Odluka o povredi prava na razumni rok i pravno sredstvo u postupku priznavanja zvanja

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za izjednačavanje zvanja koji je trajao skoro devet godina. Utvrđena je i povreda prava na pravno sredstvo zbog odbacivanja žalbe pred Vrhovnim kasacionim sudom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković , predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Lidija Đukić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . T . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. februara 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. T . i utvrđuje da je u upravnoj stvari u postupku koji je vođen pred Pravnim fakultetom Univerziteta u B. u predmetu 03 broj 496/5 i pred Upravnim sudom u predmetu U. 14357/16 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Usvaja se ustavna žalba S. T . i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž. up. 8/2016 od 26. maja 2016. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravno sredstvo, zajemčeno odredb om člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 1.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

4. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete zbog utvrđen e povrede prava na pravno sredstvo.

5. Odbacuje se ustavna žalba S. T . izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 14357/16 od 20. juna 2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. T . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 29. septembra 2016 . godine, ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 22. avgusta 2019. godine, protiv reš enja Vrhovnog kasacionog suda Rž. up. 8/2016 od 26. maja 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku , kao i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije. Povodom navedene ustavne žalbe formiran je predmet Už-7341/2016.

Podnosilac ustave žalbe smatra da mu je pravo na pravno sredstvo povređeno time što je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda odbačena kao nedozvoljena njegova žalba izjavljena protiv rešenja tog suda , kojim je konstatovano da je povučen njegov zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, iako je tada važećom odredbom člana 8b stav 3. Zakona o uređenju sudova bilo propisano pravo na pravni lek u postupku po tom zahtevu. Podnosilac je potom istakao da je povreda prava na pravno sredstvo dovela i do povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravično suđenje, s obzirom na to da Vrhovni kasacioni sud nije odlučio o zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, a upravni postupak iz koga su proizašli upravni sporovi još uvek nije pravnosnažno okončan, iako je započet 2010. godine.

Predložio je da se usvoji ustavna žalba, utvrdi da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž. up. 8/2016 od 26. maja 2016. godine uskraćeno pravo na pravno sredstvo, poništi navedeno rešenje i naloži donošenje novog rešenja o žalbi izjavljenoj protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda R4 . u 77/2015 od 13. januara 2016. godine. Predložio je i da se utvrdi povreda prava na pravično suđenje. Tražio je da se odrede primerene naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na pravno sredstvo u iznosu od 100. 000 dinara i zbog povrede prava na pravično suđenje u iznosu od 100.000 dinara, sve sa odgovarajućom zakonskom zateznom kamatom.

Podnosilac je 22. avgusta 2019. godine, preko punomoćnika N. N, advokata iz Beograda, podneo ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 14357/16 od 20. juna 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku , zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Povodom navedene ustavne žalbe formiran je predmet Už-8577/2019.

U toj ustavnoj žalbi je navedeno : da Upravni sud u osporenoj presudi nije dao razloge za ocenu navoda tužbe kojima je isticano da je prilikom odlučivanja o zahtevu podnosioca za „zamenu diploma“ od 2. septembra 2010. godine trebalo primeniti odredbe Zakona o visokom obrazovanju koje su važile u vreme podnošenja tog zahteva, a ne odredbe istog zakona važeće u vreme donošenja drugostepenog rešenja od 12. septembra 2016. godine; da se stoga radi o „retroaktivnoj“ primeni Zakona, čime je povređeno načelo vladavine prava iz člana 3. Ustava i načelo zabrane povratnog dejstva zakona iz člana 197. stav 1. Ustava, a posledično i pravo na pravično suđenje; da je isti sud povredio načelo kontradiktornosti postupka time što je tužbu podnosioca dostavio na odgovor tuženom organu, a pristigli odgovor nije dostavio podnosiocu, čime mu je uskratio mogućnost da se izjasni o navodima suprotne stranke; da je to bilo posebno važno zbog toga što podnosiocu nije data mogućnost da odgovori na navod Pravnog fakulteta da Konferencija univerziteta Srbije nije donela akt o kriterijumima za usklađivanje stečenih naziva i da akt koji je podnosilac dostavio uz tužbu nije validan jer ne sadrži pečat i potpis.

U prilog istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, koje je garantovano i članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, navedeni su razlozi o ukupnom trajanju postupka, postupanju upravnih organa i Upravnog suda, ponašanju podnosioca, složenosti i značaju predmeta postupka za podnosioca.

Predloženo je da se usvoji ustavna žalba, utvrdi povreda označenih ustavnih prava, poništi osporena presuda Upravnog suda i naloži tom sudu da u određenom roku donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe . Takođe je predloženo da se odrede primerene naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na pravično suđenje u iznosu od 100.000 dinara i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 200.000 dinara, sve sa odgovarajućom zakonskom zateznom kamatom. Tražena je i naknada troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Ustavni sud je, saglasno članu 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), spojio predmete Už-8577/2019 sa predmetom Už-7341/2016 i postupak vodio pod brojem ranije formiranog predmeta Už-7341/2016.

3. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi ce, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Pravnog fakulteta Univerziteta u B . 03 broj 496/5 i Upravnog suda U. 10163/12, Ui. 56/14 i U. 14357/16, kao i u celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje :

4.1. Podnosilac ustavne žalbe je 2. septembra 2010. godine Pravnom fakultetu Univerziteta u B. podneo „molbu“ da se, u skladu sa članom 127. tada važećeg Zakona o visokom obrazovanju, utvrdi da stručni naziv diplomirani pravnik, koji je stekao danom diplomiranja, 12. aprila 2010. godine, odgovara akademskom nazivu master, te da mu se u skladu sa tim izda nova diploma . Takođe je predložio da mu se odmah izda nova diploma, kako bi se izbegla nepotrebna procedura oglašavanja nevažećom diplome o stečenom visokom obrazovanju i stručnom nazivu diplomirani pravnik, koja mu tada još uvek nije bila uručena.

Pravni fakultet je aktom 03 broj 2660/2 od 3. septembra 2010. godine obavestio podnosioca da nije u mogućnosti da mu izda diplomu diplomskih akademskih studija sa akademskim nazivom master diplomskih akademskih studija zbog toga što Konferencija univerziteta nije donela opšti akt kojim se propisuju postupak i kriterijumi za usklađivanje stečenih zvanja.

Podnosilac je 14. septembra 2010. godine podneo „ponovnu molbu“ za izdavanje diplome, u skladu sa članom 127. navedenog zakona, tražeći da se o njegovom zahtevu odluči rešenjem. Tim povodom, Pravni fakultet je aktom 03 broj 2660/4 od 23. septembra 2010. godine obavestio podnosioca da nije u mogućnosti da izda traženu diplomu, kao i da mu može izdati potvrdu sa naznakom da stečeni stručni naziv diplomirani pravnik , u smislu autentičnog tumačenja odredaba člana 127. st. 1. i 2. Zakona, odgovara akademskom nazivu master iz člana 95. Zakona.

Podnosilac je 8. oktobra 2010. godine izjavio žalbu protiv navedenog akta od 23. septembra 2010. godine , ističući da taj akt kojim je odbijen zahtev za izdavanje diplome od 14. septembra 2010. godine nije donet u formi rešenja. Uz žalbu je priložio akt pod nazivom „Kriterijumi za usklađivanje naziva stečenih prema propisima koji su važili do stupanja na snagu Zakona o visokom obrazovanju“, koje je usvojila Skupština Konferencije univerziteta Srbije na VI sednici održanoj 17. novembra 2006. godine u Novom Sadu. Navedenu žalbu je predao Pravnom fakultetu sa naznakom da se dostavi Ministarstvu prosvete, što je Fakultet učinio 3. novembra 2010. godine i o tome obavestio podnosioca. Ministarstvo je aktom broj 612-00-2443/2010-2 od 2. decembra 2011. godine obavestilo fakultet da ono nije drugostepeni organ u upravnom postupku u konkretnoj pravnoj stvari, jer pravo na izdavanje javnih isprava pripada delatnosti visokog obrazovanja koja je definisana autonomijom univerziteta i drugih visokoškolskih ustanova, saglasno članu 6. Zakona o visokom obrazovanju, kao i da je potrebno da nadležni organ fakulteta, saglasno odredbama člana 127. tog zakona, u što kraćem roku odluči o zahtevu i o tome obavesti Ministarstvo. Pravni fakultet je aktom broj 03-3965/2 od 20. decembra 2011. godine obavestio Ministarstvo da će preduzeti mere da se odredba člana 127. stav 3. Zakona primeni onog trenutka kada Konferencija univerziteta usvoji kriterijume za usklađivanje stečenih zvanja.

Podnosilac je 23. januara 2012. godine ponovo podneo zahtev za izdavanje diplome Pravnom fakultetu, koji ga je aktom 03 broj 169/2 od 25. januara 2012. godine obavestio da je u toku postupak po žalbi i da se u zahtevu ne iznose nove činjenice, zbog čega nije u mogućnosti da ponovo odlučuje o istoj stvari, da bi potom podnosilac 30. januara 2012. godine ponovio zahtev iste sadržine.

Podnosilac je 6. februara 2012. godine Upravnom sudu podneo tužbu zbog „ćutanja uprave“, imajući u vidu da Pravni fakultet u periodu od 2. septembra 2010. godine nije izdao traženu diplomu sa nazivom master pravnik, niti je doneo upravni akt, i pored više ponovljenih zahteva.

Pravni fakultet Univerziteta u B . (u daljem tekstu: prvostepen i organ) je 7. februara 2012. godine doneo zaključak 03 broj 169/4 o zastoju u donošenju rešenja zbog faktičk e nemogućnosti izvršenja obaveze, sa obrazloženjem da nije donet podzakonski akt koji reguliše kriterijume za usklađivanje stečenih naziva, pa se ta pravna situacija tretira kao da nije rešeno prethodno pitanje, u smislu odredbe člana 134. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. Takođe je navedeno da će Fakultet podneti pismeni zahtev Konferenciji univerziteta da se to prethodno pitanje reši i da će o zahtevu podnosioca rešiti onog trenutka kada se utvrde kriterijumi za usklađivanje odgovarajućih akademskih, stručnih i naučnih zvanja. U tom zaključku je „molba“ podnosioca od 2. septembra 2010. godine tretirana kao zahtev za izdavanje diplome u skladu sa članom 127. Z akona, što je slučaj i u upravnim aktima i sudskim odlukama koji su kasnije doneti tokom postupka.

Rešenjem Saveta Pravnog fakulteta Univerziteta u B. (u daljem tekstu: drugostepeni organa) 03 broj 169/6 od 2. aprila 2012. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog zaključka.

Podnosilac je podneskom od 30. aprila 2012. godine obavestio Upravni sud o donošenju navedenog zaključka prvostepenog organa i navedenog rešenja drugostepenog organa, proširujući podnetu tužbu na pomenute akte, sa predlogom da se isti ponište. Kako se u upravnom sporu jednom tužbom može osporavati zakonitost samo jednog akta, Upravni sud je razdvojio postupke i formirao posebne predmete. Rešenjem Upravnog suda U. 1532/12 od 24. avgusta 2012. godine odbačena je kao nedopuštena tužba podnosioca podneta protiv zaključka prvostepenog organa od 7. februara 2012. godine.

Presudom Upravnog suda U. 10163/12 od 27. marta 2014. godine uvažena je tužba podnosioca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen istom organu na ponovni postupak. U obrazloženju presude je navedeno da se u spisima predmeta ne nalazi zapisnik sa sednice drugostepenog organa kao kolegijalnog organa iz kojeg bi se utvrdili podaci o ličnom sastavu tog organa, da li je postojao kvorum prisutnih članova, bez koga ne može da se rešava , i kvorum prisutnih članova koji su glasali za odluku, budući da se bez zapisnika ne može utvrditi da li je sednica održana i da li je doneta pobijana odluka. Ukazano je i na to da je u uvodu rešenja označeno da je ono doneto na sednici od 5. marta 2012. godine, a na prvoj strani rešenja , u desnom uglu, nalazi se pečat Pravnog fakulteta sa oznakom 03 broj 169/6 i datum 2. april 2012. godine, što dovodi u sumnju okolnost kada je pobijano rešenje zaista doneto.

Kako drugostepeni organ nije u zakonskom roku doneo novo rešenje, niti je to učinio po posebnom podnesku od 23. maja 2014. godine, podnosilac ustavne žalbe je 4. juna 2014. godine Upravnom sudu podneo zahtev za donošenje upravnog akta u izvršenju presude tog suda od 27. marta 2014. godine, u smislu odredbe člana 71. stav 3. Zakona o upravnim sporovima.

Rešenjem Upravnog suda Ui. 56/14 od 24. oktobra 2014. godine odbijen je zahtev podnosioca iz razloga što je drugostepeni organ naknadno postupio u izvršenju presude tog suda od 27. marta 2014. godine i doneo rešenje 03 broj 943/3 od 22. septembra 2014. godine.

Navedenim drugostepenim rešenjem ponovo je odbijena kao neosnovana žalba podnosioca izjavljena protiv pomenutog zaključka prvostepenog organa od 7. februara 2012. godine.

Upravni sud je presudom U. 3061/15 od 27. novembra 2015. godine uvažio tužbu podnosioca, poništio drugostepeno rešenje od 22. septembra 2014. godine i vratio predmet nadležnom organu na ponovno odlučivanje. Ovo iz razloga što zaključak o zastoju u donošenju rešenja zbog faktičke nemogućnosti izvršenja obaveze, koji je doneo prvostepeni organ, nije propisan kao vrsta procesne odluke u upravnom postupku, u smislu odredaba čl. 210. do 212. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. Isti sud je ukazao na to da ukoliko su ispunjeni uslovi za donošenje zaključka o prekidu postupka iz člana 134. stav 1. Zakona, dispozitiv zaključka mora da sadrži naziv organa i vrstu odluke zbog koje se postupak prekida.

Podnosilac je 7. marta 2016. godine podneo zahtev Upravnom sudu za donošenje upravnog akta u izvršenju navedene presude, s obzirom na to da drugostepeni organ nije doneo akt u zakonom propisanom roku, niti nakon pismenog zahteva podnosioca od 24. februara 2016. godine.

Taj zahtev je odbijen rešenjem Upravnog suda Ui. 121/16 od 11. jula 2016. godine jer je drugostepeni organ u izvršenju presude Upravnog suda naknadno doneo rešenje 03 broj 496/2 od 24. maja 2016. godine, kojim je usvojio žalbu podnosioca i naložio prvostepenom organu da donese novu odluku, u skladu sa članom 33. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju .

Prvostepeni organ je rešenjem 03 broj 496/5 od 7. juna 2016. godine usvojio žalbu podnosioca izjavljenu protiv zaključka tog organa od 7. februara 2012. godine i konstatovao da se stečeno zvanje diplomirani pravnik, prema odredbama Zakona o univerzitetu, izjednačava sa akademskim nazivom master pravnik , shodno odredbama člana 127. Zakona o viskom obrazovanju. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno da su Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju od 11. septembra 2014. godine brisane odredbe st. 3. do 6. člana 127. Zakona , koje su onemogućavale fakultete da direktno primenjuju odredbe u pogledu izjednačavanja zvanja stečenih pre stupanja na snagu Zakona sa zvanjima iz člana 95. Zakona. Polazeći od odredbe člana 127. stav 1. tačka 1) alineja 4. Zakona, a imajući u vidu da je brisana odredba člana 127. stav 3. Zakona koja se odnosila na izdavanje nove javne isprave, prvostepeni organ je samo konstatovao izjedačavanje stručnog naziva sa odgovarajućim akademskim nazivom .

Rešenjem drugostepenog organa 03 broj 496/11 od 12. septembra 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja. U obrazloženju drugostepenog rešenja je dodatno navedeno da se , saglasno odredbama pomenutog Zakona koje su bile važeće u vreme rešavanja prvostepenog organa , ne može oglašavati nevažećom diploma o stečenom visokom obrazovanju i stečenom stručnom nazivu diplomirani pravnik i izdati nova diploma u kojoj bi stajalo da je podnosilac stekao akademski naziv master pravnik .

Tuženi organ je u odgovoru na tužbu ukazao na to su netačni navodi podnosioca da je Konferencija univerziteta Srbije donela predmetne kriterijume, kao i da prilog dostavljen uz tužbu ne može predstavljati validan dokaz, jer ne sadrži potpis, pečat i nije zaveden kao zvaničan dokument.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 14357/16 od 20. juna 2019. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. U obrazloženju presude su izloženi navodi podnosioca izneti u tužbi, kao i navodi tuženog organa iz odgovora na tužbu. Po oceni Upravnog suda, pobijano rešenje drugostepenog organa je doneto bez povrede pravila postupka, primenom relevantnog materijalnog prava na pravilno utvrđeno činjenično stanje, pri čemu su ocenjena sva pitanja i okolnosti koji su mogli biti od uticaja na zakonitost prvostepenog rešenja. Isti sud je našao da podneti zahtev za izdavanje nove diplome sa upisanim zvanjem „master pravnik“ nije u skladu sa odredbom člana 102. stav 1. ranije važećeg Zakona o visokom obrazovanju, budući da je „podnosilac bio dužan da zahteva proglašenje originala javne isprave nevažećim“.

4.2. Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R4. u 77/2015 od 13. januara 2016. godine utvrđeno je da je povučen zahtev podnosioca ustavne žalbe za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Upravnog suda U. 3061/15, nakon što je Upravni sud u međuvremenu odlučio o njegovoj tužbi.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž. up 8/2016 od 26. maja 2016. godine odbačena je kao nedozvoljena žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog rešenja tog suda. To je obrazloženo time da tada važećim odredbama Zakona o uređenju sudova nije bilo propisano da se protiv odluke Vrhovnog kasacionog suda po podnetom zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku može podneti žalba. Postupajući na osnovu tada važeće odredbe člana 8b stav 3. Zakona o uređenju sudova, te člana 401. tačka 1) u vezi sa članom 378. stav 3. Zakona o parničnom postupku, koji se shodno primenjuju na osnovu odredbe člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u dispozitivu rešenja.

5. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.) .

Ustavni sud konstatuje da se odredba člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čija se povreda takođe ističe u ustavnoj žalbi, sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 32. stav 1, kojom se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, te je navode ustavne žalbe o povredi tog prava cenio u odnosu na odgovarajuću odredbu Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe sledećih zakona :

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da organi izdaju uverenja, odnosno druge isprave (certifikate, potvrde i dr.) o činjenicama o kojima vode službenu evidenciju (član 161. stav 1.); da ako organ odbije zahtev za izdavanje uverenja, odnosno druge isprave o činjenicama o kojima vodi službenu evidenciju, dužan je da o tome donese posebno rešenje, da ako u roku od 15 dana od dana podnošenja zahteva ne izda uverenje, odnosno drugu ispravu o činjenicama o kojima vodi službenu evidenciju, niti donese i dostavi stranci rešenje o odbijanju zahteva, stranka može izjaviti žalbu da je zahtev odbijen (stav 4.); da o rgani izdaju uverenja, odnosno druge isprave i o činjenicama o kojima ne vode službenu evidenciju ako je to zakonom ili drugim propisom određeno, da se u tom slučaju, činjenice utvrđuju u postupku propisanom odredbama ove glave (član 162. stav 1.); da se uverenje, odnosno druga isprava stranci izdaje, odnosno rešenje o odbijanju zahteva donosi i stranci dostavlja u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva, a ako se tako ne postupi, stranka može izjaviti žalbu kao da je njen zahtev odbijen (stav 3.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Odredbom člana 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09 ) propisano je da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku (…).

Zakonom o visokom obrazovanju („Službeni glasnik RS“, br. 76/05, 100/07 - autentično tumačenje, 97/08 i 44/10), u tekstu koji je važio na dan podnošenja zahteva podnosioca ustavne žalbe od 2. septembra 2010. godine, bilo je propisano: da je stručni naziv stečen završavanjem osnovnih studija na fakultetu, u trajanju od četiri do šest godina, izjednačen sa akademskim nazivom iz člana 95. stav 6. ovog zakona, odnosno sa akademskim naziv om master sa naznakom zvanja drugog stepena master akademskih studija iz odgovarajuće oblasti (član 127. stav 1. tačka 1) alineja 4.); da lice iz stava 1. ovog člana može tražiti od visokoškolske ustanove u kojoj je steklo naziv da mu u postupku i pod uslovima propisanim opštim aktom visokoškolske ustanove, a u skladu sa kriterijumima za usklađivanje stečenih naziva koje propisuje Konferencija univerziteta, odnosno Konferencija akademija strukovnih studija, utvrdi da ranije stečeni naziv odgovara nekom od naziva iz člana 95. ovog zakona (stav 3.); da kada visokoškolska ustanova u postupku iz stava 3. ovog člana utvrdi odgovarajući naziv, izdaje novu diplomu u skladu sa ovim zakonom (stav 4.); da se diploma iz stava 4. ovog člana može izdati samo ako se ranije izdata diploma oglasi nevažećom (stav 5.).

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju („Službeni glasnik RS“, broj 99/14), koji je stupio na snagu 19. septembra 2014. godine, izmenjen je član 127. tako što su brisane odredbe st. 3. do 6 tog člana Zakona.

Odredbama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/2009, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11 i 101/13), koje su bile na snazi do 31. decembra 2015. godine, bilo je propisano: da stranka u sudskom postupku koja smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, može neposredno višem sudu podneti zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku (član 8a stav 1.); da ako se zahtev odnosi na postupak koji je u toku pred Privrednim apelacionim sudom, Prekršajnim apelacionim sudom ili Upravnim sudom, o zahtevu odlučuje Vrhovni kasacioni sud (član 8a stav 3.); da se protiv rešenja o zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku može podneti žalba Vrhovnom kasacionom sudu u roku od 15 dana (član 8b stav 3.); da se na postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku shodno primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje vanparnični postupak (član 8v). Takođe, odredbama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011, 78/2011 (drugi zakon), 101/11, 101/13, 40/15-dr.zakon, 106/15, 13/16, 108/16, 113/17 i 65/18 -Odluka US ) je propisano: da Vrhovni kasacioni sud odlučuje o vanrednim pravnim sredstvima izjavljenim na odluke sudova Republike Srbije i u drugim stvarima određenim zakonom (član 30. stav 1.); da ako zakonom nije drukčije određeno, Vrhovni kasacioni sud o pravnim sredstvima odlučuje u veću od pet sudija (član 32.).

Odredbom člana 34. stav 1. Zakona o uređenju sudova ("Službeni glasnik RS", broj 40/15 ) propisano je da se postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku koji je do stupanja na snagu ovog zakona pokrenut prema Zakonu o uređenju sudova ("Službeni glasnik RS", br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11 - dr. zakon, 78/11 - dr. zakon, 101/11 i 101/13) nastavlja prema tom zakonu.

Odredbom člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82, 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95, 18/05, 85/12, 45/13, 55/14, 6/15 i 106/15 ) propisano je da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13, 74/13, 55/14 i 87/18 ) propisano je: da Vrhovni kasacioni sud odlučuje u veću sastavljenom od troje sudija (član 37. stav 2.); da se žalba podnosi sudu koji je izrekao prvostepenu presudu u dovoljnom broju primeraka za sud i protivnu stranku (član 377. stav 1.); da će prvostepeni sud neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu žalbu da odbaci rešenjem, bez odlaganja (član 378. stav 1.); da je žalba nedozvoljena ako je žalbu izjavilo lice koje nije ovlašćeno za izjavljivanje žalbe, ako je žalbu izjavilo lice koje se odreklo ili je povuklo žalbu ili ako lice koje je izjavilo žalbu nema pravni interes za izjavljivanje žalbe (član 378. stav 3.); da drugostepeni sud može u sednici veća ili na osnovu održane rasprave da odbaci žalbu kao neblagovremenu, nepotpunu ili kao nedozvoljenu (član 387. stav 1. tačka 1)); da je protiv rešenja prvostepenog suda dozvoljena žalba, ako zakonom nije drugačije propisano (član 399. stav 1.); da rešavajući o žalbi, drugostepeni sud može da odbaci žalbu kao neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu (član 378. i član 399. stav 1) (član 401. tačka 1)) ; da se u postupku po žalbi protiv rešenja shodno primenjuju odredbe ovog zakona koje se odnose na žalbu protiv presude, osim odredbe člana 383. stav 4. ovog zakona, ukoliko ovim zakonom nije drugačije propisano (član 402).

6. Ispitujući ustavnu žalbu sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je našao da je period merodavan za ocenu o povredi tog ustavnog prava trajao od 2. septembra 2010. godine, kada je podnosilac podneo zahtev („molbu“) za izdavanje diplome sa akademskim nazivom master pravnik , do 20. juna 2019. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda U. 14357/16 , što iznosi osam godina i devet meseci. Ustavni sud je , pri tome, imao u vidu da su upravni organi i Upravni sud u aktima donetim u sprovedenom postupku „molbu“ podnosioca od 2. septembra 2010. godine za izdavanje diplome tretirali kao zahtev povodom koga je pokrenut i vođen konkretni postupak, zbog čega činjenica da je podnosilac naknadno ponovo podnosio zahteve iste sadržine nije od uticaja na drugačiju ocenu o trajanju postupka.

S obzirom na to da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Primenjujući navedene kriterijume na konkretan slučaj, Ustavni sud je konstatovao da, u vreme važenja odredaba člana 127. st. 3. do 5. Zakona o visokom obrazovanju, upravni organi i Upravni sud nisu ni utvrđivali da li stručni naziv diplomirani pravnik, koji je podnosilac stekao, odgovara akademskom nazivu master pravnik, već su se bavili isključivo pitanjima procesnog karaktera – da li su bili ispunjeni uslovi za prekid postupka i da li su učinjene povrede pravila postupka koje su od uticaja na zakonitost akata upravnih organa , što se ne može smatra ti složenim pravnim pitanjima. Nakon što je predmet 2016. godine vraćen na ponovno odlučivanje, ključno je bilo pitanje primene materijalnog prava , s obzirom na to da su u međuvremenu prestale da važe navedene odredbe Zakona koje su propisivale mogućnost izdavanja nove diplome ukoliko se utvrdi da stručni naziv diplomirani pravnik odgovara akademskom nazivu master pravnik.

Ustavni sud je našao da je predmet postupka koji je vođen po zahtevu podnosioca bio od profesionalnog značaja za njega.

Ispitujući postupanje nadležnih organa u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da su u osporenom postupku doneta dva akta prvostepenog i četiri akta drugostepenog organa. Pri tome je prvostepeni organ o zahtevu podnosioca prvi put rešio zaključkom o prekidu postupka nakon jedne godine i pet meseci od podnošenja zahteva, pošto je podnosilac prethodno podneo žalbu zbog nepostupanja po zahtevu na zakonom propisan način, a potom i tužbu nadležnom sudu zbog „ćutanja uprave“. Drugostepeni organ je takođe dva puta prekoračio zakonom propisani rok za odlučivanje o žalbi, kada mu je predmet bio vraćen na ponovni postupak , zbog čega je podnosilac pokretao postupke za izvršenje presuda Upravnog suda. Pored toga, dužem trajanju postupka je doprinelo i Ministarstvo prosvete, jer je nakon godinu dana od prijema žalbe obavestilo prvostepeni organ da nije nadležno za odlučivanje.

Ustavni sud smatra da je i Upravni sud, koji je tri puta odlučivao o tužbama podnosioca , doprineo dužem trajanju osporenog postupka , pre svega, time što je treći upravni spor trajao dve godine i osam meseci, iako je zbog činjenice da su u istoj pravnoj stvari već vođena dva upravna spora bilo potrebno da se brže odluči o poslednjoj tužbi. Ustavni sud ukazuje i na relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava, koji je izrazio stanovište da činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je on koristio pravna sredstva za ubrzanje postupka, u skladu sa zakonom, protiv prekoračenja zakonom propisanog roka za izdavanje nove diplome, odnosno rokova za donošenje i dostavljanje odluka u upravnom postupku. Međutim, Ustavni sud je našao da je podnosilac tužbu zbog „ćutanja uprave“ podneo 6. februara 2012. godine, a da je to mogao da učini počev od druge polovine decembra 2010. godine, čime je propustio da u tom delu postupka utiče na brže odlučivanje upravnih organa.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu u tom delu i odlučio kao u tački 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 3. izreke, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja osporenog postupka, neefikasno i sporije postupanje upravnih organa i Upravnog suda, jednogodišnje kašnjenje podnosioca sa podnošenjem tužbe zbog „ćutanja uprave“, kao i ekonomsko-socijalne prilike i standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na domaćem nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava. Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine i više presuda koje su donete kasnije, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenom praskom Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o zbog neažurnog postupanja upravnih organa i Upravnog suda.

8. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je Vrhovni kasacioni sud bio dužan da meritorno odluči o žalbi izjavljenoj protiv rešenja istog suda, kojim je utvrđeno da je njegov zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku povučen.

Imajući u vidu navedene ranije važeće odredbe Zakona o uređenju sudova, Ustavni sud ocenjuje da se zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku pred Upravnim sudom mogao podneti zahtev za zaštitu tog prava Vrhovnom kasacionom sudu i da se protiv odluke donete o tom zahtevu mogla izjaviti žalba Vrhovnom kasacionom sudu, nezavisno od toga koji sud je odlučivao o zahtevu. Ovo stoga što je nadležnost Vrhovnog kasacionog suda za odlučivanje o žalbi protiv rešenja donetog po zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku bila ustanovljena odredbom člana 8b stav 3. tog zakona i nije suspendovana drugom odredbom zakona. Iz navedenih odredaba Zakona o parničnom postupku proizlazi da se kao nedozvoljena može odbaciti žalba lica koje nije ovlašćeno za izjavljivanje žalbe, koje se odreklo ili je povuklo žalbu ili koje nema pravni interes za izjavljivanje žalbe. Ustavni sud, s tim u vezi, ističe da je Vrhovni kasacioni sud osporeno rešenje doneo primenom odredbe člana 401. tačka 1) Zakona o parničnom postupku, koja ovlašćuje drugostepeni organ da odbaci žalbu kao nedozvoljenu, pri čemu iz obrazloženja osporenog rešenja ne proizlazi da je žalba nedozvoljena iz nekog od razloga navedenih u članu 378. stav 3. tog zakona. Imajući u vidu da je žalba protiv rešenja dozvoljena, ako zakonom nije drugačije propisano, a da pravo na žalbu protiv odluke o zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku nije isključeno nijednom odredbom zakona, Ustavni sud nalazi da je osporenim aktom podnosiocu povređeno pravo na pravno sredstvo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava, jer mu je uskraćeno pravo da se u postupku pred Vrhovnim kasacionim sudom meritorno odluči o navedenom pravnom sredstvu. Navedeno stanovište Ustavni sud je izrazio i u Odluci Už-9281/2012 od 24. septembra 2015. godine.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž. up 8/2016 od 26. maja 2016. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Kako je utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda podnosiocu povređeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud nije posebno razmatrao povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, koja se u odnosu na to rešenje, u suštini, obrazlaže istim navodima.

9. Polazeći od toga da je osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda doneto u postupku po zahtevu podnosioca ustavne žalbe za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom u predmetu U. 3061/15, a imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u pravnosnažno okončanom osporenom postupku , koji obuhvata i trajanje pomenutog upravnog spora, Ustavni sud je našao da nije postojala potreba da se, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništi osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda.

S tim u vezi, Ustavni sud je, u smislu odredaba člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, našao da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na pravno sredstvo, u okolnostima konkretnog slučaja, dovoljno da se postigne pravično zadovoljenje za podnosioca ustavne žalbe, iz kog razloga je odbio kao neosnovan zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede tog ustavnog prava , odlučujući kao u tački 4. izreke.

10. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenom presudom Upravnog suda U. 14357/16 od 20. juna 2019. godine povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava time što nisu ocenjeni bitni navodi tužbe, koji se ponavljaju u ustavnoj žalbi, već je samo prihvaćeno stanovište drugostepenog organa.

Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi je obrazloženo zašto se odbija tužba podnosioca kao neosnovana, te šta čini suštinske razloge na osnovu kojih je na taj način odlučeno. Naime, Upravni sud je našao da je drugostepeni organ prilikom ocene zakonitosti prvostepenog rešenja pravilno primenio relevantno materijalno pravo – odredbe Zakona o visokom obrazovanju koje su važile u vreme donošenja prvostepenog rešenja u ponovnom postupku i u vreme podnošenja zahteva podnosioca. Isti sud je prihvatio razloge iz drugostepenog rešenja prema kojima, nakon prestanka važenja odredaba člana 127. st. 3. do 6. Zakona o visokom obrazovanju, nije više bilo moguće da se izdata diploma o stečenom visokom obrazovanju i stručnom nazivu diplomirani pravnik oglasi nevažećom i da se izda nova diploma u kojoj bi stajalo da je podnosilac stekao akademski naziv master pravnik. Ustavni sud je ocenio da je osporena presuda Upravnog suda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava koje je bilo merodavno za odlučivanje u datoj pravnoj stvari.

Povodom navoda ustavne žalbe da su „retraoktivno primenjene odredbe Zakona o visokom obrazovanju iz 2014. godine umesto odredaba Zakona koje su važile na dan 2. septembra 2010. godine“, Ustavni sud je konstatovao da je o zahtevu podnosioca odlučeno primenom odredaba člana 127. st. 1. i 2. Zakona, koje su važile kako u vreme podnošenja zahteva od 2. septembra 2010. godine, tako i u vreme donošenja prvostepenog rešenja u ponovnom postupku od 7. juna 2016. godine. S obzirom na to da su navedene odredbe Zakona nastavile da važe nakon što je 18. septembra 2014. godine stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona, Ustavni sud je našao da u postupku koji je prethodio izjavljivanju ustavne žalbe pomenute zakonske odredbe nisu retroaktivno primenjene.

Kada je reč o navodima ustavne žalbe da podnosiocu pre donošenja osporene presude Upravnog suda nije bio dostavljen odgovor tuženog organa na tužbu, čime mu nije bilo omogućeno da se izjasni o navodima tog organa vezanim za validnost akta priloženog uz tužbu, Ustavni sud je našao da takvi navodi iz odgovora na tužbu nisu mogli uticati na ishod postupka, zbog čega nije bilo neophodno da se podnosiocu da prilika da se o njima izjasni. Naime, odredba člana 127. stav 3. Zakona, kojom je bilo propisano da se usklađivanje naziva stečenih prema ranijim propisima sa nazivima iz Zakona vrši u skladu sa kriterijumima koje propisuje Konferencija univerziteta, nije primenjena u konkretnom slučaju, jer je prestala da važi u vreme rešavanja prvostepenog organa u ponovnom postupku.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da navodi ustavne žalbe ne daju osnova za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, dok istaknute povrede načela vladavine prava iz člana 3. Ustava i načela zabrane povratnog dejstva zakona iz člana 197. stav 1. Ustava nije razmatrao, imajući u vidu da se obrazlažu istim navodima kao i povreda prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio kao očigledno neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda U. 14357/16 od 20. juna 2019. godine, rešavajući kao u tački 5. izreke.

11. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obraz loženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti veb stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

12. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka o povredi prava na razumni rok i pravno sredstvo u postupku priznavanja zvanja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti