Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao skoro osam godina i okončan zastarelošću. Iako je podnositeljka doprinela odugovlačenju, glavna odgovornost je na sudu zbog neefikasnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. P . iz Bora , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. P . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Okružnim sudom u Zaječaru u predmetu K. 87/04, a kasnije pred Opštinskim sudom u Boru u predmetu K. 196/08, pred Osnovnim sudom u Boru u predmetu K. 228/10 i pred Apelacionim sudom u Beogradu u predmetu Kž1. 981/12 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnos iteljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. V . P . iz Bora , preko punomoćnika Z. P, advokata iz Bora, podnela je Ustavnom sudu , 6. novembra 2013. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje, na suđenje u razumnom roku i na rad, iz člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Okružnim sudom u Zaječaru u predmetu K. 87/04, a kasnije pred Opštinskim sudom u Boru u predmetu K. 196/08 i pred Osnovnim sudom u Boru u predmetu K. 228/10.

Podnositeljka, pored ostalog, navodi da je protiv nje 1. novembra 2004. godine podignuta optužnica, da je krivični postupak trajao neprimereno dugo, punih deset godina, a da na kraju nije ni meritorno završen, a što je bilo u njenom interesu, s obzirom na njeno zanimanje i vrstu krivičnog dela koje joj je stavljeno na teret.

Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava i pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Boru u predmetu K. 228/10, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnositeljke ustavne žalbe, i još devet lica, vođen je krivični postupak koji je pravnosnažno okončan.

Optužnicom Opštinskog javnog tužilašva u Negotinu Kt. 79/2003 od 1. novembra 2004. godine podnositeljki je stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela pronevera iz člana 251. stav 1. KZ RS.

Optužnica je stupila na pravnu snagu 28. novembra 2005. godine, kada je odlučeno o prigovorima četvoro okrivljenih.

Glavni pretres je prvi put zakazan za 3. jul 2006. godine, kada je doneto rešenje da se u odnosu na osmoro okrivljenih (među kojima i u odnosu na podnositeljku ustavne žalbe) krivični postupak razdvoji.

Postupak je nastavljen prema okrivljenoj Ž.M. (u odnosu na koju je potom doneto rešenje o obustavi postupka) i prema okrivljenom J.A. ( u odnosu na koga je 4. jula 2006. godine doneta prvostepena presuda).

Okružni sud u Zaječaru je 29. decembra 2006. godine doneo rešenje kojim se oglasio stvarno i mesno nenadležnim za vođenje postupka protiv okrivljenih u odnosu na koje je postupak razdvojen, nakon čega je postupak nastavljen pred Opštinskim sudom u Boru u predmetu K. 187/07.

Glavni pretres je pred ovim sudom prvi put zakazan 11. juna 2007. godine i do donošenja prvostepene presude ukupno je zakazan 14 puta. Održan je šest puta, a razlog neodržavanja bio je izostanak nekih od okrivljenih i njihovih branilaca, a jedanput je odložen na predlog branioca jednog od od okrivljenih, radi obavljanja dopunskog veštačenja. Podnositeljka ustavne žalbe dva puta nije pristupila pretresu iako je bila uredno pozvana, a njen branilac pet puta. U toku prvostepenog postupka, saslušani su okrivljeni, devet svedoka, obavljeno je ekonomsko-finansijsko veštačenje, dve dopune veštačenja, pribavljeni su izveštaji od banaka i veoma obimna dokumentacija.

Na glavnom pretresu 17. decembra 2007. godine sud je, kao meru ubrzanja postupka, doneo rešenje da se postupak u odnosu na podnositeljku i još pet lica razdvoji, te je istog dana u odnosu na okrivljene D.M. i V.J. zaključen glavni pretres i doneta prvostepena presuda.

Takođe, 5. maja 2008. godine sud je ponovo doneo rešenje da se postupak u odnosu na podnositeljku i još dva okrivljena razdvoji, te je u odnosu na okrivljene M.J., N.Đ. i A.S. 12. decembra 2008. godine doneta presuda, koja je postala pravnosnažna 12. avgusta 2009. godine, kada je potvrđena presudom Okružnog suda u Zaječaru Kž. 162/09. Spisi su prosleđeni prvostepenom sudu u novembru 2009. godine, radi nastavka postupka u odnosu na preostale okrivljene.

Postupak je nakon reforme pravosuđa vođen pred Osnovnim sudom u Boru u predmetu K. 228/10.

Na glavnom pretresu 26. februara 2010. godine javni tužilac je izmenio formu optužnog akta, a postupak je razdvojen u odnosu na okrivljenog P.Nj.

Presudom Osnovnog suda u Boru K. 228/10 od 2. marta 2010. godine (kojom je sem podnositeljke obuhvaćen još jedan okrivljeni), podnositeljka je oglašena krivom i izrečena joj je uslovna osuda.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 3893/10 od 28. decembra 2010. godine uvažene su žalbe branilaca okrivljenih, te je ukinuta prvostepena presuda i predmet je vraćen na ponovni postupak.

Spisi su prosleđeni prvostepenom sudu u januaru 2011. godine.

U ponovnom postupku, glavni pretres je prvi put zakazan za 10. maj 2011. godine i do donošenja presude zakazan je ukupno četiri puta, od čega dva puta nije održan zbog nedolaska okrivljenog P.Nj. i jednom zbog sprečenosti sudije.

Presudom Osnovnog suda u Boru K. 43/11 od 14. novembra 2011. godine okrivljena je oslobođena od optužbe.

U postupku po žalbi javnog tužioca Apelacioni sud u Beogradu bio je dužan da odluku donese posle održanog pretresa.

Pretres pred drugostepenim sudom je prvi put zakazan i održan 16. oktobar 2012. godine, kada su saslušani okrivljeni i svedok M.Đ, a odložen je radi saslušanja svedoka J.A, zbog čijeg nedolaska nije održan ni pretres zakazan za 1. novembar 2012. godine.

Pretres zakazan za 13. decembar 2012. godine nije održan, jer nije pristupio okrivljeni P.Nj. (koji se nalazio na bolničkom lečenju), dok na pretres zakazan za 21. mart 2013. godine i za 30. maj 2013. godine nisu pristupili ni podnositeljka (niti njen branilac), ni okrivljeni D.S.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 981/12 od 20. juna 2013. godine odbijena je optužba prema okrivljenima zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava , na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Odredbom člana 445. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „ Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10), koji je bio u primeni u vreme vođenja osporenog krivičnog postupka, bilo je propisano da, ako okrivljeni ne dođe na glavni pretres, iako je uredno pozvan ili mu se poziv nije mogao uručiti zbog neprijavljivanja sudu promene adrese ili boravišta, sud može odlučiti da se glavni pretres održi i u njegovom odsustvu pod uslovom da njegovo prisustvo nije nužno i da je pre toga bio saslušan.

5. Ustavni sud, pre svega, konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje zasniva na tvrdnji da je krivični postupak vođen “u neprimereno dugom trajanju, punih deset godina“. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka, u suštini, ističe samo povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka koji je podnositeljka osporila ustavnom žalbom, od 1. novembra 2004. godine, do 20. juna 2013. godine kada je Apelacioni sud u Beogradu doneo presudu Kž1. 981/12 kojom je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak ukupno trajao sedam godina i skoro osam meseci, što samo po sebi može ukazivati da nije okončan u okviru razumnog roka.

Polazeći od toga da je pojam trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja, pored vremena trajanja, zavisi i od niza drugih činilaca, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje osporenog postupka.

Ocenjujući kriterijum složenosti konkretnog krivičnog predmeta, Ustavni sud je ocenio da su činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da odgovori u postupku takve prirode da ukazuju na njegovu značajnu složenost. Naime, optužnicom je obuhvaćeno deset lica kojima je stavljeno na teret izvršenje više krivičnih dela – pronevera, zloupotreba službenog položaja, nesavestan rad u službi i falsifikovanje isprave. U toku postupka salušani su okrivljeni, devet svedoka, sprovedeno je ekonomsko-finansijsko veštačenje i dve dopune veštačenja, pribavljani su izveštaji od banke i veoma obimna pismena dokumentacija, što ukazuje na značajnu složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja je sud morao raspraviti, a što je objektivno uticalo na duže trajanje postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe, kao okrivljenoj , bilo u interesu da se postupak što pre okonča, ali da je svojim ponašanjem u izvesnoj meri doprinela dužem trajanju krivičnog postupka, s obzirom na to da četiri puta nije pristupila na pretres, iako je uredno pozvana, dok njen branilac nije pristupio čak sedam puta, a što je u smislu ostvarivanja podnositeljkinog prava na odbranu bio razlog da sud odloži pretres.

Ocenjujući kriterijum postupanja sudova, Ustavni sud ocenjuje da je razdvajanjem postupka u odnosu na pojedine okrivljene sud evidentno činio konkretne korake da ubrza okončanje postupka u odnosu na one okrivljene za koje su se takvi uslovi stekli. Međutim, Ustavni sud nalazi da je osnovni propust suda tokom vođenja prvostepenog postupka taj što je tolerisao naizmenično odsustvo pojedinih okrivljenih i njihovih branilaca, među kojima su i podnositeljka ustavne žalbe i njen branilac, umesto da preduzima zakonom propisane mere da obezbedi njihovo prisustvo.

Imajući u vidu da je odsustvo preduzimanja konkretnih mera da se tokom čitavog prvostepenog postupka obezbedi prisustvo okrivljenih i njihovih branilaca na glavnom pretresu, značajno uticalo na trajanje postupka, a što je u krajnjem dovelo i do nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja u odnosu na podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da ovaj razlog ne oslobađa sudove odgovornosti za ukupno trajanje postupka, bez obzira na njegovu složenost i ostale mere koje je sud preduzimao.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke, prvi deo.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstv a pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno ne mali doprinos podnositeljke i njenog branioca ukupnoj dužini postupka. Stoga, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i sopstvenu praksu, kriterijume Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na rad iz člana 60. Ustava, Ustavni sud ukazuje da do povrede prava na rad može doći u postupku u kome se odlučivalo o nekom pravu zaposlenog po osnovu rada, a što ovde nije slučaj, te nema mesta ni odlučivanju o postavljenom zahtevu za naknadu materijalne štete.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u delu u kome je podnositeljka tražila da joj se utvrdi povreda prava na rad i prava na naknadu metarijalne štete, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti