Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog nedostatka ustavnopravnih razloga

Kratak pregled

Odbacuje se ustavna žalba Brane Milovanovića izjavljena protiv presuda Opštinskog i Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici. Ustavni sud je utvrdio da se žalbom u suštini traži ocena zakonitosti osporenih akata, što nije u njegovoj nadležnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. M. iz Č, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustana žalba D. M. protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2779/10 od 30. septembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. M. iz Č. je 16. februara 2011. godine, preko punomoćnika, zajedničke advokatske kancelarije G, iz B. P, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2779/10 od 30. septembra 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe kao tuženi u predmetnom postupku postupao u skladu sa rešenjem o određivanju visine zakupnine poslovnog prostora, te se ne može primeniti presuda koja je doneta nakon četiri godine od ispunjenja ugovora o zakupu, odnosno ne može mu se staviti na teret neisplaćivanje zakupnine; da on kao tuženi ne može odgovarati za bilo kakvo neosnovano obogaćenje jer je ugovor bio neosporen do isteka roka na koji je bio zaključen, te institut sticanja bez osnova nije mogao biti primenjen jer je u momentu isteka roka isti bio ispunjen, odnosno bila je naplaćena zakupnina. Zahtevano je da Ustavni sud poništi osporenu presudu u delu u kome je ustanovljena obaveza tuženog na plaćanje određenog novčanog iznosa, sa zakonskom kamatom, kao i u delu u kome je obavezan na plaćanje troškova postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – US) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu, osporenu presudu i priloženu dokumentaciju, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Presudom Opštinskog suda u Bačkoj Palanci, P. 245/07 od 14. juna 2007. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca M.H, J.H. i M.H. kojim su tražili da sud obaveže tuženog D. M, podnosioca ustavne žalbe, da tužiocima na ime materijalne štete isplati iznos od 4.556.606,68 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 15. juna 2006. godine pa do isplate, kao i da naknadi troškove postupka u ukupnom iznosu od 369.760,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, i obavezani su tužioci da solidarno tuženom nadoknade troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2779/10 od 30. septembra 2010. godine, donetom po o žalbi tužilaca izjavljenoj protiv prvostepene presude, u stavu prvom izreke žalba tužilaca je delimično usvojena pa je presuda Opštinskog suda u Bačkoj Palanci P. 245/07 od 14. juna 2007. godine preinačena, tako što je tužbeni zahtev tužilaca delimično usvojen pa je obavezan tuženi da tužiocima isplati iznos od 834.574,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 14. juna 2007. godine do konačne isplate, te da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 202.975,00 dinara, dok je u preostalom pobijanom, a nepreinačenom delu žalba tužilaca odbijena i prvostepena presuda potvrđena; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužiocima naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 183.354,00 dinara.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da su 1. februara 1990. godine tužioci i tuženi zaključili ugovor o zakupu kuće, sa poslovnim prostorom, koja se nalazi u Čelarevu, a radi obavljanja ugostiteljske delatnosti; da je ugovor zaključen na određeno vreme od osam godina, računajući od 1. februara 1990. godine do 1. februara 1998. godine; da je ugovorom određeno da je zakupnina do 1. februara 1994. godine određena u iznosu od 200,00 dinara mesečno i da teče od 1. februara 1990. godine, a da će zakupnina za naredni period do isteka ugovora biti ugovorena aneksom ugovora između zakupodavca i zakupca, da za period na koji je zaključen ugovor zakupac može zakupljeni poslovni prostor izdati trećem licu; da nakon proteka roka od četiri godine iz navedenog ugovora za koji je ugovorena zakupnina u iznosu od 200,00 dinara mesečno, a koja je plaćena, tužioci kao zakupodavci sa tuženim kao zakupoprimcem nisu uspeli da se dogovore oko visine zakupnine za naredni period; da je Opštinski sud u Novom Sadu u vanparničnom postupku doneo rešenje, po predlogu tužilaca, radi utvrđivanja vrednosti zakupnine protiv tuženog, R1. 13/94 od 1. septembra 1994. godine, kojim je utvrđeno da mesečna zakupnina za sporni poslovni prostor iznosi 100,00 dinara, počev od 2. februara 1994. godine pa sve dok traje ugovor o zakupu između stranaka koji je zaključen 1. februara 1990. godine, dok je za preko 100 dinara a do traženih 500 dinara odbijen zahtev predlagača; da je rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3101/94 od 21. septembra 1995. godine potvrđeno navedeno rešenje u pobijanom delu, dok su oba rešenja ukinuta rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 574/96 od 13. januara 1998. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je Opštinski sud u Bačkoj Palanci rešenjem P.III 120/96 od 29. decembra 1997. godine, a na osnovu predloga tuženog dozvolio prijem u sudski depozit iznosa od 700,00 dinara na ime zakupnine za period od 1. februara 1994. godine do 1. septembra 1994. godine i prijem budućih novčanih davanja u mesečnom iznosu od po 100,00 dinara na ime zakupnine, a u korist protivnika predlagača, tužilaca; da je tuženi 3. februara 1998. godine uplatio u depozit prvostepenog suda iznos od 4.800 dinara na osnovu rešenja prvostepenog suda P. III 120/96 od 29. decembra 1997. godine; da su navedeni iznos od 4.800,00 dinara, koji se nalazio u sudskom depozitu, tužioci preuzeli 11. februara 1998. godine; da je 19. jula 1996. godine tuženi zaključio ugovor o podzakupu sa J. K. prema kome se ugovor zaključuje na određeno vreme, i to od 19. jula 1996. godine do 1. februara 1998. godine, te su se ugovorne strane sporazumele da podzakupac zakupcu na ime zakupnine plaća 200,00 dinara mesečno; da su istog dana ugovorne strane zaključile i aneks ugovora o podzakupu poslovnih prostorija prema kome se podzakupac obavezuje da za period od 1. maja 1997. godine plati na ime podzakupnine 6.000,00 DEM zakupcu, dok je iznos od 4.000,00 DEM podzakupac već isplatio zakupcu i podzakupac se obavezao da ostalih 2.000,00 DEM isplati zakupcu najkasnije do 1. juna 1996. godine, kao i da od 1. maja 1997. godine pa do isteka osnovnog ugovora o podzakupu podzakupac na ime podzakupa isplaćuje 500 DEM zakupcu mesečno; da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Bačkoj Palanci P. 997/97 od 3. septembra 2002. godine utvrđeno da je ugovor o zakupu kuće, sa poslovnim prostorijama, u Čelarevu, zaključen 1. februara 1990. godine između tužilaca kao zakupodavaca i tuženog kao zakupoprimca raskinut i prestao da važi 2. februara 1994. godine i da ne proizvodi pravno dejstvo počev od 3. februara 1994. godine, jer je utvrđeno da je tuženi navedeni poslovni prostor koristio bez pravnog osnova u periodu od 3. februara 1994. godine do 31. januara 1998. godine, kada je predmetni poslovni prostor tuženi i predao tužiocima; da je u pitanju presuda koja je pravnosnažna, koj om je odlučeno o zahtevu za utvrđenje te prvostepeni sud nije mogao pobijanom odlukom P. 245/07 od 14. juna 2007. godine da utvrđuje drugačiju sadržinu pravnog odnosa između stranaka, tim pre što je postupanje u predmetu P. 997/97 predstavljalo prethodno pitanje za predmetni postupak, odnosno utvrđenje postojanja ugovornog odnosa među strankama i momenat prestanka njegovog dejstva, dakle prvostepeni sud nije utvrdio bitne činjenice, to jest, da li se tuženi koristeći poslovni prostor u navedenom periodu neosnovano obogatio na račun tužilaca.

