Odluka Ustavnog suda o ponovljenoj povredi prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud ponovo usvaja ustavnu žalbu istog podnosioca, utvrđujući novu povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je nastavljen neažurno i nakon prethodne odluke Suda. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 600 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi DOO „V.“ iz Gornjeg Milanovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. septembra 2 018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba DOO „V.“ i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu P. 5/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Društvo sa ograničenom odgovornošću „V.“ iz Gornjeg Milanovca je, 29. septembra 2016. godine , preko punomoćnika D. J , advokata iz Čačka, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu P. 5/10 (ranije predmetu Privrednog suda u Kraljevu – Odeljenj e u Čačku P. 465/98 i P. 117/02, odnosno predmetu Trgovinskog suda u Čačku P. 540/03), kao i protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 7369/15 od 29. jula 2016. godine u stavu drugom, tačka 2. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se detaljno iznosi tok parničnog postupka, koji je započet po tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj 17. novembra 1998. godine protiv tuženog P . „T.“ iz Gornjeg Milanovca, a povodom koga je podnosilac već podnosio Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom rok u, koju je Ustavni sud usvojio Odlukom Už-957/09 od 30. juna 2011. godine i na osnovu koje je podnosiocu dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 153.000 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana donošenja prvostepene presude Osnovnog suda u Čačku P. 4824/11 od 25. decembra 2012. godine koja mu je isplaćena. U ustavnoj žalbi se takođe navodi da je osporena odluka Privrednog apelacionog suda o troškovima postupka u suprotnosti sa odredbama člana 149. st. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku, čime je povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da mu je u osporenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i da mu je osporenim stavom drugim, tačka 2. presude Privrednog apelacionog suda povređeno pravo na pravično suđenje, da mu dosudi naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti i da poništi presudu Privrednog apelacionog suda u osporenom delu izreke i odredi da taj sud ponovo odluči o troškovima postupk a.

2. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priložen u uz ustavnu žalbu i spise predmeta Privrednog suda u Čačku P. 5/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 17. novembra 1998. godine podneo Privrednom sudu Kraljevo - Odeljenju u Čačku tužbu, koja je zavedena pod brojem P. 465/98, protiv tuženog P. "T . " Gornji Milanovac radi isplate duga i naknade štete iz ugovora o građenju, koji je kod tužioca zaveden pod brojem 13/95 od 6. juna 1995. godine i a neksa ugovora od 31. oktobra 1995. godine, a po kome je podnosilac ustavne žalbe bio izvođač radova, a tuženi investitor u građenju stovarišta P. "T ." u Gornjem Milanovcu. Podnosilac je tužbom predložio da sud obaveže tuženog da mu na ime duga i naknade štete isplati iznos od 679.422,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe do konačne isplate.

Trgovinski sud u Kraljevu je 19. juna 2002. godine doneo presudu P. 117/02, kojom je usvojio tužbeni zahtev podnosioca i obavezao tuženog da podnosiocu plati iznos od 14.292,78 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12. septembra 1996. godine do isplate i iznos od 92.699,70 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21. januara 1996. godine do isplate, kao i parnične troškove u iznosu od 140.683,26 dinara, a kompenzacioni prigovor tuženog je odbacio kao nedozvoljen.

Rešavajući o žalbi tuženog protiv navedene prvostepene presude, Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 1750/03 od 16. oktobra 2003. godine ukinuo ožalbenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Podnosilac je 11. juna 2009. godine izjavio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u navedenom postupku, koju je Ustavni sud usvojio Odlukom Už-957/09 od 30. juna 2011. godine, utvrdio povredu navedenog ustavnog prava podnosioca u osporenom postupku, naložio Privrednom sudu u Čačku da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem roku i utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

U sprovedenom postupku po ustavnoj žalbi od 11. juna 2009. godine , Ustavni sud je, pored ostalog, utvrdio da je u ponovnom prvostepenom postupku koji je u vreme odlučivanja o ustavnoj žalbi još uvek bio u toku i trajao sedam i po godina , prvostepeni sud zakazao 40 ročišta, od kojih su odložena tri i , radi postupanja po primedbi Višeg trgovinskog suda, ponovo odredio veštačenje putem veštaka koji su veštačili u prethodnom prvostepenom postupku (na predlog tužioca) , a koji su dostavili 13 dopunskih izveštaja i izjašnjenja o primedbama i predlozima tužioca i tuženog, dok je tužilac šest puta precizirao tužbeni zahtev. Prvostepeni sud je zatim, na predlog tuženog, odredio ponavljanje veštačenja putem Gradskog zavoda za veštačenje u Beogradu, koji je dostavio nalaz i mišljenje 14. aprila 2008. godine, a zatim i dva pismena izjašnjenja i dopunu nalaza. Posle toga je sud odlučivao o predlogu tuženog za izuzeće veštaka Zavoda protiv kojih je bio podnet optužni predlog.

Posle dostavljanja Odluke Ustavnog suda Už- 957/09, Privredni sud u Čačku je nastavio prvostepeni postupak na ročištu 25. novembra 2011. godine, a do zaključenja glavne rasprave 28. jula 2015. godine zakazao je još 15 ročišta (7. februara 2012, 25. oktobra i 16. decembra 2013, 27. marta, 25. aprila, 20. maja, 10. juna, 26. avgusta, 27. novembra i 29 . decembra 2014. godine, te 23. janaura, 18. februara, 20. maja, 25. juna i 28. jula 2015. godine) , od kojih je jedno odloženo zbog sprečenosti punomoćnika podnosioca (20. maja 2014. godine), a tri otkazana zbog štrajka advokata (27. novembra i 29. decembra 2014. i 23. januara 2015. godine).

Na ročištu 7. februara 2012. godine Privredni sud u Čačku je odredio obnavljanje veštačenja putem Gradskog zavoda za veštačenje u Beogradu (u daljem tekstu: Zavod), koga je kao veštaka predložio tužilac.

Osnovni sud u Čačku – Sudska jedinica u Gornjem Milanovcu je 22. februara 2012. godine, za potrebe svog parničnog postupka P. 4824/11, zatražio od Privrednog suda u Čačku spise predmeta P. 5/10 na uvid, koje je vratio Privrednom sudu 18. juna 2012. godine.

Prvostepeni sud je 11. oktobra 2013. godine uputio dopis Zavodu povodom određenog veštačenja , a na ročištu 25. oktobra 2013. godine, s obzirom na rokove za sprovođenje veštačenja koje je ponudio Zavod, na predlog stranaka, umesto putem Zavoda odredio veštačenje putem drugih veštaka, i to veštaka građevinske struke D . K . i veštaka ekonomsko-finansijske struke M . N, obojice iz Kraljeva . Rešenjem prvostepenog suda od 30. decembra 2013. godine, umesto D. K , zbog njegove sprečenosti, za veštaka je određen Z . L . iz Čačka.

Veštaci su dostavili svoje nalaze i mišljenja 24, odnosno 26. februara 2014. godine. Do kraja maja meseca 2014. godine veštaci su dostavili po tri pismena izjašnjenja o primedbama stranaka, a veštak M. N . je saslušan na ročištu 25. aprila 2014. godine.

Kako su stranke i dalje imale primedbi i predloga u odnosu na sprovedena veštačenja , prvostepeni sud je na ročištu 10. juna 2014. godine, na predlog tužioca, odredio usaglašavanje nalaza i mišljenja veštaka Zavoda i veštaka Z . L, a na ročištu 26. avgusta 2014. godine i usaglašavanje nalaza i mišljenja i u ekonomskom delu veštačenja.

Zavod je 19. septembra 2014. godine dostavio izveštaj e o sprovedenom usaglašavanju veštačenja u građevinskom delu i ekonomskom delu.

Na ročištu 18. februara 2015. godine, prvostepeni sud je na predlog tužioca odredio veštačenje preko trećeg veštaka - Građevinskog fakulteta u Beogradu, koji je dostavio svoj nalaz i mišljenje 30. aprila 2015. godine.

Građevinski fakultet je 9. juna 2015. godine dostavio dopunski izveštaj povodom primedbi tuženog, a veštak ekonomske struke se pismeno izjasnio u odnosu na dostavljeno građevinsko veštačenje, a nakon toga i u odnosu na podneske tužioca i tuženog. Tužilac je konačno smanjio svoj tužbeni zahtev podneskom od 23. juna 2015. godine . Sud je saslušao veštaka Građevinskog fakulteta, kao i veštaka M. N, a na ročištu 28. jula 2015. godine zaključio glavnu raspravu.

Privredni sud u Čačku je presudom P. 5/10 od 28. jula 2015. godine odbacio zahtev tuženog za utvrđenje potraživanja po kompenzacionom prigovoru za iznos od 4.011,15 dinara (stav prvi izreke), utvrdio da je potraživanje po kompenzacionom prigovoru ugašeno za iznos od 4.011,15 dinara (stav drugi izreke), odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 75.073,94 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 12. novembra 1996. godine pa do končane isplate, kao neosnovan (stav treći izreke) i obavezao tužioca da tuženom na ime troškova postupka isplati iznos od 76.130 dinara.

Tužilac i tuženi su 2. novembra 2015. godine izjavili žalbe protiv navedene prvostepene presude.

Privredni apelacioni sud je osporenom pre sudom Pž. 7369/15 od 29. jula 2016. godine: u stavu prvom izreke odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio presudu Privrednog suda u Čačku P. 5/10 od 28. jula 2015. godine u stavu drugom njene izreke; u stavu drugom izreke preinačio presudu Privrednog suda u Čačku P. 5/10 od 28. jula 2015. godine u stavovima trećem i četvrtom njene izreke i presudio da se usvaja tužbeni zahtev tužioca pa se obavezuje tuženi da isplati iznos od 75.073,94 dinara sa zakonskom kamatom od 12. novembra 1996. godine pa do isplate i da svaka stranka snosi svoje troškove spora, a u stavu trećem izreke odbio zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka. U obrazloženju ove presude se, pored ostalog, navodi da kako je tuženi dao povoda za tužbu, a tužilac je uspeo u ovoj parnici u neznatnom delu, drugostepeni sud je zaključio da svaka stranka treba da snosi svoje troškove shodno čl. 149. i 150. Zakona o parničnom postupku.

3. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10 .).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik R S", br. 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao u ovom postupku od 23. februara 2005. godine , propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku ( stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.) . Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US i 55/14).

4. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud ukazuje da je svojom prethodnom Odlukom Už-957/2009 od 30. juna 2011. godine već odlučio o povredi ovog ustavnog prava podnosioca u periodu trajanja osporenog postupka do donošenja odluke, te je u vezi sa ovom ustavnom žalbom osporeni postupak razmatrao u odnosu na period nakon donošenja navedene odluke, tj. posle juna 2011. godine.

Polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, nakon donošenja odluke Ustavnog suda o prethodno izjavljenoj ustavnoj žalbi, trajao pet godina, što samo po sebi ne ukazuje nužno na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je u ovom slučaju imao u vidu da je do odlučivanja o prethodnoj ustavn oj žalb i izjavljenoj zbog povrede istog prava podnosioca postupak trajao već 12 i po godina, te da je nadležni sud bio dužan da preduzme sve mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem mogućem roku, a što je naloženo i odlukom Ustavnog suda Už-957/2009. Stoga je Ustavni sud ocenio da konstatovana neaktivnost prvostepenog suda u trajanju od nešto manje od 16 meseci u periodu od 18. juna 2012. do 11. oktobra 2013. godine predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi povreda prava podnosioca na suđenje u razumnom roku i u nastavku osporenog postupku. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tom delu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava – razdela Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu , saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, ne samo dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, već i životni standard u državi, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava. Na ovaj način, Ustavni sud je, odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, imao u vidu i aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, broj 22080/09 i dr, od 5. aprila 2016. godine i više kasnije donetih odluka (u presudama Blagojević protiv Srbije, broj 61604/10 , od 24. maja 2016. godine, M.B. – Mak Čačak DOO i drugi protiv Srbije, broj 67856/14 i dr , od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, broj 39611/08 i dr , od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, br . 19978/14 i 19781/14 , od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, broj 318/15 , od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, broj 58559/12 i dr, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, broj 24923/15, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, broj 19222/16 , od 19. decembra 2017. godine). Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa stavovima ESLjP izraženim u navedenim odlukama, Ustavni sud je ocenio da dosuđeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja suda i odlučio kao u tački 2. izreke.

6. U vezi sa tvrdnjom ustavne žalbe da je osporenim stavom drugim, tačka 2. presude Privrednog apelacionog suda Pž. 7369/15 od 29. jula 2016. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je Privredni apelacioni sud dao dovoljne i jasne razloge za svoju odluku o troškovima parničnog postupka zasnovanu na relevantnim odredbama Zakona o parničnom postupku, te je ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno prihvatljivi razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već se ustavnom žalbom od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud preispita i oceni zakonitost i pravilnost osporenog rešenja. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.