Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene materijalnog prava

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Drugostepeni sud je arbitrerno primenio materijalno pravo kada je zaključio da je pravno lice steklo svojinu na nepokretnosti na osnovu Zakona o udruženom radu, retroaktivno primenjujući zakon.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, Goran P. Ilić, mr Tomislav Stojković, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M . iz Lapova i J . S . iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M . i J . S . i utvrđuje da je presudama Osnovnog suda u Kragujevcu – Sudska jedinica u Batočini P. 6564/10 od 23. aprila 2013. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2138/13 od 25. jula 2013. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2138/13 od 25. jula 2013. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi podnosilaca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Kragujevcu – Sudska jedinica u Batočini P. 6564/10 od 23. aprila 2013. godine.

3. Odbija se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

4. Ova odluka ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji kao i podnosioci ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M . iz Lapova izjavio je, 13. septembra 2013. godine, preko punomoćnika D . P, advokata iz Kragujevca, Ustavnom sudu ustavnu žalba protiv presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P. 6564/10 od 23. aprila 2013. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2138/13 od 25. jula 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava Republike Srbije. Identičnu ustavnu žalbu podnela je i J. S . 16. septembra 2013. godine, te je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 42. stav 2. tada važećeg Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), spojio ove predmete, radi jedinstvenog odlučivanja.

U ustavnim žalbama podnosioci su naveli da su parnični sudovi pogrešno primenili materijalno pravo jer je održaj kao originerni način sticanja svojine zakonska kategorija u domenu privatne svojine, a ne i društvene svojine, kao i da pravno lice ne može da stekne pravo svojine održajem s obzirom na to da se odredba člana 28. Zakona o osnovama svojinskopranih odnosa odnosi samo na fizička lica. Pored navedenog, podnosioci su istakli da je predmetna nepokretnost bila u privatnoj svojini, te ona nije mogla da pređe u društvenu svojinu po bilo kom osnovu, kao i da institut prava korišćenja nije mogao da dovede do sticanja prava svojine nosioca prava korišćenja. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, naloži nadležnom sudu da ponovi postupak po žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, kao i pravo podnosiocima na naknadu nematrijalne štete zbog povrede Ustavom zajemčenih prava, te pravo na naknadu materijalne štete u visini troškova ovog postupka „prema pravičnom odmerenju“ Suda.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Kragujevcu – Sudska jedinica u Batočini P. 6564/10 od 23. aprila 2013. godine odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca-protivtuženih, ovde podnosilaca ustavne žalbe i još dva lica, kojim je traženo da sud obaveže tuženog-protivtužioca, preduzeće „A.“ d.o.o. Batočina, da im preda u posed određenu parcelu. Istom presudom, između ostalog, usvojen je tužbeni zahtev tuženog-protivtužioca te je utvrđeno da je to lice prema tužiocima-protivtuženima, po osnovu savesne državine, na predmetnoj nepokretnosti stekao pravo svojine održajem preko 20 godina, što su tužioci-protivtuženi dužni da priznaju i da trpe da tuženi-protivtužilac svoje pravo uknjiži u javnim knjigama, bez njihove saglasnosti i bez naknadnog odobrenja.

Iz obrazloženja označene presude proizlazi da je u toku postupka prvostepeni sud utvrdio da je pravni prethodnik tužilaca-protivtuženih bio upisan kao vlasnik sporne parcele u zemljišnim knjigama od 1937. godine. Dalje je utvrđeno da je Skupština opštine Batočina 20. novembra 1967. godine donela odluku o ustupanju svih neplodnih zemljišta u društvenoj svojini na teritoriji te opštine preduzeću „S .“, a radi eksploatacije kamena i ostalog građevinskog materijala, nakon čega je, odlukom istog organa od 24. januara 1968. godine, ustupljena tom preduzeću, između ostalih, sporna parcela, a pošto je utvrđeno da su sve predate parcele u društvenoj svojini, da su neplodne i da se na istima ne može vršiti nikakva poljoprivredna proizvodnja. Navedena promena, kako je utvrđeno, izvršena je iste godine u katastru zemljišta, tako što je za spornu nepokretnost upisano da je u društvenoj svojini, a da je navedeno preduzeće njen korisnik, ali nije upisan osnov promene jer ga korisnik nije dostavio. U toku parničnog postupka stranke nisu sporile, kako je navedeno u obrazloženju osporene prvostepene presude, da predmetna parcela nije konfiskovana, budući da je odlukom vojnog suda iz 1946. godine izvršena konfiskacija majdana i određenih parcela pravnog prethodnika tužilaca-protivtuženih, ali da se na spisku konfiskovane imovine nije nalazila ta parcela. Takođe, utvrđeno je da je od 1951. godine i tu parcelu koristilo određeno državno preduzeće čijim je spajanjem sa drugim preduzećem nastalo društveno preduzeće „S.“ Batočina.

Nadalje, utvrđeno je da je iza pravnog prethodnika tužilaca-protivtuženih vođen ostavinski postupak u kome kao zaostavština ostavioca nije bila prijavljena i sporna parcela. Takođe, utvrđeno je da je prilikom ustanovljavanja katastra nepokretnosti u 2001. godini uočeno neslaganje između upisa izvršenih u zemljišnim knjiga i u katastru zemljišta, te kako navedeno društveno preduzeće nije imalo ispravu podobnu za upis prava svojine, to je i u katastru nepokretnosti kao vlasnik upisan tada već pokojni pravni prethodnik tužilaca-protivtuženih, ali je to preduzeće nastavilo da nesmetano koristi spornu parcelu. Utvrđeno je i da su tužioci-protivtuženi nakon ove promene tražili od suda da donese dopunsko ostavinsko rešenje za novopronađenu imovinu njihovog pravnog prethodnika, što je sud i učinio 28. novembra 2007. godine, te da su tužioci-protivtuženi na osnovu tog rešenja upisani u javne knjige kao vlasnici sporne nepokretnosti. Takođe utvrđeno je da je, rešenjem Agencije za privredne registre od 20. novembra 2012. godine, izvršena promena naziva preduzeća „S.“ d.o.o. Batočina u „A.“ d.o.o. Batočina.

Imajući u vidu da je u toku postupka utvrđeno da su tuženi-protivtužilac, odnosno preduzeće „S.“ bili u nesmetanom posedu sporne parcele neprekidno duže od 20 godina, a da se savesnost držaoca pretpostavlja, saglasno odredbi člana 72. stav 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, Osnovni sud u Kragujevcu ocenio je da su se stekli uslovi za sticanje prava svojine održajem, saglasno odredbama člana 20. stav 1, člana 21. i člana 28. stav 4. navedenog zakona, te da je, stoga, osnovan protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca, a da nije osnovan tužbeni zahtev tužilaca-protivtuženih.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2138/13 od 25. jula 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca-protivtuženih, te je potvrđena označena prvostepena presuda. U obrazloženju osporene drugostepene presude navedeno je, između ostalog, da je po stanovištu Apelacionog suda u Kragujevcu, pravilno prvostepeni sud utvrdio da je tuženi-protivtužilac vlasnik sporne parcele, ali da nisu prihvatljivi razlozi koje je dao prvostepeni sud za svoju odluku, budući da, kako se navodi u obrazloženju drugostepene presude, pravno lice ne može da stekne pravo svojine održajem jer nema psihički odnos prema stvarima, te se ne može ceniti njihova savesnost. Međutim, kako je navedeno dalje u obrazloženju, tuženi-protivtužilac je „stekao svojinu na drugi način propisan odredbom člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa“, budući da je aktima Skupštine opštine Batočina iz 1967. i 1968. godine preduzeću „S.“ data sporna parcela na korišćenje, od kada se to pravno lice nalazi u punopravnoj državini preko 20 godina, a odredbom člana 268. Zakona o udruženom radu bilo je propisano da ako je nepokretnost postala društvena svojina bez osnova, kao u konkretnom slučaju, jer je utvrđeno da konfiskacija sporne parcele nije izvršena, njeno vraćanje se može zahtevati u roku od pet godina od dana saznanja, a najdocnije u roku od deset godina. U predmetnom slučaju, prema navodima obrazloženja osporene drugostepene presude, tužioci-protivtuženi su saznali da je sporna nepokretnost prešla u društvenu svojinu još 1951. godine kada je pravni prethodnik tuženog-protivtužioca počeo da je koristi, te su oni i njihov pravni prethodnik, propustili da u propisanim rokovima traže da im se nepokretnost vrati, već su to učinili tek 2009. godine.

Ustavni sud je utvrdio da je kod DP „S.“ 2001. godine izvršena transformacija društvenog kapitala podelom akcija zaposlenima.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Članom 1. Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima („Službeni list SFRJ“, broj 36/80), koji je stupio na snagu 1. septembra 1980. godine, bilo je propisano da građani, udruženja građana i druga građanska pravna lica mogu biti nosioci prava svojine u skladu sa ustavom iz zakonom. Izmenama navedenog zakona koje su objavljene u „Službenom listu SRJ“, broj 29/96 i koje su stupile na snagu 4. jula 1996. godine, pored ostalog, promenjen je naziv tog zakona (Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa) i član 1. tog zakona, tako da glasi: „Fizička i pravna lica mogu imati pravo svojine na pokretnim i nepokretnim stvarima“. Odredbom člana 28. stav 4. istog zakona propisano je da savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina.

Odredbom člana 268. stav 1. Zakona o udruženom radu, koji je stupio na snagu 25. novembra 1976. godine („Službeni list SFRJ“, br. 53/76, 57/83, 85/87, 6/88, 11/88 - prečišćen tekst i 40/89) bilo je propisano da ako je nepokretnost postala društveno sredstvo bez pravnog osnova, njeno vraćanje može se zahtevati u roku od pet godina počev od dana saznanja, a najdocnije u roku od deset godina.

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu materijalnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kome je taj sud konstatovano da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrerne ili očigledno neosnovane.

Razmatrajući da li je parnični sud arbitrerno primenio materijalno pravo, Ustavni sud je, krećući se u granicama navoda ustavne žalbe, najpre konstatovao da je osporenom presudom potvrđena presuda prvostepenog suda kojom je odbijen zahtev podnosilaca ustavne žalbe (i još dva lica), odnosno lica upisanih kao vlasnici sporne nepokretnosti, da im se ta nepokretnost preda u državinu, dok je usvojen zahtev tuženog-protivtužioca da se utvrdi da je to lice vlasnik iste nepokretnosti. Prvostepeni sud je svoju odluku doneo smatrajući da je pravno lice steklo pravo svojine na nepokretnosti održajem. Apelacioni sud u Kragujevcu potvrdio je prvostepenu presudu, ali, smatrajući da pravno lice ne može da stekne pravo svojine održajem, svoju odluku o osnovanosti protivtužbenog zahteva i neosnovanosti tužbenog zahteva obrazložio je činjenicom da je protekao rok propisan Zakonom o udruženom radu da se traži vraćanje nepokretnosti koja se nalazi u državini tuženog preduzeća i njegovog pravnog prethodnika više od 20 godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da je preduzeće „S.“ bilo društveno preduzeće do 2001. godine. S tim u vezi, Ustavni sud ističe da je društvena svojina poseban oblik svojine. Sredstva u društvenoj svojini pripadaju društvu kao celini, ali ono nije njihov vlasnik, a pravno lice koje je korisnik društvenih sredstava ima ovlašćenja koja ima i vlasnik stvari, odnosno imalac prava svojine na stvari, ali, za razliku od imaoca prava svojine, nije, niti može da postane njihov vlasnik. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da je citiranom odredbom Zakona o udruženom radu, koji se primenjivao od 1976. do 1992. godine, bilo propisano da ukoliko je nepokretnost postala društveno sredstvo bez pravnog osnova, njeno vraćanje moglo je da se zahteva u subjektivnom roku od pet godina, odnosno najkasnije u roku od deset godina. Iz navedene odredbe sledi da je njena primena bila moguća samo ukoliko je predmetna nepokretnost postala društveno sredstvo bez bilo kakvog osnova (odsustvo pravnog posla, odluke nadležnog organa ili nekog zakonskog osnova). Takođe, u vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje i na svoj ranije izraženi stav (videti Odluku Už-6164/2012 od 9. aprila 2015. godine) da primena citirane odredbe podrazumeva, pre svega, da je određena nepokretnost upisana u odgovarajuće javne knjige kao društveno sredstvo.

Primenjujući navedeno na konkretni slučaj, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom parnični sud utvrdio da je predmetna nepokretnost u vreme podnošenja tužbe i u vreme presuđenja bila upisana kao pravo svojine ovde podnosilaca ustavne žalbe i još dva lica, kao i da je prethodno, a počev od 1937. godine, bila upisana kao pravo svojine njihovog pravnog prethodnika. Takođe, utvrđeno je da ta nepokretnost bez pravnog osnova oduzeta od pravnog prethodnika podnosilaca ustavne žalbe, da ju je od 1947. godine koristilo državno preduzeće, a potom njegov pravni sledbenik, društveno preduzeće, koje je 2001. godine privatizovano.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ukazuje da je odredba člana 268. stav 1. Zakona o udruženom radu predstavljala zaštitu društvenih sredstava, odnosno sredstava za proizvodnju u društvenoj svojini. Naime, citirana odredba je bila osnov da neko društveno pravno lice nastavi da koristi sredstva za proizvodnju koja su bez pravnog osnova prešla u društvenu svojinu. Međutim, kako sam koncept društvene svojine ne podrazumeva vlasništvo nad stvari, odnosno kako korisnici društvenih sredstava nisu, niti mogu da postanu njihovi vlasnici, to ni citirana odredba Zakona nije mogla da bude osnov za sticanje prava svojine jednom društvenom pravnom licu, bez obzira na to koliko je dugo ono koristilo neku stvar. Naime, da bi moglo da se stekne pravo svojine na nekoj stvari potrebno je, između ostalog, da ta stvar može da bude predmet sticanja i da je subjekat koji je drži uopšte sposoban da stekne takvo pravo. Nadalje Ustavni sud ukazuje da je tek izmenama merodavnog zakona, koje su stupile na snagu 4. jula 1996. godine, stvoren pravni okvir da i pravna lica (ali zbog koncepta društvene svojine svakako ne i društveno-pravna lica) mogu da imaju pravo svojine na stvarima, kao i da je istim izmenama ukinuta zabrana sticanja prava svojine na stvarima u društvenoj svojini održajem. Pri tome, Ustavni sud ukazuje i da je predmetna nepokretnost sve vreme, odnosno od pribavljanja 1937. godine, u javnim knjigama bila upisana kao vlasništvo podnosilaca i njihovih srodnika.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da ne može da se smatra kao pravno utemeljeno, a time i ustavnopravno prihvatljivo stanovište Apelacionog suda u Kragujevcu da je, u okolnostima konkretnog slučaja, primenom citirane odredbe Zakona o udruženom radu, tuženo preduzeće steklo pravo svojine na spornoj nepokretnosti.

Nezavisno od navedenog, kao i od navoda ustavne žalbe, Ustavni sud ne može a da ne ukaže na ustavnopravnu neprihvatljivost stanovišta Apelacionog suda u Kragujevcu kojim se važenje odredbe člana 268. Zakona o udruženom radu, a koji je stupio na snagu 25. novembra 1976. godine, proteže i na period pre navedenog datuma. Naime, u obrazloženju osporene presude navedeno je da je rok od pet godina da se traži vraćanje stvari ustanovljen citiranom odredbom Zakona o udruženom radu za podnosioce počeo da teče 1951. godine, odnosno od kada je pravni prethodnik tuženog preduzeća u državini sporne nepokretnosti. S tim u vezi, Ustavni sud ističe da je članom 197. stav 1. Ustava utvrđeno načelo zabrane retroaktivnog dejstva zakona i drugih opštih akata.

6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede Ustavom zajemčenog prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu i određivanjem da taj sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi podnosilaca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Kragujevcu – Sudska jedinica u Batočini P. 6564/10 od 23. aprila 2013. godine. Stoga je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Imajući u vidu da je prethodno utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te da je poništio osporenu presudu, Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava.

7. Odlučujući o istaknutom zahtevu za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljno pravično zadovoljenje za podnosioce. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporenog akta. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ovaj zahtev, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio postojanje povrede Ustavom zajamčenog prava na pravično suđenje podnosilaca ustavne žalbe, a da se u istoj pravnoj situaciji nalaze i drugi tužioci u predmetnom parničnom postupku koji nisu podneli ustavnu žalbu, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da ova odluka ima pravno dejstvo i prema tim licima, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 4. izreke.

9. U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

10. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene materijalnog prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti