Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog navodne neefikasne istrage smrti i policijskog zlostavljanja

Kratak pregled

Ustavni sud odbija žalbu majke preminulog lica povodom istrage smrti, nalazeći da je tužilaštvo sprovelo temeljnu i delotvornu istragu. Deo žalbe koji se odnosi na prethodno policijsko zlostavljanje odbacuje se kao nedopušten jer podnositeljka nema pravni interes (ratione personae).

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Tatjana Đurkić, Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi D. Ć, iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 11. aprila 2024. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. Ć. izjavljena protiv radnji Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu u predmetu Ktn. 14/19 i rešenja Apelacionog javnog tužilaštva u Novom Sadu Ktpo. 100/19 od 7. juna 2019. godine, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. D. Ć. iz Novog Sada, preko punomoćnika B, podnela je Ustavnom sudu, 15. jula 2019. godine, ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 2. decembra 2021. godine i 23. marta 2022. godine, protiv rešenja Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu Ktn. 14/19 od 15. maja 2019. godine i rešenja Apelacionog javnog tužilaštva u Novom Sadu Ktpo. 100/19 od 7. juna 2019. godine, zbog povrede prava na život i prava na nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta, zajemčenih odredbama čl. 24. i 25. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe, suštinski, osporava radnje Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu u predmetu Ktn. 14/19, odnosno radnje Apelacionog javnog tužilaštva u Novom Sadu u predmetu Ktpo. 100/19, a u kojim predmetima su doneti i osporeni akti.

Podnositeljka ustavne žalbe je, u predmetnom postupku, kao majka pokojnog M. I, imala svojstvo oštećene.

U ustavnoj žalbi i naknadnim dopunskim podnescima podnositeljka istaknutu povredu prava na nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta, potkrepljuje, između ostalog, sledećim tvrdnjama:

- da je u poslepodnevnim satima 2. maja 2018. godine M. I. bio priveden u prostorije Policijske uprave u Novom Sadu zbog navodnog narušavanja javnog reda, i to najpre u Policijsku stanicu u D, a zatim u Policijsku ispostavu za dežurstvo, intervencije i obezbeđenje odakle je otpušten sutradan, 3. maja 2018. godine, oko šest časova ujutro;

- da je tokom zadržavanja u policiji, M. I. zadobio fizičke povrede, zbog kojih je tokom večeri 2. maja 2018. godine bio pregledan od strane lekara u prostorijama Policijske uprave u Novom Sadu, a potom i vođen u Urgentni centar Kliničko-bolničkog centra V. u pratnji policijskih službenika Policijske uprave u Novom Sadu na specijalistički pregled i ušivanje;

- da je, nakon puštanja iz policije, 3. maja 2018. godine, M. I. u pratnji majke D. Ć. pristupio u Policijsku stanicu u D, a potom i u Policijsku ispostavu za dežurstvo, intervencije i obezbeđenje, podnoseći usmenu krivičnu prijavu da je prethodne večeri i noći, za vreme trajanja zadržavanja, bio zlostavljan od strane policijskih službenika Policijske uprave u Novom Sadu;

- da su M. I. policijski službenici kojima je podneo usmenu krivičnu prijavu uputili da podnese pisanu pritužbu na rad policijskih službenika Policijske uprave u Novom Sadu, što je on odbio;

- da telesne povrede za koje je M. I. tvrdio da ih je zadobio zlostavljanjem policijskih službenika Policijske uprave u Novom Sadu nikada nisu bile službeno dokumentovane u skladu sa pravilima Istambulskog protokola, niti su policija i nadležni javni tužilac zatražili, odnosno naredili njihovo dokumentovanje;

- da je, uprkos mnogobrojnim propustima u istraživanju navoda o zlostavljanju M. I. od strane policijskih službenika Policijske uprave u Novom Sadu tokom večeri i noći između 2. i 3. maja 2018. godine, zamenik višeg javnog tužioca u Novom Sadu poklonio poverenje tvrdnjama policijskih službenika Policijske uprave u Novom Sadu;

- da je oštećena, ovde podnositeljka ustavne žalbe, u prigovoru protiv rešenja o odbacivanju krivične prijave istakla mnogobrojne propuste učinjene u istraživanju navoda o zlostavljanju njenog sina, tvrdeći da istraga tih navoda nije zadovoljila uslove nezavisnosti, blagovremenosti, efikasnosti i, uopšte, delotvornosti;

- da je 25. i 26. januara 2019. godine vršeno poligrafsko ispitivanje policijskih službenika Policijske uprave u Novom Sadu i da su, prema izveštajima, svi poligrafski ispitivani službenici odgovarali negativno na postavljena pitanja i niko od njih nije manifestovao psihofiziološke reakcije koje su tipične za laganje;

- da Apelaciono javno tužilaštvo nije temeljno ispitalo navode oštećene iz podnetog prigovora, te da je usled mnogobrojnih propusta Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu načinjenih u periodu od maja 2018. godine do donošenja rešenja o odbacivanju krivične prijave, i propusta Apelacionog javnog tužilaštva u Novom Sadu u ispitivanju navoda iz prigovora protiv rešenja o odbačaju krivične prijave, došlo do povrede prava iz člana 25. Ustava koja se sastoji u tome što o navodima o zlostavljanju njenog sina M. I. nije sprovedena delotvorna istraga (procesni aspekt povrede) i što nadležni državni organi nisu pružili uverljivo objašnjenje o načinu nastanka povreda na telu njenog sina koje je nesporno zadobio dok je bio zadržan u prostorijama Policijske uprave u Novom Sadu tokom večeri i noći između 2. i 3. maja 2018. godine (materijalni aspekt povrede).

Podnositeljka u ustavnoj žalbi i naknadnim dopunskim podnescima posebno obrazlaže istaknutu povredu prava na život navodeći, između ostalog, i sledeće:

- da je u ranim jutarnjim satima 4. maja 2018. godine, nešto pre šest časova, beživotno telo M. I. pronađeno u Novom Sadu, u dvorištu između stambenih zgrada;

- da uviđaj na mestu pronalaska tela M. I. nije vršio tužilac iz Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu, već da je vršenje uviđaja poverio službenicima Policijske uprave u Novom Sadu;

- da zamenik Višeg javnog tužioca u Novom Sadu nije temeljno, efikasno ni blagovremeno istražio sve činjenice i okolnosti u vezi sa sumnjivom smrću M. I, tako što je lično načinio ili tolerisao mnogobrojne propuste policije i zaposlenih u centru za sudsku medicinu Kliničkog centra V;

- da na temelju nalaza i mišljenja Sudsko-medicinskog odbora Fakulteta medicinskih nauka u K. zamenik Višeg javnog tužioca nije preduzeo nijednu radnju, već je doneo rešenje o odbačaju krivične prijave, pogrešno interpretirajući sadržaj mišljenja odbora iz K;

- da se Apelaciono javno tužilaštvo nije osvrnulo ni na jedan od navoda iz prigovora protiv rešenja o odbacivanju krivične prijave;

- da su i Više javno tužilaštvo i Apelaciono javno tužilaštvo tendenciozno pogrešno interpretirali sadržaj nalaza Sudsko-medicinskog odbora Fakulteta u K;

- da način nastanka smrti sina oštećene nije u dovoljnoj meri istražen i da je došlo do povrede prava iz člana 25. Ustava u materijalnom i procesnom aspektu.

Dopunom ustavne žalbe od 23. marta 2022. godine, koja je Ustavnom sudu dostavljena dopisom Upravnog suda Int.26621/22 od 23. marta 2022. godine, podnositeljka je, u prilogu te dopune, dostavila fotokopiju Izveštaja sa preporukama Zaštitnika građana 3122-2256/21 del. br. 6722 od 14. marta 2022. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe je predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog smrti bliskog lica u opredeljenom iznosu od 50.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate i objavi odluku u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Iz navedene odredbe Ustava proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe i ta da je izjavljuje lice o čijim pravima i obavezama je odlučivano pojedinačnim aktom koji se osporava ustavnom žalbom, odnosno lice prema kome je preduzeta osporena radnja. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i dopune ustavne žalbe, u fotokopiju izveštaja sa preporukama Zaštitnika građana 3122-2256/21 del. br. 6722 od 14. marta 2022. godine, kao i u dopise Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu Ktn. 14/19 od 4. jula 2022. godine i Apelacionog javnog tužilaštva u Novom Sadu Ktpo. 100/19 od 11. jula 2022. godine, između ostalog, utvrdio:

Oštećena, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je inicijalnim podneskom od 29. maja 2018. godine, kao i naknadnim podnescima, od kojih je poslednji od 22. aprila 2019. godine, podnela krivičnu prijavu protiv NN lica pripadnika Policijske uprave u Novom Sadu (u daljem tekstu: PU Novi Sad) zbog osnova sumnje da su izvršili krivično delo ubistva iz člana 113. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, na štetu njenog pokojnog sina M. I, na način da su istog zlostavljali i primenili fizičku silu u policijskoj ispostavi D. i u pritvorskoj jedinici PU Novi Sad, kojom prilikom je isti zadobio telesne povrede od kojih je u noći 3/4. maj 2018. godine preminuo u Novom Sadu između zgrada u ul. K. … i G. … .

Zamenik javnog tužioca u Višem javnom tužilaštvu u Novom Sadu je, postupajući po saznanju da je pronađeno beživotno telo pokojnog sina oštećene, a kasnije i po podnetoj krivičnoj prijavi, najpre sačinio Službenu belešku Ktr. 524/18 od 4. maja 2018. godine u kojoj je konstatovao, između ostalog, da je mrtvozornik odbio da izda umrlicu, jer je leš pronađen na javnoj površini, a na lešu postoje i određene povrede i da je naredio da leš prevezu na obdukciju u Centar za sudsku medicinu Kliničkog centra V. i ovlastio Grupu za uviđaje da izvrši uviđaj i dao upute operativnom radniku o daljem postupanju.

Postupajući tužilac je, u toku predmetnog postupka, izdao naredbu za izuzimanje relevantnih video snimaka, pribavio inicijalne i naknadne izveštaje o hemijsko-toksikološkoj analizi uzoraka krvi, urina, brisa nosa, mozga, žuči i želudačnog sadržaja i o ekspertizi alkohola pokojnog M. I, pribavio obdukcioni zapisnik za preminulo lice i dopunu tog zapisnika, zapisnik o uviđaju mesta događaja, zapisnik o veštačenju, službene beleške, kriminialističko-tehničku dokumentaciju, izveštaj o forenzičkom pregledu lica mesta, dva CD-a sa izuzetim snimcima bezbednosnih kamera u blizini lica mesta, zatim izveštaje Ministarstva unutrašnjih poslova – PU Novi Sad – Odeljenje kriminalističke policije – Odsek za suzbijanje opšteg kriminaliteta – Grupa za suzbijanje krvnih, seksualnih i saobraćajnih delikata i Sektora unutrašnje kontrole, kao i nalaz i mišljenje Odbora za sudsko-medicinska veštačenja Fakulteta medicinskih nauka Univerziteta u K. Tužilaštvo je, takođe, obavilo razgovore sa pet policajaca i dva lekara, o čemu je sačinilo i sopstvene službene beleške.

Postupajući u ovom postupku, Ministarstvo unutrašnjih poslova – PU Novi Sad – Odeljenje kriminalističke policije – Grupa za sprovođenje krvnih, seksualnih i saobraćajnih delikata je Višem javnom tužilaštvu u Novom Sadu podnelo zahtev za izdavanje naredbe za izuzimanje video snimaka broj: 31-01 sd: 83/18 od 8. maja 2018. godine. Istog dana javni tužilac Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu doneo je dve naredbe Ktr. 524/18 od 8. maja 2018. godine kojima je naredio odgovornom licu, odnosno predsedniku skupštine stanara, da sa dve adrese odmah predaju radnicima Ministarstva unutrašnjih poslova – PU Novi Sad video snimke sa spoljnih bezbednosnih kamera za dan 4. maj 2018. godine, jer postoji verovatnoća da su zabeleženi tragovi krivičnog dela ili počinioca.

U izveštaju laboratorije o hemijsko-toksikološkoj analizi uzoraka krvi, urina, brisa nosa, mozga, žuči i želudačnog sadržaja M. I, koji je sačinio Centar za sudsku medicinu, toksikologiju i molekularnu genetiku Kliničkog centra V. (u daljem tekstu: KC V.) HTA-8174/18 SP-311/18 od 15. maja 2018. godine, između ostalog je navedeno da je u uzorku krvi identifikovan anksiolitik diazepam (0,16µg/ml) i njegov metabolit nordazepam (0,41 µg/ml), oba u okvirima terapijskih koncentracija, da je u uzorku želudačnog sadržaja i mozga identifikovan anksiolitik diazepam i njegov metabolit nordazepam, da u uzorku brisa nosa nije utvrđeno prisustvo droga, lekova i pesticida, da je u uzorku urina identifikovan anksiolitik diazepam i njegovi metaboliti i metabolit anksiolitik bromazepama, a da je u uzroku žuči identifikovan anksiolitik diazepam i njegovi metaboliti i anksiolitik bromazepam i njegov metabolit. U izveštaju je navedeno i to da je analiza urađena primenom čvrsto-tečne ekstrakcije, gasne hromatografije i masene detekcije sa odgovarajućom bazom masenih spektara za identifikaciju prisutnih komponenti, a mišljenje je da nalaz ukazuje da je M. I. u organizam uneo anksiolitike diazepam i bromazepam. U posebnom izveštaju o ekspertizi alkohola Centra za sudsku medicinu, toksikologiju i molekularnu genetiku KC V, broj AK-182/18 SP-311/18, od 4. maja 2018. godine, stoji da su analitičke vrednosti alkohola u krvi 0,68 mg/ml i u urinu 1,10 mg/ml, a kao zaključak je navedeno: da su uzorci krvi i urina analizirani metodom gasne hromatografije i da proteklo vreme od prijema uzoraka do analize ne utiče na vrednost rezultata.

Višem javnom tužilaštvu u Novom Sadu je 24. maja 2018. godine dostavljen obdukcioni zapisnik SP: 311/18 od 23. maja 2018. godine iz koga proizlazi da je smrt M. I. nasilna i da je nastupila kao posledica konzumacije alkohola (etanol) i lekova za smirenje (daizepam, bromazepam), a da nađene povrede, pojedinačno i zbirno, predstavljaju laku telesnu povredu i da su nastale tupinom, kao dejstvenim principom.

Zamenik javnog tužioca u Višem javnom tužilaštvu u Novom Sadu je dopisom Ktr. 524/18 od 25. maja 2018. godine naložio PU Novi Sad – Odeljenje kriminalističke policije da, kako do tog dana nisu bili poslali zapisnik o uviđaju sa kriminalističko-tehničkom dokumentacijom, to učine u što kraćem roku. Ministarstvo unutrašnjih poslova – PU Novi Sad – Odeljenje kriminalističke policije je postupajućem tužiocu dostavilo izveštaj Pu. 545/18 od 28. maja 2018. godine, sa zapisnikom o uviđaju mesta događaja, zapisnikom o veštačenju, službenom beleškom, kopijama naredbe za izuzimanje snimaka, kriminialističko-tehničkom dokumentacijom, izveštajem o forenzičkom pregledu lica mesta i dva CD-a sa izuzetim snimcima bezbednosnih kamera u blizini lica mesta, u prilogu.

Zamenik javnog tužioca u Višem javnom tužilaštvu u Novom Sadu je dopisom Ktr. 524/18 od 4. juna 2018. godine od PU Novi Sad – Odeljenje kriminalističke policije – Grupa za krvne delikte zahtevao prikupljanje potrebnih obaveštenja, dostavljajući u prilogu tog dopisa podnesak oštećene. Postupajući po tom zahtevu, Ministarstvo unutrašnjih poslova – PU Novi Sad – Odeljenje kriminalističke policije – Odsek za suzbijanje opšteg kriminaliteta – Grupa za suzbijanje krvnih, seksualnih i saobraćajnih delikata je tužilaštvu dostavilo izveštaj Pu. 545/18-2 od 21. juna 2018. godine.

Dopisom Ktr. 524/18 od 25. jula 2018. godine, zamenik javnog tužioca u Višem javnom tužilaštvu u Novom Sadu se obratio Medicinskom fakultetu u N. S. – Odboru za sudskomedicinska veštačenja, dostavljajući spise predmeta tog tužilaštva Ktr. 524/18 i tražeći da se Odbor izjasni da li je kadrovski i vremenski u mogućnosti da prihvati veštačenje preminulog M. I. na okolnosti uzroka smrti, nanetih lakih telesnih povreda, povreda arkade i da formira komisiju veštaka. U odgovoru na taj dopis, Odbor za sudskomedicinska veštačenja Medicinskog fakulteta u N. je svojim aktom broj 04-470/186 od 15. avgusta 2018. godine obavestio zamenika javnog tužioca u Višem javnom tužilaštvu u Novom Sadu da je obdukcija pokojnog M. I. izvršena u Centru za sudsku medicinu KC V, kao i na okolnost da u radu Odbora za sudskomedicinska veštačenja Medicinskog fakulteta u N. S. učestvuju lekari istog Centra, te su zamolili da za vršenje veštačenja u ovom slučaju odredi drugu ustanovu.

Naredbom zamenika javnog tužioca u Višem javnom tužilaštvu u Novom Sadu Ktr. 524/18 od 3. septembra 2018. godine, naloženo je Fakultetu medicinskih nauka u K. – Sudskomedicinskom odboru da izvrši sudskomedicinsko veštačenje preminulog M. I. na okolnosti uzroka smrti, nanetih lakih telesnih povreda, povreda arkade.

Dopisom Fakulteta medicinskih nauka u K, Sudskomedicinski odbor broj 01-10040 od 17. septembra 2018. godine, koji je primljen u Višem javnom tužilaštvu u Novom Sadu 19. septembra 2019. godine, obavešten je postupajući tužilac da se nije moguće egzaktno izjasniti o uzroku smrti na osnovu obdukcionog zapisnika Centra za sudsku medicinu KC V. i konstatovanog uzroka smrti u obdukcionom zapisniku (konzumacija lekova za smirenje – anksiolitika i alkohola, a čije doze ne odgovaraju letalnim, odnosno smrtnim dozama), te da bi za potrebe konkretnog veštačenja bilo neophodno pregledati kalupe za histopatološki pregled od strane stručnjaka Sudskomedicinskog odbora Fakulteta medicinskih nauka u K, a koji su načinjeni nakon navedene obdukcije i koji se nalaze na Institutu za sudsku medicinu u N. S, kao i da je Sudskomedicinski odbor Fakulteta medicinskih nauka u K. mišljenja, imajući u vidu postavljena pitanja od strane tužioca, da to tužilaštvo treba da zatraži ekshumaciju i reobdukciju tela M. I. u cilju razjašnjavanja spornih činjenica u konkretnom slučaju.

Naredbom zamenika javnog tužioca u Višem javnom tužilaštvu u Novom Sadu Ktr. 524/18 od 18. oktobra 2018. godine naloženo je Centru za sudsku medicinu KC V. da Odboru za sudskomedicinska veštačenja Fakulteta medicinskih nauka u K. omogući pregled kalupa za histopatološki pregled, koji su sačinjeni nakon sudskomedicinske obdukcije od 4. maja 2018. godine pokojnog M. I. Nakon toga, dopisom Centra za sudsku medicinu, toksikologiju i molekularnu genetiku KC V. del. br. 71/18 od 29. oktobra 2018. godine, obavešteno je Više javno tužilaštvo u Novom Sadu da, kako u maju tekuće godine (u vreme vršenja obdukcije i u vreme sačinjavanja obdukcionog zapisnika ST-311/18), hemijsko toksikološka laboratorija Centra za sudsku medicinu KC V, usled nedostatka odgovarajućeg standarda za specifičnu analizu (narkoanalgetik buprenorfin), nije bila u mogućnosti da procesuira uzete uzorke sa obdukcije pokojnog M. I. za ovu svrhu, a kako je to sada u mogućnosti, dostavili su rezultate naknadno izvršene analize, kao i konačno mišljenje o uzroku smrti imenovanog lica, uz napomenu da mišljenje o tom pitanju suštinski nije izmenjeno, nego je samo dopunjeno. U prilogu ovog dopisa je dostavljen novi izveštaj Centra za sudsku medicinu, toksikologiju i molekularnu genetiku KC V, Laboratorije o hemijsko-toksikološkoj analizi, br. HTA-2453/18 SP: 311/18 od 29. oktobra 2018. godine, u kome je navedeno da je u uzorcima želudačnog sadržaja, krvi, urina i mozga identifikovan narkoanalgetik buprenorfin u koncentraciji 2,20 ng/ml, 0,30 ng/ml, 0,10 ng/ml i 0,25 ng/ml, kao i dopunjen obdukcioni zapisnik SP: 311/18 od 29. oktobra 2018. godine sa mišljenjem da je smrt M. I. nasilna i da je nastupila kao posledica konzumacije narkonalgetika buprenorfina, alkohola (etanol) i lekova za smirenje – anksiolitika (diazepam, bromazepam), a da nađene povrede, pojedinačno i zbirno, predstavljaju laku telesnu povredu.

U toku ovog postupka Više javno tužilaštvo u Novom Sadu je obavilo više razgovora sa određenim licima, radi davanja potrebnih obaveštenja o povredama koje je pokojni sin oštećene zadobio 2. maja 2018. godine. Više javno tužilaštvo u Novom Sadu je o tim radnjama sačinilo službene beleške o obvaveštenju primljenom od građana, i to: službena beleška Ktr. 524/18 od 16. jula 2018. godine (obaveštenja prikupljena od policajca A.S.); službena beleška Ktr. 524/18 od 16. jula 2018. godine (obaveštenja prikupljena od policajca S.M.); službena beleška Ktr. 524/18 od 16. jula 2018. godine (obaveštenja prikupljena od lekara E.S.); službena beleška Ktr. 524/18 od 18. oktobra 2018. godine (obaveštenja prikupljena od policajca B.P.); službena beleška Ktr. 524/18 od 18. oktobra 2018. godine (obaveštenja prikupljena od policajca M.Č.) i službena beleška Ktr. 524/18 od 18. oktobra 2018. godine (obaveštenja prikupljena od lekara H.Š.).

Dopisom zamenika javnog tužioca u Višem javnom tužilaštvu u Novom Sadu Ktr. 524/18 od 20. novembra 2018. godine Univerzitetu u K, Fakultetu medicinskih nauka – Odboru za sudsko-medicinska veštačenja u K. su dostavljeni na uvid kalupi za histološki pregled i izveštaj laboratorije o hemijsko-toksikološkoj analizi Centra za sudsku medicinu KC V. od 29. oktobra 2018. godine, te dopunjeni obdukcioni zapisnik od 29. oktobra 2018. godine, zahtevajući da tužioca to telo hitno obavesti da li i dalje smatra da je za egzaktno izjašnjavanje o uzroku smrti M. I. neophodno izvršiti ekshumaciju i reobdukciju i da se izjasni da li ekshumaciju i reobdukciju tužilac može poveriti Centru za sudsku medicinu Kliničko bolničkog centra B, s obzirom na to da je M. I. sahranjen na groblju u R. kod B.

Odbor za sudsko-medicinska veštačenja Fakulteta medicinskih nauka Univerziteta u K. se nije izjasnio na upit zamenika javnog tužioca u Višem javnom tužilaštvu u Novom Sadu o mogućnosti poveravanja ekshumacije i reobdukcije Centru za sudsku medicinu Kliničko bolničkog centra B, već je svojim dopisom br. 01-1235 od 6. februara 2019. godine dostavio nalaz i mišljenje. U prvoj tački ovog mišljenja Sudsko-medicinskog odbora Fakulteta medicinskih nauka u K. je navedeno da, nakon detaljne analize dostupne medicinske dokumentacije, obdukcionog zapisnika, prvobitno i naknadno obavljene toksikološke analize, detaljne patohistološke analize i objavljenih naučnih radova iz pomenute oblasti koji govore o toksičnom delovanju narkoanalgetika buprenorfina u sadejstvu sa etil alkoholom, ukoliko se isključi trauma (jer u obdukcionom zapisniku nema znakova preloma kostiju niti povreda na unutrašnjim organima), doze buprenorfina koje su terapijske i ispod terapijskih u sadejstvu sa etil alkoholom mogu dovesti do edema pluća i difuznih krvarenja u plućnim alveolama, koja su i konstatovana prilikom patohistološkog pregleda isečaka plućnog tkiva uzetih prilikom obdukcije (mikrofotografije plućnog tkiva), čime je plućna funkcija ozbiljno kompromitovana i u krajnjem ishodu dovela do respiratorne depresije i smrtnog ishoda. U drugoj tački mišljenja je navedeno da opisana povreda na čelu iznad leve obrve (arkada) predstavlja ranu tipa razderine, tačnije prskotinu koja je tretirana od strane lekara (hirurški ušivena sa tri šava), da je ova povreda mogla nastati dejstvom tupine mehaničkog povrednog sredstava bilo kretanjem tela prema mehaničkom povrednom sredstvu (padom) ili mehaničkog povrednog sredstva ka telu (udar), da se ne može isključiti da je navedena povreda nastala palicom, ali da je uzimajući u obzir vrstu i lokalizaciju navedene povrede najverovatnije nastala kretanjem glave prema povrednom sredstvu (padom), kao i da navedena povreda, u momentu nanošenja svojim dejstvom, ne dovodi život u opasnost niti dovodi do znatnog ili trajnog oslabljenja funkcije važnog dela tela ili organa, niti dovodi do trajnog i teškog narušavanja zdravlja, niti dovodi do unakaženja, te ima osobine lake telesne povrede. U trećoj tački mišljenja, navedeno je da opisane povrede u desnom slepoočnom predelu u vidu nagnječine (krvni podliv i oguljotina) i krvnog podliva desnog slepoočnog predela, krvnog podliva srednje trećine usana, kao i oguljotine na vrhu desnog ramena, pripadaju grupi mehaničkih povreda, tzv. ozleda, da ovakve mehaničke povrede nisu specifične niti karakteristične za izvesnu vrstu mehaničkog oruđa, već mogu biti proizvedene raznim vrstama mehaničkog oruđa, a i nekim drugim povrednim sredstvima, bilo kretanjem tela prema mehaničkom povrednom sredstvu (padom) ili mehaničkog povrednog sredstva ka telu (udar) i da navedene povrede, u momentu nanošenja svojim dejstvom, ne dovode život u opasnost niti dovode do znatnog ili trajnog oslabljenja funkcije važnog dela tela ili organa, niti dovode do trajnog i teškog narušavanja zdravlja, niti dovode do unakaženja, te imaju osobine lake telesne povrede. U četvrtoj tački mišljenja je navedeno da, na osnovu spoljašnjeg i unutrašnjeg pregleda leša (obdukcionog zapisnika) pokojnog M. I. i mikroskopskog pregleda isečaka organa uzetih prilikom obdukcije, izuzev opisanih na telu nisu konstatovane druge povrede. U petoj tački mišljenja, između ostalog, iznet je stav da se, uvažavajući kompletnu medicinsku dokumentaciju, prethodno i naknadno obavljenu toksikološku analizu, patohistološki pregled isečaka organa uzetih prilikom obdukcije pokojnog M. I. koji objašnjavaju uzrok smrti u konkretnom slučaju, poklanja poverenje izveštaju sa obdukcije (nema povreda niti preloma u unutrašnjem pregledu organa i kostiju), kao i rezultatima toksikoloških analiza (uzajamno fatalno sadejstvo buprenorfina i etil alkohola), a ukoliko se kao takav stav od strane tužilaštva ne prihvata, odgovor se može dobiti ekshumacijom i reobdukcijom leša pokojnog M. I. sa uzimanjem očuvanih mekih tkiva za hemijsko toksikološku analizu.

Osporenim rešenjem Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu Ktn. 14/19 od 15. maja 2019. godine odbačena je krivična prijava oštećene, podneta 22. aprila 2018. godine (u rešenju je očiglednom omaškom navedena 2019. godina) protiv NN lica, zbog osnova sumnje da su izvršili krivično delo ubistvo iz člana 113. Krivičnog zakonika, na štetu njenog sina pokojnog M. I, jer ne postoje osnovi sumnje da je izvršeno navedeno krivično delo ili neko drugo krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti. U razlozima za takvo rešenje, Više javno tužilaštvo u Novom Sadu je, pored ostalog, navelo: da je odmah po pronalasku mrtvog lica starosti oko 20 godina tužilac obavestio dežurnog inspektora PU Novi Sad, u Grupi za suzbijanje krvnih i seksualnih delikata S.M, te sa istim izašao na lice mesta; da su na lice mesta, po nalogu tužioca izašli i radnici Grupe za uviđajno operativne poslove, kao i inspektori Grupe za suzbijanje krvnih i seksualnih delikata S.M. i B.B, te doktor Hitne pomoći Doma zdravlja N. M.M; da je nakon konsultacije sa istima, tužilac naredio da posle završenog uviđaja leš bude prevezen na obdukciju u Centar za sudsku medicinu KBC V. i vršenje hemijsko-toksikološke analize pokojnika; da je od PU Novi Sad – Grupe za suzbijanje krvnih i seksualnih delikata tužilac zatražio prikupljanje potrebnih obaveštenja o konkretnom događaju; da je 4. maja 2018. godine izvršena identifikacija pronađenog leša, te je utvrđeno da je pokojni M. I, rođen 1989. godine; da je, pored više usmenih i pismenih urgencija, Centar za sudsku medicinu dostavio obdukcioni zapisnik br. CP: 311/18 sa izveštajem laboratorije o hemijsko-toksikološkoj analizi tek 24. maja 2018. godine; da je 21. juna 2018. godine PU Novi Sad tužiocu dostavila izveštaj o sumnjivoj smrti pokojnog M. I. (na pojedinim mestima u osporenom rešenju očiglednom omaškom prezime je navođeno kao Il.) iz kojeg proizlazi da isti nije fizički maltretiran u Policijskoj ispostavi D, u koju je priveden nakon narušavanja javnog reda i mira, zajedno sa N.S. i J.J; da iz izveštaja, takođe, proizlazi da prema pokojniku nije primenjena fizička sila ni u jedinici pritvora, već da je isti u navedenoj jedinici sam sebi naneo povrede u predelu glave iznad leve arkade, tako što se bacio sa klupe na pod; da je, prema navedenom izveštaju, pokojni M. I. pregledan od strane lekara Hitne pomoći Doma zdravlja N. doktora E.S. u Policijskoj ispostavi D. i od strane doktora dr H. Š. u policijskoj jedinici - pritvor; da je postupajući tužilac, u cilju prikupljanja potrebnih obaveštenja 8. maja 2018. godine doneo naredbu o izuzimanju snimaka sa sigurnosnih kamera na licu mesta gde je pronađen pokojni M. I, što je istog dana i urađeno; da, pošto tužilac nije bio zadovoljan izveštajem PU Novi Sad i nalazom i mišljenjem lekara obducenata prof. dr P.S. i docenta dr M.M, o uzroku smrti, pozvao je u Više javno tužilaštvo u Novom Sadu na informativni razgovor sva lica koja su imala saznanja o kretanju pokojnika u periodu od njegovog dovođenja u Policijsku ispostavu D. pa do pronalaska istog na javnoj površini u ul. G. br. … u Novom Sadu; da je tužilac, takođe doneo naredbu o sudsko-medicinskom veštačenju na okolnosti utvrđivanja uzroka smrti po sudsko medicinskom odboru Medicinskog fakulteta u N; da su u informativnim razgovorima policajci S.M. i A.S. koji su pokojnog M. I. priveli u Policijsku ispostavu (PI) D, naveli da nisu videli da je bilo ko od policajaca u PI D. primenio fizičku silu prema pokojniku; da je u informativnim razgovoru doktor E.S, koja je po pozivu Policijske ispostave D, u prostorijama iste pregledala N.S, J.J. i M. I, koji su u PI zajedno privedeni zbog narušavanja javnog reda i mira, navela da prilikom pregleda na pokojnom M. I. nije konstatovala nikakve telesne povrede; da je tužilac, u pretkrivičnom postupku, obavio informativni razgovor i sa doktorom H.Š, koja je pregledala pokojnika u pritvorskoj jedinici PU Novi Sad i da je tom prilikom ista izjavila da je 2. maja 2018. godine oko 19,46 časova, pregledala sada pokojnog M. I. koji je imao povredu iznad levog oka, da je isti bio u svesnom stanju, pokretan, da joj je rekao da je tog dana konzumirao pivo i rakiju i da mu je pružila najhitniju medicinsku pomoć, a zatim je isti upućen u KBC V, u prisustvu dva policajca, posebno navodeći da su kod pokojnika bile karakteristične široke simetrične zenice, dok ništa drugo nije iskakalo od normalnog nalaza; da je razgovoru sa doktorom H.Š prisustvovao i pravni zastupnik porodice pokojnika, kome je omogućen uvid u ceo spis; da je na okolnosti zadobijanja navedene povrede obavljen i informativni razgovor sa policajcima M.Č, pripadnikom interventne jedinice PU Novi Sad i B.P, pripadnikom interventne jedinice PU Novi Sad, koji je dana 2. maja 2018. godine radio u pritvorskoj jedinici; da su navedeni policajci izjavili da pokojni M. I. nije imao povreda po telu, od palice ili nekih drugih sredstava, kada je doveden u pritvorsku jedinicu, a da je povredu iznad leve slepoočnice zadobio, u jednom trenutku kada je pao sa klupe na kojoj je sedeo u hodniku pritvorske jedinice, nakon čega je policajac B.P. odmah pozvao hitnu pomoć; da je 16. avgusta 2018. godine Odbor za sudsko medicinska veštačenja Medicinskog fakulteta u N, obavestio tužilaštvo da za veštačenje odredi drugu ustanovu, jer su članovi odbora za sudsko medicinska veštačenja i lekari Centra za sudsku medicinu u N; da je tužilac 3. septembra 2018. godine doneo naredbu kojom je sudsko medicinsko veštačenje uzroka smrti pokojnog M. I, poverio sudsko medicinskom odboru Fakulteta medicinskih nauka u K; da je 19. septembra 2018. godine Sudsko medicinski odbor Fakulteta medicinskih nauka u K, obavestio tužilaštvo da se na osnovu obdukcionog zapisnika i hemijskog nalaza ne mogu egzaktno izjasniti o uzroku smrti, jer količina konzumiranog alkohola i doze konzumiranih lekova za smirenje ne odgovaraju letalnim, odnosno, smrtnim dozama i zatražili su pregled kalupa za histološki pregled, što je Sudsko medicinskom odboru Fakulteta Medicinskih nauka u K. i dostavljeno; da je tom odboru, pored navedenih kalupa dostavljen i dopunski obdukcioni zapisnik i novi izveštaj laboratorije o hemijsko toksikološkoj analizi Centra za sudsku medicinu KBC V, kao i ceo spis, te fotografije sa lica mesta i fotografije pokojnika u koloru koje je dostavila majka pokojnog M. I; da je u postupku prikupljanja potrebnih obaveštenja tužilac angažovao i Sektor unutrašnje kontrole Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, koje je dostavilo izveštaj; da je iz tog izveštaja vidljivo da je pokojni M. I. napustio pritvorsku jedinicu PU Novi Sad 3. maja 2018. godine u 5,40 časova i da se istog dana oko 8,00 časova M. I. sa svojom majkom D. Ć. pojavio u prostorijama Pritvorske jedinice PU Novi Sad, gde su primljeni od glavnog policijskog inspektora N.K. kojom prilikom su se žalili da je pokojni dobio batine u pritvorskoj jedinice od strane neimenovanih policijskih službenika; da je tom prilikom M. I. odbio da podnese pritužbu na zapisnik i da je u 8,30 časova napustio pritvorsku jedincu; da pregledom sigurnosnih kamera od strane inspektora N.K, zamenika komandira M.N. i pomoćnika komandira M.I. i S.Ć, nije utvrđeno neprofesionalno i nezakonito postupanje policijskih službenika prema pokojnom M. I; da su oko 9,30 časova, I. i majka D. Ć. (na pojedinim mestima u osporenom rešenju očiglednom omaškom ime je navođeno kao D.), došli u PI D, gde ih je primio zamenik komandira D.K. koji ih je upoznao sa podnetom prekršajnom prijavom i razlozima zadržavanja pokojnog M. I. i da su nakon obavljenog razgovora i upoznavanja sa detaljima događaja, isti napustili prostorije PI D, a da tom prilikom nisu podneli pritužbu na rad i postupanje policijskih službenika; da je Sektor unutrašnje kontrole MUP-a, Republike Srbije, izvršio i poligrafsko ispitivanje svih lica, Policijske uprave u Novom Sadu, koji su u kritično vreme imali bilo kakav kontakt sa pokojnim M. I, te da ni jedno od ispitivanih lica nije manifestovalo psihofiziološke reakcije koje su tipične za laganje na osnovu čega se može zaključiti da nisu naneli povrede pokojnom M. I; da je prema prikupljenim obaveštenjima PU Novi Sad, pokojni M. I. ostali deo dana 3. maja 2018. godine pa do smrti proveo u društvu sa metadonskim ovisnicima, sa kojima je konzumirao alkohol i psihotropne supstance i sa kojima se družio već jedan duži period; da je iz zapisnika i mišljenja Sudsko medicinskog odbora Fakulteta medicinskih nauka u K, vidljivo da je doza buprenorfina u sadejstvu sa etilakoholom, dovela do edema pluća i difuznih krvarenja u plućnim alveolama, čime je plućna funkcija ozbiljno kompromitovana i u krajnjem ishodu dovela do respiratorne depresije i smrtnog ishoda; da povreda na čelu iznad leve arkade predstavlja ranu tipa razderine, tačnije, prskotinu i da je konstatovana povreda laka telesna povreda, koja je najverovatnije nastala kretanjem glave prema povrednom sredstvu (padom), te da navedena povreda nije dovela život u opasnost, niti je dovela do znatnog ili trajnog oslabljenja funkcije važnog dela tela ili organa; da povreda na glavi u desnom slepoočnom predelu u vidu nagnječina n krvnog podliva predstavlja laku telesnu povredu koja nije dovela život pokojnog M. I. u opasnost, niti je dovela do znatnog ili trajnog oslabljenja funkcije važnog dela tela ili organa, te da druge telesne povrede, pokojni M. I. nije imao; da je na osnovu izloženog postupajući tužilac našao da ne postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, pa je rešeno ka o u dispozitivu ovog osporenog rešenja.

Protiv osporenog rešenja Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu Ktn. 14/19 od 15. maja 2019. godine oštećena je iskoristila svoje pravo iz člana 51. Zakonika o krivičnom postupku i preko punomoćnika advokata podnela prigovor.

Osporenim rešenjem Apelacionog javnog tužilaštva u Novom Sadu Ktpo. 100/19 od 7. juna 2019. godine odbijen je kao neosnovan prigovor punomoćnika oštećene podnet protiv osporenog rešenja Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu Ktn. 14/19 od 15. maja 2019. godine o odbačaju njene krivične prijave.

U obrazloženju ovog osporenog rešenja, između ostalog, je navedeno: da je, nakon izvršenog uvida u dostavljenu dokumentaciju, zamenik apelacionog javnog tužioca našao da je Više javno tužilaštvo u Novom Sadu izvršilo sveobuhvatne provere navoda krivične prijave, te je na osnovu istih donelo pravilnu i zakonitu odluku da krivičnu prijavu oštećene D. Ć, podnetu protiv NN lica, zbog krivičnog dela ubistvo iz člana 113. Krivičnog zakonika, u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika, na štetu njenog sina pokojnog M. I, u konkretnom slučaju odbaci, iz razloga nepostojanja osnova sumnje da je izvršeno navedeno krivično delo ili neko drugo krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti; da i Apelaciono javno tužilaštvo u Novom Sadu smatra da je Više javno tužilaštvo u Novom Sadu za svoju odluku dalo jasne i dovoljne razloge, pa je stoga odlučeno kao u dispozitivu ovog osporenog rešenja.

Aktom Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu Ktn. 14/19 od 10. juna 2019. godine punomoćniku oštećene je, u prilogu, dostavljeno rešenje Apelacionog javnog tužilaštva u Novom Sadu Ktpo. 100/19 od 7. juna 2019. godine.

Dopisima Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu Ktn. 14/19 od 4. jula 2022. godine i Apelacionog javnog tužilaštva u Novom Sadu Ktpo. 100/19 od 11. jula 2022. godine, kojima su Ustavnom sudu dostavljeni odgovori tih tužilaštava na navode ustavne žalbe, Ustavni sud je obavešten i o tome da je primerak osporenog rešenja Apelacionog javnog tužilaštva u Novom Sadu Ktpo. 100/19 od 7. juna 2019. godine dostavljen punomoćniku oštećene 13. juna 2019. godine, a oštećenoj 20. juna 2019. godine.

Izveštajem sa preporukama Zaštitnika građana 3122-2256/21 del. br. 6722 od 14. marta 2022. godine, koji je u fotokopiji Ustavnom sudu dostavljen u prilogu dopune ustavne žalbe od 23. marta 2022. godine, Zaštitnik građana je, razmatrajući navode pritužbe D. Ć. od 15. decembra 2021. godine, kojom je, između ostalog izraženo nezadovoljstvo kako postupanjem policijskih službenika Policijske uprave u Novom Sadu – Direkcije policije i Sektora unutrašnje kontrole, tako i postupanjem organa u konkretnom slučaju, pored ostalog, utvrdio da Ministarstvo unutrašnjih poslova nije pokrenulo disciplinske postupke prema policijskim službenicima shodno Izveštaju Sektora unutrašnje kontrole 06/3 broj 5988/C od 30. januara 2019. godine, te da je u međuvremenu nastupila zastarelost pokretanja disciplinskih postupaka protiv odgovornih policijskih službenika PU u Novom Sadu, kao i protiv tadašnjeg načelnika PU u Novom Sadu M.Š. zbog teže povrede službene dužnosti iz člana 207. stav 1. tačka 23) Zakona o policiji, odnosno zbog nepostupanja po naloženim merama Sektora unutrašnje kontrole za otklanjanje utvrđenih nezakonitosti, te da ignorisanje predloga internog kontrolnog mehanizma – Sektora unutrašnje kontrole – predstavlja primer loše uprave. U navedenom izveštaju Zaštitnik građana je Ministarstvu unutrašnjih poslova uputio, između ostalih, i preporuku da povodom učinjenih propusta u radu, uputi pisano izvinjenje građanki D. Ć.

4. Relevantnim odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da je ljudski život neprikosnoven (član 24. stav 1.); da je fizički i psihički integritet nepovrediv i da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14, 35/19, 27/21 (Odluka Ustavnog suda) i 62/2021 (Odluka Ustavnog suda)) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je da: ovaj zakonik utvrđuje pravila čiji je cilj da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje propisuje krivični zakon, na osnovu zakonito i pravično sprovedenog postupka (član 1. stav 1.); da je krivični postupak pokrenut donošenjem naredbe o sprovođenju istrage (član 296.) (član 7. stav 1. tačka 1)); da je osnovno pravo i osnovna dužnost javnog tužioca gonjenje učinilaca krivičnih dela (član 43. stav 1.); da je, ako javni tužilac, za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, odbaci krivičnu prijavu, obustavi istragu ili odustane od krivičnog gonjenja do potvrđivanja optužnice, dužan da u roku od osam dana o tome obavesti oštećenog i da ga pouči da može da podnese prigovor neposredno višem javnom tužiocu (član 51. stav 1.); da oštećeni ima pravo da podnese prigovor u roku od osam dana od dana kada je primio obaveštenje i pouku iz stava 1. ovog člana i da, ako oštećeni nije obavešten, može da podnese prigovor u roku od tri meseca od dana kada je javni tužilac odbacio prijavu, obustavio istragu ili odustao od krivičnog gonjenja (član 51. stav 2.); da će, neposredno viši javni tužilac u roku od 15 dana od dana prijema prigovora iz stava 2. ovog člana odbiti ili usvojiti prigovor rešenjem protiv kojeg nije dozvoljena žalba ni prigovor, a da će rešenjem kojim usvaja prigovor javni tužilac izdati obavezno uputstvo nadležnom javnom tužiocu da preduzme, odnosno nastavi krivično gonjenje (član 51. stav 3.); da državni i drugi organi, pravna i fizička lica prijavljuju krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti, o kojima su obaveštena ili za njih saznaju na drugi način, pod uslovima predviđenim zakonom ili drugim propisom (član 280. stav 1.); da se krivična prijava podnosi nadležnom javnom tužiocu, pismeno ili usmeno ili drugim sredstvom (član 281. stav 1.); da će javni tužilac rešenjem odbaciti krivičnu prijavu ako iz same prijave proističe da prijavljeno delo nije krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, ako je nastupila zastarelost ili je delo obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju gonjenje, kao i ako ne postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti (član 284. stav 1.); da se istraga se pokreće: 1) protiv određenog lica za koje postoje osnovi sumnje da je učinilo krivično delo; 2) protiv nepoznatog učinioca kada postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo (član 295. stav 1.); da se istraga pokreće naredbom nadležnog javnog tužioca (član 296. stav 1.).

Odredbama člana 113. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16 i 35/19) propisano je da će se, ko drugog liši života, kazniti se zatvorom od pet do petnaest godina).

5. Podnositeljka ustavne žalbe, iako formalno kao osporene akte označava rešenje Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu Ktn. 14/19 od 15. maja 2019. godine i rešenje Apelacionog javnog tužilaštva u Novom Sadu Ktpo. 100/19 od 7. juna 2019. godine, suštinski osporava pre svega radnje Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu u predmetu Ktn. 14/19, odnosno Apelacionog javnog tužilaštva u Novom Sadu, a u kom predmetu je doneto i osporeno rešenje Apelacionog javnog tužilaštva u Novom Sadu Ktpo. 100/19 od 7. juna 2019. godine.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi, kao povređena ustavna prava, ističe pravo na život i pravo na nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta, koji su zajemčeni odredbama čl. 24. i 25. Ustava i odvojeno iznosi navode koji se odnose na dve međusobno neposredno nepovezane situacije u vezi sa njenim sinom, pokojnim M. I. Prvu situaciju od 2. maja 2018. godine i povrede pokojnog M. I. podnositeljka dovodi u vezu sa povredom prava na nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta iz člana 25. Ustava, a druga situacija i smrt njenog sina M. I. od 4. maja 2018. godine u ustavnoj žalbi se dovodi u vezu sa povredom prava na život iz člana 24. Ustava. Ustavni sud je, najpre, razmatrao tvrdnje i navode podnositeljke ustavne žalbe kojima se potkrepljuje istaknuta povreda prava na život.

Ustavni sud je imao u vidu i to da je podnositeljka eksplicitno istakla povredu i materijalnog i procesnog aspekta prava na život, ali je, s obzirom na navode ustavne žalbe, kojima se isključivo ukazuje na postupak istrage uzroka smrti njenog sina, Sud postojanje povrede ovog ustavnog prava cenio u svetlu povrede procesnog aspekta prava na život iz člana 24. stav 1. Ustava.

5.1. Iz tvrdnji i navoda podnositeljke iznetih u ustavnoj žalbi, a koji se odnose na istaknutu povredu prava na život, proizlazi da ona smatra da joj je, u konkretnom slučaju, povređen procesno-pravni aspekt prava oštećene na delotvornu i efikasnu istragu.

Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, Ustavni sud, najpre, ukazuje na to da je, iako Ustav ne garantuje pravo da će se krivični postupak protiv trećih lica voditi, u konkretnom slučaju od odlučujućeg značaja činjenica da je reč o postupku koji se vodi u vezi sa povredom prava na život, koje je zajemčeno članom 24. Ustava.

Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, pravo na život spada u tzv. „tvrdo jezgro“ ljudskih prava koja se jemče svakom licu, u svim okolnostima i na svim mestima i ne može da bude predmet bilo kakvog ograničenja ili derogiranja. Reč je o jednom od prava koje utemeljuje slobodu i čije postojanje podrazumeva pozitivnu obavezu države da preduzme sve potrebne mere kako bi se zaštitio život lica koje je pod njenom nadležnošću (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu L.C.B. protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 14/1997/798/1001, od 9. juna 1998. godine, izveštaj 1998-III, stav 36.). Ova pozitivna obaveza države obuhvata dva aspekta: materijalnopravni i procesnopravni aspekt.

Sa materijalnopravnog aspekta, pozitivna obaveza države podrazumeva preduzimanje svih neophodnih mera kako do nasilne smrti ne bi došlo, a to pretpostavlja uspostavljanje pravnog okvira koji treba da pruži efikasnu zaštitu od pretnji usmerenih na pravo na život (videti, mutatis mutandis, presudu Evropskog suda za ljudska prava Osman protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj predstavke 87/1997/871/1083, od 28. oktobra 1998. godine, izveštaj 1998-VIII, st. 115. i 116.). Zbog toga je neophodno postojanje delotvornih krivičnopravnih i drugih normi koje bi odvraćale od vršenja krivičnih dela protiv života lica, kao i procesnih mehanizama za sprečavanje, suzbijanje i kažnjavanje povreda tih normi (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Streletz, Kessler i Krenz protiv Nemačke, predstavke br. 34044/96, 35532/97 i 44801/98.49 ILM 811(2001), od 22. marta 2001. godine, stav 86.). Ova obaveza se proširuje i na preduzimanje preventivnih mera radi zaštite života, posebno u odnosu na opasne delatnosti koje potencijalno predstavljaju rizik za život (u tom smislu videti i presudu Evropskog suda za ljudska prava Oneryildiz protiv Turske, predstavka broj 48939/99, od 30. novembra 2004. godine, stav 107.).

Posmatrana sa procesnopravnog aspekta, na koji podnositeljka u ustavnoj žalbi eksplicitno i ukazuje, pozitivna obaveza države se, u slučaju kada je neko lice lišeno života, načelno sastoji u sprovođenju nezavisne i delotvorne istrage (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava McKerr protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 28883/95, od 4. maja 2001. godine, stav 111.), što, posebno ako povreda prava na život ili lični integritet nije izazvana namerno, podrazumeva postojanje efikasnog sudskog sistema u okviru kojeg će biti sproveden postupak koji ne mora nužno po svom karakteru da bude krivični (videti presude Šilih protiv Slovenije [GC], predstavka broj 71463/01, od 9. aprila 2009. godine, stav 194. i Mastromatteo protiv Italije [GC], predstavka broj 37703/97, od 24. oktobra 2002. godine, stav 90.).

Ustavni sud u ovakvim predmetima naročito ima u vidu i uspostavljenu praksu Evropskog suda za ljudska prava u slučajevima sa smrtnim ishodima i sa tim u vezi zauzete stavove tog suda. Naime, u pogledu obaveza država prema članu 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), a koje su suštinski sadržane i u članu 24. Ustava, od države se zahteva ne samo da se uzdrži od „namernog” oduzimanja života, već i da preduzme odgovarajuće korake da zaštiti živote onih koji su pod njenom jurisdikcijom (videti presude Calvelli and Ciglio protiv Italije [GC], predstavka broj 32967/96, od 17. januara 2002. godine, stav 48. i Hiller protiv Austrije, predstavka broj 1967/14, od 22. novembra 2016. godine, stav 47.).

U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da je i u svojoj Odluci Už-4527/2011 od 31. januara 2013. godine, pored ostalog, istakao: da obaveza zaštite života prema članu 24. stav 1. Ustava zahteva postojanje neke vrste delotvorne zvanične istrage kada su pojedinci ubijeni usled sumnje u upotrebu sile, bilo od strane državnih službenika ili od strane privatnih lica (videti, na primer, presudu Evropskog suda za ljudska prava Branko Tomašić i drugi protiv Hrvatske, predstavka broj 46598/06, od 15. januara 2009. godine, stav 62.); da ta istraga mora biti delotvorna u smislu da može dovesti do identifikacije i kažnjavanja odgovornih (videti Oğur protiv Turske, predstavka broj 21594/93, od 20. maja 1999. godine, stav 88.); da to nije obaveza cilja, već obaveza sredstava, što znači da su nadležni državni organi u obavezi da preduzmu sve razumne mere koje su im na raspolaganju kako bi obezbedili dokaze u vezi sa tim događajem, uključujući, pored ostalog, i uzrok smrti; da svaki nedostatak u „istrazi“ koji podriva njenu sposobnost da se kroz nju utvrdi uzrok smrti ili odgovorna osoba može predstavljati rizik da navedeni standard neće biti zadovoljen (videti, pored ostalih, Bazorkina protiv Rusije, predstavka broj 69481/01, od 27. jula 2006. godine, stav 118.); da postoji implicitni zahtev za hitnošću i razumnom ekspeditivnošću (videti: Yaşa protiv Turske, predstavka broj 63/1997/847/1054, od 2. septembra 1998. godine, izveštaj 1998-VI, st. 102-04. i Mahmut Kaya protiv Turske, predstavka broj 22535/93, od 28. marta 2000. godine, st. 106. i 107.); da se, iako mogu postojati stvarne poteškoće koje sprečavaju napredovanje određene istrage, brzo reagovanje vlasti u situacijama koje uključuju upotrebu smrtonosne sile, može generalno smatrati suštinskim za očuvanje poverenja javnosti u vladavinu prava i sprečavanje svake pojave zavere ili tolerisanja nezakonitih radnji (videti Jularić protiv Hrvatske, predstavka broj 20106/96, od 10. januara 2011. godine, stav 43.); da iz istih razloga mora postojati dovoljan element javne kontrole istrage ili njenih rezultata kako bi se osigurala odgovornost za polaganje računa i u praksi i u teoriji i da stepen javne kontrole koji se traži može biti različit od predmeta do predmeta, kao i da bliski rođaci žrtve moraju učestvovati u postupku u svim predmetima u meri koja je potrebna kako bi se čuvali njihovi legitimni interesi (videti Shanaghan protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 37715/97, od 4. maja 2001. godine, st. 91. i 92.).

5.2. Primenjujući navedene načelne stavove na konkretni ustavnosudski predmet u pogledu, pre svega, procesnopravnog aspekta i pozitivne obaveze države u vezi sa pravom na život, Ustavni sud konstatuje činjenicu da se u predmetnom slučaju vodio predistražni postupak čiji je osnovni zadatak da javnom tužiocu pruži materijal kojim će ili potkrepiti sumnju da je neko lice eventualno izvršilo krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti (i tako ispuniti jedan od uslova za otvaranje istrage), ili će dovesti do odbacivanja krivične prijave. Ustavni sud smatra da je obaveza državnog organa i organa postupka – javnog tužilaštva, bila da upravo u okviru takvog predistražnog postupka delotvorno istraži okolnosti pod kojima se događaj odigrao i da prikupi potrebne dokaze i podatke o učešću eventualno osumnjičenog ili osumnjičenih lica u kritičnom događaju.

Ustavni sud posebno napominje da prema važećem ZKP, predistražni postupak suštinski i de facto ima značaj istrage, ne samo zato što formalna istraga (koja podrazumeva donošenje naredbe nadležnog javnog tužioca) nije obavezna, jer je moguće pod određenim Zakonikom propisanim uslovima, podneti i neposrednu optužnicu, isto kao što formalne istrage nema ni u skraćenom postupku, već primarno zato što predistražni postupak ima odgovarajući istražni karakter, što je osnovna i suštinska karakteristika svake krivične istrage.

Naime, predistražni postupak suštinski predstavlja vrstu „istrage“, jer iako se terminološki tako ne označava, niti se donosi bilo kakva formalna odluka kojom predistražni postupak započinje, poput naredbe o sprovođenju istrage, svrha predistražnog postupka je da se „istraži“ potencijalno krivično delo, što znači da krivični postupak Republike Srbije u stvari poznaje dve istražne faze: 1) neformalnu istragu – predistražni postupak i 2) istragu, koja se sprovodi na osnovu formalne odluke (naredba javnog tužioca). U stvari, predistražni postupak ima izrazito istraživački karakter u krivičnoprocesnom smislu, u praksi čak i znatno više, nego formalna istraga. Ovo je tako i stoga što se predistražni postupak vodi na nivou postojanja osnova sumnje, a to je isti procesno relevantan stepen sumnje koji je potreban i za vođenje formalne istrage, koja započinje formalnom naredbom javnog tužioca, bilo u pogledu nepoznatog učinioca, bilo kada se radi o istrazi usmerenoj protiv poznatog osumnjičenog. Tako je i zato što predistražnim postupkom formalno rukovodi javni tužilac, uz mogućnost da u toj fazi na adekvatan način koristi policiju za prikupljanje relevantnih informacija, koja mogućnost je u konkretnom slučaju i korišćena, a javni tužilac takođe vodi i formalnu istragu. Pored toga, predistražni postupak se, isto kao i istraga, može voditi samo u pogledu krivičnih dela za koja se krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti.

Dakle, time što je u konkretnom slučaju vođen predistražni postupak, u potpunosti je ispunjena obaveza države da sprovede nezavisnu i delotvornu istragu, kada se radi o smrtnom ishodu, što proizlazi kako iz Ustavom zajemčenog prava na život, te na njemu utemeljenoj praksi samog Ustavnog suda, tako i iz prethodno iznetih stavova Evropskog suda za ljudska prava.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je zaključio da pozitivnu obavezu države u zaštiti prava sadržanog u članu 24. Ustava, a koja podrazumeva brzo i efikasno ispitivanje predmeta konkretnog slučaja, bez nepotrebnog odlaganja, treba ceniti u okviru procesnopravnog aspekta prava na život, i to pre svega u odnosu na radnje Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu u predmetu Ktn. 14/19.

5.3. Ispitujući, dalje, postojanje Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23) (u daljem tekstu: Zakon) utvrđenih pretpostavki za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na život iz člana 24. Ustava, a polazeći od odredaba člana 170. Ustava i člana 82. Zakona, kao i od dosadašnje prakse Ustavnog suda i pravnih stavova u postupanju po ustavnim žalbama koji su usvojeni na sednicama Suda od 30. oktobra 2008. godine i 2. aprila 2009. godine, Sud nalazi da je potrebno ispitati postojanje tri pretpostavke za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi, i to: 1) da li je ustavna žalba dopuštena ratione personae; 2) da li su pre izjavljivanja ustavne žalbe iscrpljena sva pravna sredstva; i 3) da li je ustavna žalba blagovremena.

1) Ispitujući postojanje prve pretpostavke, odnosno dopuštenost ustavne žalbe ratione personae, Ustavni sud je pošao od garancija koje Ustav predviđa u odredbi člana 24. i konstatovao da Ustav jemči da je ljudski život neprikosnoven. Pravo na život je neprikosnoveno ljudsko pravo zajemčeno Ustavom. Po oceni Ustavnog suda, ovo pravo podrazumeva, kako je već prethodno i navedeno, pozitivnu obavezu države da preduzme sve potrebne mere kako bi se zaštitili životi lica koja su pod njenom nadležnošću (videti gore navedene presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: L.C.B. protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj predstavke 14/1997/798/1001, od 9. juna 1998. godine, Izveštaj 1998-III, stav 36; Guerra i drugi protiv Italije, broj predstavke 116/1996/735/932, od 19. februara 1998. godine, Izveštaj 1998-I; Botta protiv Italije, broj predstavke 21439/93, od 24. februara 1998. godine, Izveštaj 1998-I).

Takođe, Ustavni sud ističe da postoji izgrađena praksa Evropskog suda za ljudska prava koji je predstavke srodnika lica koja su lišena života razmatrao s aspekta prava na život iz člana 2. Konvencije, jer nije sprovedena delotvorna i efikasna istraga u vezi sa smrću tih lica (videti, pored ostalih, i pored gore navedene presude Šilih protiv Slovenije i Mc Kerr protiv Ujedinjenog Kraljevstva i presudu Akdeniz i drugi protiv Turske, predstavke br. 41139/15 i 41146/15, od 31. maja 2001. godine). Imajući u vidu da je odredbom člana 18. stav 3. Ustava utvrđeno da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje, Ustavni sud je, sledeći navedenu praksu u konkretnoj situaciji, zaključio da je ustavna žalba, izjavljena od strane srodnika preminulog lica, odnosno njegove majke, dopuštena ratione personae.

2) Razmatrajući pitanje iscrpljenosti pravnih sredstava pre izjavljivanja ustavne žalbe Ustavni sud podseća da će se, prema stavu Ustavnog suda, u postupku ispitivanja i odlučivanja o ustavnoj žalbi, smatrati da je, pre izjavljivanja ustavne žalbe u krivičnom postupku, iscrpljeno poslednje pravno sredstvo donošenjem odluke o žalbi protiv prvostepene, odnosno drugostepene presude, odnosno rešenja. Takođe, za radnju je početak roka vezan za dan preduzimanja ili prestanka radnje, a rok se računa od dana saznanja podnosioca ustavne žalbe o preduzimanju ili prestanku radnje.

Podnositeljka ustavne žalbe je, povodom smrti svog pokojnog sina koja je nastupila 4. maja 2018. godine, imala svojstvo oštećene u postupku u kome je istog dana, 4. maja 2018. godine, nadležno tužilaštvo preduzelo određene radnje.

Nakon odbačaja podnete krivične prijave osporenim rešenjem Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu Ktn. 14/19 od 15. maja 2019. godine podnositeljka je, na osnovu odredbe člana 51. stav 2. ZKP, preko punomoćnika – advokata, podnela prigovor Apelacionom javnom tužilaštvu u Novom Sadu, o kome je odlučeno osporenim rešenjem tog tužilaštva Ktpo. 100/19 od 7. juna 2019. godine. Time je iskoristila pravno sredstvo koje joj je, kao oštećenoj, učinjeno dostupnim pozitivnim krivično - procesnim zakonodavstvom Republike Srbije.

Ustavni sud napominje da je u svojoj dosadašnjoj sudskoj praksi u ovakvim, s ovim predmetom uporedivim činjeničnim i pravnim situacijama, prihvatao da su donošenjem rešenja nadležnog javnog tužilaštva i odlučivanjem o prigovoru oštećenih iscrpljena pravna sredstva koja su podnosiocima stajala na raspolaganju na osnovu relevantnih odredaba ZKP, pre podnošenja ustavne žalbe, te ne vidi nijedan razlog da od tog stava odstupi u ovom predmetu.

Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom predmetu imao u vidu i stavove zauzete u novijim odlukama Evropskog suda za ljudska prava. Najpre, stav da Evropski sud za ljudska prava polazi od oborive pretpostavke da je bilo koji od pravnih postupaka dostupnih oštećenim podnosiocima u pravnom sistemu, posebno parnični postupak u kome je moguće dobiti građanskopravno obeštećenje, u principu adekvatan da ispuni obavezu države prema članu 2. Konvencije da obezbedi efikasan pravosudni sistem (videti presudu Lopes de Sousa Fernandes protiv Portugala, predstavka broj 56080/13, od 19. decembra 2017. godine, stav 137.). Ustavni sud, štaviše, prepoznaje da Evropski sud za ljudska prava odbacuje predstavke sličnog činjeničnog i pravnog stanja kao u ovom ustavnosudskom predmetu, ukoliko utvrdi da je: prvo, raspoloživo pravno sredstvo u parničnom (građanskom) postupku bilo efikasno u teoriji i praksi u relevantno vreme, odnosno da je to pravno sredstvo bilo dostupno, sposobno da pruži obeštećenje u vezi sa žalbom podnosilaca i da je nudilo razumne izglede za uspeh i, drugo, da u suštini nema isti cilj kao i iskorišćeno pravno sredstvo u krivičnom postupku, odnosno da pravno sredstvo u parničnom (građanskom) postupku dodaje neke suštinske elemente koji su nedostupni u slučaju upotrebe samo pravnog sredstva u krivičnom postupku (videti odluku Dumpe protiv Letonije, predstavka broj 71506/13, od 16. oktobra 2018. godine, stav 61.). Konačno, prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, neuspeo pokušaj pokretanja krivičnog postupka podnošenjem krivične prijave nadležnim organima i naknadnom žalbom protiv odluke o nepokretanju krivičnog postupka, ne može biti dovoljan da se smatra da su nacionalna pravna sredstva iscrpljena, posebno kada, na osnovu konkretnih činjenica, prvo, ne postoje elementi krivičnog dela i nikada nije pokrenut krivični postupak i, drugo, o tome odmah budu obavešteni podnosioci prijave (videti odluku V.P. protiv Estonije, predstavka broj 14185/14, od 10. oktobra 2017. godine, stav 57.). Čak i u slučajevima kada cilj podnosilaca nikada nije ni bio da dobiju novčanu naknadu podnošenjem građansko-pravnog zahteva (tužbe) protiv eventualno odgovornog lica, Evropski sud za ljudska prava je zauzeo stav da, bez obzira na to da li se dosuđivanje naknade štete smatra primarnim ciljem građanske tužbe, parnični (građanski) sudski postupak takođe neizbežno pretpostavlja utvrđivanje činjenica u predmetu, otkrivanje uzroka smrti i – ako je opravdano – utvrđivanje odgovornosti onih koji su potencijalno odgovorni (videti prethodno navedenu odluku V.P. protiv Estonije, stav 59.).

Imajući u vidu sve prethodno navedeno, tragične okolnosti konkretnog slučaja i posebno uvažavajući veliki značaj koji predmetno pravno pitanje ima za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju ipak nisu primenjivi prethodno izneti stavovi Evropskog suda za ljudska prava, niti je neophodno da Sud u ovom trenutku odstupi od svoje uspostavljene sudske prakse meritornog odlučivanja u ovakvim predmetima, bez obzira na činjenicu da podnositeljka ustavne žalbe jeste iskazala kao svoj inicijalni zahtev i zahtev za naknadom štete i takav zahtev je i podnela u opredeljenom iznosu. Stoga, Ustavni sud u konkretnom slučaju nije našao da je neophodno da in abstracto ispituje, prvo, da li je podnositeljki bilo dostupno neko pravno sredstvo u parničnom (građanskom) postupku koje bi bilo efikasno u teoriji i praksi u relevantno vreme, odnosno koje bi bilo dostupno, sposobno da pruži obeštećenje u vezi sa njihovom žalbom i koje bi nudilo razumne izglede za uspeh i, drugo, da li takvo dostupno pravno sredstvo u parničnom postupku u suštini ima isti cilj kao i iskorišćeno pravno sredstvo u krivičnom postupku, ili, pak, građansko-pravno sredstvo možda dodaje neke suštinske elemente koji su nedostupni u slučaju upotrebe samo krivično-procesnog pravnog sredstva. Evropski sud za ljudska prava je i sam ukazao na suvišnost in abstracto ocene adekvatnosti pravnih sredstava, eksplicitno iskazujući stav da bi čak sama procena da li bi određeno nacionalno građansko-pravno sredstvo pružilo adekvatno obeštećenje u specifičnim okolnostima nekog slučaja, bila moguća samo kada bi u tom konkretnom slučaju podnosioci i (is)koristili to pravno sredstvo (videti takođe prethodno navedenu odluku V.P. protiv Estonije, stav 60.).

Ustavni sud je, u odnosu na i za razliku od uporedive prakse Evropskog suda za ljudska prava, u konkretnom ustavnosudskom predmetu, odlučio da ostane pri svom dosadašnjem pravnom stanovištu da su donošenjem rešenja nadležnog javnog tužilaštva i odlučivanjem o prigovoru oštećene iscrpljena sva pravna sredstva pre podnošenja ustavne žalbe, te da se stiču uslovi da Sud, nakon utvrđivanja blagovremenosti, pristupi meritornoj analizi navoda ustavne žalbe i (ne)postojanja temeljne, hitne i delotvorne istrage, odnosno da ovu ustavnu žalbu ne odbaci zbog neiscrpljivanja pravnih sredstava.

3) Ocenjujući pitanje blagovremenosti ustavne žalbe, Ustavni sud je imao u vidu da je u konkretnom slučaju istaknuta povreda prava na život, koja se u svom procesnopravnom aspektu iskazuje kao obaveza države da postupa temeljno, nezavisno i stvarno, prilikom istrage sumnjivih smrtnih slučajeva, kao i da se ovaj aspekat prava na život ne može zaštiti ni u jednom drugom postupku osim u postupku pred Ustavnim sudom. Sa druge strane Ustavni sud napominje da iz dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu proizlazi da je osporeno rešenje Apelacionog javnog tužilaštva u Novom Sadu Ktpo. 100/19 od 7. juna 2019. godine, kojim su iscrpljena pravna sredstva u konkretnom postupku, podnositeljki ustavne žalbe dostavljeno u prilogu akta Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu Ktn. 14/19 od 10. juna 2019. godine, kao i da je taj akt sa prilogom dostavljen punomoćniku oštećene 13. juna 2019. godine, a oštećenoj 20. juna 2019. godine, te da je ustavna žalba izjavljena 15. jula 2019. godine, dakle u okviru roka od 30 dana predviđenog odredbom člana 84. stav 1. Zakona. Imajući u vidu da se podnositeljka ustavne žalbe opredelila da zaštitu svojih prava prvo traži pred nadležnim tužilaštvom, te da se, nakon donošenja i dostavljanja osporenog rešenja Apelacionog javnog tužilaštva u Novom Sadu Ktpo. 100/19 od 7. juna 2019. godine u roku propisanom Zakonom, obratila Ustavnom sudu, Sud je ocenio da je ustavna žalba blagovremena u pogledu procesnog aspekta prava iz člana 24. stav 1. Ustava.

Saglasno svemu navedenom, Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju u ovom trenutku postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za meritorno odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi, u delu u kome je istaknuta povreda prava na život.

5.4. Polazeći od navoda i razloga ustavne žalbe, kao i utvrđenog činjeničnog stanja, a primenjujući navedene opšte principe na okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud konstatuje da je sin podnositeljke ustavne žalbe preminuo 4. maja 2018. godine i da se, kao sporno za podnositeljku, postavilo pitanje da li je način nastanka smrti njenog sina u dovoljnoj meri istražen.

Ustavni sud dalje konstatuje da je, povodom kritičnog događaja, odmah nakon smrti sina podnositeljke ustavne žalbe započet postupak i da je nadležno javno tužilaštvo preduzelo pojedine istražne radnje u pravcu utvrđivanja eventualnog postojanja bitnih elemenata bilo kog krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti.

U ovom, kao i svakom drugom, predistražnom postupku nadležno tužilaštvo nastoji da otkrije krivično delo, odnosno da se prikupe i obezbede tragovi i predmeti koji mogu da posluže kao dokaz, da se pronađe eventualni učinilac, odnosno učinioci krivičnog dela i da se spreči da se on sakrije ili da pobegne. Cilj tog postupka je i da se omogući pokretanje formalne krivične istrage za krivična dela za koja se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, ukoliko za to ima osnova, ali naravno, samo kada se radi o krivičnim delima u pogledu kojih se ne vodi skraćeni postupak, jer tada formalne istrage i nema. Cilj predistražnog postupka može biti i podnošenje neposredne optužnice, onda kada za to postoje ZKP-om propisan uslovi, te stoga, kao što je prethodno već detaljnije izloženo, sam predistražni postupak svakako ima odgovarajući istražni karakter (čak po pravilu, znatno više nego formalna istraga), te se može smatrati faktičkim vidom krivične istrage u njenom esencijalnom smislu. Sa druge strane, nadležni javni tužilac je ovlašćen da rešenjem odbaci krivičnu prijavu ako prijavljeno delo nije krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, ako je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je delo obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju gonjenje ili ako ne postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, a kako je to propisano članom 284. stav 1. ZKP.

Za jednu godinu, jedan mesec i tri dana, koliko je trajao predmetni postupak (računajući od 4. maja 2018. godine kada je preduzeta prva radnja od postupajućeg tužioca do 7. juna 2019. godine – kada je rešenjem Apelacionog javnog tužilaštva u Novom Sadu Ktpo. 100/19 pravnosnažno odbačena krivična prijava podnositeljke ustavne žalbe), nadležno javno tužilaštvo je naredilo obdukciju preminulog lica, ovlastilo Grupu za uviđaje da izvrši uviđaj, davalo upute operativnim radnicima o postupanju, izuzelo relevantne video snimke, pribavilo inicijalne i naknadne izveštaje o hemijsko-toksikološkoj analizi uzoraka krvi, urina, brisa nosa, mozga, žuči i želudačnog sadržaja i o ekspertizi alkohola pokojnog M. I, pribavilo obdukcioni zapisnik za preminulo lice, a potom, pošto nije bilo zadovoljno kvalitetom tog zapisnika, pribavilo i dopunu obdukcionog zapisnika, pribavilo zapisnik o uviđaju mesta događaja, pribavilo zapisnik o veštačenju, kao i službene beleške, kriminialističko-tehničku dokumentaciju, izveštaj o forenzičkom pregledu lica mesta, dva CD-a sa izuzetim snimcima bezbednosnih kamera u blizini lica mesta, zatim izveštaje Ministarstva unutrašnjih poslova – PU Novi Sad – Odeljenje kriminalističke policije – Odsek za suzbijanje opšteg kriminaliteta – Grupa za suzbijanje krvnih, seksualnih i saobraćajnih delikata i Sektora unutrašnje kontrole, a potom i nalaz i mišljenje Odbora za sudsko-medicinska veštačenja Fakulteta medicinskih nauka Univerziteta u K. Tužilaštvo je, istovremeno i paralelno sa prethodnim radnjama, obavilo razgovore sa četiri policijska službenika i dva lekara, o čemu je sačinilo i sopstvene službene beleške, te je nakon svega toga u osporenom rešenju konstatovano da je vidljivo da je doza buprenorfina u sadejstvu sa etilalkoholom, dovela do edema pluća i difuznih krvarenja u plućnim alveolama, čime je plućna funkcija preminulog M. I. bila ozbiljno kompromitovana i u krajnjem ishodu dovela do njegove respiratorne depresije i smrtnog ishoda.

Ustavni sud konstatuje da su postupajuća tužilaštva, nakon pribavljanja mnogobrojne dokumentacije i više nalaza i mišljenja stručnih lica, te nakon prikupljanja obaveštenja od određenih lica, pravilno i potpuno utvrdila, obrazloživši na ustavnopravno prihvatljiv način, kako činjenično stanje, tako i zašto u konkretnom slučaju, na štetu sina podnositeljke ustavne žalbe, pokojnog M. I, ne postoje osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo ubistvo iz člana 113. Krivičnog zakonika ili neko drugo krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, a koje obrazloženje prihvata i sam Ustavni sud. Pri tome, Ustavni sud nije uočio da je bilo perioda neaktivnosti nadležnog tužilaštva, niti bilo kakvih značajnijih zastoja u postupanju po podnetoj krivičnoj prijavi. Ustavni sud nije uočio ni da je nadležno javno tužilaštvo očigledno nemarno sprovodilo postupak, već naprotiv, da je predmetni i izuzetno kompleksan postupak započet promptno nakon pronalaska preminulog lica, da je trajao malo duže od jedne godine, a za koje vreme je, pored ispitivanja određenih lica, sprovedeno i više veštačenja i analiza, među kojima i finalno veštačenje, i to od jedne od najeminentnijih stručnih institucija u toj oblasti u Republici Srbiji – Odbora za sudsko-medicinska veštačenja Fakulteta medicinskih nauka Univerziteta u K.

Ustavni sud je ocenio da je osnovna svrha ovakve „istrage“, koja je trebalo da osigura delotvorno sprovođenje zakona koji štite pravo na život, obezbeđena, odnosno da su nadležni organi sproveli hitnu i delotvornu „istragu“ u smislu zaštite prava na život. Pri tome, Ustavni sud ponavlja i podvlači, da ne bi trebalo izgubiti iz vida da je, kada se analizira „istraga“ u svetlu povrede prava na život, obaveza državnih organa obaveza sredstva, a ne obaveza cilja.

Ustavni sud i u ovom predmetu posebno napominje da, osim u slučajevima očigledne proizvoljnosti ili greške, što u konkretnom predmetu ni prima facie nije bio slučaj, uloga Suda nije da dovodi u pitanje činjenične nalaze nadležnih organa, posebno kada su u pitanju naučne i/ili stručne procene, koje po definiciji zahtevaju specijalizovano i detaljno poznavanje materije, što je u skladu i sa praksom Evropskog suda za ljudska prava (videti odluku Počkajevs protiv Letonije, predstavka broj 76774/01, od 21. oktobar 2004. godine).

S obzirom na sve prethodno navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su predmetni postupak nadležna tužilaštva vodila i sprovela temeljno, hitno i delotvorno, te je ocenio da nije došlo do povrede procesnopravnog aspekta prava na život podnositeljke ustavne žalbe, te je ustavnu žalbu, u ovom delu, odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući postojanje Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za odlučivanje o ustavnoj žalbi u delu u kome podnositeljka, kao povređeno ustavno pravo, ističe pravo na nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta, zajemčenog odredbama člana 25. Ustava, a potkrepljujući istaknutu povredu tog prava tvrdnjama koje se odnose na situaciju od 2. maja 2018. godine i povrede njenog pokojnog sina M. I, Ustavni sud, kako je već i prethodno navedeno, a polazeći od odredaba člana 170. Ustava i člana 82. Zakona, kao i od svoje dosadašnje prakse i pravnih stavova u postupanju po ustavnim žalbama koji su usvojeni na sednicama Suda od 30. oktobra 2008. godine i 2. aprila 2009. godine, nalazi da je najpre potrebno ispitati da li je ustavna žalba u ovom delu dopuštena ratione personae.

Ispitujući dopuštenost ustavne žalbe ratione personae, Ustavni sud je pošao od toga da podnositeljka, kao svoje povređeno ustavno pravo, ističe pravo na nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta, zajemčeno odredbama člana 25. Ustava. Međutim, za razliku od garancija koje Ustav predviđa u odredbi člana 24, kao i za razliku od prakse Evropskog suda za ljudska prava koji je predstavke srodnika lica koja su lišena života razmatrao s aspekta prava na život iz člana 2. Konvencije, Ustavni sud nalazi da se ti principi dopuštenosti ne mogu proširiti i na slučajeve kada srodnik preminulog lica ističe povredu prava na nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta, u odnosu na događaje pre smrti tog lica, a koje je preminulo nezavisno od eventualnih posledica navodnih povreda psihičkog i fizičkog integriteta tog lica.

Kako podnositeljka ustavne žalbe ne navodi da je smrt njenog sina od 4. maja 2018. godine ni posredno ni neposredno bila u vezi sa situacijom od 2. maja 2018. godine i tog dana zadobijenim lakšim telesnim povredama sada pokojnog M. I, a to ne proizlazi ni iz sprovedenog predistražnog postupka, Ustavni sud je, krećući se u okvirima navoda ustavne žalbe, zaključio da je ustavna žalba, izjavljena od strane srodnika preminulog lica, odnosno njegove majke, u ovom delu, nedopuštena ratione personae. Kako je ustavna žalba nedopuštena ratione personae, Ustavni sud se nije upuštao u dalju ocenu kriterijuma dopuštenosti ustavne žalbe u delu u kome je kao povređeno ustavno pravo, istaknuto pravo na nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta, zajemčenog odredbama člana 25. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, rešavajući kao drugom delu izreke.

7. Sledom svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković, s.r.

IZDVOJENO MIŠLjENjE

SUDIJE DR TIJANE ŠURLAN

U odnosu na Odluku Ustavnog suda u predmetu Už-7360/2019 od 11. aprila 2024. godine

 

Izdvojeno mišljenje započeću konstatacijom da ova odluka Ustavnog suda, usvojena na plenarnoj sednici, pripada kategoriji obimnijih odluka; tačka 3. obrazloženja napisana je sa dosta podataka i zaista može da deluje sveobuhvatno. Međutim, činjenica je da pored toga što jeste obuhvaćeno, ostaje i dosta toga što nije, ostavljajući dileme iznete u ustavnoj žalbi i posebno u dopunama ustavne žalbe nerazjašnjenim.

Ustavni sud pitanje delotvornosti istrage u odnosu na istaknutu povredu prava na život, prevashodno stavlja u kontekst vođenja predistražnog postupka, zaključujući da je „time što je u konkretnom slučaju vođen predistražni postupak, u potpunosti ispunjena obaveza države da sprovede nezavisnu i delotvornu istragu, kada se radi o smrtnom ishodu“. Ne mogu da se složim sa ovakvim stavom, jer upravo delotvornost je zahtev kvaliteta celokupne istrage, a ne samog njenog postojanja.

Međutim, razlog zbog koga sam se odlučila da ostavim pisani trag svom neslaganju sa usvojenom odlukom, odnosi se na onaj deo odluke u kome je usvojen stav, te kao takav podložan ponavljanju i u drugim situacijama, u delu odbacivanja ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava zajemčenog članom 25. Ustava.

Naime, Ustavni sud je zauzeo stav da je ustavna žalba nedopuštena ratione personae za podnositeljku ustavne žalbe, majku preminulog M.I. u odnosu na povredu prava na nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta zajemčenog odredbama člana 25. Ustava. Kao osnov za ovakav stav, Ustavni sud ističe da „za razliku od garancija koje Ustav predviđa u odredbi člana 24. Ustava, kao i za razliku od prakse Evropskog suda za ljudska prava koji je predstavke srodnika lica koja su lišena života razmatrao sa aspekta prava na život iz člana 2. Konvencije, Ustavni sud nalazi da se ti principi dopuštenosti ne mogu proširiti i na slučajeve kada srodnik preminulog lica ističe povredu prava na nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta, u odnosu na događaj pre smrti tog lica, a koje je preminulo nezavisno od eventualnih posledica navodnih povreda psihičkog ili fizičkog integriteta toga lica“.

Ne slažem se sa ovakvim stavom.

Status podnosioca ustavne žalbe, a koji nije lice koje je neposredno izloženo torturi, ne dovodi direktno do odbacivanja ustavne žalbe/predstavke.

Načelno, nije neophodno da postoji direktna veza između povrede prava na nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta odnosno zabrane torture i prava na život da bi oba bila meritorno razmatrana.

U ovom predmetu konkretno, krivična prijava za krivično delo ubistva jeste koncipirana u kontekstu zlostavljanja i primene fizičke sile u policijskoj ispostavi i pritvorskoj jedinici. U krivičnoj prijavi oštećena iznosi svoje viđenje - da je smrt nastupila kao posledica zlostavljanja usled kojih je njen sin zadobio telesne povrede od kojih je potom preminuo. Rešenje o odbacivanju krivične prijave Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu, potvrđeno rešenjem Apelacionog javnog tužilaštva u Novom Sadu, a koje je osporeno ustavnom žalbom, jeste obuhvatilo i događaje od 2. maja 2018. godine, koji su prethodili smrti 4. maja 2018. godine.

U ustavnoj žalbi podnositeljka je istakla navode o povredi prava na život i prava na nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta, što Ustavni sud konstatuje i opredeljuje da se jedna situacija odnosi na događaj od 2. maja 2018. godine i vezuje za povredu prava iz člana 25. Ustava, a druga u odnosu na smrt njenog sina od 4. maja 2018. godine u vezi sa povredom prava iz člana 24. Ustava (tačka 5. Odluke).

Smatram da je Ustavni sud morao meritorno odlučiti o navodima o povredi prava na nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta, odnosno zabrani torture.

Ustavni sud je konstatovao da: „Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, pravo na život spada u tzv. „tvrdo jezgro“ ljudskih prava“, te da je: „Reč o jednom od prava koje utemeljuje slobodu i čije postojanje podrazumeva pozitivnu obavezu države da preduzme sve neophodne mere kako bi se zaštitio život lica koje je pod njenom nadležnošću“. Ja bih ovome dodala da pravo na zabranu torture, za razliku od prava na život koje nije apsolutno pravo, spada u kategoriju apsolutnih prava, da se radi o normi koja je peremptornog karaktera, te da je obaveza zaštite ovog prava postavljena sa još višim donjim pragom obaveza koje država ima pri oceni povrede ovog prava. Ovakav karakter norme o zabrani torture potvrđen je u jurisprudenciji (tvrdoj i mekoj) svih međunarodnih tela nadležnih za zaštitu ljudskih prava i široko analiziran i potvrđen u teoriji.

Kako su i odluka Ustavnog suda i ustavna žalba, sa dopunama, u dobroj meri potkrepljene stavovima Evropskog suda za ljudska prava i njih slede u svom rezonovanju i ja ću upotrebiti isti metod za dalje obrazlaganje stava o neophodnosti meritornog odlučivanja.

Po pitanju da li se dopuštenost predstavke može proširiti na srodnika direktne žrtve torture Evropski sud za ljudska prava kaže sledeće: „Sud je u svojoj sudskoj praksi uvek bio osetljiv na dubok psihološki uticaj ozbiljnog kršenja ljudskih prava na članove porodice žrtve koji su podnosioci predstavke pred Sudom. Međutim, da bi se utvrdilo zasebno kršenje člana 3. Konvencije u odnosu na srodnike žrtve, trebalo bi da postoje posebni faktori koji njihovoj patnji daju dimenziju i karakter različit od emocionalnog stresa koji neizbežno proističe iz same gore pomenute povrede. Relevantni faktori uključuju blizinu porodične veze, posebne okolnosti veze, stepen u kojem je član porodice bio svedok dotičnih događaja i umešanost podnosilaca predstavke u pokušaje da dobiju informacije o sudbini njihovih rođaka“ (predmet Janowiec and Others v. Russia, predstavke br. 55508/07 i 29520/09, presuda od 21. oktobra 2013. godine, stav 177).

U predmetu pred Ustavnim sudom podnositeljka ustavne žalbe je majka, dakle bliska je porodična veza, koja jeste bila direktno umešana u preduzimanje mera zaštite prava svog sina, tokom jedinog dana kada je on sam mogao pokrenuti mehanizam sopstvene zaštite za događaje u veče 2. maja, jer je potom u noći između 3. i 4. maja preminuo. Majka je posle smrti svog sina nastavila postupak započet 3. maja u odnosu na događaje od prethodnog dana, zahtevajući dalju istragu. Poseban faktor koji utiče na patnju srodnika, u ovoj situaciji je svakako okolnost da je posle događaja u policijskoj ispostavi i pritvorskoj jedinici došlo do smrti, a da je pri tom ostalo nerazjašnjeno šta se tačno dogodilo tokom događaja 2. maja.

Kao primer nerazjašnjenog aspekta događaja od 2. maja navešću povredu na arkadi - nije razjašnjeno kako je nastala, jer oko toga ima različitih iskaza policijskih službenika, počev od toga da li je nastala pre ili posle privođenja, do toga da je nastala u tuči, da je nastala tako što se posle privođenja M.I. bacio sa klupe, da se sam udario, da je lupio glavom o zid, da je šutirao vrata, lupio glavom o vrata, da je udario glavom o pod kada su ga spustili da ga vežu, do toga da kada je ustao vezan da se zateturao, izgubio ravnotežu, pao pa povredio glavu. U izveštaju lekara stoji da pacijent navodi da je pretučen od strane policije. Jedan svedok je naveo i opisao kako je policija postupala (opis udaranja), dok drugi svedok nije saslušan. Snimci sa kamera automatski su obrisani posle 30 dana. Samo ovaj aspekt (a ima ih još) po mom shvatanju dovoljan je da potkrepi postojanje posebnog faktora usled kojih majka može zasnovati status oštećene i tvrditi da je ona sama žrtva patnje usled nerazjašnjenih događaja u vezi sa njenim sinom.

U ustavnoj žalbi jasno su istaknuti i obrazloženi navodi o povredi materijalnopravnog i procesnopravnog aspekta povrede člana 25. Ustava – nepostojanje delotvorne istrage i nepostojanje uverljivog objašnjenja kako su nastale povrede, konstatovane u lekarskim izveštajima.

Po mom shvatanju Ustavni sud je trebalo da odgovore na ove navode obrazloži u meritornoj odluci. Čitav je niz aspekata koji se razmatraju u odnosu na povredu prava na zabranu torture, počev od toga pod koji aspekt zabrane određeni događaj potpada – tortura, nehumano, ponižavajuće ili okrutno ponašanje, do toga da li istraga zadovoljava kriterijum delotvornosti, ekspeditivnosti i efikasnosti.

Evropski sud, u odnosu na procesnopravni aspekt rezonuje na sledeći način:

„116.(…), odredbe člana 3. implicitno nalažu postojanje neke vrste delotvorne zvanične istrage kada lice iznese kredibilnu tvrdnju da je podvrgnuto postupanju suprotnom članu 3. od strane, između ostalog, policije ili drugih sličnih organa.

(…)

118. Opšte govoreći, da bi neka istraga bila delotvorna, institucije i lica koja ih sprovode moraju biti nezavisni od onih čije se postupanje istražuje. To podrazumeva ne samo nepostojanje bilo kakve hijerarhijske ili institucionalne veze među njima, već i praktičnu nezavisnost.

119. (…) Takođe, treba da bude dovoljno široka kako bi istražnim organima omogućila da uzmu u obzir ne samo postupke službenih lica koja su neposredno primenila silu, već i sve druge okolnosti.

120. Premda se ova obaveza ne odnosi na rezultate koje treba ostvariti već na sredstva koja treba primeniti, svaka manjkavost istrage kojom se narušava njena podobnost da utvrdi uzrok povreda ili identitet odgovornih lica dovodi tu istragu u opasnost da neće zadovoljiti potreban standard delotvornosti.

121. Uslov vezan za brzinu i razumnu ekspeditivnost podrazumeva se u ovom kontekstu. Premda mogu postojati prepreke ili teškoće koje osujećuju napedak istrage u određenoj situaciji, u načelu se može smatrati da je brza reakcija državih organa tokom istrage o tvrdnjama o zlostavljanju od suštinskog značaja za očuvanje javnog poverenja u njihovo poštovanje vladavine prava i sprečavanje nastanka bilo kakvog utiska o saučesništvu u nezakonitim postupcima ili njihovom tolerisanju.

(…)

123. Konačno, istraga mora biti temeljna, što znači da vlasti uvek moraju ulagati ozbiljne napore kako bi saznale šta se dogodilo i ne bi trebalo da se oslanjaju na brzoplete ili neosnovane zaključke kako bi zaključile svoju istragu“. (predmet Bujid protiv Belgije (Bouyid v. Belgium), predstavka br. 23380/09, presuda od 28. septembra 2015. godine; prevedena na srpski jezik).

Evropski sud navedene stavove ponavlja u nizu presuda; prikazani pristup je utemeljen u velikom broju predmeta u kojima je razmatrana povreda člana 3. Konvencije. No, razlog zbog koga sam se operedelila upravo za ovu presudu leži u činjenici da je prevedena na srpski i kao takva dostupna i razumljiva svima koji ne vladaju drugim jezicima i u rezonu koji je u njoj upotrebljen u odnosu na materijalnopravni aspekt povrede člana 3. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Naime, u ovom predmetu radnje policijskih službenika na koje su se prituživali podnosici predstavke, bile su šamaranje. Evropski sud rezonuje na sledeći način:

„102. Država u ovom predmetu nije tvrdila da šamari na koje su se dva podnosioca predstavke žalila predstavljaju pribegavanje fizičkoj sili koja je zaista bila neophodna zbog njihovog ponašanja; jednostavno je poricala da je i jedan šamar udaren. Zapravo, na osnovu spisa predmeta čini se da je svaki šamar predstavljao impuslivni čin usled stava koji je percipiran kao neučtiv, što je sigurno nedovoljno za utvrđenje takve neophodnosti. Sud stoga zaključuje da je dostojanstvo podnosilaca predstavke uniženo i da je prekršen član 3. Konvencije.

103. U svakom slučaju, Sud naglašava da šamar koji lice koje sprovodi zakon opali nekom licu koje se u potpunosti nalazi pod njegovom kontrolom predstavlja ozbiljan napad na dostojanstvo tog lica.

(…)

112. S obzirom na to da su podnosioci predstavke pominjali samo lakše telesne povrede i nisu dokazali da su pretrpeli tešku fizičku ili psihičku patnju, postupanje o kojem je reč ne može se opisati kao nečovečno ili, a fortiori, mučenje. Sud stoga zaključuje da se u ovom predmetu radi o ponižavajućem postupanju.

113. Prema tome, došlo je do povrede materijalnog aspekta člana 3. u pogledu oba podnosioca predstavke.“

O kvalitetu usklađivanja rezona Ustavnog suda sa rezonom Evropskog suda za ljudska prava već sam iznela svoje mišljenje u Izdvojenom mišljenju u odnosu na Odluku u Už-7951/2015 od 27. januara 2022. godine. I u tom predmetu razmatrana je povreda člana 25. Ustava. Ovom prilikom ponoviću da imamo dosta loš rekord presuda Evropskog suda u predmetima protiv Srbije, u pogledu zaštite prava na zabranu torture, te da bi stoga ustavnosudsko razmatranje povrede ovog prava moralo biti skrupuloznije.

Dodaću i da ne razumem zašto se u ovoj odluci pozivalo na stavove Evropskog suda u odnosu na pravo na život, a ne i u odnosu na pravo na zabranu torture. Mišljenja sam da je trebalo pratiti upravo korake, prikazane kroz navedene delove presude i odlučiti da li je do povrede došlo ili nije. Stavom o nedopuštenosti ustavne žalbe majke kao oštećene, u situaciji kada je Ustavni sud imao priliku da se dosledno prateći stavove Evropskog suda upusti u meritorno rešavanje i da odgovor na navode iznete u ustavnoj žalbi, po mom mišljenju nije se pristupilo na način na koji bi se moralo pristupiti kada se razmatra povreda apsolutno zaštićenog prava.

Iako smatram da za potrebe glavne teme ovog izdvojenog mišljenja nije celishodno da se detaljnije upuštam u činjenične pojedinosti, tezu o neophodnosti meritornog razmatranja, za koje smatram da je važno zbog budućih sličnih slučajeva, potkrepiću još jednim aspektom čitavog postupka.

Majka se, boreći se za svoju pravdu i tražeći odgovor na pitanja „šta se dogodilo“ i „ko je kriv“, obratila i Zaštitniku građana. Naime, Zaštitnik građana se upustio u postupak i sačinio Izveštaj sa preporukama na okolnosti postupanja policijskih službenika. Utvrđeno je da Ministarstvo unutrašnjih poslova nije pokrenulo disciplinski postupak, te da je u međuvremenu nastupila zastarelost; da navedeno postupanje kod građana stvara osećaj potpuno proizvoljnog donošenja odluka o tome da li će biti pokrenuti disciplinski postupci zbog povrede službene dužnosti policijskih službenika; da ignorisanje predloga internog kontrolnog mehanizma predstavlja primer loše uprave. S obzirom na to da je izvršenim proverama Sektora unutrašnje kontrole utvrđeno da postoje propusti u radu, Zaštitnik građana je uputio preporuke. Jedna od preporuka je upućivanje pisanog izvinjenja građanki D.Ć. povodom učinjenih propusta u radu.

Da se Ustavni sud upustio u meritorno odlučivanje možda je mogao i sam da konstatuje da nije sprovedena delotvorna, temeljna, brza i ekspeditivna istraga. Stoga smatram da je zarad budućih sličnih slučajeva potrebno upustiti se u razmatranje, jer kao i u ovom predmetu možda bi ishod ipak bio da je došlo do povrede apsolutno zaštićenog prava na zabranu od torture.

*

* *

Izloženo razmatranje, pravnički hladno i bezlično o potrebi meritornog razmatranja apsolutno zaštićenog ljudskog prava, u sebi sadrži jedan jednostavan ljudski zahtev – dobiti objašnjenje. Odbacivanjem se ostaje bez objašnjenja. Meritornom odlukom majci bi bilo objašnjeno. Kakav god da je ishod meritornog odlučivanja – odbijanje ili usvajanje, puno objašnjenje bilo bi dato. Kada imamo u vidu da je Ustavni sud poslednja instanca komunikacije sa sopstvenom državom, to je ponajmanje što se može pružiti.

Dr Tijana Šurlan

Sudija Ustavnog suda

 

 

Slični dokumenti

• Už 3387/2018: Nepostojanje povrede prava na život usled delotvorne istrage nakon saobraćajne nezgode
• Už 4678/2018: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku
• Už 11315/2018: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja javnog tužilaštva
• Už 5947/2018: Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog istrage ratnih zločina