Stav suda u osporenoj presudi je: da je tuženi bez pravnog osnova koristio poslovni prostor koji je predmet ugovora o zakupu u periodu od 3. februara 1994. godine do 31. januara 1998. godine, s obzirom na to da je ugovor o zakupu između tužilaca i tuženog raskinut i prestao da važi dana 2. februara 1994. godine, te da ne proizvodi pravno dejstvo od 3. februara 1994. godine, kao i da je u periodu od 19. jula 1996. godine do 1. februara 1998. godine isti izdat u podzakup; da su tužioci u tom periodu da su imali u posedu lokal mogli ostvariti zaradu u visini tržišne zakupnine izražene u dinarskoj protivvrednosti DEM ili 834.574,50 dinara i da su tužioci pretrpeli i novčanu štetu u vidu izgubljene zarade u navedenom iznosu.

4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava, na koje se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je da svaki poverilac čije je potraživanje dospelo za isplatu, i bez obzira kad je nastalo, može pobijati pravnu radnju svog dužnika koja je preduzeta na štetu poverilaca i smatra se da je pravna radnja preduzeta na štetu poverilaca ako usled njenog izvršenja dužnik nema dovoljno sredstava za ispunjenje poveriočevog potraživanja, a pod pravnom radnjom se podrazumeva i propuštanje zbog koga je dužnik izgubio materijalno pravo, ili kojim je za njega nastala materijalna obaveza (član 280. st. 1, 2. i 3.); da u dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može ako nije šta drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveza, ili raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu i ima pravo na naknadu štete (član 124.); da poverilac koji zbog neispunjenja dužnikove obaveze raskida ugovor, dužan je to saopštiti dužniku bez odlaganja (član 130.); da se pravo na raskid ugovora može ostvariti samo u slučaju kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu (član 194. stav 1.); da kada po proteku vremena za koji je ugovor o zakupu bio zaključen, zakupac produži da upotrebljava stvar, a zakupodavac se tome ne protivi, smatra se da je zaključen novi ugovor o zakupu, neodređenog trajanja, pod istim uslovima kao i predhodni (član 596.).

5. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2779/10 od 30. septembra 2010. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje najpre zasniva na tome da on kao tuženi ne može odgovarati za neosnovano bogaćenje jer je četiri godine po njegovom isteku ugovor oglašen raskinutim, tako da je ugovor u momentu isteka roka bio ispunjen. Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud u Novom Sadu izveo ustavnopravno prihvatljiv zaključak kada je ocenio da je u konkretnom slučaju podnosilac ustavne žalbe bez pravnog osnova koristio poslovni prostor koji je bio predmet ugovora o zakupu. Naime, po oceni ovog suda, ustavnopravno je prihvatljiv stav suda u osporenoj presudi da je tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, bez pravnog osnova koristio poslovni prostor koji je predmet ugovora o zakupu u periodu od četiri godine, od 3. februara 1994. godine do 31. januara 1998. godine, s obzirom na to da je ugovor o zakupu između tužilaca i tuženog raskinut i ne proizvodi pravno dejstvo od 3. februara 1994. godine, dok su u periodu od 19. jula 1996. godine do 1. februara 1998. godine, kada je poslovni prostor izdat u podzakup, tužioci pretrpeli novčanu štetu u vidu izgubljene zarade, jer su mogli ostvariti zaradu da su imali u posedu sporni lokal.

Dakle, Ustavni sud nalazi da je Apelacioni sud u Novom Sadu u osporenoj presudi dao jasne i dovoljno obrazložene razloge koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da je zadatak Ustavnog suda da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju drugostepeni sud dao ustavnopravno prihvatljive razloge za svoj stav, kao i da je dao logično i uverljivo obrazloženje, koje ni u jednom delu ne izgleda proizvoljno ili neprihvatljivo.

Kako je nadležni sud dao detaljne i jasne razloge za svoju odluku, koje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim ili arbitrernim, Ustavni sud smatra da tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i stvarni dokaz o učinjenoj povredi navedenog Ustavom zajemčenog prava.

Zbog svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2779/10 od 30. septembra 2010. godine odbio kao neosnovanu.

6. Na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Slični dokumenti

• Už 4411/2014: Povreda prava na pravično suđenje zbog prekoračenja tužbenog zahteva
• Už 5046/2010: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 5107/2012: Odbijanje ustavne žalbe u sporu za naknadu štete zbog docnje
• Už 419/2014: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i naknadi nematerijalne štete