi lex generalis.

Naime, Ustavni sud je sasvim jednostavno zaključio da se i u postupku koji se odnosi na povraćaj imovine, tzv. restitucija, svakako moraju primeniti određena pravila tada važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, potpuno nezavisno od toga kakva je priroda razloga zbog kojih konkretan podnosilac zahteva za povraćaj oduzete imovine, nije uz svoj zahtev predao kompletnu dokumentaciju.

Problem u suštini kod mnogih tzv. restitucionih postupaka najčešće nastaje kada podnosilac zahteva za povraćaj imovine, zbog tehničkih nemogućnosti ili nekada, čak i izvesne ignorancije nadležnih državnih organa i službi, objektivno ne može da pribavi potrebne dokaze ili je to skopčano sa nekim dužim protekom vremena, pa onda praktično gubi zakonsko pravo, zbog nečega što je u osnovi propust „države“ u širem smislu, odnosno njenih nadležnih organa i službi.

Smatram da se u ovom slučaju suštinski ne radi o podnošenju nepotpunog zahteva za povraćaj imovine, tj. podnošenju zahteva suprotno pravilima iz člana 42. stav 4. tač. 1) i 4) Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju, bez krivice ili odgovarajućeg „doprinosa“, podnosioca ustavne žalbe, pa zbog toga pre svega, nisam glasao za usvajanje ove ipak ustavne žalbe.

Ustavni sud je već u više navrata usvajao ustavne žalbe koje se odnose na propuštanje prekluzivnog roka u tzv. restitucionom postupku (član 43. stav 1, Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju), kada podnosilac bez ikakve svoje krivice, nije mogao da podnese „kompletan“ zahtev, odnosno da uz zahtev ima sve dokumente, koji se moraju obavezno predati, prema pravilima iz člana 42. Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju, a čime se zahtev praktično i potkrepljuje.

Smatram da ova situacija nije ista kao i one, u pogledu kojih je Ustavni sud već zauzeo odgovarajući stav, što se svodi na to da se usvaja ustavna žalba, onda kada je zahtev za restituciju odbačen, jer nije bila podnesena sva neophodna dokumentacija, ali pri tom, podnosilac nije uspeo da pribavi dokumentaciju „bez svoje krivice“, što znači zbog pasivnosti nadležnih državnih organa i organizacija, odnosno izvesne „ignorancije“. Na primer, ovo bi bio slučaj kada se mesecima iz odgovarajućeg arhiva, odnosno državnog organa, ne dobija tražena dokumentacija, bez ikakvog objašnjenja ili sa nekim nesuvislim objašnjenjem da je to ogroman i „nemoguć“ posao, da je dokumentacija nesređena i sl.

Konačno, u praksi Ustavnog suda je bilo i slučajeva da je nadležni arhiv striktno odbio zahtev/molbu za „izdavanjem“ određenih dokumenata, „paušalno“ tvrdeći da iz određenih razloga, uopšte nije moguće pronaći dokument ili je to suviše komplikovano, da nemaju dovoljno osoblja za „traženje“ dokumenta i sl. Ti podnosioci su dakle podnosili sve ostale zahtevane dokumente koje su imali ili su do njih došli (iz člana 42. stav 4. tač. 1) i 4) Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju), osim onih koje nisu mogli da pribave zbog neodgovarajućeg odnosa, a nekada čak i očigledne ignorancije državnih organa, odnosno subjekata koji vrše određena javna ovlašćenja.

U ovom slučaju, tj. u pogledu predmeta pred Ustavnim sudom UŽ-733/2016, nisu podneseni čak ni neki „elementarni“ dokumenti i „formalni dokazi“, poput rešenje o nasleđivanju i izvoda iz matične knjige rođenih, a čak podnosioci ustavne žalbe izričito navode da im je u „pošti rečeno da je dovoljno da se samo podnese zahtev, a da dokumenta mogu podneti i kasnije“. Mislim da ovo zaista nisu opravdani razlozi za podnošenje nepotpunog zahteva, te da se nikako ne može smatrati da podnosioci zahteva ne snose krivicu zbog podnošenja nepotpunog zahteva.

Smatram da su u izvesnoj meri kontradiktorna neka pravila Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i Zakona o opštem upravnom postupku, koji je važio u vreme kada se rešavalo o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe. Čini se da praksa samog Ustavnog suda ide u pravcu davanja „prednosti“ pravilima tada važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. Prema članu 58. stav 1. tog Zakona, koji je važio u vreme kada se rešavalo o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe ako podnesak sadrži neki formalni nedostatak koji sprečava postupanje po njemu, organ koji je takav podnesak primio, će odrediti podnosiocu rok u kome je dužan da otkloni nedostatak, odnosno učiniće sve što je potrebno da se nedostatak otkloni.

Obrnuto, prema članu 43. stav 7. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, zahtev uz koji nisu priloženi dokazi će se, odbaciti kao neuredan.

Načelno bi se moglo smatrati da je Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju kao lex specialis, ovde primarnog karaktera, te da ako je njegovim pravilima propisano bezuslovno odbacivanje neurednog zahteva, odnosno zahteva uz koji nisu podneseni svi neophodni dokazi, primena tih pravila ima primarni karakter, te shodno opštem odnosu lex specialis -a i lex generalis -a, derogira pravilo iz člana 58. stav 1. nekadašnjeg Zakona o opštem upravnom postupku. Iako bi takvo tumačenje inače, odgovaralo, u pravnom sistemu sasvim uobičajenom pravilu o međusobnom odnosu lex specialis-a i lex generalis propisa (lex specialis derogat lex generalis), smatram da ono kada se radi o odnosu Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i Zakona o opštem upravnom postupku, ipak nije adekvatno ni logično, a što je najvažnije, ono suštinski ne odgovara zahtevima elementarne pravičnosti.

Ovde su bitna dva osnovna aspekta, od kojih se prvi odnosi na situaciju kada se može smatrati da postoji povreda Ustavom garantovanog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Srbije – podnošenje nepotpunog zahteva bez krivice podnosioca, dok se drugi aspekt tiče ocene da nema povrede Ustavom garantovanog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Srbije, jer je nepotpuni zahtev podnesen isključivo krivicom ili odgovarajućom indolencijom samog podnosioca zahteva. Ovo se svodi na dve osnovne situacije:

1. S jedne strane, ako bi se uvek i bezuslovno primenila samo i isključivo pravila Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, koji bi se striktno tretirao kao lex specialis, što potpuno isključuje primenu pravila nekadašnjeg Zakona o opštem upravnom postupku, kao lex generalis-a, to bi u onim situacijama, kada podnosilac zahteva objektivno i bez svoje krivice i bilo kakvog svog relevantnog doprinosa u odnosu na „nekompletiranje“, dokumentacije, nije mogao u zakonom propisanom roku da podnese zahtev, dovodilo do krajnje nepravičnog rešenja (u skladu sa članom 43. stav 1. Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju), te bi se moglo smatrati i povredom Ustavom garantovanog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Srbije.
2. S druge strane, ukoliko podnosilac zahteva uz svoj zahtev nije dostavio svu potrebnu dokumentaciju, zato što je jednostavno bio nemaran ili je postupao neažurno, nebrižljivo, olako i sl, te se rutinski oslonio na to da je samo važno da „zahtev podnese u roku“, a da ga onda „naknadno može potpuno slobodno dopunjavati i upotpunjavati“, tada bi trebalo primeniti striktno odredbe člana 43. stav 7. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, te takav zahtev odbaciti, odnosno u tom slučaju nema razloga da se primene pravila iz člana 58. nekadašnjeg Zakona o opštem upravnom postupku, po kojem ako podnesak sadrži neki formalni nedostatak koji sprečava postupanje po podnesku ili ako je nerazumljiv ili nepotpun, organ koji je primio takav podnesak učiniće sve što treba da se nedostaci otklone i odrediće podnosiocu rok u kojem je dužan da to učini itd.

Smatram da se u konkretnom slučaju, očigledno radi o ovoj drugoj situaciji, te sam stoga, glasao protiv predloga odluke o usvajanju ustavne žalbe u predmetu broj UŽ-733/2016.

Uvek kada se radi o zahtevima za povraćaj imovine, treba obratiti pažnju i na jedan širi relevantni kontekst. Naime, već sam u više navrata prilikom odlučivanja Ustavnog suda u restitucionim postupcima, izneo i obrazložio svoj stav, da ako se Ustavni sud opredeli za usvajanje ustavnih žalbi zahvaljujući „davanju prevage“ pravilima Zakona o opštem upravnom postupku (bilo sadašnjeg ili nekada i u vreme rešavanja o većini zahteva za restituciju, važećeg osnovnog izvora upravnog procesnog prava u Srbiji), u odnosu na lex specialis - Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, a naročito iz razloga pravičnosti (u smislu člana 32. stav 1. Ustava Srbije), kada određeni dokazi i podaci, ne mogu da se pribave u roku bez krivice samih podnosilaca zahteva, onda uvek treba posebnu pažnju obratiti na jedno važno pitanje koje je sa ovim usko povezano. Ovo pitanje se tiče imovine tzv. folksdojčera, tj pripadnika nemačke nacionalne manjine u nekadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji, a čiji je pravni i faktički položaj nešto drugačiji nego kada se radi o konkretnim podnosiocima zahteva za restituciju, koji su naslednici čoveka, koji je kao pripadnik mađarske nacionalne manjine, nakon Drugog svetskog rata, na osnovu odluke tada nadležnih organa i u skladu sa tada važećim propisima, svojevremeno proteran u Mađarsku i u pogledu kojeg je prema navodima iz ustavne žalbe u toku postupak po zahtevu za rehabilitaciju, odnosno bio je u toku u vreme podnošenja ustavne žalbe.

II

Nepotpun sadržaj odluke Ustavnog suda o usvajanju ustavne žalbe u predmetu broj UŽ-733/2016

 

Smatram da se uvek i načelno, u odlukama Ustavnog suda koje se odnose na restituciju, Agenciji za restituciju mora skrenuti pažnja na određena važna pitanja, koja se tiču bitnih uslova za povraćaj imovine. Već sam nekoliko puta prilikom odlučivanja o povraćaju imovine oduzete pripadnicima nekadašnje nemačke nacionalne manjine u Kraljevini Jugoslaviji, izneo svoj stav koji je načelnog karaktera. Iako se ovde ne radi o imovini tzv. „folksdeutschera“, smatram da je i inače, i kada se usvaja ustavna žalba, uvek u odluci Ustavno suda, neophodno striktno navesti da Agencija za restituciju mora svakako da pribavi i podatak da podnosilac zahteva nije u matičnoj državi već obeštećen (što uglavnom nije slučaj sa državljanima Mađarske), te da se pri tom, ne radi o imovini koja je pripadala licu koje je bilo deo oružanih formacija država koje su okupirale Kraljevinu Jugoslaviju u Drugom svetskom ratu.

U ovom slučaju se ne radi o vraćanju imovine licima koja su već obeštećena u svojim „novim“, tj. matičnim državama, kao kada je reč o pripadnicima nekadašnje nemačke nacionalne manjine u Kraljevini Jugoslaviji, a konkretni podnosioci ustavne žalbe su i podneli formalni dokaz da u Mađarskoj nisu obeštećeni. Međutim, iako se ne radi o pitanju obeštećenja/neobeštećenja u drugoj državi (kojeg u ovom slučaju nesporno nije bilo), reč je o načelnom pitanju, koje bi po mom mišljenju uvek moralo biti na odgovarajući način spomenuto u odlukama Ustavnog suda, koje se odnose na postupke restitucije.

Naime, prilikom rasprava u nekim sličnim predmetima, u Ustavnom sudu se između ostalog, čulo i da Agencija za restituciju navodno ima stav da nekadašnji „Folksdojčeri“, ni u Nemačkoj i u Austriji nisu nikada zaista obeštećeni, već su samo primali odgovarajuću „socijalnu pomoć“. Smatram da ovo svakako nije tako, te da je, ako Agencija za restituciju zaista ima takav stav, u pitanju velika greška. Ovo je konačno, veoma uočljivo već i iz samih naziva relevantnih nemačkih i austrijskih propisa, gde se striktno koristi termin – „obeštećenje“, a naravno, ni ne spominje se bilo kakva „socijalna pomoć“, koja i kada je i ako primana, nije neposredno povezana sa problematikom obeštećenja, jer je reč o različitim pravnim institutima i mehanizmima. Konačno, nemačka reč „Entschädigung“ (sadržana u naslovu, ali i u sadržaju relevantnog zakona), se može prevesti jedino kao obeštećenje, isto kao što se naziv jednog od u ovom slučaju relevantnih zakona na nemačkom jeziku – „Entschädigungsgesetz“, jedino može prevesti kao Zakon o obeštećenju. Iz tog razloga pre svega, smatram veoma važnim da se na ovaj problem uvek posebno obrati pažnja, naročito stoga, što bi se tako moglo uticati i na pravilno rezonovanje Agencije za restituciju.

U praksi Ustavnog suda se čak može primetiti da je sam Ustavni sud u nekim svojim odlukama navodio da „navodno postoje zakoni kojima je u Nemačkoj i u Austriji omogućeno obeštećenje nekadašnjih pripadnika nemačke nacionalne manjine u Kraljevini Jugoslaviji. Posebno skrećem pažnju da se ne radi o nekakvim „navodnim zakonima“ ove vrste, već takvi zakoni odavno i sasvim nesporno postoje, a na temelju njih su u Nemačkoj i u Austriji, još odavno sprovedena kompletna obeštećenja ogromne većine nekadašnjih jugoslovenskih „folksdojčera“, kao i većine svih drugih pripadnika nemačke nacionalne manjine „preseljenih“ u Nemačku nakon Drugog svetskog rata, poput proteranih „sudetskih Nemaca“ iz nekadašnje Čehoslovačke itd.

Smatram da iz načelnih i veoma važnih razloga, Agenciji za restituciju treba striktno skrenuti pažnju da, kada se radi o zahtevima za vraćanje oduzete imovine i ustavnim žalbama koje su povezane sa tim pitanjem, odnosno proizlaze iz tzv. restitucionih postupaka te vrste, ljudi koji su sada državljani Nemačke ili Austrije, uvek treba posebno proveriti da li su podnosioci zahteva prethodno već obeštećeni u Nemačkoj ili u Austriji.

Ogromna većina nekadašnjih „Folksdojčera“ su u skladu sa određenim nemačkim zakonima (Gesetzüber den Lastenausgleich (Lastenausgleichsgesetz - LAG) od 14. avgusta 1952 i Gesetz über die Angelegenheiten der Vertriebenen und Flüchtlinge (Bundesvertriebenengesetz - BVFG) od 953. i austrijskom zakonu Bundesgesetz vom 1962. über die Entschädigung von Umsiedlern und Vertriebenen (Umsiedler- und Vertriebenen- Entschädigungsgesetz - UVEG.), kao i jednom posebnom ugovoru, koji je zaključen između Nemačke i Austrije (deutsch-österreichischen Finanz- und Ausgleichvertrages iz 1961. godine (Bad Kreuznacher Abkommen), po pravilu, kompletno već obeštećeni u samoj Nemačkoj i u Austriji. Treba obavezno i naglašeno skrenuti pažnju Agenciji za restituciji u odlukama Ustavnog suda, kojima se eventualno usvajaju ustavne žalbe „Folksdojčera“, sada državljana Nemačke i Austrije, iz prethodno opisanih razloga (propust roka za dostavljanje dokaza bez njihove krivice i sl.), da ovi podnosioci svakako moraju podneti dokaz da nisu u svojoj državi već obeštećeni.

Većina nekadašnjih „folksdojčera“, verovatno oko 99 %, ne može da dostavi dokaz da u Nemačkoj i Austriji nisu već obeštećeni, jer su oni, što je notorna činjenica u samoj Nemačkoj i Austriji, već obeštećeni.

Ne treba smetnuti s uma i da prema članu 5. stav 3. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, pravo na vraćanje imovine nema strani državljanin, odnosno njegovi zakonski naslednici, koji su već obeštećeni, kao i lice koje je bilo pripadnik okupacionih snaga koje su delovale na teritoriji Srbije za vreme Drugog svetskog rata, kao ni njihovi naslednici.

Ovde naravno, treba imati u vidu da je većina „foklsdojčera“ muškog pola, koji su bili vojni obveznici nacističke Nemačke, bila u sastavu nemačkih okupacionih snaga i to uglavnom u sastavu SS divizije Princ Eugen, što je donekle bilo povezano i sa zakonskim pravilima same nacističke Nemačke, shodno kojima Nemci koji nisu rođeni u samoj Nemačkoj, tj. u „Rajhu“, nisu mogli da služe vojsku u „redovnim oružanim snagama“ („Wehrmacht“). Druga je stvar potom, pitanje odnosa Nemačke, Austrije i Srbije po ovom pitanju. Mogući problemi koji proizlaze iz tog odnosa ovih država, bi se jedino mogli rešavati prema pravilima međunarodnog javnog prava, a onda naravno, dolazi u obzir i pitanje naknade ratne štete i sl.

Kako je i Mađarska bila jedan od okupatora Kraljevine Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata, Agencija za restituciju bi uvek i kada se radi o zahtevima za restituciju pripadnika mađarske nacionalne manjine, pa i u ovom konkretnom slučaju, koji se tiče odluke Ustavnog suda u predmetu broj UŽ-733/2016, morala temeljno da proverava da li je ispunjen uslov da konkretan podnosilac zahteva, nije bio pripadnik okupacionih snaga, odnosno da podnosilac zahteva, nije naslednik/naslednica čoveka koji je kao pripadnik okupacionih snaga, delovao na teritoriji Srbiji za vreme Drugog svetskog rata.

…

Iz svih prethodno detaljno navedenih razloga, izdvojio sam mišljenje u odnosu na odluku o usvajanju ustavne žalbe J.L., Đ.L, Z.L. M.L. A.L. G.L i K.L,, u predmetu broj UŽ-733/2016. Svoje izdvojeno mišljenje posebno temeljim na oceni da Ustavni sud takvom odlukom nije na ispravan način rešio odnos normi koje su tipa lex specialis i lex generalis u upravnom postupku, onda kada se radi o postupku povraćaja imovine, te da uopšte nije uzeo u obzir odgovarajući stepen krivice i indolencije, odnosno odgovarajući „doprinos“ podnosilaca ustavne žalbe, zbog predaje nepotpunog zahteva za povraćaj imovine.

Smatram i da je pri tom, odluka Ustavnog suda suštinski nepotpuna, naročito stoga što u njoj nije na odgovarajući način i upadljivo apostrofirano načelno pitanje prethodnog obeštećenja podnosilaca zahteva u njihovim „matičnim državama“, odnosno u državama u kojima su pripadnici nacionalnih manjina u Kraljevini Jugoslaviji, živeli nakon Drugog svetskog rata, što po mom mišljenju predstavlja veoma važno načelno pitanje, na koje Ustavni sud mora striktno skrenuti pažnju Agenciji za restituciju

 

sudija

dr Milan Škulić

Slični dokumenti

• Už 5292/2016: Usvojena ustavna žalba zbog odbacivanja zahteva za restituciju bez prethodnog poziva za dopunu
• Už 5540/2016: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku restitucije
• Už 501/2016: Poništavanje sudske odluke zbog arbitrernog odbacivanja zahteva za vraćanje imovine
• Už 5287/2016: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku restitucije
• Už 1548/2019: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku restitucije
• Už 804/2016: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku restitucije
• Už 7951/2016: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku restitucije