Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 13 godina, zbog neefikasnosti prvostepenog suda. Ustavna žalba protiv meritorne presude je odbijena jer su sudovi dali ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije, dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. K. iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. K. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Leskovcu P. 142/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. K. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2509/13 od 3. decembra 2013. godine.

4. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. K. iz Leskovca podnela je Ustavnom sudu, 24. januara 2014. godine, preko punomoćnika V. M. A, advokata iz Leskovca, ustavnu žalbu protiv presude navedene u tački 3. izreke zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 58. i 59. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku iz tačke 1. izreke.

Podnositeljka ustavne žalbe, detaljno obrazlažući parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe , navodi da joj je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku jer ne sadrži odredbe materijalnog prava na kojima se zasniva, niti sadrži jasne i razumljive razloge o tome zašto su postupajući sudovi iz nalaza veštaka zaključili da su M. R i S. R. ravnomerno učestvovali u gradnji predmetne kuće. U ustavnoj žalbi se tvrdi da je nepriznavanjem prava svojine na celom objektu podnositeljki povređeno pravo nasleđivanja i pravo na imovinu, pri čemu se sporena presuda pobija i u delu koji se odnosi na troškove postupka. Takođe, podnositeljka smatra da postupajući sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se osporeni postupak okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja. Imajući u vidu navedeno, podnositeljka predlaže da se utvrdi povreda označenih ustavnih prava i da se poništi osporena drugostepena presuda, te da joj se zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku odredi naknada materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 142/10 (ranije spis Opštinskog suda u Leskovcu P. 1089/2000) i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci sada pok. M. R. i L. R, pravni predthodnici ovde podnositeljke ustavne žalbe, podneli su 11. aprila 2000. godine Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu protiv tuženih M. R, S. R. i I. R, radi utvrđenja. Tužilac M. R. je umro 1. januara 2002. godine i na njegovo mesto je u svojstvu tužioca stupila podnositeljka ustavne žalbe.

U sprovedenom postupku je do donošenja presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 5449/02 od 5. novembra 2003. godine zakazano ukupno 15 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 13 održano i na njima je sproveden dokazni postupak saslušanjem stranaka i 12 svedoka, dok ostala dva ročišta nisu održana bez krivice tužilaca - jedno nije održano zbog odsustva sudije porotnika. U navedenom periodu prvostepeni sud je doneo rešenje od 27. marta 2002. godine kojim je prekinuo osporeni postupak zbog smrti tužioca M. R. Podneskom od 15. aprila 2002. godine tužilja L. R. i zakonska naslednica pok. M. R. - njegova ćerka S. K. su zahtevale da se prekinuti postupak nastavi, s tim da na mesto pok. M. R. u svojstvu tužioca stupi njegova ćerka. Prvo ročište kojim je nastavljen prekinuti postupak je održano 27. decembra 2002. godine.

Presuda Opštinskog suda u Leskovcu P. 5449/02 od 5. novembra 2003. godine je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Gž. 549/04 od 19. aprila 2004. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku do donošenja presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 1811/04 od 21. septembra 2007. godine zakazano je ukupno 16 ročišta za glavnu raspravu od kojih je 14 održano i na njima je sproveden dokazni postupak saslušanjem stranaka i šest svedoka, kao i veštačenjem – sudkosg veštaka finansijske struke S. S, a zatim i sudskog veštaka iste struke J. C, koji su dali i usaglašeno mišljenje, da bi na kraju i treći veštak finansijske struke J. S. na iste okolnosti veštačio i dao svoj nalaz i mišljenje, koje je kasnije dopunjeno, a takođe je u toku postupka izvršeno i građevinsko veštačenje. Ostala dva ročišta nisu održana bez krivice tužilaca. U navedenom periodu je bilo i doneto rešenje od 30. avgusta 2006. godine kojim je na predlog tužilje usvojena predložena privremena mera, i koje je ukunuto rešenjem Okružnog suda u Leskovcu od 17. oktobra 2006. godine.

Presuda Opštinskog suda u Leskovcu P. 1811/04 od 21. septembra 2007. godine je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Gž. 3554/07 od 16. aprila 2009. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, do donošenja presude Osnovnog suda u Leskovcu P. 142/10 od 16. avgusta 2013. godine, zakazano je ukupno 11 ročišta za glavnu raspravu od kojih je devet održano i na njima je sproveden dokazni postupak saslušanjem stranaka i finansijskim veštačenjem, dok ostala dva ročišta nisu održana bez krivice tužilje. U periodu od 6. novembra 2009. do 14. februara 2011. godine nije zakazano ni održano nijedno ročište za glavnu raspravu. Prvostepeni sud je doneo rešenje od 2. marta 2011. godine kojim je zastao sa postupkom do odlučivanja Vrhovnog kasacionog suda o negativnom sukobu nadležnosti između Osnovnog suda u Leskovcu i Apelacionog suda u Nišu. Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda od 23. marta 2011. godine vraćeni su spisi prvostepenom sudu da nastavi sa postupkom i prvo naredno ročište je održano 14. decembra 2011. godine.

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P. 142/10 od 16. avgusta 2013. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se prema tuženima utvrdi da zaostavštinu sada pok. M. R. i L. R. predstavlja ½ idealnih delova porodične stambene zgrade u ul. N . broj 20 u Leskovcu, na kat astarskim parcelama br. …, … i …, iz p l. broj …, KO Leskovac, kao i pravo trajnog korišćenja na ½ idealnih delova označene parcele, dok su preostalom ½ objekta i placa sada pok. M. R. i L. R. za života raspolagali ugovorom o doživotnom izdržavanju od 9. novembra 2000. godine u korist tužilje, te da se obavežu tuženi da ovo pravo priznaju tužilji. Stavom drugim izreke presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se rešenje o nasleđivanju Opštinskog suda u Leskovcu O. 754/94 od 29. avgusta 1994. godine ništi u delu koji se odnosi na napred navedene nepokretnosti , a stavom trećim izreke obavezana je tužilja da tuženima naknadi troškove postupka u ukupnom iznosu od 654.000,00 dinara. U obrazloženju ove presude je navedeno: da je pok. M. R. kao nosilac prava svojine na eksproprisanoj nepokretnosti, raspolagao svojim pravom ugovorom iz 1974. godine na osnovu koga je pok. S. R. stekao prav o na ustupljenom delu stare kuće; da je rešenjem Opštinskog suda u Leskovcu R. 2105/90 od 8. jula 1991. godine za eksproprisanu nepokretnost sada pok. M. R. i pok. S. R. određena naknada u novcu, a navedenim licima je rešenjem SO Leskovac od 14. aprila 1986. godine dato uz naknadu neizgrađeno gradsko građevinsko zemljište društvene svojine na po idealnu ½ od katastarske parcele broj … , površine 104m2, radi stambene izgradnje, kao bivšim suvlasnicima eksproprisane stambene zgrade i sukorisnicima građevinskog zemljišta; da je rešenjem Opštinskog komiteta za komunalno stambene poslove i urbanizam Opštine Leskovac od 22. avgusta 1986. godine odobrena izgradnja porodične stamben e zgrade, koju su pok. M. R. i pok. S. R. i zgradili kao suinvestitori; da su pok. M. R. i pok. S. R. na predmetnoj kući i parcelama kod SKN u Leskovcu upisani kao suvlasnici na po idealnoj ½ navedenih nepokretnosti; da je r ešenjem Opštinskog suda u Leskovcu O. 754/94 utvrđeno da zaostavštinu pok. S. R. čini ½ idealnih delova nepokretnosti na katastarskim parcelama br. … , … i … sa porodičnom kućom koja se nalazi na tim parcelama, a za naslednike su oglašeni tuženi na po 1/3 idealnih delova; da su ugovorom o doživotnom izdržavanju od 9. novembra 2000. godine, pok. M. R. i L. R. za života raspolagali sa ½ idealnih delova navedenih par cela i objekata u korist tužilje; da je iz iskaza saslušanih svedoka utvrđeno da je pok. S. R. imao ulaganja u staroj kući, čime je doprineo uvećanju vrednosti eksproprisane nepokretnosti, kao i da su u izgradnji sporne nepokretnosti zajed nički učestvovali pok. M. R. i pok. S. R; da pok. M. R. i S. R. nisu imali pismeni ugovor o zajedničkoj gradnji na šta se poziva tužilačka strana ali su se kao suinvestitori opredelili na stvarno pravni udeo ½ idealnih delova od objekta i ovaj udeo je realizovan i tako su i upisani kod SKN u Leskovcu; da je prvostepeni sud stao na stanovište da je postojao usmeni dogovor između pok. M. R. i pok. S. R. o zajedničkoj izgradnji objekta koji je realizovan i što dokazuju kako pismeni dokazi tako i izjave svih saslušanih svedoka kojima je sud poklonio punu veru sa razloga da su svedočenja identična u vezi odlučnih činjenica u ovoj pravnoj stvari, tj. da su pok. M. R. i pok. S. R, zajednički sredstvima i radom investirali u izgradnju objekta i svoj dogovor realizovali; da je sud imao u vidu prilikom donošenja odluke u ovoj pravnoj stvari da je pok. S. R. bez obzira što je stara kuća bila svojina pok. M. R. po osnovu zaključenog ugovora iz 1974. godine, stekao stanarsko pravo na ustupljenom delu stare kuće i po tom osnovu je proizišlo i njegovo pravo na deo naknade za eksproprisanu staru kuću, te u tom smislu ostvarena novčana naknada za eksproprijaciju ima se smatrati zajedničkom svojinom, a ne posebnom svojinom pok. M. R; da je sud posebno imao u vidu doprinos pok. S. R. i članova njegovog domaćinstva, budući da su pok. S. R. i njegova supruga ostvarivali zarade i iste ulagali u izgradnju objekta, a naročito činjenicu ulaganja fizičkog rada od strane pok. S. R, kao i da su svedoci predočili da su radili na objektu bez naknade iz razloga što je njima S. R. radio kao majstor u okviru svoje struke; da je sud imao u vidu i da je pok. S.R. poginuo radeći na objektu koji je predmet ovog spora, te da je njegov doprinos u smislu ulaganja fizičkog rada u znatnoj većoj meri od doprinosa pok. M. R. i L. R; da je sud cenio nalaze veštaka koji su dati u ovoj pravnoj stvari, pa je našao da isti ne mogu biti od uticaja na drugačiju odluku suda iz razloga što veštak finansijske struke S. S. veštači o novčanim sredstvima kojima su raspolagale stranke u vremenskom periodu od 1982. do 1993. godine, međutim u toku parničnog postupka tužilja nije dokazala u smislu člana 223. Zakona o parničnom postupku da su navedena novčana sredstva uložena u objekat posebno stoga što su svedoci kao što je svedok S. I. svedočio u prilog činjenice da je pok. M. R. od primljene naknade kupio sebi automobil, ćerki nameštaj, te da veštak ne uzima u obzir zaradu koju je ostvarivao pok. S. R, kao i njegova supruga ovde tužena M. R. u naznačenom periodu, već pok. S. R. priznaje samo iznos od prodatih višanja, kao i da predmet veštačenja nije bio dopunski rad pok. S. R, kao elektromehaničara o čemu su se izjašnjavali stranke i svedoci, niti njegovo radno angažovanje u izgradnji objekta; da su veštaci finansijske struke koji su kasnije veštačili takođe veštačili raspoloživa sredstva stranaka ali su veštačili na osnovu osnovnog nalaza veštaka S.S, s tim što su izvršili revalorizaciju vrednosti imajući u vidu rast cena na malo; da je veštačenje od strane veštaka građevinske struke irelevantno za presuđenje u ovoj pravnoj stvari imajući u vidu kako je postavljen tužbeni zahtev; da prvostepeni sud nalazi da su pok. M. R. i L. R, saglasno odredbama čl. 320. i 330. tada važećeg Zakona o braku i porodičnim odnosima vlasnici idealne ½ nepokretnosti koja je predmet spora jer su istu stekli u toku trajanja bračne zajednice i tom ½ idealnom raspolagali su za života, i to ugovorom o doživotnom izdržavanju, dok je pok. S. R. isključivi vlasnik idealne ½ navedene nepokretnosti i to po osnovu doprinosa, tj. sticanje predmetne nepokretnosti što je dokazano u toku postupka u ovoj pravnoj stvari, pa je sud odbio tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan; da je primenom čl. 149. i 150. Zakona o parničnom postupku sud obavezao tužilju da tuženima nadoknadi troškove postupka u ukupnom iznosu od 654.000,00 dinara, koje čine troškovi na ime zastupanja tuženika na 30 održanih rasprava iznos od po 15.000,00 dinara, za zastupanje na deset odloženih iznos od po 9.000,00 dinara, za sastav deset podnesaka iznos od po 6.000,00 dinara, za sastav jedne žalbe iznos od 24.000,00 dinara i odgovora na žalbu iznos od po 24.000,00 dinara. Troškovi su po važećoj AT tarifi dosuđeni saglasno određenoj naznačenoj vrednosti spora, a uvećani za 100 posto imajući u vidu broj zastupanih stranaka od strane punomoćnika tužene.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2509/13 od 3. decembra 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Leskovcu P. 142/10 od 16. avgusta 2013. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da prvostepena presuda nije zahvaćena bitnim povredama postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1), 2), 5), 7) i 9 ) ZPP, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti; da je prvostepeni sud pravilnom primenom člana 8. ZPP, ocenom svakog od izvedenih dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje; da je na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno prvostepeni sud primenio materijalno pravo kada je pobijanom presudom odbio zahteve tužilje i za svoje pravno shvatanje u obrazloženju presude dao detaljne, precizne i na zakonu zasnovane razloge, koje u potpunosti prihvata i Apelacioni sud; da je neosnovan žalbeni navod da je prvostepeni sud pogrešno tumačio „ugovor o deobi zajednice života“ Ov. broj 224/75, budući da, iako je navedenim ugovorom pok. M.R. ustupio samo na korišćenje deo kuće i placa pok. S.R, pravnosnažnim rešenjem SO Leskovac od 14. aprila 1986. godine pok. M.R. i pok. S.R. kao bivšim suvlasnicima eksproprisane nepokretnosti dato je na korišćenje zemljište, i to na po idealnoj ½, na kome su kasnije zajednički izgradili predmetnu nepokretnost na kojoj su kod SKN u Leskovcu upisani kao suvlasnici na po idealnoj ½; da su razmatrani navodi žalbe da obavljena veštačenja nisu cenjena na adekvatan način i da prvostepeni sud u obrazloženju presude nije naveo kojim iskazima saslušanih svedoka poklanja veru, a kojima ne, ali po nalaženju Apelacionog suda , oni nisu od uticaja na drugačiju odluku; da se ostalim navodima u žalbi tužilje samo komentariše ocena izvedenih dokaza i zauzeto pravno shvatanje prvostepenog suda čime se zakonitost odlučivanja ne dovodi u sumnju; da je pravilna i odluka o troškovima postupka, jer je doneta u skladu sa odredbama čl. 149. i 150. Zakona o parničnom postupku, važećom advokatskom tarifom i Zakonom o sudskim taksama.

4. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe od značaja sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbama Ustava, koje podnositeljka u ustavnoj žalbi označava kao povređene, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovima pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da se jemči pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom (član 59. stav 1.).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) je propisano: da se po samom zakonu pravo svojine stiče stvaranjem nove stvari, spajanjem, mešanjem, građenjem na tuđem zemljištu, odvajanjem plodova, održajem, sticanjem svojine od nevlasnika, okupacijom i u drugim slučajevima određenim zakonom (član 21.); da lice koje od svog materijala svojim radom izradi novu stvar stiče pravo svojine na tu stvar (član 22. stav 1.); da se pravo svojine na stvar stiče nasleđivanjem u trenutku otvaranja nasleđa na imovini umrlog, ako zakonom nije drukčije određeno (član 36.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da će u obrazloženju presude sud izložiti zahteve stranaka i njihove navode o činjenicama na kojima se ti zahtevi zasnivaju, dokaze, kao i propise na kojima je sud zasnovao presudu, ako zakonom nije drukčije određeno (član 342. stav 4.); da u obrazloženju presude, odnosno rešenja drugostepeni sud treba da oceni žalbene navode od značaja i da navede razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti (član 382. stav 1.).

5. Polazeći od toga da je ustavnom žalbom istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje, i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na osporeni parnični postupak, Ustavni sud je, na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti, utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja osporene presude presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2509/13 od 3. decembra 2013. godine, kojom je pravosnažno okončan ovaj postupak, proteklo 13 godina i 3 mesec a.

Navedeno trajanje postupka, može upućivati na zaključak da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od niza drugih činilaca, a pre svega od složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova u konkretnom slučaju, kao i značaja prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je ovaj parnični postupak bio činjenično i pravno veoma složen, što je od suda iziskivalo da se na okolnosti osnova postavljenog zahteva sprovede obiman dokazni postupak saslušanjem stranaka i 19 svedoka, uključujući i veštačenja koje su nužno dovela do produžetka parničnog postupka.

U pogledu ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka, niti njeni pravni prethodnoci, nisu doprinela dužini trajanja osporenog sudskog postupka, budući da su se oni i njihov punomoćnik uredno odazivali na pozive za zakazana ročišta. Ustavni sud je zaključio da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitimni interes da se osporeni postupak okonča u razumnom roku.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom postupku, Ustavni sud je našao da su odlučujući doprinos dugom trajanju predmetnog parničnog postupka dali prvostepeni sudovi. Naime, Ustavni sud utvrdio da su tokom osporenog parničnog postupka donet e tri prvostepe ne presude od kojih su dve bile ukinute, kao i da je doneto jedno rešenje o privremenoj meri koje je, takođe, bilo ukinuto. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmet Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine). Pored toga, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno sprovede i okonča, bez nepotrebnog odugovlačenja, budući da u periodu od 6. novembra 2009. godine do 14. februara 2011. godine nije zakazano ni održano nijedno ročište za glavnu raspravu, kao i da je prvostepeni sud doneo rešenje od 2. marta 2011. godine kojim je zastao sa postupkom do odlučivanja Vrhovnog kasacionog suda o negativnom sukobu nadležnosti između Osnovnog suda u Leskovcu i Apelacionog suda u Nišu, a da su rešenjem Vrhovnog kasacionog suda od 23. marta 2011. godine vraćeni spisi prvostepenom sudu da nastavi sa postupkom i prvo naredno ročište je održano 14. decembra 2011. godine. Dakle, preko dve godine nije održano nijedno ročište za glavnu raspravu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja i složenost predmetnog postupka, kao i činjenicu da je podnositeljka ustavne žalbe podneskom od 15. aprila 2002. godine obavestila sud da stupa na mesto svog pokojnog oca u svojstvu tužioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe prevashodno pretrpela zbog nedelotvornog postupanja prvostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Polazeći od zahteva koji je u ustavnoj žalbi istaknut, Ustavni sud je našao da je zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku podnositeljka zahtevala i naknadu materijalne štete. Međutim, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka uz ustavnu žalbu nije dostavila dokaze o postojanju štete, njenoj visini, niti o jasnoj uzročnoj vezi između eventualne štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana, odnosno između neblagovremenog postupanja suda i eventualne materijalne šete , te je rešio kao u tački 4. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

7. Analizirajući navode ustavne žalbe o povredi prava podnositeljke na pravično suđenje u odnosu na osporenu drugostepenu presudu, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da Apelacioni sud nije dao dovoljne razloge za svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, a na kome je zasnovao osporenu presudu. U tom smislu, jedan od elemenata prava na pravično suđenje jeste i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci navede detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenih sudova.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud pre svega primećuje da je u predmetnoj parnici prvostepeni sud cenio tužbene navode podnositeljke, i tom prilikom istakao na kojim navodima i dokazima temelji svoju odluku dajući pri tom dovoljne i jasne razloge za pravni stav da je pok. S. R. bio suvlasnik sa ½ idealnog dela predmetne kuće, kao i da je ustavnopravno prihvatljiva ocena prvostepenog suda da je neosnovan postavljeni tužbeni zahtev. Naime, prvostepeni sud je utvrdio da je pok. M. R. i njegovom sinu pok. S. R, rešenjem SO Leskovac od 14. aprila 1986. godine dato uz naknadu neizgrađeno gradsko građevinsko zemljište, radi stambene izgradnje, kao i da je rešenjem Opštinskog komiteta za komunalno stambene poslove i urbanizam Opštine Leskovac od 22. avgusta 1986. godine tim licima odobrena izgradnja porodične stamben e zgrade. Na osnovu izjave određenih svedoka prvostepeni sud je utvrdio da je između pok. M.R. i njegovog sina postojao usmeni dogovor o zajedničkom građenju predmetne kuće , i da su se nakon izgradnje predmetne kuće pok. M. R. i pok. S. R . na toj kući kod SKN u Leskovcu upisali kao suvlasnici na po idealnoj ½ navedene nepokretnosti. Pri tome je u parničnom postupku utvrđeno da su u izgradnji predmetne kuće pok. S. R. i njegova supruga učestvovali tako što su finansirali navedenu izgradnju iz svojih zarada, kao i da se doprinos pok. S. R. u izgradnji ogledao i u tome što je fizički radio i što su radila određena lica bez naknade jer je njima pok. S. R. pomagao kao majstor. Imajući u vidu navedene činjenice, Ustavni sud nalazi da su, u konkretnom slučaju, od značaja odredbe Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa prema kojima se po samom zakonu pravo svojine stiče stvaranjem nove stvari (član 21.), te da lice koje od svog materijala svojim radom izradi novu stvar stiče pravo svojine na tu stvar (član 22. stav 1.). Dakle, lice koje dokaže da je od svog materijala i svojim radom izgradilo stambeni objekat, po samom zakonu stiče pravo svojine na tom objektu, a ukoliko je njih više učestvovalo u izgradnji, oni postaju vlasnici srazmerno svom doprinosu u izgradnji. Pošto je, u konkretnom slučaju, utvrđen doprinos pok. S. R. u izgradnji predmetne kuće, i kako su veličinu svog stvarnog prava na toj kući pok. M. R. i pok. S. R. opredelili navedenom uknjižbom prava svojine u na po ½ idalnog dela u SKN Leskovac, Ustavni sud smatra da je prvostepeni sud dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje kada je utvrdio da je pok. S. R. bio isključivi vlasnik ½ idealnog dela navedene kuće. Takođe, prvostepeni sud je cenio i sprovedeno finansijsko i građevinsko veštačenje , navodeći razloge zbog kojih smatra da nalaz i mišljenje veštaka finansijske i građevinske struke, u konkretnom slučaju, nisu od uticaja na drugačiju odluku suda.

Drugostepeni sud je u obrazloženju svoje odluke, nalazeći da u sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1 ), 2), 5), 7) i 9 ) ZPP, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, kao i da razlozi koji su navedeni u obrazloženju pobijane presude nisu nejasni ili protivurečni, niti u suprotnosti sa izvedenim dokazima, naveo da je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja pravilno postupio prvostepeni sud kada je odbio tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe. Pri tome je sud pravnog leka naveo na osnovu kojih dokaza je utvrđeno činjenično stanje u postupku pred prvostepenim sudom, prihvativši njegove zaključke proistekle iz date ocene svih izvedenih dokaza. Stoga, po shvatanju Ustavnog suda, u situaciji kada odluka prvostepenog suda sadrži iscrpno i potpuno obrazloženje relevantnih činjenica i načina na koji su iste utvrđene, drugostepeni sud se, odbijajući žalbu, može pozvati na razloge koje je u svojoj odluci dao nižestepeni sud, izbegavajući suvišno ponavljanje (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Helle protiv Finske, od 19. decembra 1997. godine). U vezi sa izloženim, Ustavni sud je ocenio da se ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno utemeljeni navodi podnositeljke da drugostepena presuda nije obrazložena, i pored toga što se drugostepeni sud u osporenoj presudi nije izričito pozvao na odgovarajuće odredbe propisa na kojima je zasnovao svoj pravni stav .

S obzirom na izneto, Ustavni sud smatra da su postupajući sud ovi ustavnopravno valjano obrazložili svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari i da je obrazloženje osporene presude u skladu sa standardima uspostavljenim ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava.

Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe utvrdio da je podnositeljka nezadovoljna i odlukom nadležnih sudova koja se odnosi na troškove postupka, te da smatra da joj je i tim delom osporenih presuda povređeno pravo na pravično suđenje. U konkretnom slučaju, rešavajući o njenoj žalbi, Apelacioni sud u Nišu je žalbu odbio kao neosnovanu, potvrđujući prvostepenu presudu i u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka. Pri tome, drugostepeni sud je naveo da je pravilno prvostepeni sud odlučio i o parničnim troškovima, na osnovu odredbi člana 149. stav 1. i člana 150. ZPP. Zakona o parničnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je prvostepeni sud prilikom rešavanja koji će se troškovi naknaditi tuženima cenio troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice , o čemu se izjasnio u obrazloženju osporene prvostepene presude.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. S obzirom na to da je u zakonito sprovedenom sudskom postupku, koji je okončan osporenom drugostepenom presudom, utvrđeno da je postavljeni tužbeni zahtev podnositeljke u celini neosnovan, Ustavni sud zaključuje da osporenim presudama podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na imovinu, niti pravo nasleđivanja zajemčeno odredbama čl. 58 i 59. Ustava.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti