Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete zbog manje isplaćene zarade, koji je trajao preko devet godina. Ostali deo žalbe koji se odnosi na pravičnost suđenja odbacuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Milan Škulić, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi D. S . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. oktobra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba D. S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2015/14 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. S . iz Beograda je , 26. avgusta 2017. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2015/14 , kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 467/16 od 1. juna 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje , zajemčenog istom odredbom Ustava .

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi: da je spor koji je vodio radi naknade štete zbog manje isplaćene zarade trajao punih devet godina , što je neprimereno dugo, imajući u vidu njegovu prirodu; da je neprihvatljivo pravno stanovište po kome parnični sudov i insistiraju na kontinuitetu u obavljanju poslova za koj e se zahteva visoka stručna sprema , jer takav kontinuitet nemaju ni studijski snimatelji, čije je poslove on obavljao tokom spornog perioda ; da on osnovano potražuje naknadu štete u visini razlike između zarade koju je u spornom periodu prim ao za rad na radnom mestu za koje se zahteva srednja stručna sprema, te za koje je imao zaključen ugovor o radu i zarade koja je bila predviđena za navedene poslove, kod kojih je jedan od uslova bila visoka stručna sprema.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporen u drugostepenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2015/14 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 17. aprila 20 08. godine, u svojstvu tužioca, podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene R . d . (kasnije J . m . ustanova) „ R.“, sa sedištem u Beogradu , radi utvrđenja da su ugovorom o radu od 11. oktobra 2007. godine, sa početkom važenja od 1. septembra 2007. godine, kojim je raspoređen na radno mesto za koje se zahteva srednja stručna sprema, tužiocu povređen a prav a iz radnog odnosa, kao i radi naknade štete zbog manje isplaćene zarade u periodu od 1. septembra 2007. godine pa nadalje . Predmet je zaveden pod brojem P. 244/08.

Tuženi je odgovor na tužbu dostavio 10. juna 20 08. godine. Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je za 16. januar 20 09. godine, ali isto nije održano, zbog sprečenosti postupajućeg sudije. S tim u vezi, prvo ročište za glavnu raspravu je održano 14. maja 2009. godine. Tada je punomoćnik tužioca obavestio sud da je tužilac u međuvremenu zaključio aneks ugovora o radu, kojim je premešten na odgovarajuć e radno mesto, uz isplatu razlike u zaradi. Punomoćnik tužioca je tada preinačio tužbu, ističući da je tužilac i ugovorom o radu od 10. jula 2003. godine, sa početkom važenja od 1. juna 2003. godine, bio raspoređen na radno mesto za koje se zahteva srednja stručna sprema, dok je radni odnos kod tuženog 1989. godine zasnovao sa visokom stručnom spremom . Kako je u međuvremenu obavljao poslove za koje se zahteva visoka stručna sprema, novim tužbenim zahtevom je, pored ostalog, predloženo da sud utvrdi da su tužiocu prava iz radnog odnosa povređena ugovorom o radu od 10. jula 2003. godine, kao i da se tuženi obaveže da tužiocu naknadi štetu u visini razlike između isplaćene zarade i zarade koja je predviđena za rad na poslovima koje je tužilac u spornom periodu faktički obavljao, a za koje se zahteva visoka stručna sprema.

U periodu do prvog presuđenja je zakazano još 1 4 ročišta za glavnu raspravu . Jedno ročište je odloženo na molbu tuženog, dok dva ročišta nisu mogla biti održana jer se predmet nalazio kod sudskog veštaka. V remenski interval između ročišta najčešće je iznosio dva meseca. U okviru dokaznog postupka je pribavljen izveštaj tuženog o razlici u zaradi, a na istu okolnost je obavljeno i ekonomsko-finansijsko veštačenje. Postupajući po primedbama parničnih stranaka, sudski veštak je u tri navrata dopunio nalaz i mišljenje. Podneskom od 20. maja 2011. godine, tužilac je uz postojeće istakao i tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti odredaba člana 2. ugovora o radu 10. jula 2003. godine i ugovora o radu od 11. oktobra 2007. godine. Nakon 1. januara 2010. godine, nadležnost Prvog opštinskog suda u Beogradu je preuzeo Prvi osnovni sud u Beogradu. Predmetu je dodeljen broj P1. 1036/10. Glavna rasprava je zaključena 19. septembra 201 1. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo presudu P1. 1036/10 od 19. septembra 201 1. godine, kojom su tužbeni zahtev i tužioca odbijeni kao neosnovani.

Tužilac je 11. oktobra 201 1. godine godine izjavio žalbu. Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Beogradu prosleđeni 9. januara 201 2. godine. Presudom Gž1. 202/12 od 8. avgusta 2014. godine potvrđena je navedena prvostepena presuda u delu kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti pobijanih odredaba ugovora o radu, dok je u preostalom delu ista ukinutua i predmet je 30. oktobra 2014. godine vraćen na ponovni postupak.

Predmet je u ponovnom postupku dobio broj P1. 2015/14. Do narednog presuđenja zakazano je pet ročišta za glavnu raspravu, od kojih samo jedno nije održano, i to zbog štrajka advokata. Vremenski intervali između ročišta iznosili su od dva do četiri meseca. U dokaznom postupku je saslušano četvoro svedoka, kao i tužilac u svojstvu parnične stranke. Glavna rasprava je zaključena 10. novembra 2015. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2015/14 od 10. novembra 2015. godine, pored ostalog, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete u visini razlike između isplaćene zarade i zarade koja je bila predviđena za rad na poslovima koje je tužilac u spornom periodu faktički obavljao, a za koje se zahteva visoka stručna sprema .

Tužilac je 14. decembra 2015. godine godine izjavio žalbu. Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Beogradu prosleđeni 8. februara 201 6. godine. Osporenom presudom Gž1. 467/16 od 1. juna 201 7. godine, koja je punomoćniku tužioca dostavljena 26. jula 2017. godine, potvrđena je navedena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu .

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09, 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.). Gotovo idtentične odredbe sadrži i Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14), koji se, u konkretnom slučaju, primenjivao nakon ukidanja presude Prvog osnovnog sud a u Beogradu P1. 1036/10 od 19. septembra 201 1. godine.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 17. aprila 2008. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog sud a u Beogradu Gž1. 467/16 od 1. juna 2017. godine, koja je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe uručena 26. jula 2017. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao devet godina i dva meseca, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi predstavljala opravdan razlog za višegodišnje trajanje parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud o njegov im zahtev ima odluči u okviru standarda razumnog roka, posebno zbog činjenice da je reč o zaštiti prava iz radnog odnosa .

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da nema njegov og doprinos a produžavanju trajanja postupka .

Po mišljenju Ustavnog suda, isključivu odgovornost za navedeno trajanje osporenog parničnog postupka snos e postupajući sudovi. Ovde se naročito ima u vidu: da je prvo ročište za glavnu raspravu održano nakon više od godinu dana od dana podnošenja tužb e; da se i prilikom zakazivanja ostalih ročišta prvostepeni sud očigledno nije rukovodio načel om hitnosti koje karakteriše ov u vrst u spora ; da je prvi po redu žalbeni postupak, računajući od momenta podnošenja žalbe, pa sve do vraćanja predmeta iz drugostepenog suda, trajao duže od tri godine.

Uzimajući u obzir napred izneto, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je mišljenja da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, može ostvariti i samim utvrđenjem povrede prava, s obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete.

7. Što se tiče istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi navedenog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog akta.

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca ustavne žalbe iz podnesaka od 14. maja 2018. godine, 27. februara i 16. avgusta 2019. godine, naslovljenih kao dopune ustavne žalbe, imajući u vidu da je prevashodno reč o dokazima (iskazi svedoka) izvedenim u drugim postupcima koje podnosilac ustavne žalbe vodi protiv istog tuženog, a koji još uvek nisu okončani, kao i činjenicama i okolnostima koje su nastupile u periodu nakon donošenja osporene drugostepene presude.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporeni akt odbacio , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti