Odluka Ustavnog suda o povredi prava u stečajnom postupku protiv društvenog preduzeća

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu bivših radnika i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje, suđenje u razumnom roku i imovinu. Sudovi su proizvoljno odbili prigovore za ubrzanje postupka, ignorišući praksu Evropskog suda o odgovornosti države za dugovanja društvenih preduzeća.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. S. iz N, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. S. i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 9813/10 od 3. decembra 2010. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 9813/10 od 3. decembra 2010. godine i određuje se da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove – Odeljenje za stambene poslove – Viša stambena komisija Up-2 broj 226-13/2004 od 24. aprila 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. S. iz N. je 16. februara 2011. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 9813/10 od 3. decembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, kao i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se ističe da Upravni sud nije cenio nijedan navod iz tužbe, već je samo konstatovao da tužbeni navodi ne utiču na drugačiju odluku suda, iako je podnosilac isticao da mu je predmetni stan dodeljen na osnovu konačnog upravnog akta i da se stoga ne može dodeliti drugom licu. Podnosilac ustavne žalbe takođe ukazuje da mu je povređeno pravo da učestvuje u postupku, jer mu ni upravni organi, niti sud nisu dozvolili da „raspravlja o činjenici“ u vezi sa brojem članova domaćinstva koji žive zajedno sa podnosiocem u predmetnom stanu. Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, povređeno mu je pravo na suđenje u razumnom roku i pravo na pravno sredstvo, jer su upravni organi i Upravni sud namerno odlugovlačili donošenje odluke u radnom sporu.

U dopunama ustavne žalbe od 2. marta, 1. aprila , 13. jula i 29. novembra 2011. i 27. februara 2014. godine, podnosilac je, između ostalog, naveo da nadležni upravni organi nisu poštovali sudske presude kada je u pitanju njegovo stambeno zbrinjavanje, a kad je u pitanju M. S, ističu da su obavezni izvršiti presudu Vrhovnog suda Srbije „ bez razlike na broj bodova i ostale elemente“, što je i navedeno u rešenju Više stambene komisije Up-2 broj 226-2/2004 od 13. avgusta 2004. godine. Podnosilac ustavne žalbe je dostavio dokaze u vezi sa kretanjem u službi, stambenim obezbeđenjem i prebivalištem svog sina R. S, kao i presude Upravnog suda U. 9662/10 od 9. juna 2011. godine, U. 9814/10 od 27. juna 2011. godine i U. 9608/11 od 14. marta 2013. godine.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporenu presudu Upravnog suda.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Osporenom presudom Upravnog suda U. 9813/10 od 3. decembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana tužba M. S, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjav ljena protiv rešenja Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove – Odeljenje za stambene poslove – Viša stambena komisija Up-2 broj 226-13/2004 od 24. aprila 2009. godine. U obrazloženju osporene presude je najpre konstatovano: da je pobijano rešenje tuženog organa doneto u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije U-V 1888/06 od 4. septembra 2008. godine, kojom je poništeno rešenje tog organa Up-2 broj 226-2/2004 od 13. avgusta 2004. godine; da je pobijanim rešenjem odbijena žalba tužioca izjavljena protiv rešenja Stambene komisije VP 1313 Beograd Up.-1 broj 29988-19/2001 od 28. juna 2004. godiie, kojim je M . S. dodeljen „trosoban stan u zakup u Garnizonu N.“. Dalje je konstatovano da se u tužbi ističe da u postupku nisu utvrđene sve bitne činjenice, da tužiocu nije omogućeno da se izjasni o činjenicama i okolnostima koje su od značaja za donošenje rešenja, kao i da nije rešeno prethodno pitanje, koje je osnov za rešavanje u ovoj upravnoj stvari, jer je predme t ovog spora stan koji je tužiocu dodeljen rešenjem prvostepenog organa, „koja odluka je potvrđena odlukom Vrhovnog vojnog suda“, pa je nezakonito isti stan dodeljen drugom licu. Upravni sud je našao da je pravilno odlučio tuženi organ kada je odbio žalbu tužioca, nalazeći da je prvostepeni organ pravilno postupio kada je M . S, ovde zainteresovanom licu, dodelio trosoban stan u zakup u Garnizonu N, jer tužilac ne ispunjava uslove za dodelu trosobnog stana prema odredbama Pravilnika o načinu, kriterijumima i medrilima za davanje stanova u zakup i dodeljivanje stambenih zajmova za rešavanje stambenih pitanja zaposlenih u Ministarstvu odbrane i Vojsci Jugoslavije, kao i da su za odluku tuženog organa dati razlozi koje je, kao dovoljne i na zakonu zasnovane, prihvatio i taj sud. Dalje je ocenjeno da je u provedenom postupku nesumnjivo utvrđeno da sin podnosioca R. S . sa porodicom živi u Garnizonu T, gde kao potporučnik na službi u VP-4670 T. ima prihvaćen zahtev za rešavanje stambenog pitanja dodelom dvoiposobnog stana u zakup na određeno vreme, a da ćerka tužioca živi i radi u N. S. Upravni sud je, polazeći od toga da je pobijanim rešenjem odlučeno o dodeli trosobnog stana, za koji tužilac ne ispunjava uslove, „što u tužbi nije ni osporeno“, ocenio da je u upravnom postupku pravilno odlučeno da se navedeni stan dodeli M . S. Taj sud je ocenio kao neosnovane navode tužioca da „postupak utvrđivanja odgovarajuće strukture stana koja pripada tužiocu, nije pravosnažno okončan“, jer se iz presude Vrhovnog suda Srbije Uv. 2155/06 od 11. juna 2008. godine vidi da je odbijena tužba tužioca, izjavljena protiv rešenja VP-1313 Beograd od 29. novembra 2004. godine, kojim je odbijena njegova žalba izjavljena protiv zaključka prvostepenog organa Up-1 broj 26147-44/2001 od 19. oktobra 2004. godine, a kojim prestaje pravo na stambeno obezbeđenje tužiocu po zaključku od 29. jula 2003. godine i „prihvata se zahtev tužioca za davanje dvosobnog stana u zakup“ na neodređeno vreme, površine 64m2.

Rešenjem Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove – Odeljenje za stambene poslove – Viša stambena komisija Up-2 broj 226-13/2004 od 24. aprila 2009. godine (dalje u tekstu: pobijano drugostepeno rešenje) odbijena je žalba podn osioca ustavne žalbe izjav ljena protiv rešenja Stambene komisije VP 1313 Beograd Up.-1 broj 29988-19/2001 od 28. juna 2004. godine, kojim je M . S. dodeljen trosoban stan u zakup u Garnizonu N. U obrazloženju pobijanog drugostepenog rešenja se navodi da je postupljeno po primedbama Vrhovnog suda Srbije iz presud e U-V 1888/06 od 4. septembra 2008. godine i da su otklonjeni nedostaci u vezi sa formom upravnog akta. Takođe se konstatuje da je podnosilac u žalbi istakao da mu je rešenjem VP 1313 Beograd dodeljen sporni stan, da je to rešenje poništeno, zbog čega je on podneo tužbu Vrhovnom vojnom sudu, pa kako je u toku rešavanje prethodnog pravnog pitanja od čijeg ishoda zavisi donošenje odluke, prvostepeni organ nije mogao isti stan dodeliti drugom licu, već je morao sačekati odluku suda. Drugostepeni organ dalje navodi: da je rešenjem Stambene komisije Up-1 broj 26147-8/01 od 26. januara 2004. godine podnosiocu dodeljen sporni stan, nakon čega je Viša stambena komisija to rešenje ukinula i predmet vratila prvostepenom organu; da je u ponovnom postupku utvrđeno da podnosilac ima pravo na dodelu dvosobnog stana u zakup i da je o tome donet zaključak Up-1 broj 26147-44 od 19. oktobra 2004. godine; da je protiv tog zaključka pod nosilac izjavio žalbu, koja je odbijena, kao i njegova tužba u upravnom sporu ; da je M. S. dodeljen trosoban stan u zakup u Garnizonu N. na osnovu rešenja Više stambene komisije Up-2 broj 226-5/2003 od 27. januara 2004. godine, „po osnovu zamene rešenja“.

U obrazloženju rešenja Više stambene komisije Up-2 broj 226-2/2004 od 13. avgusta 2004. godine navodi se: da je rešenjem Više stambene komisije Up-2 broj 14-1/2004 od 11. februara 2004. godine ukinuto po pravu nadzora rešenje Stambene komisije Up-1 broj 26147-8/01 od 26. januara 2004. godine i da je još uvek u toku postupak pred Vrhovnim vojnim sudom po tužbi podnosioca ustavne žalbe protiv tog rešenja; da je sporni stan dodeljen M. S. rešenjem stambene komisije Up-1 broj 29988-19/01 od 28. juna 2004. godine „po osnovu zamene rešenja, nezavisno od broja bodova i drugih elemenata predviđenih odredbama Pravilnika“.

Presudom Upravnog suda U. 9662/10 od 9. juna 2011. godine uvažena je tužba kojom je podnosilac ustavne žalbe osporavao zakonitost rešenja Više stambene komisije Ministarstva odbrane Up-2 broj 19-6/2005 od 24. aprila 2009. godine. U obrazloženju presude je navedeno da je pobijanim rešenjem odbijena kao neosnovana žalba tužioca izjavljena protiv rešenja Stambene komisije VP 1790 Beograd Up-1 broj 26147-52/2001 od 14. februara 2005. godine, kojim je poništeno rešenje Stambene komisije Up-1 broj 26147-8/01 od 26. januara 2004. godine o dodeli spornog trosobnog stana u zakup tužiocu u Garnizonu N. Dalje je navedeno da iz sadržine obrazloženja rešenja koje se pobija u tom upravnom sporu proizlazi: da je prvostepeno rešenje od 14. februara 2005. godine doneto nakon što je u postupku utvrđeno da je zaključkom nadležnog odseka za stažiranje VP 1313 Up-1 broj 26147-44 od 19. oktobra 2004. godine „tužiocu prihvaćen zahtev za davanje dvosobnog stana u zakup, jer njegovi sin i ćerka ne žive s njim u zajedničkom domaćinstvu i prestalo stambeno obezbeđenje po zaključku istog odseka od 29. jula 2003. godine“; da je, polazeći od toga da je dodela predmetnog stana izvršena na osnovu zaključka koji se više ne nalazi u pravnom prometu, prvostepeni organ pravilno zaključio da su se stekli uslovi za poništavanje rešenja o dodeli predmetnog stana tužiocu. Upravni sud je uvažio tužbu podnosioca ustavne žalbe i poništio pobijano rešenje, iz razloga što se u spisima predmetnog upravnog postupka ne nalazi rešenje Up-1 broj 26147-52/2001 od 14. februara 2005. godine, koje je bilo predmet ocene tuženog organa u žalbenom postupku. Imajući u vidu da sud u upravnom sporu odlučuje, po pravilu, na osnovu činjenica utvrđenih u upravnom postupku, a da se iz obrazloženja pobijanog rešenja ne vidi sadržina prvostepenog rešenja, da se ono ne nalazi u spisima, kao ni žalba izjavljena protiv tog rešenja, Upravni sud je našao da učinjena povreda pravila postupka onemogućava utvrđenje činjeničnog stanja u navedenom postupku.

U izvršenju navedene sudske presude Viša stamben a komisij a Ministarstva odbrane donela je rešenje Up-2 broj 19- 3/2005 od 28. jula 20 11. godine, koje je poništeno u upravnom sporu po tužbi podnosioca ustavne žalbe presudom Upravnog suda U. 9608/11 od 14. marta 2013. godine. Istom presudom poništeno je i rešenje Stambene komisije VP 1790 Beograd Up-1 broj 26147-52/2001 od 14. februara 2005. godine, kojim je taj organ poništio svoje rešenje Up-1 broj 26147-8/01 od 26. januara 2004. godine. Upravni sud je u obrazloženju presude ocenio da se ni iz pobijanog rešenja, niti iz ožalbenog prvostepenog rešenja ne vidi primenom kog vanrednog pravnog sredstva je prvostepeni organ poništio pravnosnažno rešenje o davanju podnosiocu ustavne žalbe u zakup trosobnog stana. Dalje je navedeno da ni tuženi, niti prvostepeni organ nisu dužni da donose novo rešenje, jer je donošenjem ove presude ostalo na snazi rešenje Stambene komisije VP 1790 Beograd Up-1 broj 26147-8/01 od 26. januara 2004. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je povređeno pravo da učestvuje u postupku time što mu ni upravni organi, niti sud „nisu dozvolili da raspravlja o činjenici“ u vezi sa brojem članova domaćinstva koji žive zajedno sa njim u predmetnom stanu. Podnosilac dalje ističe da je Upravni sud u obrazloženju osporene presude samo konstatovao da je cenio tužbene navode, propuštajući da se izjasni o svim navodima tužbe, iako je on ukazivao na to da je nadležni organ odlučivao o dodeli na korišćenje stana koji je podnosiocu već dodeljen na osnovu konačnog upravnog akta i koji on i dalje koristi.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, ovaj sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

Ustavni sud ukazuje da obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da obrazlože svoje odluke ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili ocenjeni. Takav slučaj najčešće postoji kada su navodi tužbe u upravnom sporu identični žalbenim navodima, koje je drugostepeni organ već razmatrao i o istim odlučio. O ovom pitanju se u više slučajeva izjasnio i Evropski sud za ljudska prava. U presudi donetoj u slučaju Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine, Evropski sud je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim.

Ispitujući da li je osporena presuda Upravnog suda obrazložena na način koji se može smatrati ustavnopravno prihvatljivim, Ustavni sud je u sprovedenom ustavnosudskom postupku, utvrdio:

- da je sporni stan dodeljen u zakup podnosiocu ustavne žalbe rešenjem nadležnog organa od 26. januara 2004. godine,

- da je navedeno rešenje ukinuto po pravu nadzora drugostepenim rešenjem od 11. februara 2004. godine,

- da je sporni stan dodeljen u zakup M. S. rešenjem nadležnog organa od 28. juna 2004. godine, a da je o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv tog rešenja odlučeno pre okončanja upravnog spora po njegovoj tužbi podnetoj protiv rešenja od 11. februara 2004. godine,

- da je drugostepeni organ novim rešenjem od 14. februara 2005. godine poništio rešenje od 26. januara 2004. godine,

- da je pobijanim drugostepenim rešenjem odlučeno o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja od 28. juna 2004. godine, pre okončanja upravnog spora u kome je ocenjivana zakonitost drugostepenog rešenja od 14. februara 2005. godine.

Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu osporene presude, utvrdio da Upravni sud nije ocenio navode podnosioca ustavne žalbe kojima je ukazivao na to da je drugom licu dodeljen u zakup stan koji je njemu već dodeljen odlukom nadležnog organa, „koja je potvrđena odlukom Vrhovnog vojnog suda“. Umesto toga, donosilac osporene presude je ocenio neosnovanim „navode tužbe da postupak utvrđivanja odgovarajuće strukture stana koja pripada tužiocu nije pravosnažno okončan“.

Ustavni sud je, takođe, utvrdio da pobijano drugostepeno rešenje ne sadrži nijedan navod iz obrazloženja prvostepenog rešenja od 28. juna 2004. godine, već objašnjenje da je M. S. dodeljen sporni stan na osnovu drugostepenog rešenja od 27. januara 2004. godine, kojim je obavezan prvostepeni organ da tom licu dodeli stan u zakup „po osnovu zamene rešenja“ i razloge za ocenu drugostepenog organa da podnosilac ustavne žalbe ne ispunjava uslove za dodelu tog stana na korišćenje . Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je donosi lac pobijanog drugost epenog rešenja proizvoljno ocenio da prilikom donošenja rešenja od 28. juna 2004. godine nisu učinjene povrede pravila postupka, da je činjenično stanje potpuno i pravilno utvrđeno i da je pravilno primenjen materijalni zakon. Imajući u vidu da se ni u osporen oj presud i ne navodi sadržina obrazloženja prvostepenog rešenja, ovaj sud ocenjuje da osporeni akt nije obrazložen na ustavnopravno prihvatljiv način, jer nije moguće utvrditi na čemu je zasnovana ocena Upravnog suda o zakonitosti odlučivanja o dodeli spornog stana u zakup M. S . S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da utvrđuje da li podnosilac ustavne žalbe ispunjava uslove za dodelu trosobnog stana u zakup, niti se ovom odlukom prejudicira odluk a nadležnog organa o tome , pod uslovom da se postojanje tih uslova oceni i utvrdi u post upku koji je u skladu sa zakonom.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud nalazi da je osporenom presudom Upravnog suda U. 9813/10 od 3. decembra 2010. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe u ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda U. 9813/10 od 3. decembra 2010. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove – Odeljenje za stambene poslove – Viša stambena komisija Up-2 broj 226-13/2004 od 24. aprila 2009. godine , odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. U pogledu istaknutih povred a prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl ana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da se podnosilac ustavne žalbe samo formalno pozvao na povredu prava na suđenje u razumnom roku, a da pritom nije naveo nijedan razlog na kome zasniva svoju tvrdnju, te da je ukazao na odugovlačenje upravnih organa i Upravnog suda u „radnom sporu“, što je imalo za posledicu povredu prava na pravno sredstvo. Imajući to u vidu, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu izloženog i odredaba 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.